Portalu Prviprvinaskali.com dostvaljeno je pismo dr Vesne Joković Bajić, interniste gastroenterologa, osnivača internističke ordinacije 1994. godine, koja je 2018. prerasta u polikliniku. Pismo objavljujemo u celosti, kao svedočanstvo borbe protiv korone.
Priča o bolesti i ljudima
KAKO SAM POBEDILA KORONU
Imam neodoljivu potrebu da vam prenesem svoj doživljaj ovog kovid-19 užasa koji sam lično doživela i preživela, a zahvaljujući pre svega činjenici da u našem gradu Kragujevcu postoji klinika kojom možemo da se ponosimo - Klinika za pulmologiju, za koju verujem da se ni po čemu ne razlikuje od klinika u najrazvijenijim zemljama, i postoje ljudi - medicinsko osoblje, sposobno da se nosi i sa bolešću kakav je ovaj neznani virus
Primljena sam u Kliniku za pulmologiju ekstremno intoksicirana, dehidrirana, visoko febrilna sa obostranom pneumonijom i prvi put u životu uplašena. Na samom ulazu dočekuju me medicisnki tehničar i glavna sestra Nataša Jaćimović. Pomažu mi da se smestim jer ja nemam snage ni do kreveta da dođem.
Počinje teška borba.
Smenjuju se medicinske sestre i tehničari, koji rutinski, veoma profesionalno obavljaju sve ono što se mora obaviti u takvim slučajevima. Plasiranje braunile, vađenje krvi, gasne analize, RDG pluća. Doktor pregleda i sagledava pristigle analize i rendgenski snimak pluća i određuje terapiju.
Priključuju me na kiseonik, uključuju se infuzije - i. v. (intravenoznu) i i. m. (intramuskularnu) terapiju. Pri tome, svi koji su angažovani u tom nimalo lakom poslu su u skafanderima na 30 stepeni Celzijusa, pred kolapsom. Sa njih se sliva znoj, a opet sve se to obavljaju pažljivo i veoma stručno, uz tople ljubazne reči. Ja ne prestajem da plačem, više što mi ih je žao, nego iz straha za sopstveni život, iako počinjem kao lekar da shvatam da sam objektivno u lošem stanju.
Počinje da se gradi poverenje koje je najvažnije.
Lekar sam od 1981. godine, ali se prepuštam u potpunosti tim profesionalcima. Osećam da ćemo zajedno uspeti u borbi koja nam predstoji.
Najpre, stekla sam poverenje u Kliniku – fizički. Klinika je potpuno renovirana. Bolesničke sobe su trokrevetne i četvorokrevetne sa toaletom u svakoj, sa novim nameštajem, klimatizovane, sa televizorom u svakoj od njih. Dijagnostički deo je opremljen najsavremenom dijagnostičkom opremom. Deo za medicinsko osoblje je veomo lep i praktično namešten.
Ovde svakako treba podsetiti da najveća zasluga da jedno grudno odeljenje nalik na baraku za smeštaj sezonskih radnika postane ovako sređena klinika pripada direktorki klinike prof. dr Zorici Lazić, zahavljujući njenoj enormnoj energiji i žeji da pacijentima i kolegama obezbedi što bolje uslove. Za postizanje tog cilja koristi se svojim ličnim profesionalnim kontaktima po celom svetu, a pre svega kontaktima sa farmaceutskim kućama, uključujući i privatne donacije, kako kragujevačkih firmi i preduzetnika, tako i onih izvan našeg grada. Angažovani su i drugi lekari koji rade na klinici, svako u skladu sa svojim mogućnostima. Uspevaju da obezbede preko potrebna sredstva ne samo za renoviranje, već i za opremenje čitavog objekta, uključujući i najsavremeniju medicinsku opremu. To mogu lično da posvedočim.
Umesto stare, poluurušene zgrade napravljena je skoro potpuno nova, savremena, moderna građevina, okružena prelepim parkom punim zelenila.
Ali, postoji ovde i nešto još mnogo vazžnije. To su ljudi i sistem, odnosno organizacija posla. Taj tim lekara koji prati najsavremenija dostignuća iz svoje oblasti i aktivno učestvuje u mnogim dešavanjima u svetu iz oblasi medicine, odnosno pulmologije, su pravo nenadomestivo i najveće bogatstvo.
