Nakon što sam napisao tekst „Sada je 12 i 10“, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, gospodin Vladimir Kostić, pozvao me je na razgovor – odgovorio je isti dan kada sam poslao tekst na mejl Akademije. Naravno, odazvao sam se pozivu, bio sam na sastanku u SANU nekoliko dana nakon što sam napisao da je već 12 i 10 (pošto je gospodin Kostić mesec dana pre nego što sam napisao svoj tekst izjavio da je sada 12 i 5). Na kraju sastanka gospodin Kostić mi je rekao da SANU planira skup sa temom „nauka i privreda“. Rekao sam da ću doći na taj skup, i posle sastanka sam mu u mejlu napisao zašto izdvajam taj skup (od svih skupova koje SANU do kraja godine organizuje) i zašto mislim da je ta tema prioritet za Srbiju (u SANU postoji samo jedan ekonomista). Ovo je iz mejla koji sam poslao gospodinu Kostiću nakon našeg sastanka:
„Ističem ovu temu ‘nauka i privreda’ zato što je to verovatno jedini način da ne ostanemo zemlja ‘jeftine radne snage’, tj. robova. Ako imamo inovacije i malo konkurencije za te nove proizvode u svetu, ili takve tehnologije gde su profitne stope velike, i još ako se sve ili dobar deo proizvoda zasniva na sirovinama koje imamo u Srbiji, onda možemo da razmišljamo kako da podižemo standard, odnosno, da stvorimo jaku srednju klasu. Sa inovacijama smanjujemo i uvoz, a ako razvijemo i neke sektore poput turizma (objekte i infrastrukturu možemo graditi sa materijalom proizvedenim u Srbiji, sa domaćim firmama, hoteli mogu da se opreme nameštajem koji se proizvodi u Srbiji i ono najvažnije – domaća hrana, zbog čega bi stranci rado dolazili ovde, opet naša sirovina ako razvijemo poljoprivredu…) možemo da razmišljamo o suficitu, da imamo veći priliv deviza nego odliv (čemu bi pomoglo i sređivanje bankarskog sektora…). Siguran sam da bi, kada bi stvorili uslove, dobili desetine novih Tesli i Pupina, odnosno, desetine novih kompanija i brendova, u kojima bi radile hiljade radnika sa mnogo većim platama. Znam za kompanije iz IT sektora koje rade u Srbiji, zapošljavaju stotine ljudi, programeri imaju najmanje 1 000 evra platu, oni bolji po 2-3 000 evra, a menadžeri i po 10 000 evra. Imam druga koji radi u jednoj takvoj kompaniji ovde u Beogradu i ima 10 000 evra platu. Oni sve to izvoze u svet. Sa takvim platama oni su konkurentni u tom sektoru privrede. Bez boljeg standarda i stvaranja jake srednje klase teško da možemo da pobedimo ‘belu kugu’ i zaustavimo ‘odliv mozgova’.“
Nakon toga, napisao sam ovaj tekst, objavljen i na sajtu Stanje stvari: Nikola Varagić: Da li je Vučić „srpski Sanader“?
Skoro 8 godina tvrdim da niko neće ozbiljno da se bavi ekonomijom na nivou države – stratešku, planski. Svi bi da žive bolje i imaju veće plate, ali niko neće da uradi nešto povodom toga. Treba pročitati 300 000 strana raznih zakona i propisa, uskladiti sve mere, napisati novih 30 000 strana zakona, propisa…. Svi samo konstatuju probleme. Da bi se rešili problemi, mora da se udari na službe, na tajkune… Počeo sam da pišem blog početkom 2008. godine, kako sam tada pisao, „pred početak domaće i svetske ekonomske krize koju je naredna neoliberalna vlast ‘previdela’ – u kojoj je videla ‘šansu’, pa su govorili da će vrlo brzo da prođe kriza. Kada su obećali 200 000 novih radnih mesta a bilo je očigledno da će da izgube 400 000 radnih mesta. Kada su obećali građanima bednih 1 000 evra i kada je bilo jasno da su nesposobni da obezbede građanima i bednih 10 evra od besplatnih akcija. Zbog toga sam bio među retkima u Srbiji koji nisu uzeli besplatne akcije i napisao sam na blogu da oni koji su uzeli nikada neće dobiti tih 1 000 evra od ove vladajuće elite. Tako je i bilo.“ To sam pisao pre više od 5 godina. U međuvremenu sam upoznao neke ekonomiste koji su se predstavljali kao alternativa ovom sistemu, zatim su naprednjaci došli na vlast, ali je sve ostalo isto. O tome sam pisao 2013. godine u tekstu: „O Maršalovom planu za Srbiju“.
