Upravo tako: grad nije lokacija, to su ljudi sa kojima živiš na istoj lokaciji. Naravno, grad jeste (fenomenološki, površno) topos, mesto. Ali kada dođete u novi grad, vi shvatate da se to mesto, taj topos, za vas pretvorio u ne-mesto, u u-topos: sve vam je u njemu strano, ne poznajete nikoga na ulici – i on stvarno postaje ne-mesto. Ali, osnovna osobina ljudskog bića je da utopiju ne može dugo da izdrži, te mu moć socijalizacije i prilagođavanja pomažu da utopos polako preobrazi u topos. To se događa pomoću procesa akulturacije, ili prihvatanja »strane« (utopijske) kulture, procesa čije trajanje zavisi od toga jesu li kulturna semiosfera (upotrebimo termin Jurija Lotmana) iz koje se dolazi i kulturna semiosfera u koju se ulazi – srodne ili sasvim različite. Pod semiosferom Lotman podrazumeva sveukupni znakovni dizajn, ansambl svih mogućih znakovnih zračenja jedne kulture, od hrane, preko odeće, shvatanja sistema porodičnih odnosa, do specifičnog shvatanja određenih umetničkih oblika – pozorišta ili romana, recimo.
Knjiga Miodraga Stojilovića, vrhunskog publiciste, novinara i pisca, u tom smislu je pravi dragulj savremene publicistike. Ona postavlja ista teorijska pitanja o akulturaciji, prihvatanju Drugog i Različitog, o njegovom »pripitomljavanju« u okviru nove kulture u koju je ušao – kao što su to činili i svi veliki antropolozi i kulturolozi XX i XXI veka, od Klod Levi Strosa, preko Terija Igltona i Kliforda Girca (setimo se njegove čuvene knjige Tumačenje kultura). Stojilović je dotakao »živac« svih ovih velikih umova preokupiranih akulturacijom, ali ne na teorijsko-esejistički – već na beletrističko-publicistički način. Da, nije štamparska greška, niti lapsus: knjiga koju držite je, pre svega, beletristika, leposlovlje. To je zbirka priča o ljudima koji su došli u Kragujevac i postali Kragujevčani, ali i knjiga o onim Kragujevčanima koji su napustili Kragujevac – a ipak ostali Kragujevčani (mada su postali i nešto drugo, uklopivši se u šire kulturne semiosfere). Recimo, takav je bio čuveni Kragujevčanin, glumac Ljuba Tadić: postavši Beograđanin i građanin sveta, nikada nije prestao da bude Kragujevčanin. To znači da ova dragocena, neprocenjivo vredna knjiga ilustruje dve pojave: s jedne strane, proces akulturacije došljaka (Čeha, Nemaca i dr.) koji su »postali Srbi«, svojoj deci i potomcima davali srpska imena i slavili srpske slave (što znači, sasvim završili proces akulturacije), a sa druge strane – proces konzervacije matične kulture, u dodiru sa drugim kulturama.
Knjiga je simetrična – i zato neobično uzbudljiva. Ona pokazuje da je proces navikavanja na novu kulturu (akulturacija) u stvari dvosmeran: usvajaju se načela nove kulture, ali se čuvaju – a često i razmenjuju sa novom okolinom – načela matične kulture, iz koje je »došljak ponikao«. To je dokaz da su kulture neobično demokratične u procesu mešanja, i da zapravo ne postoji dominacija jedne semiosfere nad drugom (bez obzira na ideološku i političku, pa čak i ratnu moć kultura). Pa naši balkanski jezici su puni turskih reči, ali Turci tvrde da su se neke važne promene u Osmanskom carstvu dogodile upravo zbog kontakta te velike imperije sa našim »decimalnim« kulturama: veliki sultan Sulejman je morao da promeni osnovni zakon svoje dotadašnje kulture – da bi se oženio robinjom (iako se ona dobrovoljno preobratila odn. »akulturirala« u islam). Ili, na primer, Mladoturska revolucija – ona je inspirisana upravo balkanskim demokratskim idejama.
Naravno, u knjizi našeg publiciste ne ide se do takvih krupnih konsekvenci reverzibilne akulturacije. U knjizi se pokazuju oni »došljaci« koji su Kragujevac zadužili svojim radom, znanjem, umećem, poduhvatima u industriji, zanatima i na intelektualnom planu. Pokazuju se i oni »iseljenici« koji su proslavili Kragujevac u ondašnjoj Jugoslaviji i šire. To su sve priče – autobiografije, koje sami protagonisti pričaju o sebi, kao da su književni likovi. Potresne su te njihove priče o akulturaciji (recimo, priča o Nemcu koji je promenio prezime u Rihterović, a zatim je iz birokratskih razloga morao da ga vrati!) i dekulturaciji (Ljuba Tadić, koji sa setom kaže da »kad god se vrati u Kragujevac, »oseća da mu je nešto izmaklo«, mada se oseća Kragujevčaninom).
Sve priče ispričane su u prvom licu, što im daje šmek beletristike. Neke od njih su potresne poput antičke tragedije, u kojoj se neznanci u činu prepoznavanja (Aristotelov »anagnorizis«) otkrivaju kao braća po krvi – dok su kod Stoleta to »braća po Kragujevcu« (u izvanrednoj priči o Zoltanu Holenderu, u kojoj život postaje umetnost). Neću vam više pričati i otkrivati sadržaj ove čudne knjige: ona je spoj teorije o akulturaciji, beletristike i iskusnog novinarsko-publicističkog pera koje zna da razluči bitno od nebitnog, umetničko od banalnog.
Miodrag Stojilović je sve ove priče, uostalom, ispričao i filmskim (tačnije, televizijskim) jezikom, u svom davno emitovanom TV serijalu na TV Kragujevac, pod naslovom Kragujevac, što negda beše.
Još pri prvom čitanju rukopisa, kao ovogodišnji član komisije za selekciju radova pristiglih na Konkurs UK »Koraci«, prepoznao sam njen specifičan kvalitet. Uveren sam da će ona biti svojevrsni bestseler ne samo za Kragujevčane, već i za Beograđane iz Kragujevca.
Kao urednik, divim se Miodragu Stojiloviću. A evo i zašto: dok sam ja povezivao razne kulturološke teorije – Stojilović nas je pitkim razgovorima sa običnim svetom, žiteljima Kragujevca i Kragujevčanima koji žive negde drugde, doveo do čitalačkog zadovoljstva ravnog radosti otkrića dragulja tamo gde ga nismo očekivali.
Komentara: 0