Muzej žrtava genocida saopštava da je 8. oktobra 2021. godine, nakon što je prethodne nedelje iz štampe izašlo treće, izmenjeno i dopunjeno, izdanje kapitalne naučne studije istoričarke Silvije Krejaković pod naslovom "Identiteti žrtava streljanih u Kraljevu oktobra 1941", objavljena prvorazredno dragocena izmenjena i dopunjena naučna studija Staniše Brkića pod naslovom "Ime i broj".
Ova dragocena i jedinstvena naučna studija objavljena je kao doprinos Muzeja žrtava genocida obeležavanju nastupajuće tužne 80. godišnjice kragujevačkog masakra nad civilima koji su sredinom oktobra 1941 godine u tom gradu počinile nemačke nacističke okupacione vlasti i oružane snage uz saučestvovanje srpskih kvislinga Ljotićevaca.
Naučna studija Staniše Brkića sadrži do sada najcelovitiju i najutemeljeniju analizu jednog od najvećih ratnih zločina počinjenih nad nedužnim civilima na području Republike Srbije tokom sveukupnog trajanja Drugog svetskog rata.
Ona je, istovremeno, istinska riznica informacija i znanja, ali i poziv savremenim generacijama da se odgovorno, objektivno i trajno sećaju nevinih kraljevačkih stradalnika.
U završnim redovima svog uistinu životnog naučnog dela Staniša Brkić je zapisao:
"Posle osamnaest godina rada na poslovima istraživanja streljanja mogu da zaključim da je dilema o broju streljanih nametnuta, ali da je totalno besmislena. Zar može da postoji neko ko će reći da je mali zločin ubiti na pravdi Boga, na primer, 2.800 ljudi? Nisu u pitanju brojevi, pa je onda jedan broj veći ili manji od drugog. U pitanju su ljudi, a njih je neko rodio, odgajao, nekoga su oni rodili, nekome su se oni radovali i neko se njima radovao. Pa zar još nekome može biti važan broj, osim da bismo tačno znali imenom i prezimenom, za svakog od njih. Da nikog ne zaboravimo. A moglo se i može nam se i to desiti.
Dugo je u Kragujevcu bio važan broj, ne da bismo znali, već iz nekog drugog razloga, a guranjem ovih nesrećnih ljudi u taj veliki broj gubio se njihov identitet. Dugo je pominjanje imena i prezimena bilo i nepoželjno jer se pomoću imena nije moglo stići do tog broja. Zbog toga, više od trideset godina posle Državne komisije, niko se u Kragujevcu nije ozbiljno bavio istraživanjem i prikupljanjem podataka o streljanjima. Bili smo na pragu da te ljude još jednom, i definitivno, ubijemo oduzimajući im ime i ličnost i pretvarajući ih u broj. Na sreću, to se u Kragujevcu nije dogodilo."
Ovo prvorazredno dragoceno naučno delo objavljeno je kao drugi naslov u novouspostavljenoj ediciji Muzeja žrtava genocida pod nazivom Sine ira et studio (lat. – Bez gneva i pristrasnosti) u okviru koje će biti objavljivana najznačajnija naučna dela izvorno nastala na srpskom jeziku.
Izvršni urednik izdavačke delatnosti Muzeja žrtava genocida je istoričarka Aleksandra Mišić, autor idejnog rešenje korica knjige je naš istaknuti grafičar dr um Nikola Radosavljević.
* * *
Govoreći o značajnoj funkciji muzeja da neguje sećanja, našu istoriju i kulturnu baštinu, da nastoji da sačuva od zaborava sve događaje kroz sve periode naše istorije, direktorka Narodnog muzeja u Beogradu Bojana Borić Brešković je istakla da je „naša dužnost da razvijamo sećanja, naša je dužnost da razvijamo sećanja na našu baštinu, jer ako mi to nećemo da uradimo, ako se mi ne sećamo svih žrtava koji su u raznim periodima stradalništva naše zemlje nestajali na razne načine onda nemamo naš duh“.
„Ovo je još jedan primer dobre prakse i dobre saradnje našeg centralnog nacionalnog muzeja sa ciljem očuvanja sećanja na pripadnike našeg, a i drugih naroda, koji su nedužni i nevini postradali u razdoblju između 1941-45. godine“, istakao je između ostalog v.d. direktora Muzeja žrtava genocida Dejan Ristić. On je naveo da pripadamo narodu koji je bez razloga postradao u 20. veku u brojnim oružanim sukobima. „To naše stradanje nije bilo isključivi na bojnim poljima, već dominantno stradanje civilnih žrtava u domovima, na radnim mestima, u polju, u gradovima, u selima, na brojnim stratištima i brojnim logorima smrti koji su bili rasejani najviše na teritoriji nekadašnje okupirane Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata“.
