Kragujevac je obeležio 21. oktobar u znak sećanja na tragične događaje, kada su 1941. nemački okupatori streljali civile, među kojima i su bili đaci i profesori kragujevačke gimnazije.
U okviru obeležavanja Dana sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, u Kragujevcu je održan Veliki školski čas. Na tradicionalnoj antiratnoj manifestaciji izvedena je poema "Šum Šumarice" Darka Cvijetića.
Tog crnog oktobra 1941. iz Kragujevca i okolnih sela u večnost je otišlo oko tri hiljade nevinih duša. Šum Šumarica čuo se i danas sa Velikog školskog časa kraj Spomenika streljanim đacima i profesorima. Tužbalica i opomena, kroz razgovor živih i mrtvih, da se ne ponovi.
- Sad kad sam ovde osetim silno uzbuđenje, osetim strah, osetim tremu, osetim jednu čudnu energiju koju još uvek nisam osvestio, nisam je racionalizirao i beskrajno sam ponosan što sam ovde i što moja mala reč daje glas tim ljudima, kaže Darko Cvijetić, pisac poeme "Šum Šumarice".
- Evo i mi se bavimo ovde ovim događajem koji se desio sad već u nekoj davnoj prošlosti, a zapravo on stalno traje, taj Aušvic, Jasenovac, Šumarice, one su stalno prisutne, rekao je Marko Misirača, reditelj.
Sećanja ne blede. Naredba 100 za jednog ubijenog nemačkog vojnika i 50 za ranjenog zavila je u crno ceo grad.
- Žene su išle u crnini, u crnim maramama, pa postoji jedna potresna slika, gde one čekaju u red za hleb i sve do jedne nose crne marame, kaže Jelena Davidović, kustos u Spomen-parku "Kragujevački oktobar".
Među njima i majke 300 đaka, odvedenih ih školskih klupa na stratište.
- Najmlađi dečak za koga mi sigurno znamo identitet, a verovatno je bilo čak i mlađih, se zvao Dragiša Nikolić, imao je 12 godina. Tako da sve je praktično bilo neobično u ovom zločinu, posebno ta brutalnost ubijanja đaka, kaže Marko Terzić, istoričar u Spomen-parku "Kragujevački oktobar".
Uz humke streljanih vence su položili učenici Prve kragujevačke gimnazije, državni zvaničnici, predstavnici grada Kragujevca, ambasada, delegacije gradova pobratima, potomci streljanih.
Velikom školskom času prethodio je moleban kragujevačkim novomučenicima.
Cvijetić je za Radio Slobodna Evropa (RSE) rekao da ga činjenica da se u svetu i danas vode ratovi i čine zločini ne obeshrabruje u nameri da se "protiv puške bori perom".
- Valjda postoji neki imperativ morala u nama koji nam ne dozvoljava da drugom čoveku oduzmemo dah, život, da uzmemo drugome krv. Mislim da je nama dato da budemo na ovom svetu iz mnogo nežnijih razloga, rekao je on.
Istoričar Nenad Đorević je u razgovoru za RSE podsetio da su u znak odmazde zbog akcije pokreta otpora u kojoj je ubijeno 10 i ranjeno 26 vojnika nemačkog Vermahta, po naredbi "sto za jednog" okupatorske snage streljale 2.796 civila iz Kragujevca.
- Među streljanima bilo je i 300 đaka i profesora Prve kragujevačke gimnazije, koji su iz školskih učionica odvedeni na streljanje u Šumaricama. U toj grupi bilo je i 40 dece mlađe od 14 godina, rekao je on.
Od 1964. godine kraj spomenika streljanim đacima i profesorima u Spomen parku u Šumaricama održava se "Velki školski čas" sa koga se šalju poruke da se takva tragedija nikada i nigde ne ponovi.
Tradicionalnom obeležavanju godišnjice ratnog zločina u Kragujevcu prisustvovali su premijerka Ana Brnabić i predsednik Skupštine Srbije Vladimir Orlić.
Oni su polaganjem venaca na humku streljanim đacima i profesorima odali počast žrtvama ratnog zločina koji su izvršile okupacione snage 21. oktobra 1941. godine.
Manifestaciji u memorijalnom kompleksu Spomen parka 21. oktobar prisustvovalo je i više hiljada građana iz Kragujevca i okolnih gradova.
