Došao sam kao predstavnik 8500 članova Saveza pčelarskih organizacija Srbije, koji strepe da će Srbija pokleknuti i prihvatiti gajenje i promet semena genetski modifikovanih biljaka.

Međutim, ja sam ovde i kao lekar, epidemiolog, predstavnik jedne od fundamentalnih medicinskih nauka, koja nam je vekovima govorila zašto oboljevamo, i učila nas kako da oboljevanje sprečimo, jer je to najjeftiniji vid očuvanja zdravlja. Doduše, sada je potcenjena, u ovom čudnom svetu u kome živimo, jer je sada popularnije dati 10.000 evra za komplikovanu operaciju na srcu i time pokazati brigu o zdravlju naroda, nego uložiti 100 evra u prevenciju, pa da ta osoba nikada ne završi na operacionom stolu. Jer, koga je danas briga šta će nam se događati za 50 godina?

Razmišljajući kako da vas najbolje upoznam sa mojim načinom razmišljanja, odmah na startu sam se razočarao. Pitao sam se, ima li svrhe govoriti o opasnostima koje tehnologija genetskog modifikovanja suštinski nosi sa sobom, kada deca svih naroda sveta još uvek u školi ne uče da ne smeju piti vodu iz plastične flaše nakon 9 meseci od punjenja jer više nije za ljudsku upotrebu, kada ne uče da ne smeju paliti plastiku jer će u dimu biti dioksina koji su izuzetno karcinogene materije, itd. Kad sve to znam, pitam se šta je važnije?

Ja sam čovek koji izuzetno poštuje civilizacijske tekovine Sjedinjenih američkih država. Pre svega zato što njihove vlasti tačno znaju šta će se događati u njihovoj zemlji i svetu kroz 50 godina, što oni svoju budućnost kroje, a ne čekaju je. Što znaju gde ide svaki uloženi dolar, i kakve će efekte dati. To je zaista za poštovanje, jer to je zemlja koja se trudi da brine o svojoj budućnosti. Znamo li mi šta će se desiti, recimo već sutra, u ovoj državi, kada se budemo probudili? A tek kroz 50 godina, to retko koga interesuje, zar ne? Zato očekujem od ove vlasti da nastavi putem kojim je pošla, da istraje, i uozbilji ovu državu po svim pitanjima. Naravno, i po pitanjima nepredvidljivog rizika, što GMO svakako jeste.

Imao sam priliku da ljubaznošću USAID-a obiđem izuzetno razvijenu poljoprivrednu državu SAD-a, Ohajo. Gledao sam i divio se. A kad sam počeo da slušam odgovore na svoja pitanja, ostao sam zbunjen. Vlasnik 200 visokomlečnih krava, sa skoro 60 litara mleka dnevno po kravi, kaže da je te, 2009. godine, morao da pozajmljuje novac od svoje supruge učiteljice, kako bi opstao. A njegove krave jedu praktično isključivo GMO hranu.

Znam, reći ćete, ne pričaj o ekonomiji, ovde smo da pričamo o zdravlju. Ali, podsetio bih vas na definiciju zdravlja Svetske zdravstvene organizacije još iz 1946. godine, da je zdravlje potpuno telesno, duševno i socijalno blagostanje, a ne samo odsustvo bolesti i iznemoglosti. Vlasnik spomenutih 200 krava uradio je sve što je od njega traženo, ušao u proizvodnju GMO hrane, a zaradio je strah za sopstveni opstanak, iako naporno radi cele godine. Znači, razboleo se.

Takođe, moram da nas sve zajedno vratim u 1992. godinu, kada sam upisao Medicinski fakultet. Na jednom od svojih prvih časova, profesor biologije objasnio nam je nešto što me je zaprepastilo. Rekao je da grašak sadrži protein koji u 100% slučajeva izaziva rak. Ali je takođe rekao da ga čovečanstvo dovoljno dugo jede, te da je razvilo mehanizam koji ga u 100% slučajeva sprečava, tako da niko ne može da dobije rak od graška.

