Luka Đorđević
Master pravnik i advokat¹

UČEŠĆE ZAINTERESOVANE JAVNOSTI I DELOTVORNOST PRAVNIH SREDSTAVA U POSTUPKU DONOŠENjA PROSTORNOG PLANA PODRUČJA POSEBNE NAMENE

Izvor: Branič - časopis za pravnu teoriju i praksu Advokatske komore Srbije (godina CXXXVI; nova serija, broj 1/2023)

Apstrakt: Rad predstavlja analizu teorijskih stanovišta i osnova, važećeg, odnosno pozitivnopravnog okvira, i relevantne pravne prakse, u vezi sa pravima zainteresovane javnosti u oblasti prostornog planiranja i zaštite životne sredine u Republici Srbiji. Po definisanju osnovnih pojmova i koncepata, u skladu sa teorijskim pogledima, i pregledu propisa i standarda koji se direktno ili posredno primenjuju na postupke u vezi sa donošenjem prostornog plana područja posebne namene (u nastavku: PPPPN), autor nastoji da odgovori na pitanja postojanja i materijalnog dometa pojma i prava zainteresovane javnosti na učešće u odlučivanju, pravnu zaštitu i delotvorno pravno sredstvo, na polju prostornog planiranja područja posebne namene, kao i uočenih nedoslednosti, odnosno prepreka koje nameće važeći pravni okvir. Odnos pravne teorije, normative i aktuelnih modela, odnosno svojevrsnih trendova sprovođenja propisa u Srbiji, izazivaju potrebu da se rad odredi i prema najosnovnijim pitanjima vrste, odnosno predmeta ovih postupaka i karaktera akata kojima oni rezultuju. Zaključno, daje se ocena o položaju zainteresovane javnosti i postojanju i delotvornosti pravnih sredstava kojima bi se zainteresovana javnost mogla koristiti, uz predstavljanje modernih teorijskih tendencija i osnovne argumentacije o mogućnosti za proširenje perspektiva u pogledu tumačenja i primene pojedinih važećih zakonskih normi.

Ključne reči: prostorni plan područja posebne namene, PPPPN, pravna zaštita, zainteresovana javnost, delotvorno pravno sredstvo, upravni postupak, upravni spor, ekološko pravo, izvor opasnosti od štete, zaštita životne sredine.


1. UVOD

Prostorni planovi područja posebne namene (u nastavku: PPPPN) donose se za područja koja zahtevaju specifičan režim organizacije, uređenja, korišćenja i zaštite prostora, i druga područja određena zakonom, i to u formi opštih, a ne upravnih akata². Posebne namene za koje se donose ovakvi planovi, vrlo često mogu predstavljati značajan rizik po životnu sredinu i javni interes, zbog čega su od velike važnosti adekvatno tumačenje i primena propisa i pravnih standarda u cilju ostvarivanja i zaštite prava javnosti i zainteresovane javnosti u postupcima donošenja PPPPN. Upravo zbog toga, učešće javnosti u odlučivanju je od velike važnosti, ne samo za pravni aspekt, već i za vrednosne i znanstvene aspekte koje sa sobom nosi prostorno planiranje područja za posebne namene³, ali i za efikasnost i kredibilitet postupka i smanjenje društvenih rizika u demokratskom društvu⁴.

Donošenju planskih dokumenata prethodi sprovođenje upravnih postupaka (iako se u praksi mogu naći i drugačiji stavovi, o čemu će biti reči) od čijih ishoda zavisi sadržina dokumentacione osnove PPPPN, kao i odluka nadležnog organa o donošenju ovih akata⁵. Kao pitanje od izuzetnog značaja, javlja se postojanje ili nepostojanje stranačke legitimacije na strani zainteresovane javnosti, a potom i delotvornost pravnih sredstava kojima se zainteresovana javnost, kao stranka, (ne)može koristiti u ovim postupcima.

Iz razloga što se momentom donošenja PPPPN kao opšteg akta, konstituiše svojevrsni osnov za sprovođenje svih budućih postupaka, u cilju omogućavanja realizacije „posebnih namena“, radi potpunog sagledavanja teme potrebno je uzeti u obzir i odgovarajuće procesne trenutke, odnosno vezane postupke koji slede po donošenju, odnosno utvrđivanju PPPPN.

Složenost pravnog položaja i prava zainteresovane javnosti, u kontekstu ovog rada, poslužiće argumentovanju kritičke misli autora, ali ne radi pukog iznošenja kritike, već radi otvaranja rasprave o mogućnostima za unapređenje prava građana, kao i proširivanja spektra pravnih sredstava na ona koja do sada nisu bila predmet detaljnijih i konkretizovanih, razmatranja teorije, niti korišćena u praksi, u vezi sa postupcima donošenja PPPPN.

2. PRAVO NA UČEŠĆE U DONOŠENjU ODLUKA I PRAVO NA PRAVNU ZAŠTITU U ARHUSKOJ KONVENCIJI

Pravo na učešće u donošenju odluka i pravo na pravnu zaštitu predstavljaju dva od tri „stuba“ Arhuske konvencije⁶, koja je ratifikacijom, na lestvici snage izvora prava u Republici Srbiji, postavljena ispod Ustava, a iznad zakona i podzakonskih akata. Shodno tome, Arhuskom konvencijom utemeljeno je polje na kome bi trebalo da se zasnivaju i primenjuju relevantni propisi, tumače i razumeju pravni instituti i sprovode procedure u oblastima sa elementom zaštite životne sredine.⁷ Države potpisnice dužne su da tokom pripreme planova obezbede adekvatne načine i mere za učešće javnosti u odlučivanju, i to u što ranijoj fazi postupaka, dok su sve opcije još uvek otvorene i kada može doći do efikasnog učešća javnosti⁸. U skladu sa Konvencijom, zainteresovana javnost ima pravo na pokretanje postupka preispitivanja pred sudom ili drugim nezavisnim i nepristrasnim telom, u cilju osporavanja i pobijanja materijalne i procesne zakonitosti odluke, činjenja ili propuštanja u vezi sa postupcima u kojima je zainteresovana javnost učestvovala kao stranka, a strane potpisnice obavezane su da obezbede adekvatne i efikasne pravne lekove⁹. Domaći propisi, opšti i sektorski zakoni i podzakonski akti, dalje bi trebalo da razrađuju prava zajemčena Konvencijom i bližim definisanjem odgovarajućih postupaka, omoguće operacionalizaciju tih prava.

