Monolog kao poslednji oblik svedočenja

Bez mrtvih nema sutra.

Darko Cvijetić

Imajući u vidu dosadašnje pesničko i prozno delo Darka Cvijetića, predložak za izvođenje Velikog školskog časa ne odudara od njegovih poetičkih i moralnih stajališta. Za njega se, bez preterivanja, može reći da svojim spisateljskim angažmanom predstavlja Paula Celana našeg vremena, jer na umetnički samosvojan način postulira bolne rane našeg vremena, nastale tokom i nakon prethodnog rata. Istina, Cvijetić nije, kako se za Celana tvrdilo, „zagonetan, taman, hermetičan i nerazumljiv”. Naprotiv, on je direktan, pronicljiv i potresan, a njegova umetnost nijednog trenutka ne ostaje bez svesti o vremenu u kojem nastaje i o kojem svedoči.

Danas se niko, naročito ne tako dosledno kao Danilo Kiš, ne drži nauka da je etička zasnovanost umetničkog dela neodvojiva od poetičke. I obrnuto. Cvijetić ne piše, već duboko proživljava svaku svoju reč, kao i onaj zloslutni muk između reči i rečenica, između monologa. On je od onih pisaca kojima se veruje na reč – a takvi su najređi.

Tekst Darka Cvijetića je u celini satkan od monologa. Izbor takve forme pred čitaoca postavlja jedan od fundamentalnih paradoksa našeg vremena. I ne samo našeg. On se ogleda u zapitanosti da li se zlo može promišljati drugačije osim kroz monologe, lične uvide, ali i ostavlja mogućnost da i samo zlo svoje izvorište ima u monološkoj ustrojenosti ljudske civilizacije. Drugim rečima, iz njega proizilazi zapitanost – ne nastaje li zlo upravo usled sveprisutnosti monologa, odnosno – usled odsustva dijaloga? Ova aporija na dnevni red postavlja i smisao jezika, kome je dijalog imanentan. Cvijetić umesto nas pita – čujemo li drugoga?

Buncaju ubijeni i ubice, u omaglici ruku pod ruku bauljaju mrtvi i preživeli, mimoilaze se otišli sa ostalima, rigaju svoje solilokvije oni koji se sećaju, šapuću ih oni koji bi da sve zaborave.

Jezik smrti ne dolazi od hora, već uvek od pojedinaca. Razumeju ga samo ubijeni u Šumaricama ili u Dahau, Jasenovcu i Treblinki, Bergen Belzenu i Sajmištu, Aušvicu i u Gradiški...

Ovde je sve ispremeštano: mrtvi intenzivno žive, živi mrtvuju. Živi su zakopani a mrtvi otkopani. Ne pada se smrtno od metka, već i od samog užasa koji se događa. Zapravo, užas je smrtonosan! Nisu meci!

Cvijetićevi likovi su u trajnoj zapitanosti da li mrtvuju ili živuju. Granice između života i smrti odavno su nestale. Piscu i nije do otkrivanja tih granica ili, daleko bilo, do njihovog podebljavanja ili do ponovnog povlačenja. Sve nas se na ovom i onom svetu tiče i sve nas dotiče.

Između ovih monologa bez početka i kraja teče napeta predstava u kojoj progovaraju mrtvi i njihove kosti, živi i njihove seni. Susreću se imenovani i identifikovani sa neimenovanim i nepobrojanim, ili kako Cvijetić piše – „nedozvanim iz ništine”. Vapaj ovih potonjih kao da sve nadglasava.

Neki od likova jedu lubenicu i piju mleko dok svedoče. Mrtvi su nezasiti i večno žedni. Teško je izdržati pogled prestravljenih i mrtvih očiju. Koga je zapahnula zla stud umiranja, nema te vatre koja ga može ugrejati.

Na ovom svetu vladaju žreci matematike i računanja. Naročito oni koji su se pregli da svode račune i „popravljaju matematiku”. Sve se svelo na zbrajanje i oduzimanje – ljudi, reči, kostiju... Progovorile su rasparene kosti, prebrojani su nebrojivi, u ludilo se skrili razumni. Čeprka se po ovoj „kostoprimljivoj zemlji” i prebira po mrtvima – ne bi li se naišlo na nekog živog. Toplo među mlakim telima.

Mrtvima jedino preostaje da teše žive kako smrt ne boli i da se zemljom pokriva isto kao jorganom. I upozoravaju nas da onaj koji iz sebe izliva smrt sam se u njoj utapa.

Ovi „junaci” nas ne uče velikim naukama. Njihov tvorac nam sasvim diskretno sugeriše da je jedina svrha umetnosti – ako ona uopšte postoji – traženje straha u srcu bestrašnih i stid u očima bestidnih.

Bezumlje se ne da objasniti ni zaumnim uvidima, kako se to pokušava u mnogim od Cvijetićevih monologa. Ali, iz njih se naslućuje dubina čovekovog pada i logika monstruoznosti njegove ubilačke prirode.

Ukoliko nas ne teši nevesela istina jednog od monologa da je „smrt vratiti se u svoju glavu” – nema spasa, ni utehe. To nam, uostalom, nagoveštava i moto iz Isaije, na samom početku ovog dela.

Dodatna vrednost ovog teksta leži i u činjenici da je Cvijetić, pored svog pesničkog i proznog dara, još i glumac. Otuda njegovi likovi ne samo što govore kroz njega i iz njega, već odražavaju i jezovitu dramsku napetost, koristeći se nalozima i zakonitostima glumačkog zanata.

U dugoj istoriji Velikog školskog časa, tekst Darka Cvijetića spada među najuspelije, a time i najpotresnije, dodatno potvrđujući smisao ove manifestacije kojom se produbljuje sećanje na stravičan zločin iz oktobra 1941. godine.

Umetnost i nije ništa drugo do „beskonačno govorenje o sve samoj smrtnosti i uzaludnosti”, kako je rekao već pomenuti Paul Celan u svojoj besedi povodom Bihnerove nagrade.

Mirko Demić

VELIKI ŠKOLSKI ČAS 2023: ŠUM, ŠUMARICE

ZVONO VELIKOG ŠKOLSKOG ČASA