Već tri godine po proglašenju Kragujevca za prestonicu broj mehandžija u varoši bio je dovoljan za osnivanje samostalnog mehandžijskog esnafa. U julu 1821. kragujevačkim mehandžijama dato je „objavlenije” da priznaju Staju Ivkovića za svog mehandžibašu, koji je bio zadužen „pravomerije u prodavanju pića nabljudavati” u mehandžijskom esnafu.89 Usluge ishrane, pića i smeštaja koje su pružale kragujevačke mehane bile su sve traženije; pored smeštaja ljudi, mehane su obezbeđivale prostor i hranu i za putničke konje. Izuzimajući one koji su bili smešteni u konaku, veliki broj zanatlija sa strane, koji su učestvovali u izgradnji i održavanju dvorskog kompleksa i kneževe ekonomije, smeštaj i ishranu za vreme boravka u Kragujevcu dobijao je u mehanama.90 U mehanama su odsedala i brojna lica koja su različitim poslovima dolazila u prestonicu. U mehane su svraćali i trgovci i zanatalije iz drugih varoši, kao i seljani iz cele nahije koji su dolazili u čaršiju i na pazar. U mehanama su neretko odsedale i zanatlije koje su u čaršiji držale dućane pod zakup; onima koji nisu imali porodice, bilo je izgleda najisplativije da uzmu mehanski smeštaj.91 Brojne čaršilije su se svakodnevno hranile u mehanama, o čemu svedoče i tužbe za neplaćene račune.92 U mehane su svakodnevno zalazili i mnogi varošani, na čašicu pića i razgovora. Mehane su, najzad, bile i mesta gde su dogovarani i sklapani poslovi. O jednom tako sklopljenom poslu ostao je i pisani trag: „Jovanča Nišlija ovdašnji, juče u nedelju ušao u meanu Radovana Gorobiljca i tu nađe jednog seljaka iz Čumića za trpezom ručavajući i pogodi se s njim za jedne bisage pasulja za 23 pare”.93
Osim mehandžija, u Kragujevcu se u to vreme pominju, ali znatno ređe, i kafedžije; za razliku od mehandžija, kafedžije nisu primale goste na konačište.94 U literaturi se često citiraju nepovoljni utisci nekolicine stranih gostiju o nivou usluga u onovremenim kragujevačkim mehanama. Jedan od najnavođenijih citata je zapažanje francuskog konzula Dikloa, koji je u Kragujevac došao 1839. godine, da je odseo „u jedinoj i vrlo rđavoj mehani koja je postojala”.95 I kratke zabeleške Vuka Karadžića o kvalitetu smeštaja i ishrane u Kragujevcu vrlo su nepovoljne.96 U literaturi se često citira i molba za zakup kafane, koju je izvesni Kosta Jovanović uputio knezu u proleće 1822, u kojoj se molilac obavezuje da će je po „evropejski” držati i čistoću u njoj redovno održavati.97 U izvorima o toj kafani nema više pomena, a sudeći po pomenutim putničkim iskustvima, takve kafane nije bilo ni 30-ih godina 19. veka. Nivo usluga koje su onovremene mehane pružale teško da su mogle da zadovolje strane goste, naviknute na mnogo komforniji smeštaj i kvalitetniju ishranu od one koju su kragujevačke mehandžije mogle da im ponude.98 Stoga su ugledniji gosti koji su boravili u Kragujevcu mahom smeštani u Momački konak ili u kuću nekog od dobrostojećih varošana; putopisac Pirh je, na primer, odseo u kući Dimitrija Davidovića, u kojoj je „namešteno i živi se po evropski”, dok je engleski konzul Hodžes bio smešten u kući kragujevačkog direktora policije, Dmitra Milojevića.99
Godine 1831. u Kragujevcu je postojalo 49 mehana; u Paliluli, ondašnjem predgrađu Kragujevca, radile su još tri mehane. Osim varoških, u Kragujevačkoj nahiji bilo je i seoskih i drumskih mehana: u kapetaniji Gruži bilo ih je 17, u Jasenici – 19, a u Lepenici – 23.100 Nešto manji broj mehana u Kragujevcu – 41, zabeležen je 1835. i 1836. godine.101 Do 1830. svi vlasnici, odnosno zakupci varoških mehana plaćali su muselimu godišnju taksu u iznosu od 12 groša, dok su seoske i drumske mehandžije bile oslobođene dažbina. Po sticanju autonomije naplatu mehanske takse preuzele su srpske vlasti, koje su osim na varoške, taksu razrezale i na seoske i drumske mehane.102