3. POGLEDI NA OSNOVE UNUTRAŠNjEG PRAVNOG OKVIRA REPUBLIKE SRBIJE

Postupak koji prethodi usvajanju prostornog plana područja posebne namene propisan je Zakonom o planiranju i izgradnji. Osnovnim načelima (učešće javnosti i integralni pristup planiranju¹⁰) i drugim odredbama o kojima će u nastavku biti reči, ovaj zakon upućuje na korpus propisa sa elementom zaštite životne sredine koji, između ostalog, sadrže odredbe o učešću javnosti i zainteresovane javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu. Prema S. Liliću: „Duh Arhuske konvencije najviše se oseća u nekim odredbama Zakona o zaštiti životne sredine“¹¹. Zakon o zaštiti životne sredine, opšti je propis u svojoj oblasti, a njime su u domaći pravni sistem prenete neke od osnovnih garancija datih Arhuskom konvencijom, o čijoj će sadržini, normativno-materijalnoj moći i primeni u nastavku biti govora. S obzirom na to da zaštita životne sredine u vezi sa donošenjem PPPPN počinje uspostavljanjem osnova za upotrebu i zaštitu vrednosti životne sredine, odnosno sprovođenjem postupka strateške procene uticaja, Zakonu o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu biće posvećena značajna pažnja¹². S obzirom na to da je reč o upravnim postupcima i upravnim stvarima, neophodno je u razmatranje uzeti propisano Zakonom o opštem upravnom postupku i Zakonom o upravnim sporovima, a u skladu sa činjenicom da se PPPPN donose u formi opštih akata, u pogledu analize pravnih sredstava koja dolaze u obzir po donošenju PPPPN kao relevantne se prepoznaju i odredbe Zakona o Ustavnom sudu.

3.1. O preispitivanju upravno-pravnog karaktera postupka strateške procene uticaja

Suprotno napred iznetom, stoji najnovija praksa Administrativne komisije Vlade Republike Srbije, koja je rešavajući u drugostepenoj stvari po zahtevu za priznavanje svojstva stranke u postupku strateške procene uticaja rudarskog PPPPN iznela sledeći stav: „Postupci pripreme, koordinacije i praćenja izrade PPPPN (uključujući i stratešku procenu uticaja na životnu sredinu), koji plan ima karakter opšteg akta, nisu postupci kojima se rešava o upravnoj stvari u smislu Zakona o opštem upravnom postupku… dakle nisu određeni kao upravna stvar“¹³. U tom smislu, pre nego nastavimo dalje, potrebno je razjasniti dilemu koja je po svojoj prirodi veoma neobična. Da li je postupak strateške procene uticaja na životnu sredinu uopšte upravni, a ako nije, kojoj vrsti postupaka pripada?

Nedvosmisleno je stanovište teorije, iskazano već u osnovnoj udžbeničkoj literaturi, da je postupak strateške procene uticaja prvi upravnopravni instrument zaštite životne sredine u vezi sa pripremom planova, o čemu nema spora u domaćoj pravnoj nauci¹⁴. Dodatno, u pogledu tumačenja termina „upravna stvar“, teorija drži da ovaj pojam obuhvata sve „pravne predmete koji se rešavaju u upravnoj materiji izdavanjem upravnih akata“¹⁵. Postupak strateške procene uticaja sprovodi se pred organom uprave nadležnim za poslove prostornog planiranja i pripremu plana, dok su za nadzor nad sprovođenjem postupka, davanje neophodnih mišljenja u postupku, kao i za odlučivanje o saglasnosti na izveštaj o strateškoj proceni uticaja, nadležni ministarstvo, odnosno pokrajinski sekretarijat, zaduženi za poslove zaštite životne sredine. Postupak se okončava donošenjem rešenja o saglasnosti na izveštaj, odnosno o odbijanju zahteva, koje je nedvosmisleno je upravni akt¹⁶. Nadležnost za sprovođenje postupka strateške procene uticaja na životnu sredinu i karakter rešenja kojim se postupak okončava određuju i karakter postupka koji je bez dileme upravni i predstavlja upravnu stvar, zbog čega se na njega primenjuju i odredbe Zakona o opštem upravnom postupku. U skladu sa navedeni, navedeni stav Vlade, autor ocenjuje protivnim pravnoj teoriji i suprotnim pozitivnom pravu u Republici Srbiji, a postupak strateške procene uticaja na životnu sredinu u nastavku biće tretiran kao upravni postupak.

3.2. Arhuska konvencija i zaštita ljudskih prava

Ne ulazeći u detaljnu analizu sistema zaštite ljudskih prava, samo se ukazuje da su prava na delotvoran pravni lek zbog povrede ljudskih prava i sloboda, na život i poštovanje privatnog i porodičnog života, kojima je zaštićeno i Ustavom Srbije propisano pravo na zdravu životnu sredinu¹⁷, garantovana zakonom potvrđenom Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda¹⁸, a materijalno proširena i bliže određena praksom Evropskog suda za ljudska prava¹⁹. U skladu sa članom 18 Ustava Republike Srbije, ljudska prava zajemčena između ostalog i potvrđenim međunarodnim ugovorima, direktno se primenjuju, a odredbe o ljudskim pravima tumače se saglasno praksi međunarodnih institucija koje nadziru sprovođenje međunarodnih standarda ljudskih prava²⁰. Osim toga što su Konvencijom i praksom ESLjP zaštićena i prava propisana Arhuskom konvencijom, jedan deo domaće teorije, baveći se Arhuskom konvencijom, iznosi i terminološke poveznice, navodeći pojam „environmental justice“ kao zajednički za Arhus i Strazbur²¹.


4. ZAINTERESOVANA JAVNOSTI U VAŽEĆEM SRPSKOM PRAVNOM OKVIRU

Po definiciji iz Zakona o zaštiti životne sredine, zainteresovana javnost je ona javnost „na koju utiče ili na koju može uticati donošenje odluke nadležnog organa ili koja ima interese u tome, uključujući udruženja građana i društvene organizacije koje se bave zaštitom životne sredine i koje su evidentirane kod nadležnog organa“²². Navedena definicija u skladu je sa odredbama Arhuske konvencije. Propisano je još i da „javnost i zainteresovana javnost“ imaju pravo učešća u donošenju odluka, između ostalog i u strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, „u skladu sa zakonom“. Istim zakonom dalje je garantovano i pravo zainteresovane javnosti da kao stranka može pokrenuti postupak preispitivanja odluke organa uprave pred nadležnim organom, odnosno upravnim sudom²³.