A ja se usuđujem da se pitam, ko je od nas ovde prisutnih, Bog na Zemlji, da može da nam tvrdi da u genetski modifikovanim organizmima nema novih proteina koji mogu imati ovakvu istu posledicu, pa da više narednih generacija zapravo budu zamorci ove tehnologije? Oni koji su iz sveta medicine, vrlo dobro znaju da svaka vrsta hrane utiče na čoveka, pozitivno ili negativno. Takođe znaju da smo u našu ishranu samo u poslednjih pola veka uveli toliko novih hemikalija, aditiva i konzervanasa, koje svakodnevno uništavaju naše zdravlje. Za svaku od njih, nauka je utvrdila štetnu dozu, ali kažem, za svaku od njih, ne i za sve zajedno. Jer, to je isto kao kada uđete u poljoprivrednu apoteku i od jednog otrova popijete dozu koja vas neće ubiti. Ali, ako od svakog od stotinak prisutnih otrova popijete takođe dozu koja vas neće ubiti, sumnjam da ćete preživeti.

Isto važi i za GMO. Neko je uveo GMO u ishranu ljudi, ni ne znajući čega sve novog ima u toj hrani, i tvrdi nam da je bezbedna. Do nedavno, nije urađen ni jedan jedini dugoročni eksperiment, iako se GMO koristi godinama. Sada, kada je nedavno urađen jedan jedini, on se nipodaštava od kompanija koje su zabrinute za svoj profit. Ali, i da nije urađen, ja bih opet pitao, ko je ovde među nama Bog da bi mogao da garantuje da nema nečeg novog što će na naš organizam uticati pogubno? Zar nam nisu dovoljne sve one žrtve kroz istoriju koje su nas evolucijski stvarale, koje su stradale samo od graška, recimo, da bismo mi danas koristili vekovnu hranu naših predaka bez bojazni od šteta po zdravlje. Ili nas oni ne interesuju, jer su oni došli, prošli i umrli, kao što nekoga možda ne interesuju ni buduće generacije, koje će tek doći, proći i umreti. Da li nas zaista ne interesuju?

Kada pogledamo koliko je danas genetski modifikovanih ratarskih useva koji praktično sadrže insekticide ugrađene biotehnologijama, moramo se zapitati da li je moguće da oni nemaju uticaja na pčele? Po istraživanjima na Univerzitetu u Merilendu, od insekticida jedne biljke nema štete po pčele. Mada ima i potpuno suprotnih zaključaka drugih istraživanja. Ali, svejedno, NIKO nije radio istraživanje sa polenom i nektarom većeg broja takvih biljaka. Kao kada uđete u apoteku. I NIKO nije radio istraživanje tokom zime. Jer, letnja pčela živi do mesec dana. Međutim, zimska pčela i do šest meseci, i jede polen koji je uskladišten u saću, tako unoseći mnogo veće doze nego preko leta, kada su rađeni eksperimenti. Istovetan problem imamo i sa neonikotinoidima, insekticidima koji retko ubijaju pčele leti, zbog male doze u kojoj se nalaze u polenu i kratkog života pčela, ali zato na proleće košnice ostanu bez pčela, jer su dugovečne zimske pčele cele jeseni i zime konzumirale taj polen, i verovatno tako unele preveliku dozu i umrle.

Genetski modifikovane biljke koje su otporne na štetne insekte, sadrže gene bakterije Bacillus thuringiensis, koji svojim delovanjem stvaraju proteine sa insekticidnim svojstvima. Poslednji podatak koji mi je dostupan govori da su se takve biljke još 2004. godine gajile na 22,4 miliona hektara širom sveta. Danas je pod svim genetski modifikovanim biljkama čak 160 miliona hektara ukupno, što je tačno 50 puta veća površina od površina pod oranicama koje Srbija ima.

Toksin koji stvaraju geni Bacillus thuringiensis-a u biljkama, smanjuje aktivnost izleta pčela iz košnice. Ti eksperimenti iz 2001. godine nisu pokazali direktno štetno dejstvo toksina na pčele, ali u tim eksperimentima uopšte nisu proučavani subletalni efekti na pčele. Time su se bavili na Univerzitetu Džena u Nemačkoj od 2001-2004. godine, i utvrđeno je da pčele koje se inficiraju mikrosporidijama, mnogo brže uginjavaju i mikrosporidije im nanose mnogo veću štetu kada su istovremeno izložene i toksinu Bacillus thuringiensis-a, nego kada njega nema. A mikrosporidija ima u svakoj košnici na svetu. Očigledno je da se istraživanja moraju nastaviti, ali je problem što oni koji imaju novac, ne žele da finansiraju takva istraživanja jer nemaju interesa, a oni koji imaju interesa nemaju novac.

