Jedne novembarske večeri 1834. godine u kragujevačkoj čaršiji buknuo je požar. O požaru koji je zadesio prestonicu, građane Srbije izvestile su Novine srbske: „Noćas okolo 7 časova probudila su nas pucanj pušaka i zvonenje zvona iz prvoga sna; u čaršiji Kragujevačkoj zapalio se dućan jedan nebreženjem imaoca njegova, ostavivšeg sveću goreću prilepljenu uz direk. Za tili časak, i pre nego je pomoć mogla stići, stojalo je jedanaest dućana u plamenu, počinjući od glavne Mitrićeve kafane pak do takozvome [takozvane] Topal-Pavlovića kuće”.236
Na vest o požaru i uzbuni u čaršiji na lice mesta su, prema izveštaču zvaničnog srpskog glasila, pohitali knez Miloš i svi činovnici koji su se našli u Kragujevcu; oni su rukovodili gašenjem požara, dajući tako primer ostalim žiteljima. U nevolji koja je čaršiju zadesila, srećna okolnost bila je ta što je noć bila bez vetra, pa se vatra sporo širila. Požar je lokalizovan zahvaljujući, kako Novine srbske nisu propustile da naglase, „revnosti Knjaza”. Ljudskih žrtava nije bilo, a nekoliko gasitelja požara je ranjeno; izgorelo je 11 dućana i deo Mitrićeve kafane, ali požar nije zahvatio druge zgrade. Vlasnici dućana uspeli su da spasu i deo robe koja se u njima nalazila. Budući da su pomenuti dućani bili novije gradnje, drvo od kojeg su građeni još uvek je bilo sirovo, pa je požar tinjao sve do zore.237
Po srpskim varošima 20-ih i 30-ih godina 19. veka najčešće se nailazilo na kuće i dućane sa konstrukcijom od drvenih greda, pokrivene krovinom. Takve građevine bile su lako podložne požarima. Budući da su po varošima, a naročito čaršijama, zgrade bile zbijene, paljenjem jedne, vatra se brzo prenosila i na druge zgrade. Uprkos tome, izgleda da požari u Kragujevcu nisu bili česti; izveštač Novina srbskih je u pomenutom članku primetio da tamošnji žitelji nisu mnogo vešti u gašenju vatre, iz razloga što se požari u toj varoši retko dešavaju.238 Iako možda nisu bili česti kao u drugim varošima, požari u Kragujevcu izbijali su i ranije. Na primer, na Uskrs 1832. više kuća stradalo je u požaru, a njihovi vlasnici ni posle godinu dana nisu bili u stanju da se oporave od pričinjene štete.239 Ipak, moguće je da je Kragujevac u manjoj meri bio izložen požarima iz razloga što su preventivne mere u njemu počele da se preduzimaju ranije nego u drugim varošima. Na primer, zabrana držanja baruta u čaršiji, radi predupređenja požara, prvo je obznanjena u Kragujevcu, pa tek onda i u ostalim varošima Srbije.240
Požar u kragujevačkoj čaršiji čije razmere je lično video i u čijem gašenju je lično učestvovao, nagnale su kneza Miloša da naloži donošenje Uredbe o gašenju požara. Uredba, koja je stupila na snagu krajem novembra 1834. godine, obavezivala je sva naseljena mesta „gde više kuća u blizini ima” da shodno broju stanovnika i požarnoj opasnosti „zavedu svoje uredbe po kojima bi se žitelji kad se požar pojavi upravljali, i naći se mogli, znajući svaki svoje dužnosti i poso, šta mu onda raditi, čega se latiti i čemu mu se zanimati valja”. Uredbom je bilo predviđeno da na sto stanovnika naselja njih četrdeset treba da budu pripravni na rad sa čabrovima (čabronoše), deset za rad sa kantama (kantaši), sedam sa lakim merdevinama (merdevinari), dvadeset sa sekirama (sekiraši), deset sa čakljama (čakljari), a ostali za rad sa vrećama (vrećari). Pošto bi predstavnici lokalne vlasti po navedenom modelu rasporedili stanovnike, svaki od njih trebalo je da nabavi alatku sa kojom je bio zadužen da učestvuje u gašenju eventualnog požara. Ostali stanovnici bili su dužni da priteknu u pomoć sa sudovima za vodu koje su imali, „tako da se niko besposlen ne usudi biti”.241 Osim detaljnog akcionog plana u slučaju izbijanja požara, uredbom su bile propisane i preventivne mere, kao što je bila obaveza da se na svaka četiri dućana postavi kaca sa vodom za potrebe gašenja eventualnog požara.242