4.1. Odnos pojma zainteresovane javnosti i pojmova stranke u upravnom postupku i tužioca u upravnom sporu

Pravo da u upravnom postupku učestvuje kao stranka dato je svakom fizičkom i pravnom licu, organizaciji, naselju, grupi lica i drugima na čija prava, obaveze i pravne interese može uticati ishod upravnog postupka, kao i zastupnicima kolektivnih interesa i širih interesa javnosti, ukoliko ishod upravnog postupka može da utiče na interese koje zastupaju²⁴. Slično je i rešenje „komšijskog“, hrvatskog Zakona o općem upravnom postupku²⁵. Interpretirani član 44 Zakona o opštem upravnom postupku, sadrži elemente pojmova javnosti i zainteresovane javnosti, zbog čega predstavlja opšti pravni osnov za ostvarivanje upravno-procesnih prava zainteresovane javnosti kao stranke u postupku.

Nastavljajući se na odredbe o stranačkoj sposobnosti iz Zakona o opštem upravnom postupku, Zakon o upravnim sporovima propisuje da tužilac u upravnom sporu može biti fizičko, pravno ili drugo lice koje smatra da mu je upravnim aktom povređeno pravo ili na zakonu zasnovani interes, kao i organizacija, naselje, grupa lica, i drugi ukoliko su mogli biti nosioci prava i obaveza o kojima se rešavalo u upravnom postupku²⁶. Iako pojam tužioca u upravnom sporu u smislu sužavanja prava javnosti i zainteresovane javnosti trpi kritiku, pozitivan je odgovor na pitanje postojanja opštih procesno-pravnih pretpostavki za ostvarivanje prava zainteresovane javnosti da kao stranka učestvuje u upravnim i upravno-sudskim postupcima sa elementom zaštite životne sredine.


5. JAVNOST I ZAINTERESOVANA JAVNOST U POSTUPKU DONOŠENjA PPPPN

U skladu sa ranije opisanim odstupanjem upravno-pravne prakse od jedinstvenih teorijskih stavova i imperativnih zakonskih normi, potresajući same osnove pravnog poretka i otvarajući vrata proizvoljnosti delovanja organa državne uprave, razmatranju položaja javnosti i zainteresovane javnosti u postupku strateške procene uticaja mora se pristupiti sa naročitom pažnjom. Pravna sigurnost i pravna delotvornost, kao osnovne vrednosti prava koje se moraju posmatrati i iz ugla prava stranke i iz ugla zaštite javnog interesa u postupku, centralna su pitanja analize u ovom delu rada²⁷.

Zakon o planiranju i izgradnji ne prepoznaje pojam zainteresovane javnosti²⁸, a kapacitet prava koja su njime data javnosti, u kontekstu važećih (arhuskih) standarda u oblasti učešća u odlučivanju i prava na pravno sredstvo, zanemarljiv je. Ipak, zakon upućuje na obavezno sprovođenje postupka strateške procene uticaja na životnu sredinu, kada se radi o donošenju PPPPN²⁹, zbog čega se pridodaje korpusu propisa sa elementom zaštite životne sredine, iako u svom imenu ne sadrži takvu odrednicu, a slični stavovi se mogu pronaći i u uporednoj literaturi³⁰. Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu prepoznaje pojam zainteresovane javnosti samo u uvodnim³¹, ne i u materijalnopravnim i procesnim odredbama, a ne uređuje ni mogućnost, niti momenat u kome bi se zainteresovana javnost kao stranka mogla uključiti u postupak. Suprotno obavezi preuzetoj ratifikacijom Arhuske konvencije, Zakon ne omogućava uključivanje zainteresovane javnosti u ranoj fazi ovog postupka, kada bi preduzete aktivnosti mogle biti efikasne, a pravna sredstva delotvorna. Zapravo, uopšte nije propisana mogućnost uključivanja zainteresovane javnosti u postupak u svojstvu stranke, već je samo opštoj javnosti dato pravo na mišljenje u fazi javnog uvida i javne rasprave³², što je posve neobavezujućeg karaktera za dalje postupanje organa koji vodi postupak. Zakon karakteriše i odsustvo prava zainteresovane javnosti da se tokom postupka koristi pravnim lekovima i osporava, jer posebno pravo na žalbu, niti pravo na pokretanje upravnog spora, nisu propisani.

Pomenuto je, Zakon o zaštiti životne sredine propisuje da zainteresovana javnost ima pravo da učestvuje u postupku donošenja odluke o strateškoj proceni uticaja planova i programa na životnu sredinu „u skladu sa zakonom“³³. Na takav način formulisana odredba može se tumačiti i kao opšti propis o postojanju prava zainteresovane javnosti na učešće u postupku, sa kojim moraju biti usklađeni posebni propisi, ali i kao čista upućujuća norma koja dozvoljava (zahteva) da predmetna oblast bude uređena posebnim zakonom. Prema tome, a u skladu sa ranijim razmatranjima o manjkavostima Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, zaključuje se o nepostojanju posebnog procesnopravnog okvira koji bi zainteresovanoj javnosti omogućio ostvarivanje načelno propisanih prava. Suprotno ustavnoj obavezi neposredne primene potvrđenih međunarodnih akata i opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava³⁴, propuštanjem države da uredi mehanizme ostvarivanja minimuma garantovanih prava, nemoguća je i razrada, ali i primena demokratskih standarda Arhuske konvencije u predmetnom domenu. Svođenje prava zainteresovane javnosti na nivo prepoznavanja pojmova, i to u normativnom korpusu koji bi po svojoj prirodi trebalo da bezrezervno garantuje puni kapacitet ostvarivanja međunarodnih standarda, ima degenerativan uticaj na upitan proces izgradnje srpske pravne države i pravnu sigurnost³⁵.