Prošlo je 82 godine od streljanja u kragujevačkim Šumaricama oko 3.000 nedužnih građana, među kojima je bilo i oko tri stotine đaka i nastavnika. U Srbiji se 21. oktobar obeležava kao Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu.
Streljanje u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine - jedan je od najvećih ratnih zločina nemačke vojske u Drugom svetskom ratu na teritoriji bivše Jugoslavije. Tog dana su nemačke okupacione snage u Kragujevcu streljale oko 3.000 nedužnih civila, među kojima i oko 300 đaka i nastavnika tadašnje Muške gimnazije.
U jesen ’41. godine u Srbiji bilo je više masovnih zločina i odmazda nad nedužnim stanovništvom. Ipak, masovno streljanje u Kragujevcu postalo je simbol svih tih stradanja: načinom na koji je zločin izvršen, činjenicom da je streljano oko tri stotine đaka i nastavnika, kao i da se za zločin odmah znalo. Na kraju i odnos društva prema ovoj tragediji posle rata, sve do današnjih dana, doprineo je tom simboličnom izdvajanju u kolektivnom sećanju i identitetu našeg naroda.
Sto za jednog
Streljanje je bilo odmazda za pogibiju deset i ranjavanje 26 nemačkih vojnika u napadu partizana 16. oktobra 1941. na Treći bataljon 749. pešadijskog puka Vermahta.
Odmazdu su Nemci otpočeli već u nedelju, 19. oktobra, u selima Maršiću, Ilićevu, i Grošnici. Tada je, prema istorijskim izvorima streljano 416 meštana. Ipak, 416 meštana nije bilo ni blizu kvote koju su Nemci tada propisali: "100 za jednog".
Da bi ispunili tu kvotu, oni su 20. oktobra počeli da hapse građane Kragujevca i da ih 21. oktobra streljaju.
Hapsili su Kragujevčane po ulicama, kafanama, školama...
Skoro da niko nije ni pokušao da pobegne, plašeći se posledica za svoje porodice, Nemci su se poslužili trikom da je sve zbog zamene ličnih karata.
Uhapšene ljude su zatvorili u kasarnu "Tanasko Rajić", i odatle ih odveli na streljanje 21. oktobra.
Za tri dana je streljano oko 3000 ljudi, a među njima i mnogo dece i to ne samo u Kragujevcu nego i u Jadru i Kraljevu.
Kragujevačka tragadija je, kako istoričari upozoravaju, bila poznata u Drugom svetskom ratu odamah pošto se desila i nekako je odmah postala simbol stradanja dece i civila u ondašnjim Jugoslaviji i Srbiji u Drugom svetskom ratu.
Krvava bajka
Spomen park "Kragujevački oktobar", u okviru kog je i muzej "21. oktobar", kao i pesma Desanke Maksimović "Krvava bajka" čuvaju sećanje na streljane građane.
U Muzeju "21. oktobar" su, između ostalog, izložene lične stvari stradale dece - kape, đačke knjižice, oredni, dokumenta, sve ono što su imali kod sebe kada su streljani.
Prvo okupljanje porodica i rodbine nastradalih u Šumaricama održano je 1944. godine.
Spomen-park "Kragujevački oktobar" osnovan je 1953. godine sa željom da očuva uspomenu na streljanu decu i građane, da neguje kulturu sećanja i širi ideju mira i tolerancije kroz raznovrsne memorijalne i umetničke manifestacije i aktivnosti.
Veliki školski čas kraj spomenika streljanih đaka i profesora održava se od 1971. godine.
... Neću više vidjeti čovjeka među onima koji stanuju na svijetu. (Isaija 38:11)
MONOLOG PRVI
Mog su Milenka ubili u prve dane, ja i sad mislim da je on nekako prvi, pa je i gore vazda prvi. Izašao samo da vidi zašto laju komšijini kerovi. Nazuo neke davne cipele, bez čarapa. „Kako ću sama?” Kažem da nije ni zinuo. Od iznenađenja nije stigao. Kažu da su posle streljali s leđa, ali Milenka su s lica. Tako ih okrenuli. I Radenka i njega. Oni ništa, još se nesreće jedne nameštaju, kao da će ih slikati za maturu. (Sekirom udari po lubenici, raznese je; posve mirno nastavi.) Dete, čoveče... Dete. Ne možeš, ne smeš dete. Ne dete. (Sekirom raznosi lubenicu, vrati se vrlo mirno natrag. Jede.) Ja sam u bašti posle svo cveće iskasapila. (Jede lubenicu s dlana.)