Kao i cene zanatskih proizvoda i usluga, i cene osnovnih namirnica koje su se prodavale u mehanama bile su unapred određene. Na primer, 1833. godine mehandžijama su propisane sleće cene: „oka leba po 16 para, oka vina po 40 para, oka rakije po 50 para, oka ječma po 12 para, oka sena po 3 pare”.103 Pred održavanje narodnih skupština mehandžije su pozivane na dogovor u vezi sa smeštajem i ishranom narodnih poslanika. Tako je pred tzv. Vanrednu skupštinu 1825. godine knez naložio predstavnicima lokalnih vlasti: „Budući da nam zbog važni vesti, koje po Germanu iz Rosije očekujemo, predstoji, da tri do četiri iljade ljudi na skupštinu sazovemo, to vam preporučujem da svim ovdašnjim meandžijama zakažete, da sad jošt nabavljati počnu potrebna za istu skupštinu koja će se u Petrov post održati.”104 Mehandžijama je u tim prilikama opredeljivana i taksa po kojoj će namirnice prodavati za vreme trajanja skupštine.105 Poput zanatlija, i mehandžije su često tražile povećanje cena svojih usluga, pravdajući te zahteve rastom cena na tržištu. Kragujevački sud je, na primer, u maju 1832. pisao Opštenarodnom sudu da „već četvrti put su ovdašnje meandžije pristale našem sudu, s molbom da im se taksa na leb povisi, tužeći se da po 11 i 12 para za ćesarske novce brašno kupuju. Naš sud dakle za pravo je našao, u soglasiju s kmetovima varoškim, da se taksa s dve pare povisi i da 12 para bude oka leba”.106
Prava članova mehandžijskog esnafa i njihovi odnosi sa članovima drugih esnafa utvrđivani su mnogobrojnim objavama i uredbama koje su knez i drugi organi vlasti izdavali. Tako je 1823. godine knez poručio članovima Kragujevačkog suda: „Preporučujem vam, da telala u čaršiji pustite, koji će publično objaviti, da se ubudušče prodavanje budi kakovog pića javno na pazaru u čaršiji strogo zabranjuje, krom meandžija po meanama”.107 U istoj objavi, kojom je štićeno ekskluzivno pravo mehandžija na prodaju pića, zabranjeno im je slobodno kupovanje stoke, kako bi se zaštitila prava kasapa: „Nikakav meandžija da se usudio ne bi s čaršije jagnje kupiti ili ovna, i pečenog ga u meani svojoj, krom ono jagnje može za meanu svoju peći, koje od kasapa kupio bude, i to živo ili mrtvo”.108 Oko prava na kupovinu stoke mehandžije i kasapi su se godinama međusobno raspravljali, tužeći jedni druge knezu i Kragujevačkom sudu; mehandžije su nastojale da izbore pravo da ovce i jagnjad ne kupuju od kasapa, dok su kasapi tražili da se mehandžijama zabrani klanje „matorih brava”.109 Osim sporenja s kasapima, mehandžije su se gložile i sa bakalima. Tako je krajem marta 1837. mehandžijski esnaf tražio da se bakalima zabrani „piće i ostale stvari njima [mehandžijama] pripadajuće držati”; već početkom aprila bakalski esnaf im je uzvratio udarac, zahtevajući od vlasti da mehandžijama zabrane prodaju namirnica koje su esnafskom uredbom jedino bakalima bile dozvoljene da ih prodaju.110
U nastojanju da ostvare veću zaradu, mehandžije su ponekad obmanjivale svoje mušterije. Mešenje i prodaja hleba koji je imao manju težinu od propisane, bila je najčešća varka kojom su se služile.111 Tako je 1827. godine u sudskom protokolu zabeleženo da su „meandžije kragujevačke Topal Bogdan, Stanko Mijailov, Milovan Veljkov i Stojan Berdović mesili eksik leb, zato smo im udarili po 25 štapa kazni”.112 Godine 1833. kažnjene su i mehandžije Arsenije Jovanović i Nikola Vukićević, zato što su „na svojim meanama leb na pola oke po 50 drama eksik i nepečen prodavali... Oni su to za sopstvenu korist činili i narod s krivom merom i nepečenim lebom varali”.113 U navedenim, kao i u drugim sličnim slučajevima, želja za sticanjem profita bila je veća od straha od kazne zbog nepoštovanja propisa.