Međutim, kontrarno loše uređenom posebnom okviru, prema članu 3 Zakona o opštem upravnom postupku, taj zakon se primenjuje u svim upravnim stvarima, a pojedina pitanja mogu biti drugačije uređena posebnim zakonom samo ukoliko se na taj način ne smanjuje nivo zaštite zajemčenih prava i pravnih interesa stranaka. U tom smislu, Zakon o opštem upravnom postupku predstavlja propis koji na celovit način uređuje jednu oblast pravnog poretka, i propisuje nivo pravne sigurnosti koji mora biti garantovan u pravnom poretku, te u odnosu na posebne zakone stoji u položaju „neposredne, supsidijarne i shodne primene vlastitih odredbi“³⁶. Dakle, pripadnici zainteresovane javnosti koji ne učestvuju u postupku strateške procene uticaja na životnu sredinu, mogli bi, uz oslonac na odredbe Zakona o opštem upravnom postupku, zahtevom za priznavanje svojstva stranke sa suprotnim interesom³⁷, te predlaganjem dokaza o suprotnom i osporavanjem činjeničnog stanja i pravnih osnova, pred nadležnim organom otvore dvostranački ispitni postupak³⁸ u kom bi štitili svoja prava i pravne interese, odnosno kolektivne interese i interese javnosti, u skladu sa Zakonom³⁹. Unapred odgovarajući na pitanje kome bi zainteresovana javnost oponirala u postupku koji sprovodi sam organ, praktično bez druge stranke, ističe se da je konkretna stvar pitanje odnosa partikularnog, najčešće i privatnog interesa koji zastupa organ zadužen za pripremu plana, a kome je suprotan interes kolektivni (javni) interes zaštite životne sredine koji kao stranka zastupa zainteresovana javnost⁴⁰. U tom slučaju, ukoliko bi nadležni organ usvojio zahtev, radilo bi se o kontradiktornoj, odnosno višestranačkoj upravnoj stvari, sa kolidirajućim interesima ravnopravnih stranaka u postupku⁴¹.


6. DELOTVORNOST PRAVNIH SREDSTAVA U POSTUPCIMA DONOŠENjA PPPPN

Konvencija iz Arhusa propisuje da je postojanje adekvatnih, efikasnih, pravičnih i blagovremenih pravnih lekova, koji neće biti praćeni previsokim troškovima koji otežavaju njihovo korišćenje⁴², jedan od uslova za ostvarivanje prava na pravnu zaštitu u postupcima sa elementom zaštite životne sredine. Dakle, delotvornost pravnog sredstva, u kontekstu Arhuske konvencije, definiše se pojmovima adekvatnosti, efikasnosti, pravičnosti i mogućnosti za blagovremeno upotrebljavanje pravnih sredstava i očekivane blagovremene odluke nadležnog organa, uzevši u obzir troškove postupaka.

Ranije izneto o nadležnosti organa za sprovođenje postupka strateške procene uticaja značajno je zbog karaktera rešenja kojim se daje saglasnost na izveštaj o strateškoj proceni, koje je u ovom slučaju konačno u upravnom postupku, pa se protiv njega može podneti samo tužba Upravnom sudu. U odsustvu prava na žalbu tokom postupka (objašnjeno iznad), tužba kojom bi se pokrenuo upravni spor ostaje jedino pravno sredstvo koje bi se moglo uzeti u razmatranje u svetlu prava zainteresovane javnosti na pravnu zaštitu i pravno sredstvo u vezi sa postupkom strateške procene uticaja PPPPN na životnu sredinu. S obzirom na to da se upravni spor može voditi radi osporavanja zakonitosti pojedinačnih, ne i opštih akata, po utvrđivanju PPPPN opštim aktom, javnost se, prema dosadašnjoj pravnoj praksi i primeni propisa može koristiti samo inicijativom za ocenu ustavnosti i zakonitosti opšteg akta, u skladu sa odredbama Zakona o Ustavnom sudu.


7. TUŽBA UPRAVNOM SUDU U POSTUPKU STRATEŠKE PROCENE UTICAJA NA ŽIVOTNU SREDINU

Prateći svojevrsne kriterijume za ocenu delotvornosti pravnih sredstava, već u momentu koji prethodi pokretanju upravno-sudskog postupka o oceni zakonitosti konačnog rešenja o saglasnosti na izveštaj o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, zainteresovana javnost suočava se sa složenim problemom. U skladu sa Zakonom o upravnim sporovima, tužba se Upravnom sudu podnosi u roku od 30 dana od dana dostavljanja konačnog upravnog akta stranci⁴³. S obzirom na to da zainteresovana javnost nije prepoznata u procesnim odredbama Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, nije regulisana ni obaveza dostavljanja konačnog rešenja zainteresovanoj javnosti. Računanje rokova od obaveštavanja javnosti o konačnom aktu, umesto od dostavljanja akta zainteresovanoj javnosti kao stranci u postupku, sporno je zbog ogromne razlike u procesnom smislu između radnji dostavljanja i radnji obaveštavanja, kao i posledica koje ove radnje sa sobom nose⁴⁴. Ovaj problem bi u praksi mogao da se prenebregne prethodnim podnošenjem zahteva za priznavanje svojstva stranke u postupku, u kom slučaju bi i pored odbijanja zahteva, postupajući organ morao da posebno obavesti zainteresovanu javnost o donetom rešenju, što bi predstavljalo pomak od obaveštavanja opšte javnosti ka dostavljanju zainteresovanoj javnosti, ali i dalje ne bi odgovaralo u punom kapacitetu prava zainteresovane javnosti kao stranke u postupku. U drugim slučajevima, zainteresovana javnost izložena je realnom riziku od propuštanja rokova za podnošenje tužbe Upravnom sudu.

Podnošenje tužbe Upravnom sudu ne odlaže izvršenje akta čija se zakonitost ispituje, a na zahtev tužioca izvršenje osporenog rešenja može se odložiti do donošenja sudske odluke, ukoliko odlaganje ne bi bilo protivno javnom interesu, ako se odlaganjem ne bi nanela veća ili nenadoknadiva šteta protivnoj stranci i ako bi izvršenje nanelo tužiocu štetu koja bi se teško mogla nadoknaditi⁴⁵. S obzirom na to da zainteresovana javnost u postupcima donošenja PPPPN obično nastupa kao zaštitnik kolektivnih interesa i širih interesa javnosti, odnosno u javnom interesu, a da je protivna stranka u ovom slučaju država kojoj se ne bi mogla naneti šteta zaštitom javnog interesa, prva dva kriterijuma bi se mogla teorijski označiti kao ispunjiva⁴⁶. Međutim, kriterijum „štete koju bi izvršenje rešenja moglo naneti tužiocu“, postavljen je vrlo usko, i potpuno ograničavajuće za značajan deo zainteresovane javnosti koji ne bi bio fizički direktno ugrožen planiranim aktivnostima⁴⁷. Dakle, u zavisnosti od trajanja sudskog postupka, usvajanje tužbenog zahteva i poništavanje/ukidanje osporenog rešenja moglo bi se dogoditi uveliko nakon što su aktivnosti u skladu sa kasnije utvrđenim PPPPN i izdatim dozvolama već u fazi realizacije, ili realizovane.