Nadao sam se da će skupu u SANU biti drugačiji. Posebno što sam par dana pred skup saznao da dolaze brojni ministri, predstavnici komora, da će doći i predsednik kluba Privrednik…
Ovo je moj utisak sa skupa „Nauka, privreda i društvo“ održanog u zgradi SANU, 2. juna 2016. godine, sa prvog dana skupa, koji je trajao dva dana (sledeće rečenice su iz mejla koji sam poslao, odmah posle skupa, prijateljima i poznanicima koji se bave privredom, ekonomijom i naukom, dakle, pisao sam „iz glave“, prema sećanju – ovo napominjem zato što je sve snimano, pa može svako da me demantuje, a mediji su preneli samo dve izjave, ministra Vujovića i tajkuna Kostića, koji su rekli da „moramo da podignemo produktivnost i konkurentnost na duži rok a to se radi – inovacijama“, tj. da je Srbiji „potrebna inovativna ekonomija zasnovana na znanju“, ali nisu, na primer, preneli izjavu ministra Vujovića da treba otvoriti pitanje GMO, tj. dozvoliti uvoz GMO, ili izjavu ministra Verbića da država u ovom trenutku nema nikakav plan, da ministarstva nemaju usklađeno delovanje što se tiče razvoja inovativnoj ekonomiji, dok njegov predsednik vlade tvrdi da ima sve planove – ovo je prilika da na brzinu dopiše u svom programu rada nove vlade koji piše rukom):
Potpredsednik SANU Zoran Popović je rekao da je ovo prvi susret ovakve vrste i sa ovom temom u našem društvu.
Akademik Zoran Petrović, koji je organizator skupa, kaže da se potrudio da se prvi put na jednom mestu okupe sve relevantne institucije i da oni sada pokušavaju da pokrenu ono što je neko pre 20 godina trebao da počne da radi. Petrović je desetak godina u SANU. On se trenutno bavi time da televiziju od sada gledamo bez ekrana, da se slika utiskuje u ljudski mozak direktno, bez gledanja u tv ekran. Dao je primer Japana gde su doneli strategiju da do 2050. godine svi ministri imaju doktorate iz prirodnih i tehničkih nauka, pošto veruju da će biti rešeni svi socijalni problemi (što je naravno previše optimistički). U svakom slučaju, on je nešto pokrenuo, da Srbija pokrene tu temu nauke i privrede, ubedio je ministre da dođu, okupio je ljude iz inženjerskih komora, privredne komore, privrednike i akademike… Prvi put su svi zajedno na jednom mestu sa temom koju prvi put pokreću.
Kada sam odlazio na skup hteo sam da vidim dokle su stigli, šta rade sve državne institucije u ovom trenutku, ali ni sanjao nisam da oni (svi koji su do sada vladali) ništa nisu ni počeli. Baš ništa.
Ministar prosvete Verbić je rekao da je najveća inovacija što su sada počeli da pričaju o tome, da bi najveća inovacija bila da se usvoji zajednička strategija između više ministarstava i da sinhrono deluju. To je samo predlog, da li će to biti i kada, niko ne zna.