U pauzi između govornika gospođa Biljana Đurović izrekla je pesmu „Kragujevac“ Radoja Radovanovića.
O knjizi „Ime i broj“ autora Staniše Brkića govorio je muzejski savetnik u Muzeju žrtava genocida dr Dragan Cvetković, koji je naveo da se autor knjige bavio istraživanjem imena nevino postradalih ljudi kojih je 2800 i dao je apsolutno sve navode o broju stradalih koji su varirali od 500 pa do 12.000 streljanih tokom rata. „On je uspeo da, bazirajući se na naučnom istraživanju, pokaže i dokaže da je broj streljanih u Kragujevcu bio 2.800“, dodajući da je to njegovo istraživanje njemu prouzrokovalo dosta problema od strane ljudi koji nisu mogli da prihvate rezultate njegovog istraživanja. Govoreći o samom streljanju u Kragujevcu Cvetković je istakao da se ono može posmatrati kao događaj koji je trajao praktički tri dana. „Prvih 430 ljudi je streljano u tri sela u neposrednoj blizini grada kao odmazda za ubijene i ranjene nemačke vojnike u borbama od Gornjeg Milanovca do Mladenaca“, naveo je on.
Rođen 1950. godine u Markovcu. Diplomirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U Spomen-parku Kragujevački oktobar počeo da radi 1983. godine. Bio muzejski savetnik i šef službe kustosa u Muzeju "21. oktobar" i jedan od autora stalne postavke.
Objavio više knjiga i stručnih radova. U obimnoj studiji "Ime i broj", detaljno obradio streljanje 19, 20. i 21. oktobra 1941. godine, sa do tada nepoznatim detaljima.
Za knjigu "Jevreji u Kragujevcu", koju je napisao zajedno sa Milomirom Minićem, Jevrejska zajednica Srbije dodelila prvu nagradu u kategoriji više od 20 rukopisa.
IZ ARHIVE TV KRAGUJEVAC: PROMOCIJA KNJIGE "IME I BROJ", 24. 10. 2020:
INTERVJU – STANIŠA BRKIĆ, ISTORIČAR, SPOMEN-MUZEJ "21. OKTOBAR" ISTRAŽIVANJE NIJE GOTOVO
Državna komisija za istraživanje zločina okupatora radila je osam meseci, od oktobra 1944. do jula 1945. U njenim izveštajima stoji da imaju podatke za 2.324 streljana lica, samo u Kragujevcu, bez okolnih sela. To je jedini validan dokument, korišćen u Nirnbergu, ali sudbina tog dokumenta je takva da se on prvi put pojavio u našoj muzejskoj postavci 2003. godine
Kragujevačka tragedija 21. oktobra 1941. predmet je različitih tumačenja, počev od uzroka koji su do nje doveli, pa sve do tačnog broja streljanih. Siniša Brkić, muzejski savetnik u Spomen-muzeju "21. oktobar" u Kragujevcu, decenijama istražuje obimnu dokumentarnu građu u vezi sa ovim događajem. Njegova knjiga Ime i broj, objavljena 2007. godine, najobimniji je i najprecizniji do sada objavljeni dokument o ovom događaju. Kako kaže, istraživanje još nije do kraja gotovo, jer su podaci o streljanima i danas podložni promenama.
"Vreme": Kada uporedite način na koji se Šumarice percipiraju u Kragujevcu i u ostatku Srbije, može li se reći da van Kragujevca postoji dovoljno jasna predstava o tome da je reč o najstrašnijem zločinu na teritoriji Srbije počinjenom u Drugom svetskom ratu?
Staniša Brkić: Moj utisak je da je kragujevačka tragedija dovoljno prisutna u svesti javnosti, mnogo više nego neki drugi slični događaji koji su se odigrali u Srbiji tokom 1941. godine. Ovaj događaj se uzdigao do simbola iz nekoliko razloga. Pre svega, razlog je odnos prema tragediji koji su svi negovali od trenutka kad se dogodila do današnjeg dana. Mislim na reagovanje srpske javnosti i svih aktera političke i ratne scene tokom Drugog svetskog rata, na reagovanje partizanskih i četničkih snaga, Vlade u Londonu, srpskih zajednica u rasejanju... Postojalo je opšte saglasje da je to tragedija nad tragedijama, pa je na neki način zasenila druge velike tragedije. Takav odnos nastavljen je i posle rata.