Upravni spor po pravilu je spor ograničene jurisdikcije, zbog čega, u slučaju da uvaži tužbu, Upravni sud će poništiti osporeni akt i predmet vratiti na ponovno odlučivanje, uz potencijalno već nastale nemerljive posledice, direktno uzrokovane utvrđenim nezakonitostima⁴⁸. Takve posledice retko bi se mogle obuhvatiti pojmom štete koja nastaje za tužioca i praktično bi ostale u vanpravnom domenu. Vraćanjem postupaka na početak i uvažavanjem tužbe zainteresovane javnosti, paradoksalno, zainteresovana javnost bila bi vraćena unazad u smislu kapaciteta prava kojima raspolaže i stavljena u iščekivanje okončanja postupaka, da bi nakon toga ponovo podnela, najčešće vrlo sličnu tužbu Upravnom sudu koji je zahteve već uvažio ranije⁴⁹.

U skladu sa navedenim, i ne ulazeći u broj ovakvih primera u praksi, ili broj postupaka pred Upravnim sudom koji su sprovedeni bez kršenja prava zainteresovane javnosti kao tužioca, ovim radom se ukazuje na potencijale koje kreira pravni okvir Republike Srbije, a koji su u predmetnom slučaju sasvim dovoljni za zaključivanje o nedelotvornosti ovog pravnog sredstva. Uzevši ranije nabrojane uslove koje postavlja važeća regulativa, autor zauzima stav da tužba Upravnom sudu, u kontekstu postupka donošenja PPPPN, ne zadovoljava kriterijume delotvornosti pravnih sredstava.


8. INICIJATIVA ZA OCENU USTAVNOSTI I ZAKONITOSTI

Protiv opšteg akta kojim je utvrđen PPPPN, više se ne može pokrenuti upravni spor. U ovom procesnom momentu, javnosti na raspolaganju stoji jedino mogućnost podnošenja inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti Ustavnom sudu, koji je nadležan za rešavanje o ovim pitanjima⁵⁰. Podnošenjem inicijative ne započinje se postupak, niti je Ustavni sud dužan da razmatra ustavnost i zakonitost akta, ukoliko prethodno ne reši da po inicijativi odlučuje⁵¹. Na donošenje rešenja o otpočinjanju postupka, podnosioci inicijative takođe nemaju nikakvog uticaja, niti postoji bilo kakva uzvratna obaveza suda. Ipak, činjenice koje ukazuju na to da pravo zainteresovane javnosti na delotvorno pravno sredstvo u upravnim i upravno-sudskim postupcima u vezi sa donošenjem PPPPN suštinski nije zaštićeno i teško je ostvarivo, razlozi su za zauzimanje stava o tome da se inicijativa Ustavnom sudu uzme u obzir kao pravno sredstvo koje služi ostvarivanju prava na pravnu zaštitu u vezi sa postupcima prostornog planiranja područja posebne namene.

Zanemarivši napred navedene dileme u pogledu karaktera inicijative i nemoći podnosilaca da utiču na to hoće li Ustavni sud po inicijativi postupati, biće razmotrena situacija u kojoj je po inicijativi pokrenut postupak, pa je Ustavni sud svojom odlukom i našao da je opšti akt kojim je donesen PPPPN neustavan ili nezakonit. Tokom vremena koje je sudu potrebno da odluči po inicijativi (a koje nije ograničeno), na osnovu i dalje važećeg planskog dokumenta, mogu se izdavati sve zakonom propisane dozvole i saglasnosti, na osnovu kojih bi, na primer, radovi na izgradnji rudnika sa pratećim postrojenjima i odlagalištima otpada mogli otpočeti i vršiti se „u skladu sa zakonom“, jer podnošenje inicijative Ustavnom sudu (kao ni tužbe Upravnom sudu) ne odlaže sprovođenje akta protiv koga je podneta. U slučaju da Ustavni sud svojom odlukom i utvrdi da opšti akt kojim je usvojen PPPPN nije ustavan, odnosno nije zakonit, i stavi ga van snage, otklanjanje posledica samo je delimično ili deklarativno i bez realnog dejstva. Odluka Ustavnog suda ne može se primeniti na odnose koji su nastali i pravnosnažno su rešeni pre dana objavljivanja odluke o utvrđivanju neustavnosti odnosno nezakonitosti opšteg akta na kome su ti odnosi zasnovani. Takođe, sprovedeno izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata, donetih na osnovu propisa koji se više ne može primenjivati, ne može se osporavati, tako da se odluka Ustavnog suda odnosi samo na zabranu novih izvršenja i obustavljanje izvršenja koja su u toku⁵². U hipotetičkom slučaju planiranog područja posebno namenjenog za rudnik i prateće objekte rudarske i druge infrastrukture, oglašavanje neustavnosti i nezakonitosti PPPPN ne bi se odnosilo na dozvole koje su izdate na osnovu PPPPN, a koje su do dana oglašavanja neustavnosti i nezakonitosti postale pravnosnažne. U skladu sa izvedenim, bez potrebe za ulaženjem u više detalja, zaključuje se da je za proglašavanje odluke Ustavnog suda za čisto deklarativni akt, odnosno apsolutne nedelotvornosti inicijative za ocenu ustavnosti i kao pravnog sredstva, potrebno samo da postupak pred Ustavnim sudom potraje dovoljno dugo – dok se planirana investicija u celini ne realizuje.

