U drugom delu teksta o GMO hrani koja je već stigla u police naših supermarketa, govorimo o dodacima hrani koji su možda i opasniji od GMO, kao i mogućnosti da genetski modifikovanu hranu izbegnemo.
Srbiji kao zemlji koja ima dovoljno problema sa drastičnim povećanjem oboljenja od kancera kao posledica NATO bombardovanja osiromašenim uranijumom i plutonijumom, svakako ne treba još i eksperimentisanje zdravljem sa GMO hranom, upozoravaju srpski stručnjaci. A ni GMO nije ni najveća opasnost koja preko hrane preti Srbiji.
"U zemljama u kojima se masovno koriste aditivi zabeleženo je povećanje kancerogenih oboljenja, tu nema spora", kaže za MONDO naš poznati onkolog-radiolog dr Slobodan Čikarić, profesor Beogradskog univerziteta u penziji.
Nabrojaćemo samo neke "drugare" štampane onim sitnim slovima i čuvenim "E brojkama" na pakovanjima: Citric acid (E 330), Vitamin B2 (riboflavin colouring / E 101), vitamin C (ascorbic acid / E 300); aspartame (E 951); beta-carotene colouring (E 160a) , xanthan (E 415)...
Prof. Čikarić, koji je i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, ističe i da aditivi koji se genetskim inženjeringom dobijaju, svakako predstavljaju kancerogeni rizik za ljude.
"Problem je što se to ne vidi odmah. Latentni period, period u kom posledice mogu da se ispolje, je do deset godina za limfome a dvadeset za solidne tumore. Uz to, ne znači da će svi koji jedu GMO hranu i dobiti rak. A tu je i pitanje uticaja na ljudski genom", kaže prof. Čikarić.
Genetski modifikovani organizmi mogu uticati i na mutaciju ljudskih gena i ukoliko se to dogodi i prenese polnim ćelijama, možete imati malformaciju ljudskog organizma ne obavezno u sledećoj, već moguće i u trećoj ili četvrtoj generaciji.
SPAS U OBELEŽAVANJU HRANE?
Pa šta onda raditi? Kako biti siguran da ne kupujemo GM hranu? Jedan način je izboriti se za obavezno obeležavanje pa - "ko voli nek izvoli".
Trenutno je u 64 zemlje u svetu obavezno obeležavanje na pakovanjima genetski modifikovane hrane. Od toga je 28 u EU, zatim tu su Japan, Australija, Brazil, Rusija i Kina.
U SAD GM hranu označava samo nekoliko od 50 država. Pre mesec, dva odbačena je u Senatu nova verzija propisa (Biotech Labeling Solutions Act) koji je u javnosti poznatiji kao DARK Act (Deny Americans the Right to Know), i koju je protežirao republikanski senator Pat Roberts.
Predviđala je da nema obaveznog obeležavanja već da se kompanije u roku od tri godine oglase na kompanijskom sajtu ili omoguće brojeve telefona za besplatne informacije da li njihov proizvod sadrži GMO (čak samo sa "proizvod može da sadrži"). Američki agroprehrambeni kompleks (koji je samo u kampanju protiv obeležavanja GM hrane uložio više od 100 miliona dolara), kako bi rekli na Twitteru - "like this", ali je u Senatu presudio samo jedan glas.
U Evropi je situacija drugačija i tamo je u svih 28 članica obavezno označavanje GM hrane, ali ni tu nije stvar do kraja isterana na čistac.
Ako je sama hrana genetski modifikovani organizam, tu nema dvojbe - mora se označiti. Recimo, kada bi na police došao GM paradajz (flavr savr tomato) ili kukuruz, što do sada nije bio slučaj, morao bi da bude označen kao GMO na deklaraciji.
Isto je i sa industrijskom (procesiranom, obrađenom) hranom i njenim sastojcima - ako su napravljeni u celini ili delimično od GMO mora tako biti i obeleženo bez obzira da li se tragovi GMO mogu naći u finalnom proizvodu. Tako je od aprila 2004. godine.
Pravilo važi i za ukuse i aditive, ako su pravljeni od GMO - recimo kukuruza ili soje. Ali ako su pravljeni uz pomoć (a ne od) GMO, obeležavaju se samo ako se mogu naći u tragovima u finalnom proizvodu. Ne obeležavaju se kao GMO ni različite kulture mikroorganizama, noseće supstance (recimo za vitamine ili ukuse) ili procesna pomagala (većinom enzimi), jer se vode kao ne-hrana.