Ministar finansija Vujović je govorio kako je pravio uštedu od kada je ministar, kaže da je svestan da otvaranje stranih fabrika sa jeftinom radnom snagom udara u plafon za par godina, odnosno da tako ne može da dođe do rasta plata, ali ništa nije rekao šta će raditi povodom teme skupa, pričao je samo kako je pravio uštede, zatim da treba da se otvori pitanje GMO jer ne može normalno da vodi ministarstvo finansija sve dok smo van STO, kaže i da je ostalo neiskorišćeno 160 miliona evra za naučne projekte jer nije bilo dovoljno onih koji su konkurisali ili su to uradili ali su imali loše projekte, naš privatni sektor zaostaje 6 puta sa ulaganjem u inovacije i naučna istraživanja, a država 2.5 puta u odnosu na EU što se tiče ulaganja u inovacije i naučna istraživanja.
Zamenik ministra privrede kaže da su naterani da se time bave u okviru otvaranja poglavlja sa EU. To je neki Sertićev čovek, deluje prilično neobrazovano.
Potpredsednik Privredne komore Srbije pročitao je sastav kao da je đak prvak. Sve sama opšta mesta.
Potpredsednik Akademije inženjerskih nauka, koja predlaže ukidanje komore inženjera, nije uspeo da sastavi par smislenih rečenica.
Predsednik komore inženjera Dragoslav Šumarac je rekao da se protive predlogu da se ukine komora, da bi loše i EU reagovala na takav predlog, ali da ga ne bi čudilo da se stvarno ukine kao što su i „penzije protivustavno smanjene“.
Vlasnik MK Komerca Miodrag Kostić je rekao da su privrednici prvi put i zgradi SANU. Opet je govorio o tome kako normalne države pružaju podršku svojim kapitalistima, pa tako Hrvatska stoji iz Todorića koji se širi, da malo ljudi zna koliko je MK komerc zadužio Srbiju za ovih 33 godine, da imaju 7 000 radnika i firme u 54 opštine u Srbiji, ugovor sa fakultetom tehničkih nauka, da je pravi porez u Srbiji, kada se uračuna sve što jedna firma plaća, preko 50% a ne samo onih 15% za dobit.
Andrej Jovanović, vlasnik Bambija, Knjaza Miloš, Imleka, Deka, lanca privatnih domova zdravlja i bolnica… kaže da je 2008. kada je prodao Marbo bio u dilemi da li da ode iz Srbije, ali je odlučio da ostane i da novac koji je dobio od Pepsi uloži u ove firme. Sada je odlučio da sve njegove firme kupuju Fiat automobile pošto se kod nas proizvode.
Andrej Jovanović i akademik Zoran Petrović su prijatna iznenađenja, ljudi za koje se može reći da nešto vrede.
Mario Servantes iz OECD je govorio da i na Zapadu inovacije više dolaze iz javnih istraživanja nego iz privatnih, da su javna sredstva za naučna istraživanja veća nego privatna, da su neke od najvećih inovacija koje su komercijalizovane i koje svi danas koristimo došle iz javnih istraživanja, državnog finansiranja, od studenata fakulteta…
Da sumiram:
Predstavnici ministarstva privrede, finansija i prosvete, privredne i inženjerske komore, SANU i privrede okupili su se prvi put da bi razgovarali o ovoj temi. Između njih ranije nije bilo kontakata što se tiče podrške inovacijama ili strategiji za razvoj privrede i nauke. Privrednici su prvi put u zgradi SANU. Dok su ministri govorili, tajkuni nisu bili u sali. Kada su tajkuni govorili, ministri nisu bili u sali. I jedni i drugi su govorili „šteta što sada nisu tu da čuju ovo“.
Niko ništa konkretno nije rekao, svi su priznali da ne postoje nikakve državne strategije. Planira se serija ovakvih skupova, na ovom je, kako kažu, bio cilj da se svi zajedno okupe, pa da vide šta dalje raditi.
Pored pomenutih govornika bilo je još par govornika, desetak akademika i profesora, bile su i Aleksandra Drecun i Aleksandra Smiljanić, i nas par u publici. Kada su otišli ministri, otišli su i novinari, tako da je u sali ostalo samo 20 ljudi. Očigledno nikoga u Srbiji ne zanima ova tema, a to je jedini način da ne ostanemo država sa „jeftinom radnom snagom“.