Navela bih samo neke od kolega koji bi svakome trebalo da budu primer. To su naši lečeći lekari: dr Nikola Arsovski, veoma stručan, perspektivan mladi kolega i, ne manje važno, čovek sa velikom dušom, empatijom za svakog pacijenta; dr Voja Ćupurdija zaslužuje svako poštovanje i divljenje, ne samo zbog svoje stručnosti koja je neosporna, već i zbog topline kojom zrači i unosi optimizam i veru da će uspeti u borbi sa bolešću; tu su i dr Katarina Vujanac, dr Tanja Petrović, dr Ljiljana Novković, dr Zorica Đokić, dr Bora Evtov. Svi su veliki profesionalci u svom poslu. Osim njih, angažovan je i anesteziolog dr Vlada Vukićević. Nadam se da zbog teškog stanja tokom bolesti nisam nekoga zaboravila.
Za armiju medicinskih sestara i tehničara koji su sa lekarima u prvoj liniji u ovom ratu imam samo neizmerno divljenje. Prvo zbog njihovog odnosa prema bolesnim ljudima, a drugo i ne manje važno - zbog tog virtuoznog načina na koji obavljaju svoj posao, uprkos svim teskoćama.
Nošenje skafandera po više sati dnevno na 30 stepeni, nošenje maski i vizira koji magle pogled, nošenje teških gumenih čizama, gotovo olovnih, a na rukama tri para rukavica koje otežavaju preciznost kojom se mora raditi.
Sve to, taj nadljudski fizički napor nije umanjio želju da pomognu svakom pacijentu, verujući da ćemo svi zajedno istrajati i pobediti.
Ne manje važan deo obavljaju pomoćni radnici, zahvaljujući kojima je higijena na zavidnom nivou.
Glavna sestra Nataša Jaćimović svojim izuzetnim angažovanjem doprinosi umnogome da taj sistem tako savršeno funkcioniše, a svojom toplinom i odnosom prema pacijentima izaziva osećaj da ste u sigurnim rukama, ali i među prijateljima.
Prof. dr Zorica Lazić i njen tim su uspostavili takav sistem rada koji funkcioniše savršeno, što se može videti samo na retkim, najsavremenijim klinikama kod nas i u svetu.
Ovo iznosim u javnost ne samo u moje ime, već i pacijentkinja sa kojima sam delila sobu u te teške dane borbe za život. To su: dr Tanja Stevanović Brkić, koja će mi sigurno ostati veliki doživotni prijatelj; Maca Drobnjak, glavna sestra Interne klinike u Novom Pazaru, koja je svoju stručnost i profesionalnost nesebično primenila da pomogne svima nama u sobi jer je već bila u boljem stanju kada smo mi primani; Alisa, mlada žena iz Novog Pazara, primljena u teškom stanju, koja je za sobom kod kuće ostavila petoro dece. Sve to se dešavalo u vreme najcrnjih dana za Novi Pazar. Svi smo bili u šoku zbog užasnih informacija koje su im svakog minuta pristizale od njihovih najbližih rođaka, prijatelja i kolega iz bolnice u kojoj je Maca radila. Sve to je unosilo dodadatnu strepnju i brigu o tome u kom pravcu će se naša bolest razvijati. Nakon Macinog otpusta iz bolnice na njeno mesto hospitalizovana je dr Slavica Kumburović, stomatolog. Mi smo bile neka vrsta ratnih drugova sa zajedničkim ciljem da u ovoj borbi pobedimo.
I uspeli smo!
Dragi moji Kragujevčani, budimo ponosni što na brdovitom Balkanu, u srcu Šumadije, imamo takvu ustanovu, koja je kadrovski i opremljenošću sposobna da prihvati najveća zdravstvena iskušenja, sa kojima se teško nose mnogo bogatiji i dugovečniji.
Hvala svim doktorima, sestrama, tehničarima, glavnoj sestri, pomoćnom osoblju, u moje i u ime svih pacijenata kojima su pomogli sa prežive.
Hvala prof. dr Zorici Lazić što je svojim dugogodišnjim zalaganjem i sa okupljenim timom uspela da stvori kliniku koja savršeno funkcioniše na najvišem profesionalnom nivou.
Na kraju, ali ne manje važno, kao lekar i kao čovek pridružujem se apelu svojih kolega koji su na izmaku snage i njihovim molbama da im svi mi građani ove zemlje pomognemo svojim činjenjem (nosimo maske, držimo distancu, vodimo računa o higijeni) i nečinjenjem (izbegavajmo velike skupove), svojom odgovornošću.
Potrebna je velika ozbiljnost i krajnje odgovorno ponašanje svih nas da bi borba sa ovom bolešću imala šanse za uspeh.
Čuvajte sebe i sve oko sebe!
Moj duboki naklon i poštovanje ekipi Klinike za pulmologiju KBC Kragujevac
Dr Vesna Joković
Foto: Poliklinika Joković; Ivan Stojanović/Prviprvinaskali.com