Od ekmedžinica do pekare
Hleb koji se prodavao u kragujevačkim mehanama i ekmedžinicama dugo nije mogao da zadovolji probirljivije mušterije, poput kneza i članova njegove svite. Pored ostalih proizvoda koji su u knežev konak stizali iz Beograda, tokom 1823. jednom nedeljno su dopremane i zemičke.114 Kako bi se kvalitet hleba u prestonici poboljšao, izdata je uredba koja je ekmedžije obavezivala da brašno ne kupuju u čaršiji, već da kupuju pšenicu sa sela i da je sami melju. Navedena uredba nije poštovana, pa je knez Miloš u leto 1825. našao za shodno da se obrati Narodnom sudu:
„Ekmedžije čaršije naše, počele su već prenebregavati prve zapovesti i uredbe naše v smotreniju beloga hleba. Toga radi napomenuti vam doodim, da ne propustite zazvati ovdašnje ekmedžije, i strogo naložiti im da beo leb vade, i da bi ovo dokučili, da brašna u čaršiji ne kupuju, već lepe pšenice sa sela, koju sami da urede i hleb vade. Izjavite im pri tom, da nećete trpiti više da se ovakav leb u čaršiji našoj mesi, gdi bi trebalo odlikovati se od sviju ostali palanaka i kasaba [podvukla A. V.].”115
Sredinom 30-ih godina knez je bio zadovoljniji kvalitetom hleba koji se mogao kupiti u Požarevcu od onog koji je se mogao naći u prestonom Kragujevcu. Stoga je u proleće 1836. u prestonicu poslao nekoliko ekmedžija iz Požarevca, a svojim činovnicima naložio da izaberu najbolju ekmedžinicu u čaršiji i da je uzmu pod kiriju, pa da pomenute ekmedžije „tu rade isto onako kako su radili u Požarevcu”.116 Dve godine kasnije u Kragujevac je došao Milisav Maksimović, ekmedžija iz Pazara, koji je izrazio želju da tu radi svoj zanat i, poput drugih ekmedžija, obećao da će „čisto i lepo raditi”; ne znamo da li je njegovoj molbi udovoljeno.117 U avgustu iste, 1838. godine, u Kragujevac je došao i Prus Eduard Hajn, koji je u prestonicu doneo modernu tehnologiju proizvodnje hleba i peciva. Hajn je te godine zatražio i dobio monopol na prodaju zemički u Kragujevcu; sa Državnim Savetom sklopio je sporazum kojim se obavezao da će „otvoriti pekarnicu na njegov sobstveni račun”, a zauzvrat je dobio pravo da narednih šest godina samo on u Kragujevcu može „zemičku peći”.118
89 Arhivska građa za zanate, 8. 90 Videti, na primer: AS, KK, XV/1896. 91 Na primer, 1829. godine zabeleženo je da je „Nikola Dimov sedeo u mehani Stevana Ilića pod kiriju i radio svoj zanat”, AS, SOK, DP, 1829/692; slično i: 1830/80, 430; 1835/430. 92 Tako je, na primer, mehandžija Đorđe Dragutinović tužio 1830. godine ćurčiju Pavla Veselinovića da mu je „iz svoje meane preko svoga služitelja Jovana davao vina, rakije, leba i proči stvari na kontu”, u iznosu od 62 groša i 23 pare, videti: isto, 1830/387; slično i: 1833/874, 1834/6; 1836/667. 93 Isto, 1829/621. 94 U izvorima se, na primer, kao kafedžije u Kragujevcu u to vreme pominju Kosta Leporović i Tasa Hadži Popović, videti: isto, 1838/842, 1323; 1835/353. U većini varoši, kafedžije su u popisima zanatlija popisivane u istoj rubrici sa mehandžijama; Tihomir Đorđević napominje da su u Kragujevcu 1836. oni popisani odvojeno, ali ih je on u tabeli naveo zajedno, videti: Arhivska građa za zanate, tabela u prilogu. 