Crno nam se piše. No, da sačekamo još malo, možda naredni skupovi, ako se uopšte održe, donesu nešto konkretno i možda više ljudi dođe na te skupove.
***
To sam napisao na brzinu odmah nakon skupa u mejlu prijateljima i poznanicima, prema sećanju, objavljujem bez ispravki, pošto je gospodin Lazić ponudio da objavi kao tekst na sajtu Stanje stvari.
Na kraju, dodao bi još nekoliko napomena, kad već pišem ovaj tekst (mada se pitam kome uopšte pišem i da li vredi pisati):
Za one koje to zanima, predsednik SANU, gospodin Vladimir Kostić, nije bio na skupu, nije se video sa ministrom Verbićem i tajkunom Kostićem.
Ne mogu ništa da zamerima ljudima koji sada vode SANU, ako sam dobro razumeo predsednika Kostića i akademike Popovića i Petrovića, oni su dali sve od sebe da okupe sve pomenute ljude (državne institucije), da se pokrene ta tema na najvišem nivou u državi, a sama Akademija nije izvršna vlast, nema moć da zaista pokrene stvari. Akademija može da postane mesto okupljanja onih koji imaju neka rešenja.
Ministri i oni koji rade u ministarstvima i vladi nemaju ni rešenja, ni volje, ni znanja, da se time bave. Za ministra Vujovića idealan spoj nauke i privrede je GMO, odnosno, Monsanto. Bolje da se ne bavi tom temom.
Privredna komora Srbije ne vredi ni pet para, isto i poslovni klub Privrednik iz Šekspirove (treba im novi predsednik), isto važi i za Uniju poslodavaca Srbije i Asocijaciju srpskih menadžera. To znači da ne postoji organizacija privrednika koja bi mogla da bude relevantan partner.
Miodrag Kostić je na početku skupa rekao da je prvi put u Akademiji, na početku je bio prilično uštogljen i pun poštovanja prema instituciji u kojoj se nalazi, u toj velikoj svečanoj sali punoj istorije, ali nije mogao da izdrži duže od pola sata, već je na pola tribine rekao: „mnogo smo ozbiljni“, a ništa konkretno nije rekao povodom teme skupa. Primetio sam da su novinari najviše došli zbog tajkuna Kostića i ministra Vujovića, da prate samo šta oni rade i govore. Tako je i bilo, u medijima su samo njihove izjave prenete, oni sada nas uče da „moramo da podignemo produktivnost i konkurentnost na duži rok a to se radi – inovacijama“, tj. da je Srbiji „potrebna inovativna ekonomija zasnovana na znanju“. Kao što ste videli, to sam i ja napisao pre skupa. Trebalo je da nam ponude neka rešenja, rokove… Od svega prave običan marketing.
Što se tiče nauke i naučnika koji stvaraju inovacije, verujem da je stanje bolje nego u vladi i privrednim komorama, ali pitanje je koliko će dugo i oni opstati ako je izvršna vlast nesposobna da im omogući uslove za naučna istraživanja i komercijalizaciju patenata.
Na skup u SANU zvao sam i predstavnike ekonomskog tima Dveri-DSS i Dosta je bilo i još nekih organizacija privrednika i investitora – niko nije došao na skup. Izgleda da većina ljudi ne može da podnese dva Kostića na jednom mestu (na kraju je bio samo jedan), ili ne veruju da SANU može bilo šta ozbiljno da pokrene (naravno, razumem ih zbog toga). Nekima od njih sam napomenuo da sam obavestio predsednika Akademije gospodina Vladimira Kostića da sam ih zvao, i da je on poručio da su svi dobrodošli i da mogu da uzmu učešće u diskusijama. Time je potvrdio i ono što mi je rekao na sastanku, a to je da je on otvoren za dijalog i da želi od SANU da napravi mesto za susrete ljudi sa različitim mišljenjem i uverenjem. Međutim, sama Akademija nema stručnjake za sve oblasti, a posebno za ekonomiju i privredu. Zbog toga ne mogu da krivim njega pošto je tek godinu dana predsednik SANU. Očigledno pokušava nešto da promeni, da pokrene, na bolje. Zbog toga mislim da treba dati šansu Akademiji, da ne treba odbijati ovakve pozive.