Možda široj javnosti nije poznato, ali vetar može da odnese polen i do 50km daleko. Prošle godine je Evropski sud pravde 6. septembra doneo presudu po tužbi jednog pčelara iz Nemačke, kome je u medu nađen genetski modifikovani polen kukuruza, zbog čega nije mogao da ga stavi u promet, a da on za to nije mogao biti kriv. Evropski sud pravde onda je doneo presudu da on ima pravo na naknadu štete, i da se takav med nikako ne može staviti u promet. Od tada, praktično potpuno je stao uvoz meda u EU iz zemalja koje gaje genetski modifikovano bilje, jer je apsolutno nemoguće da u takvim zemljama ne bude genetski modifikovanog polena u medu. Prema tome, ako bi Srbija dozvolila gajenje genetski modifikovanih biljaka, automatski bi uništila sektor pčelarstva, koji gro meda izvozi baš u EU. Uz to, srpsko pčelarstvo je u naglom razvoju, jer prirodni uslovi nisu iskorišćeni ni 0,5%, jer samo toliki procenat pčelinjih paša koristimo. Broj pčelara raste, prirodni resursi su neiscrpni, trenutno se izvozi med za 5-7 miliona evra godišnje, sa tendencijom da se za dve godine utrostruči, ako država bude vodila mudru politiku, u koju uopšte ne želimo da sumnjamo. Pčelarstvo je danas i najbolji vid samozapošljavanja, što u ovoj krizi kada novih radnih mesta skoro da nema, nije za potcenjivanje. Procenjujemo da bi se u narednom periodu u srpskom pčelarstvu moglo otvoriti oko 6000 novih radnih mesta, ako ne za punu prosečnu platu, što mogu ostvariti samo profesionalni pčelari, ono bar kao popunjavanje dela, krizom uništenog, kućnog budžeta. U suprotnom, kada bi se dozvolilo gajenje genetski modifikovanih biljaka, ne da ne bi bilo novih radnih mesta, već bi se i ovih postojećih 8500, samo među članstvom Saveza pčelarskih organizacija Srbije, potpuno ugasilo.

Takođe, eksperimenti rađeni u Italiji, pokazuju da genetski modifikovana uljana repica statistički značajno luči manje nektara, sa sadržajem šećera u nektaru koji je niži za 20% u odnosu na klasičnu uljanu repicu.

Eksperiment rađen u Kanadi 2004. godine pokazao je da su cvetovi genetski modifikovane repice otporne na herbicid, bili manje posećeni od strane pčela zbog oprašivanja, nego cvetovi klasične ili organske repice. Očigledno je da pčele nešto osećaju i znaju što mi ne znamo, ali na žalost, još nismo ovladali nemuštim jezikom. Ako budemo čekali da ovladamo, sumnjam da ćemo se dobro provesti.

Poljoprivredni fakultet u Letoniji istraživao je uticaj širenja polena genetski modifikovanog bilja na organske farme, jer je rizik preveliki. Ako bismo to razmotrili i u Srbiji, shvatili bismo da su sve površine pod organskim biljem apsolutno ugrožene, i da se pčele onda ne bi imale gde da postave, a da u medu ne bude polena genetski modifikovanih biljaka.
Prema Studiji o statusu oprašivača u Severnoj Americi koja je urađena 2006, početak nestajanja pčela u Americi, nazvan Colony collapse disorder, poklapa se sa trenutkom apsolutne masovnosti gajenja genetski modifikovanih biljaka.

Još 2007. godine je dr Lukas, tadašnji član evropskog parlamenta i član komiteta za zaštitu životne sredine, upozoravao da je apsolutno nemoguće da konvencionalna i organska polja ostanu GMO slobodna, ako u okolini imaju polja sa zasejanim genetski modifikovanim biljem.

Na kraju, želim da vam se zahvalim na pažnji. Bio bih presrećan ako sam sve nas bar malo podstakao na dublje razmišljanje o ovom problemu, jer sam siguran da kada bi se dovoljno udubili, niko od nas ne bi imao nedoumice kako dalje. Primite puno pozdrava od pčelara Srbije, vi ste njihova jedina nada!
 

Dr med. Rodoljub Živadinović
Predsednik Saveza pčelarskih organizacija Srbije

* U Narodnoj skupštini Republike Srbije na Prvom javnom slušanju Odbora za zaštitu životne sredine na temu GMO