95 U literaturi je već primećeno da je u Kragujevcu u to vreme moralo biti znatno više mehana. 96 J. D. Mitrović, Kragujevac do 1839. godine, Beograd 1933, 24–25. 97 Knjažeska kancelarija. Kragujevačka nahija 1815–1839, 179. 98 Na samom početku svog putopisa o Srbiji, Vilhelm Rihter je zapisao: „Svakako je istina da još uvek ima malo onoga što se, čak pri najskromnijim zahtevima, smatra nužnim za udobnost putnika pa je čovek pri proučavanju zemlje izložen neprijatnostima, koje su civilizovanom Evropljaninu, naročito u prvo vreme, teško podnošljive”, V. Rihter, Prilike u Srbiji pod knezom Milošem do njegove abdikacije 1839. godine, Kragujevac 1984, 5. 99 O. D. Pirh, nav. delo, 165; AS, KK, XV/2003, 2004. 100 AS, SOK, DP, 1831/880. 101 Isto, 1835/64; 1836/512. M. Popović navodi da su 1836. godine u Kragujevcu bile 72 mehane, M. D. Popović, nav. delo, 330. Međutim, taj podatak se odnosi na broj mehandžija, a ne mehana. 102 AS, SOK, DP, 1831/880. Mehanske takse su rasle, tako da su vlasnici mehana 1835. godine plaćali taksu u iznosu od pet talira, a već sledeće godine morali su da izdvoje jedan talir više, isto, 1835/64; 1836/512. 103 AS, ZMP, 5868; AS, SOK, DP, 1833/684. Naredne, 1834. godine, takse na hleb i ječam povišene su za po četiri pare, rakija je pojeftinila za dve pare, dok je cena vina ostala ista, AS, SOK, DP, 1834/110; za 1836. godinu videti: isto, 1836/125. 104 AS, Sud opštenarodni srpski (u daljem tekstu: SOS), 1825/289, 291. Tom prilikom sačinjen je i spisak 14-orice mehandžija koji su izdavali sobe za prenoćište i njihovih gostiju, videti: isto, 1825/327. U junu 1836. mehandžijski ustabaša Stevan Ilić je u ime svog esnafa tražio da im se troškovi gostiju na održanoj skupštini isplate, AS, SOK, DP, 1836/378. 105 AS, SOK, DP, 1834/35. 106 AS, ZMP, 5854; videti i AS, SOK, DP, 1825/926, 1836/769. 107 AS, ZMP, 5913 108 Isto. 109 Knjažeska kancelarija. Kragujevačka nahija 1815–1839, 252; AS, SOS, 1827/666. 110 AS, SOK, DP, 1837/260, 277. 111 Većina mehana u to vreme imala je posebnu prostoriju – amurluk, u kojoj je mešen hleb, videti: isto, 1834/403. 112 Isto, 1827/345. Videti i: 1838/1336. 113 I oni su kažnjeni sa po 25 udaraca štapom, isto, 1833/770. Kod mehandžije Đoke Dragutinovića našao se, pak, kantar koji je na svakih 14 oka jednu više merio, isto, 1831/197. Videti i: 1828/930; 1832/787; 1833/813, 837. 114 Te godine u kneževoj mehani u Beogradu izvesni pekar iz Zemuna otvorio je pekarnicu; svake nedelje trebalo je da šalje po 20 zemički u kragujevački konak, Arhivska građa za zanate, 18. 115 AS, SOS, 1825/397. 116 AS, KK, XV/1726. 117 Isto, XV/2146. 118 Hajn se obavezao i da će plaćati porez u iznosu od šest talira, kao i ostali srpski građani, da će u roku od šest nedelja početi da prodaje zemičke, kao i da njihova cena neće prelaziti 50% cene utrošenog brašna, Arhivska građa za zanate, 64.
Komentara: 0