MONOLOG DVADESETI
(od pisama, poruka budućestreljanih đaka i očeva, radnika, i od poruka koje su ostavljane u Knjigu žalosti u Spomen-muzeju "21. oktobar")
"Miro, poljubi decu umesto mene. Slušajte mamu deco i čuvajte se. Zbogom zauvek, vaš tata Laza”.
"Zbogom, Mico. Ja danas pogiboh. Zbogom, srce. Poslednja mi misao na tebe. Budi sretna, sine i bez mene"
"Mila Ružice oprosti mi Sve na poslednjem Času Evo ti 850 dinara tvoj Boža"
"Deco osvetite oca Steva"
"Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac. Živite u slozi"
"21. X 1941. g. Kragujevac Sećajte se moji mene jer me više nema vaš nesretni Laza"
"21. X 1941. g. Draga Lelo, Seko i Bato Kucnuo je zadnji čas Oprostite svom tati Ljubi vas sve Lazar Htedoh se slikati stobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je"
"Dragi tata i mama, pozdrav. Poslednji put, Ljubiša"
"Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata, idi kod direktora ako vredi"
"Ja sam nastavnica istorije u beogradskoj školi, prvi put sam ovde i ošamućena sam kao i deca. Nikada neću shvatiti um koji toliko pomrači da ubija đake kao pahulje. Pahulje i hulje. Čuvajte ovo mesto i govorite o njemu deci, ne umorite se" (2023)
"Koliko god bilo strašno ovo mjesto, ja ću ipak u svesku zapisati. U Šumaricama sam molio svoju dragu za ruku, današnju suprugu Milicu, Micu. Danas smo u penziji oboje. I ovo mjesto pohodimo često, jer se na ovom mjestu bez vremena, začela jedna porodica i mnogo vrijednih ljudi" (2020)
"Na ovom mjestu je streljan moj voljeni brat Božidar, đak" (Sestra Ružica, 8. 5. 1950)
"Neka je sveto ovo mjesto! Generacije moraju čuvati spomen na svoje najljepše cvjetove. Vaša je krv zalog neraskidivosti naše otadžbine!" (pitomci Vojne škole na Vracama, Sarajevo, 21. oktobar 1979)
"Nama su otac i stric Aleksandar streljani ovdje. Bili radnici, majstori. Nek im je večan plamen u svakoj kovačnici!" (Njihovi potomci, 4. 5. 1977)
"Moj Lazo, ja se tebe zauvek sećam, kako si bio mlad i lep, kako si oči lepe imao, i blag si brate bio, pa ko te Lazo, ne bi voleo. Svi smo te Lazo voleli. Milena i detetu ime dala po tebi. On brate vragolan, sav" (9. 10. 1961, tvoja mala seja Lazarka, od teče Save).
"Foto-klub BRACO I SEKA posjetio je ovo mjesto u sklopu putovanja Jugoslavijom, zajedno sa Kino-klubom KOZARA iz Prijedora. Utisci su višestruki i nastojali smo više slikati, pa i ponešto snimiti, da se buduće generacije uvjere kako smo poštovali naše velike žrtve" (zastavnica Lela, 25. 5. 1988)
"Zovem se Ljubiša. Došao sam sa školom. Ne znam sme li se i to ovde napisati ali vidim puno đaka. Imam kečeve u sedmom i teško da ću proći razred. Ali kad vidim kako su oni poubijani žao mi što nisam učio bolje" (poseta OŠ M. ANTIĆ, Novi Sad, 1968)
"Moji sinovi, Miodrag i Pavle, nikome krivi, na ovom su mestu ubijeni, streljani rukama nemačkih fašista. Dok mogu da hodam ja ću hodočastiti komad tla na zemlji, na kome ih je stigla smrt. Ostao sam sâm sve ove godine. Sa sobom uvek nosim podgrejan ručak, poneki dečiji džemper i veliki komad ćilima za leći na pod. Nosim i teglicu pekmeza. Išao kod direktora. Ne vredi. Išao kod direktora. Ne vredi" (starac Avram N. Kragujevac, 1991)
Komentara: 0