Do sada sve deluje manje-više ok, ali...
Iako hrana za životinje koja sadrži GM biljke ili sastojke od GMO, mora biti označena, sama hrana dobijena od životinja hranjenih GMO - a to su meso, jaja i mlečni proizvodi - ne mora biti označena kao GM hrana.
A u nekim zemljama Zapada krave jedu (samo) GMO. Kukuruz i soja su stočna hrana koja je sada već dostigla taj nivo da joj je sastav 80% od GMO, priznali su delegati britanske Nacionalne unije farmera na jednom od svojih skupova u Birmingenu u februaru ove godine.
Reakcija javnosti nije izostala, tim pre jer su se trgovci pozvali na "neminovnost" ali i tvrdili da kupci neće biti oštećeni.
"Tesko i ostali pogrešno obaveštavaju kupce tvrdeći da GM hrana koju jedu životinje neće ostaviti traga u proizvodima kao što su jaja, mleko ili pilići. To nije tačno. Nekoliko studija je dokazalo da GM DNK iz stočne hrani prenosi na mleko, mesto i ribu koju jedu ljudi, iako su naučnici do pre neku godinu tvrdili da je to nemoguće. To je potvrdila i državna Agencija za standard hrane, rekao je Peter Melčet iz Soil Association.
On je ukazao da se količina non-GM uvezene hrane u Evropu povećava iz godine u godinu jer supermarketi u Francuskoj i Nemačkoj izbegavaju GM hranu jer je njihove mušterije ne žele. Ne žele je ni Britanci, ali njihovi trgovci očito više vole "veću profitnu marginu".
U prvom delu ovog teksta o GMO hrani u Srbiji istakli smo da je genetski modifikovana hrana uveliko na svetskim i evropskim policama, a samim tim sigurno je stigla i na naše.
Uz brak prebogatih globalnih hemijskih giganata i proizvođača semena, postavlja se pitanje da li uopšte postoji budućnost bez GMO.
"GMO kao tehnologija je ’došao da ostane’ i svako ko misli da je moguća budućnost bez njega se grdno vara. Transgena tehnologija je nešto najbrže razvijajuće u istoriji ljudskih tehnologija. Iza toga je velika nauka, i veliki novac", kaže prof. Miodrag Dimitrijević, genetičar sa Fakulteta za poljoprivredu na Novosadskom univerzitetu.
Od sredine devedesetih do danas GMO seme je stiglo od nule na 180 miliona hektara u svetu, što je nekih 11 odsto površina koje se obrađuju.
Ali u poslednjih nekoliko godina osvajački pohod globalnih kompanija je usporen jer dobar deo sveta počinje da pruža otpor. Nije to prvenstveno zbog brige za zdravlje, već je u osnovi strateški ekonomski problem od koga bukvalno može da zavisi opstanak nacije.
"Čija je hrana u tanjiru, njegova je i ekonomska i politička moć. Ako neko drugi odlučuje o semenu, nema ni reči o slobodi i samostalnosti", upozorava naš genetičar.
Stranci u Srbiji već imaju 30 do 50 odsto semenskog tržišta. Država se drži po strani, a jedina brana potpunom gubitku domaćeg semena su kvalitet koji uspevaju da održe skrajnuti domaći instituti (poslednji u nizu ugašenih je Institut za strna žita u Kragujevcu) i navika ali i patriotizam seljaka.
"Naša nauka je najmanje finansirana od svih zemalja u Evropi i nemojte da mislite da to ovde nema efekta, i da nekom ne odgovara", kaže prof. Dimitrijević.
Koliko je GMO suštinski ekonomsko pitanje vidi se i iz aktuelnog tvrdog pregovaranja EU i SAD oko TTIP.
Svako malo iscure neke zabrinjavajuće informacije iz tabora pregovarača iz EU koji rade na Transatlantskom ugovoru o trgovini i investicijama (Transatlantic Trade and Investment Agreement, TTIP). Najveći problem je baš GMO, jer veliki globalni igrači iz agrohemijskog kompleksa pritiskaju vladu SAD, a ova evropske partnere da "harmonizuju propise", odnosno prihvate "slobodu" u trgovanju i proizvodnji GMO na svojoj teritoriji.