U Srbiji živi i radi na desetine hiljada ekonomista, svi osim jednog su van SANU. U Srbiji postoji više desetina hiljada pravnika. Neki su u SANU. Stvaranje programa za razvoj inovativne ekonomije, privrede uopšte, tako da ne budemo država sa „jeftinom radnom snagom“, posao je za ekonomiste i pravnike. Potreban je veliki tim, ne može time da se bavi jedan čovek ili par ljudi. Oni moraju da budu na stalnoj vezi sa naučnicima i privrednicima. U Srbiji postoji nekoliko desetina hiljada naučnika i isto toliko privrednika i preduzetnika. Pored svih njih, u rasejanju imamo desetine hiljada ekonomista, pravnika, naučnika i privrednika.
Pre 40 godina Južna Koreja je bila siromašna i zaostala država poput Srbije danas. I onda su rešili da to promene. Napravili su skup kao ovaj naš u SANU, tj. okupili su se najpametniji ljudi u državi, doneli strategije i 20 godina kasnije Južna Koreja je postala jedna od najbogatijih i tehnološki najrazvijenijih država sveta.
Kako je to kod nas izgledalo? Skup u SANU je izgledalo amaterski, neobavezujuće, došli ljudi malo da se vide i razgovaraju. Skoro niko se nije držao teme skupa. Sve je kasnilo, itd.
Da li znate šta je najtužnije ili najsmešnije u ovoj priči? Ja nisam ekonomista, nisam pravnik, prirodne nauke i tehnologije me ne zanimaju uopšte. Interesuje me privreda, bavim se privredom, ali ne i ekonomijom u onom naučnom smislu. Više od svega, želim da radnik u Srbiji može dostojno da živi od svoje plate i ima dovoljno novca za svoju decu, da se razvija nauka i da zaustavimo „odliv mozgova“, itd. Shvatio sam da se iz ove „meke“ okupacije, iz ekonomskog kolonijalizma, možemo izvući samo ako razvijamo nauku i proizvodnju organske hrane (sa time dolazi turizam, građevina, itd). To su moji motivi. Slušao sam dve decenije ugledne ekonomiste, privrednike, pravnike, naučnike koji su govorili šta ne valja u našoj ekonomiji, a kada bi govorili šta treba da se radi to nije prelazilo jednu stranu papira. Niko među njima nije rekao „dajte ljudi da sednemo i da napišemo pravi program za ekonomski razvoj Srbije“, da imamo sve od A do Š, i plan A i plan B i plan V. Kada sam video da to niko neće da uradi, odlučio sam da pokušam to da uradim, da okupim najbolje stručnjake (iako tada nisam imao ni 30 godina). Hteo sam da okupim pre svega ljude iz moje generacije i najbolje stručnjake iz rasejanja, ali sam sabotiran na svakom koraku ili niko nije želeo da podrži takvu ideju (mislim na organizovanje „Internacionalne konferencije mladih lidera iz dijaspore“ od 2009. do 2011. godine i sva dešavanja oko „Treće Srbije“). Onda se pojavio Vučić (on je imao podršku onih koji su mene sabotirali ili nisu hteli da pomognu), kao veliki spasitelj, pa sam njemu prepustio taj posao. Naravno, nesposobni Vučić sa svim tim resursima koje ima ništa nije uradio za 4 godine. Na skup u SANU došli su njegovi ministri da se žale kako njihova ministarstva nemaju zajedničku strategiju, posle 4 godine na vlasti priznali su da najviše državne institucije prvi put razgovaraju o tome – i to na inicijativu koja je došla van vlade, iz SANU.