8.1. Građanskopravne implikacije donošenja i primene neustavnog i/ili nezakonitog opšteg akta kojim je donesen PPPPN

U slučaju da se izmenom pojedinačnog akta ne mogu otkloniti posledice nastale usled primene neustavnog, odnosno nezakonitog opšteg akta, zakon daje ovlašćenje Ustavnom sudu da odredi da se posledice otklone povraćajem u pređašnje stanje, naknadom štete, ili na drugi način⁵³. Ovom odredbom, Zakon o Ustavnom sudu u objedinjeni postupak donošenja i kontrole, odnosno osporavanja opšteg akta kakav je PPPPN unosi građanskopravne kategorije nastanka i naknade štete. S obzirom na to da Zakon predviđa mogućnost prouzrokovanja štete primenom opšteg akta koji je naknadno oglašen neustavnim ili nezakonitim, izvodi se da svaki opšti akt koji je na snazi sa sobom nosi tinjajući potencijal od prouzrokovanja štete, odnosno opasnost od nastanka štete. Dakle, opasnost od štete vezuje se već za momenat stupanja na snagu opšteg akta, a sam nastanak, visina i karakter štete zavisiće od ustavnosti i zakonitosti akta, kao i od vremenskog trajanja njegove primene, ili polja na koje deluje. Dakle pretnja od nastanka štete ne vezuje se ni za trenutak nastanka štete, niti za trenutak donošenja odluke o utvrđivanju neustavnosti ili nezakonitosti tog opšteg akta. Kako se radi o opštem aktu, neodređen je broj lica u odnosu na koja ova opasnost deluje. U tom pogledu, moguće je otvoriti teorijsko pitanje o tome da li bi se opšti akt kojim je donesen PPPPN mogao smatrati izvorom opasnosti od koga preti znatnija šteta neodređenom broju lica⁵⁴. U slučaju pozitivnog odgovora, korpusu prava pravnu zaštitu i pravno sredstvo, bila bi pridodata i građanska tužba za uklanjanje izvora opasnosti, u skladu sa članom 156 Zakona o obligacionim odnosima⁵⁵. Iako u skladu sa modernim tendencijama teorije, odnosno prepoznatim potrebama „privatizacije“ prava sa elementom zaštite životne sredine⁵⁶ i proširivanja obima zaštite prava građana u ovom domenu, odnosno modernizacije raspoloživih instrumenata pravne zaštite⁵⁷, artikulisani načelni stav autora morao bi biti izložen sveobuhvatnom preispitivanju i testu teorije, pre nego što bi se o njegovoj ispravnosti moglo argumentovano zaključivati.


9. ZAKLjUČNA RAZMATRANjA

Izlaganjem definicija osnovnih pojmova, ukazivanjem na načelno garantovana, a faktički teško ostvariva ili neostvariva prava zainteresovane javnosti, te mehanizama za prevazilaženje određenih prepreka u praksi, autor je nastojao da pruži objektivnu analizu pravnog okvira, teorije i prakse u pitanjima učešća zainteresovane javnosti u donošenju odluka, te prava na pravnu zaštitu i pravno sredstvo u postupcima donošenja PPPPN.

Iz razloga nedoslednog i moguće je protivustavnog načina na koji je formiran posebni pravni okvir u oblasti, odredbe zakona kojima su regulisani upravni i upravno-sudski postupak, iako po prirodi opšte, ključne su za regulisanje procesne legitimacije zainteresovane javnosti da kao stranka učestvuje u posebnim postupcima u vezi sa donošenjem PPPPN i koristi se pravnim sredstvima. Odsustvo posebnog prava na uključivanje u postupak strateške procene uticaja i na podnošenje pravnih lekova u upravnom postupku, kao i nedelotvornost tužbe Upravnom sudu, odnosno sporna priroda inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti opšteg akta u pogledu svrstavanja u pravna sredstva uopšte, pa i apsolutna nedelotvornost ovog sredstva, jasno daju signal o neophodnosti izmena i usklađivanja propisa sa međunarodnim standardima i ustavno-pravnim poretkom u Republici Srbiji. Pored toga, u skladu sa datim obrazloženjima, prepoznat je potencijal za dalje razmatranje mogućnosti razvoja pravne teorije i prakse, u pravcu proširivanja obima prava zainteresovane javnosti u postupcima sa elementom zaštite životne sredine, a posebno prostornog planiranja. Iako se otvaranjem postupka pred Ustavnim sudom, širom otvaraju i vrata pretećoj pravnoj nesigurnosti, Zakonom o Ustavnom sudu nedvosmisleno je oglašavanje neustavnosti i nezakonitosti opštih akata povezano sa mogućnošću nastanka štete. Pitanja legitimacije oštećenih, načina nastanka štete, oblika štete, i osporavanja opšteg akta u građanskom postupku, kao i identifikacije opšteg akta kojim je donesen PPPPN kao izvora opasnosti od kog neodređenom broju lica preti znatnija šteta, ovim radom su postavljena i, najmanje u interesu zadovoljavanja potreba davanja teorijskog odgovora, morala bi biti predmet budućih detaljnih istraživanja.

Uz izostanak odgovarajućih tržišnih pravila igre, odnosno nepostojanja realnih strahova i obaveza privatnog ili javno-privatnog privrednog sektora u vezi sa (ne)poštovanjem propisa u ovoj oblasti, nije za očekivati razvoj prava u smeru koji bi pratio opisane tendencije u državama sa razvijenim tržištima i sistemom vladavine prava. Umesto toga, uz pretežnu nezainteresovanost teorije i profesionalnih pravničkih organizacija za ispitivanje postojanja pravnih praznina, zastarelosti instituta, te mogućnosti unošenja elementa zaštite životne sredine u građanskopravnu sferu, domaćem sistemu preostaju pogledi ka modernijem tumačenju zakonskih normi i pronalaženju inspirativne pravne prakse i pionirski pokušaji uticanja na prasku, uz ogromne rizike.

Luka Djordjevic
Master of Laws and Attorney at Law

PARTICIPATION OF THE INTERESTED PUBLIC AND THE EFFECTIVENESS OF LEGAL MEANS IN THE PROCEDURE OF ADOPTING A SPATIAL PLAN OF THE SPECIAL PURPOSE AREA

Abstract: The paper presents an analysis of theoretical viewpoints and foundations, a positive legal framework, and relevant legal practice, in connection with the rights of the public concerned in the field of spatial planning and environmental protection in the Republic of Serbia. After defining the basic terms and concepts, in accordance with theoretical views, and reviewing the regulations and standards that are directly or indirectly applied to procedures related to the adoption of a spatial plan of a special purpose area (hereinafter: SPSPA), the author tries to answer the questions of existence and material scope of the concept and the right of the interested public to participate in decision-making, legal protection and an effective legal remedy, in the field of spatial planning of special purpose areas, as well as perceived inconsistencies, i.e. obstacles imposed by the current legal framework. The relationship between legal theory, norms and current models, i.e. specific trends in the implementation of regulations in Serbia, causes the need to determine the work according to the most basic questions of the type, i.e. the subject of these procedures and the character of the acts they result in. In conclusion, an assessment is given on the position of the public concerned and the existence and effectiveness of legal means that the public concerned could use, along with the presentation of modern theoretical tendencies and basic arguments about the possibility of expanding perspectives regarding the interpretation and application of certain valid legal norms.