Na kraju se - vraćamo na početak. Kakva nam budućnost predstoji u svetu koji preti s još više genetskog inženjeringa, prof Slobodan Čikarić ne želi da prognozira, ali kaže da Srbiji kao zemlji koja ima dovoljno problema sa drastičnim povećanjem oboljenja od kancera kao posledica NATO bombardovanja uranijumom i plutonijumom, svakako ne treba još i eksperimentisanje zdravljem sa GMO hranom.
Znači, ostaje nam ona druga mogućnost. A to je da živite u Srbiji, gde još ima domaćeg non-GMO semena i proizvodnje i mesa i mleka, i da nađete pouzdanog malog proizvođača "iz zavičaja" ili okušajte šanse sa (manje ili više) ekološkim proizvodima na lokalnoj pijaci.
Srećno!
*
Svi o GMO, a osiromašeni uranijum...
"Sve smo sredili u državi, još nam je samo ostao problem GMO. Sedimo na osiromašenom uranijumu od bombardovanja NATO, a brinemo da li će od GMO šnicle da nam izrastu druge uši ili rogovi na glavi", sarkastičan je profesor Dimitrijević, koji dodaje da GMO seme uopšte i ne treba Srbiji, gde je 95 odsto poljoprivrednog poseda veličine do 10 hektara." "To treba, i daje rezultat u Kanzasu ili Argentini, gde se industrijski obrađuje nekoliko hiljada hektara ’u tabli, ali ne i u Srbiji, gde većina obrađuje nekoliko desetina hektara’".
Bolonjeze s konjskim mesom
Da deklaracije malo znače ne u Srbiji, već i u mnogo ozbiljnijim zemljama EU slikovito je pokazao skandal sa konjskim mesom s početka 2013. godine. Tek kada se skandal podvaljivanja konjskog mesa kao goveđeg, kao kancer proširio na čak 13 zemalja EU i obuhvatio tridesetak kompanija, otkriveno je da su samo Francuzi prodali 750 tona "pogrešnog" mesa. Kao epilog je uhapšeno tridesetak ljudi širom Evrope.
Ako GM losos pobegne - katastrofa
GMO može da se gleda i kao na klasičan ekološki problem. Vest da genetski modifikovani losos stiže u frižidere supermarketa nije baš ravnodušno dočekana u američkoj javnosti. Čim je FDA (Food and Drug Administration) dozvolila prodaju inženjerski promenjene ribe javili su se aktivisti za zaštitu životne sredine i upozorili da će nastati haos ako GM losos pobegne iz uzgajališta u prirodni ekosistem. Promućurni Amerikanci su se od toga obezbedili tako što je prodaja dozvoljena ali uzgoj ne - pa je ekološki rizik uvaljen Kanadi i Panami, gde su uzgajališta veštačke ribe za tržište SAD. Na vest o slobodnoj prodaji 60 lanaca sa 9.000 prodajnih mesta (Safeway, Kroger, Target, Trader Joe’s, Whole Foods and Aldi ) se izjasnilo da neće prodavati GM losos, ali tek će se videti da li "pare vrte gde burgija neće".
"NE GMO" u 127 opština Srbije
S tim se slažu i 127 (prim. PPNS) opština u Srbiji, gde su u lokalnim skupštinama potpisali deklaraciju za zabranu GMO na njihovoj teritoriji, koju je sa Zelenima Srbije pokrenuo profesor beogradskog Poljoprivredenog fakulteta Miladin Ševarlić (u međuvremenu otišao u penziju ali i ušao u poslaničke klupe Skupštine Srbije). To pokriva 75 odsto teritorije i 85 odsto stanovništva Srbije.
Strah star četrdeset godina
Ljudi u svetu se brinu o tome da li je GM hrana bezbedna za upotrebu još otkad su na Univerzitetu Vašington inženjerski modifikovane biljke duvana u ’70 godinama. Kada se industrija zahuktala, sredinom ’90, a GM žitarice stigle na široko tržište, javno su svoju zabrinutost izrazili mnogi - od globalnog Gripisa (Greenpeace) i američkog Sijera kluba (Sierra Club), preko pojedinaca kao što su Ralf Nadir (Ralph Nader) i princ Čarls, sve do "selebriti" šefova kuhinja. Posebno je osetljiva evropska javnost, jer je u SAD uticaj koncerna prejak, što pokazuje već anketa iz 1997. godine u kojoj GMO kao ozbiljan rizik po zdravlje doživljava 69% Austrijanaca i samo 14% Amerikanaca, piše Sajentifik Amerikan.
Komentara: 0