Sve što sada mogu da uradim, pošto nisam na vlasti i nemam državne resurse na raspolaganju kao onaj koji je koordinator svih službi bezbednosti i svih ministarstava, niti imam par miliona evra poput onih iz Privrednika da platim 100 najboljih ekonomista i 100 najboljih pravnika iz Srbije i rasejanja da naredne dve godine pišu program za ekonomski razvoj Srbije, jeste da apelujem na ugledne ekonomiste poput profesora Miodraga Zeca, Ljubodraga Savića, Jovana Dušanića… ili nezavisne ekonomiste koji se nameći kao alternativa poput Branka Dragaša, Nebojše Katića… ili one koji vode ekonomske timove stranaka koje se nameću kao alternativa poput Dveri, DSS, Dosta je bilo… da pokušaju, ako ne mogu sami, a to niko ne može sam, onda zajedno, da donesu potrebne strategije, da bar nešto konkretno imamo. Lepo je što svi mi želimo da porezi budu manji, a subvencije veće, ali kako do toga doći… Verujem da bi SANU podržala akciju najboljih srpskih ekonomista, nadam se da se mogu naći vredni ljudi i u ostalim državnim institucija poput Zavoda za intelektualnu svojinu, Komisije za zaštitu konkurencije… zatim uključiti naučnike sa fakulteta i instituta… i privrednike koji su nešto stvorili i opstali na tržištu (a takvih ima u Srbiji) bez „kombinacija“ sa političarima. Ako mogu nekako da pomognem, javite, tu sam.
Traže se odgovori na sledeća pitanja: Kako da dođe do rasta plata, a nižih cena (nižih troškova života i poslovanja), tj. kako da u Srbiji ne radi jeftina radna snaga, a da srpska roba i usluge budu konkurentne na domaćem i svetskom tržištu? Kako država da obezbedi novac za investiranje u infrastrukturu i domaću privredu, a da se ne uveća zaduženost prema stranim bankama (dok se zatečeni dug vraća iz prihoda iz realne ekonomije)? Kako reformisati PIO fond i RZZO? Šta treba menjati u zakonima i kako ministarstva i ostale državne institucije organizovati da bi omogućili razvoj inovativne ekonomije? Kako da stvorimo bankarski sistem koji nije lihvarski? Kako sprovesti reviziju privatizacije? Šta treba da se subvencioniše, kako i koliko, a šta ne treba? Gde su granice državnih intervencija u privredi, a gde su granice slobodnog tržišta? Kako štiti domaću privredu, a istovremeno povećati izvoz (u države koje takođe štite domaću privredu)? Da li Srbija može ekonomski da opstane ako ne postane član Evropske unije i Nato alijanse i ne uvede evro? Da li Srbija može ekonomski da opstane i da se razvija ako nije član ni EU ni ekonomske unije koju stvara Rusija, ili, da li može da bude neutralna država koja ima ugovore i sa EU i sa Rusijom? Ako može u slučaju A – kako može? Ako može u slučaju B – kako može? Ako ne može ni u slučaju A ni u slučaju B, šta je plan V? I tako dalje i tome slično. Milion i jedan problem je potrebno rešiti ako želimo da imamo bolji standard, a to svi želimo, bez obzira koliko se međusobno razlikujemo i iz kojih stranaka da dolazimo – svaki građanin Srbije želi da ima posao, veliku platu ili penziju, auto i kuću, dobre puteve i železnicu, nove škole, fakultete, bolnice i porodilišta…
Program vlade treba pisati pre izbora, a ne posle izbora. Nadam se da će se okupiti ozbiljni, pametni, pošteni i hrabri ljudi koji će naći sve odgovore, tj. sva rešenja. To umesto nas niko sa strane neće da uradi. Ako se ne okupe, ne treba da budeš mnogo pametan da bi shvatio šta nas čeka, kako će izgledati život u Srbiji u narednim godinama. Oni pošteni, pametni i sposobni će uskoro početi da pakuju kofere… i onda ćemo ostati bez poslednjeg „ljudskog resursa“.
Komentara: 0