Keywords: the spatial plan of special purpose areas, SPSPA, legal protection, the public concerned, effective legal remedy, administrative procedure, administrative dispute, environmental law, source of danger of damage, environmental protection. 

Fusnote

1. Advokat Luka S. Đorđević iz Beograda, Ulica Beogradska broj 8, email: luka.djordjevic@advecolaw.rs.
2. Zakon o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 72/2009, 81/2009 (ispravka), 64/2010 (US), 24/2011, 121/2012, 42/2013 (US), 50/2013 (US), 98/2013 (US), 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019 (dr. zakon), 9/2020, 52/2021), član 21 i član 35, stav 2.
3. DAC Guidelines and Reference Series, Applying Strategic Environmental Assessment, Good Practice Guidance for Development Co-operation, Organisation for Economic Co-operation and Development, 2006, 45.
4. Heffron, R.J. and Haynes, P. Challenges to the Aarhus Convention: Public Participation in the Energy Planning Process in the United Kingdom, Journal of Contemporary European Research Volume 10, Issue 2, 2014, 237.
5. Mirjana Drenovak – Ivanović, Pravni okvir zaštite životne sredine u projektu „Jadar“, zbornik radova Projekat Jadar – šta je poznato? : primljeno na VIII skupu Odeljenja hemijskih i bioloških nauka, održanom 19. novembra 2021. godine / urednici Vladimir Stevanović, Bogdan Šolaja, Velimir Radmilović, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 2021, 72.
6. Vid. član 1 Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine – Arhuske konvencije („Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, broj 38/2009).
7. Element zaštite životne sredine, u odnosu na pojam ekološkog prava (prava zaštite životne sredine predstavlja): „Prava, obaveze, opšte vrednosti i druge okolnosti, proistekle iz faktičkih ili pravnih situacija koje utiču na odnose čoveka i njegovog prirodnog okruženja“, vid. Luka Đorđević, Odmeravanje pretežnijeg interesa u predmetima sa elementom zaštite životne sredine: praksa Evropskog suda pravde, master rad, COBISS.SR-ID: 15038729, 2020.
8. Arhuska konvencija, član 7 i član 6, stav 8.
9. Arhuska konvencija, član 9, stavovi 2 i 4.
10. Zakon o planiranju i izgradnji, član 3, stav 1, tačke 1 i 10.
11. Stevan Lilić, Instruments of Environmental Justice, 2011, dostupno na: chrome-extension://efaidnbmnnnibpcajpcglclefindmkaj/http://facta.junis.ni.ac.rs/lap/lap201101/lap201101-03.pdf, pristupljeno dana 14.10.2022, 40.
12. Mirjana Drenovak-Ivanović, Ekološko pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Centar za izdavaštvo, 2021, 186.
13. Rešenje Administrativne komisije Vlade Republike Srbije 14 broj 350-7586/2022, od septembra 2022.
14. Mirjana Drenovak-Ivanović, op. cit, 186.
15. Miloš Prica, Supsidijarna i shodna primena Zakona o opštem upravnom postupku, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, Broj 91, Godina LX, Univerzitet u Nišu – Pravni fakultet, Niš, 2021, 107.
16. Zakon o strateškoj proceni uticaja za životnu sredinu („Službeni glasnik RS“ broj 98/2006-3, 115/2021-3, 16/2022-3 ), član 22. stav 1.
17. Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 98/2006-3, 115/2021-3, 16/2022-3), član 74.
18. Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Službeni list SCG - Međunarodni ugovori, broj 9/2003-16) članovi 13, 2 i 8. Konvencije.
19. Primer: Slučaj br. 46117/99, ECHR 2004-X, Taskin and Others v. Turkey, presuda od 10. novembra 2004, paragrafi 115. i 119.
20. Ustav Republike Srbije, član 18.
21. Stevan Lilić, op. cit, 38.
22. Zakon o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik RS", br. 135/2004-29, 36/2009-144, 36/2009-115 (dr. zakon), 72/2009-164 (dr. zakon), 43/2011-88 (US), 14/2016-3, 76/2018-3, 95/2018-267 (dr. zakon)), član 3, stav 1, tačka 28.
23. Zakon o zaštiti životne sredine, član 3, stav 1, tačka 28, član 81 i član 81a.
24. Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 18/2016-10, 95/2018-441 (Autentično tumačenje)), član 44.
25. Boris Ljubanović, Stranka u hrvatskom upravnom postupku i upravnom sporu, Pravni vjesnik, god. 31, br. 1, 2015, dostupno na: chrome-extension://efaidnbmnnnibpcajpcglclefindmkaj/https://hrcak.srce.hr/file/214332, pristupljeno dana: 12.10.2022, 127 i 128.
26. Zakon o upravnim sporovima („Službeni glasnika RS“, broj 111/2009), član 11, stavovi 1 i 2.
27. Dejan Vučetić, Delotvornost procesnih rešenja u prvostepenom upravnom postupku, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, broj 91, godina LX, Univerzitet u Nišu – Pravni fakultet, 2021, 78. i 79.
28. Zakon o planiranju i izgradnji poznaje pojam „zainteresovanih lica“. Ovaj termin veoma je važno razlikovati od „zainteresovane javnosti“, sa kojom se ne može jednačiti, iz razloga što ne obuhvata ni procesnopravna, ni materijalnopravna ovlašćenja koja na raspolaganju stoje stranci u upravnom postupku, kao ni korespondirajuće obaveze nadležnih organa.
29. Zakon o planiranju i izgradnji, član 21, stav 2 i član 22, stav 2.
30. Lana Ofak, Usklađivanje hrvatskoga zakonodavstva s pravom EU-a u području zaštite voda s posebnim osvrtom na sudjelovanje javnosti i pristup pravosuđu, Zbornik Pravnog fakulteta Svučilišta u Rijeci, vol. 39, br. 1, 2018, dostupno na: chrome-extension://efaidnbmnnnibpcajpcglclefindmkaj/https://hrcak.srce.hr/file/294123, pristupljeno dana: 12.10.2022, 282.
31. Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, član 3, stav 1, tačka 6.