Kada govorimo o Šumaricama, nešto su činjenice, nešto je mitologija. Jedna od najpoznatijih krilatica u vezi sa ovim događajem je "Pucajte, ja i sad držim čas", iako nju nikada niko na streljanju nije izgovorio. Kakav bi odnos trebalo zauzeti prema mitologiji, pošto ju je nemoguće izbeći?
Ta rečenica se pripisuje Miloju Pavloviću, direktoru Učiteljske škole. Apsolutno je netačno da je on to izgovorio. To je jedna mitska priča koja lepo zvuči i čak i ništa ne smeta da se ta priča ispriča. Ali postoje podaci, izjave svedoka, ljudi koji su bili u topovskim šupama, koje to demantuju. Tako da je to sasvim izvesno jedan od mitova. Međutim, taj mit ne opterećuje istinu, ima drugih koji je mnogo više opterećuju. Međutim, i bez te izgovorene rečenice, Miloje Pavlović je dovoljno veliki, pa mu nema potrebe dodavati nešto što nije izgovorio.
Jedan od mitova koji opterećuju jeste broj žrtava. Licitiranje sa brojem se pripisuje ideološkoj propagandi, ali na osnovu podataka iz vaše knjige, zaključuje se da to nema veze sa komunističkom ideologijom.
Istog dana kada se dogodilo streljanje, prota Veličković zapisuje da je streljano 7000, što nema veze ni sa kakvom ideologijom. Nekoliko dana kasnije, načelnik bezbednosti Dunavske banovine posetio je Kragujevac i u izveštaju vladi Milana Nedića opisao događaj na dvadesetak stranica. Tu piše da Nemci lažu kada tvrde da su streljali svega 2300 ljudi i procenjuje broj na između 7100 i 7300. Oba ova mišljenja u stvari su rezultat strahovite tragedije, subjektivnog doživljaja i više su posledica psiholoških mehanizama nego objektivne procene, što im se ne može zameriti. I tokom rata, a i kasnije, broj streljanih se prema različitim izvorima menja. Neki četnički izvori idu čak do 12.000, što je potpuno besmisleno, jer bi to značilo da su streljani svi odrasli muškarci koji su živeli u gradu u to vreme. Meni zaista nije jasno kako je posle rata taj mit nastavo da se konstituiše. Dakle, posle ovolikih godina istraživanja, meni to zaista i dalje nije jasno. Tada je formirana Državna komisija za istraživanje zločina okupatora i ona je uradila jedno sveobuhvatno istraživanje. Komisija je radila osam meseci, od oktobra 1944. do jula 1945. U njenim izveštajima stoji da imaju podatke za 2324 streljana lica, samo u Kragujevcu, bez okolnih sela. To je jedini validan dokument, korišćen u Nirnbergu, ali sudbina tog dokumenta je takva da se on prvi put pojavio u našoj muzejskoj postavci. 2003. godine. Nikada ranije ga niko nije pomenuo ni objavio. Kada sam 1982. godine počeo da radim, i ja sam baratao brojem od 7000, ali u jednom trenutku sam shvatio da postojeći dokumenti dokazuju nešto drugo. Cilj mi je da imenom i prezimenom imenujem svaku žrtvu. Utvrđivanje tog broja nije još završen posao. Od 2007, kada je izašla knjiga Ime i broj, pet imena sa spiska je izbrisano, a pronađeno je jedno novo. Međutim, to su mala pomeranja, nemoguće je da odnekud ispliva 4000 ljudi za koje do sad nismo znali.
Ipak, uprkos brojnim otporima u prvo vreme, ovo je jedna od onih istorijskih kontroverzi koje su uspešno razrešene zahvaljujući istorijskoj nauci. Danas više niko ko o Šumaricama želi da govori ozbiljno, ne barata podatkom od 7000 streljanih.
Otpori su bili veliki. Događalo se da članovi porodica streljanih reaguju loše. Kao da im je krivo, kao da bi im više odgovaralo da je neko njihov streljan među 7000, a ne među 2800. Manji broj žrtava ne umanjuje tragediju. Od 1994. godine smo u postavci muzeja istakli podatak o streljanima, u mojoj knjizi je objavljen spisak. To su činjenice. Zaista je besmisleno, ako se već toliko dugo to zna i ako je stotine hiljada ljudi u ovih 17 godina prošlo kroz Muzej i videlo taj podatak, referiranje na 7000 ljudi je zaista neozbiljno. Ali, i danas ima slučajeva da političari u govorima upotrebljavaju broj od 7000.
Komentara: 0