32. Ibid, član 19.
33. Zakon o zaštiti životne sredine, član 81, stav 1, tačka 1.
34. Ustav Republike Srbije, član 16, stav 2.
35. „Ona (pravna država) dobiva svoje puno značenje i definitivnu izgrađenost tek u momentu kad je uvedena sudska kontrola nad delatnošću upravnih vlasti, kad su određeni nezavisni sudovi koji će ispitivati zakonitost upravnih akata“, vid. Laza M. Kostić, Administrativno pravo Kraljevine Jugoslavije, Prva knjiga, Ustrojstvo uprave, Izdavačka knjižnica Gece Kona, Beograd, 1933, 15.
36. Miloš Prica, op. cit, 98 i 101.
37. Zakon o opštem upravnom postupku, član 93.
38. Jelena Jerinić, U ime javnosti: Legitimacija zastupnika kolektivnih interesa i širih interesa javnosti u upravnim stvarima, dostupno na: chrome-extension://efaidnbmnnnibpcajpcglclefindmkaj/https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/2217-2815/2020/2217-28152002504J.pdf, pristupljeno 28.9.2022, 509.
39. Zoran R. Tomić, Komentar Zakona o opštem upravnom postupku, Drugo, prepravljeno i znatno dopunjeno izdanje, Javno preduzeće Službeni glasnik, Beograd, 2019, 466. i 485.
40. Sredinom 20. veka, akademik I. Krbek napisa: „U upravnom postupku nisu stranke samo ona lica, o kojih se pravima ili pravnim interesima radi, nego i lica, za kojih je stranački položaj bila mjerodavna zaštita određenog općeg interesa“. Vid. Ivo Krbek, Osnovi upravnog prava FNRJ, Izdavački zavod Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, Zagreb 1950, 433.
41. Razlikuju se situacije u kojima dve ili više stranaka učestvuju sa suprotnim zahtevima, a nisu ni u kakvom međusobnom odnosu (kolidirajuće stranke) i kada stranke u postupku iznose suprotne zahteve jedna prema drugoj (kontrarne stranke), vid. Boris Ljubanović, op. cit, 128.
42. Arhuska konvencija, član 9, stav 4.
43. Zakon o upravnim sporovima, član 18, stav 1.
44. Mirjana Drenovak-Ivanović, Sreten Đorđević, Praktikum o pravu na pravnu zaštitu u stvarima od značaja za zaštitu životne sredine u upravnom postupku i upravnom sporu, Ministarstvo zaštite životne sredine, Beograd, 2018, 83.
45. Zakon o upravnim sporovima, član 23, stav 2.
46. Akademik Ivo Krbek, op. cit, 432, 433.
47. Zainteresovanoj javnosti, oličenoj u različitim vidovima organizovanja sa ciljem zaštite i ostvarivanja prava na zdravu životnu sredinu, gotovo je nemoguće korišćenje ovog sredstva, jer po nju šteta uopšte, pa ni nenadoknadiva šteta, ne bi mogla nastupiti. U tim slučajevima radilo bi se o šteti po interese koje zastupa zainteresovana javnost, a koja nije prepoznata Zakonom o upravnim sporovima. Reč je o posledici nedovoljno dobro definisanog pojma tužioca u upravnom sporu u odnosu na definiciju pojmova stranke u upravnom postupku i zainteresovane javnosti, o čemu bi se moglo dalje raspravljati.
48. Zakon o upravnim sporovima, član 42.
49. Opisano predstavlja jednu vrstu začaranog kruga koji nije nepoznat kada govorimo o postupcima sa elementom zaštite životne sredine, i koji u svakom od slučajeva pogoduje jedino investitoru, a prava zainteresovane javnosti preslikava u apsurde.
50. Kako više nije reč o upravnom postupku sa elementom zaštite životne sredine, za koji se vežu pojam i prava „zainteresovane javnosti“, u vezi sa postupkom ocene ustavnosti i zakonitosti koristiće se pojam „javnosti“.
51. Zakon o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/2007, 99/2011, 18/2013 – odluka US, 103/2015 i 40/2015 – drugi zakon), član 46, stav 1, tačka 1.
52. Zakon o Ustavnom sudu, član 60.
53. Ibid, član 62.
54. Zakon o obligacionim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 29/1978-1181, 39/1985-1129, 45/1989-1195 (USJ), 57/1989-1438, 31/1993-681, RS 18/2020-6), član 156.
55. Mirjana Drenovak-Ivanović, Sreten Đorđević, Siniša Važić, Pravni instrumenti ekološke zaštite – građanskopravna i krivičnopravna zaštita, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, Misija OEBS u Srbiji, 2015, 73, 74. i 105.
56. Dušan Nikolić, Pravci razvoja prava životne sredine, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, vol. 58, br. 82, Univerzitet u Nišu – Pravni fakultet, 2019, 76.
57. Izrazito kapitalistički režimi upućuju na upotrebu privatnopravnih modela i instituta dominantno u sferi ekonomije, odnosno poslovnog prava, po unapred određenim pravilima igre. U Sjedinjenim Američkim Državama, razvoj privatnopravnog sektora ekološkog prava, odnosno privatnog upravljanja životnom sredinom, u smislu razvoja legislative, izostaje zbog toga što se novonastale sporne situacije između privatnih subjekata najčešće i razrešavaju pre nego što bi dospele na polje delovanja javnih vlasti. Za više vid. Michael P. Vandenbergh, Private Environmental Governance, Cornell Law Review Volume 99 Issue 1, 2013, dostupno na: chrome-extension://efaidnbmnnnibpcajpcglclefindmkaj/https://scholarship.law.cornell.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=4615&context=clr, pristupljeno dana 15.10.2022, 137-140.

IZ ARHIVE PPNS OSNOVNA ISTRAŽIVANJA LITIJUMA I SVA PRIMENJENA GEOLOŠKA ISTRAŽIVANJA NISU DOZVOLJENA PROGRAMOM ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE U KRAGUJEVCU OD 2023-2033

PREPORUKA - EKSKLUZIVNO NA PPNS 
SANU: PROMOCIJA ZBORNIKA "PROJEKAT JADAR - ŠTA JE POZNATO?" (VIDEO)

STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANA, TVITER, INSTAGRAM 

PODRŽI PPNS!

• DONACIJE I SPONZORSTVA
• REKLAMNE USLUGE
• STATUT PPNS
• IMPRESUM
• O IMENU I SADRŽAJU