Odredbe koje su se ticale požara bile su sadržane i u drugim zakonskim propisima. U dužnostima varoškog policaja iz 1835. godine navedena je i prevencija požara: policaj je bio dužan „da pazi da se sokakom ne puši ili vatra nosi budući se od tuda lako požar osobito pri velikom vetru dogoditi može”.243 Odgovornost policije za sprečavanje požara naglašena je i u uputstvu koje je 1836. godine dobio direktor kragujevačke policije. Prvi čovek kragujevačke policije imao je i pravo i dužnost da zalazi ne samo u objekte javne namene, kao što su bile mehane, nego i u privatne kuće, kako bi pregledao ognjišta i odžake; ukoliko bi ustanovio da negde preti opasnost od izbijanja požara, trebalo je da tu opasnost otkloni, a vlasnike nebezbednih objekata prinudi da ih dovedu u bolje stanje.244 Radi predupređenja požara, 1836. godine naređeno je svim žiteljima Kragujevca čije su kuće bile pokrivene krovinom da je skinu i da kuće potom pokriju ćeramidom.245 Potencijalnu opasnost od požara predstavljalo je i masovno spremanje pečenice za Božić. Stoga su nadležne vlasti pred božićne praznike 1834. našle za shodno da upozore varošane „da svaki svog pečenika na bezopasnom mestu peče, kako se nikakova nesreća od vatre dogoditi neće”.246 Uredbe i uputstva u vezi sa prevencijom požara varošani nisu bili skloni da revnosno poštuju i sprovode. Pola godine posle donošenja Uredbe o gašenju požara iz 1834, konstantovano je da se ona „negde malo, a negde nimalo ne poštuje”.247 Lični razlozi, interesi i preokupacije uvek su imali prevagu nad javnim interesom. Tako su, na primer, građani Kragujevca počeli da negoduju kada im je u leto 1835. naređeno da stogove sena koje su držali „po malama i pokraj sokaka zdevene” izmeste izvan varoši. Naredba je izdata iz razloga „da se ne bi kojom nesrećom zbog mnogih sena požar dogodio, i da ne bi čaršija i cela varoš zbog toga u opasnosti bile”. Varošani su se, međutim, žalili da bi ih izmeštanje sena skupo koštalo i tražili su da se ono odloži. No, kako je u izveštaju suda navedeno, „pomoći se nisu mogli, posle čega naloženo im je još strožije, da se čas pre sena izvan varoši iznesu”.248
Odbrana od epidemija
U nedostatku školovanih lekara, stanovnike Srbije su tokom prvih decenija 19. veka lečili razni samouci, travari, vidari i hećimi. U varošima ulogu lekara često su preuzimali berberi (u Kragujevcu ih je sredinom 30-ih godina 19. veka bilo 11), koji su vršili manje hirurške intervencije, vadili zube, puštali krv bolesnicima i sl.249 Na knežev poziv, u Kragujevcu je 1819. i 1820. boravio u to vreme čuveni hećim Toma, potom neka žena iz Smedereva koja je pozvana „radi lekarstva”, kao i „baba iz Crnče” koja je lečila kneževića Milana. Kroz Kragujevac su prolazile i turske hodže, a izvesni Havaz Memet odža lečio je jedno vreme Simu Paštrmca.250 Godine 1820. u Kragujevcu se pominje prvi školovani lekar – Grk Konstantin Aleksandridi, koji je obavljao dužnost kneževog lekara; njega je na tom položaju ubrzo nasledio dr Vito Romita, a potom dr Bartolomeo Kunibert.251 U leto 1825. u Kragujevac je na knežev poziv došao i hećim Perin koji je nekoliko godina lečio kneza i njegovu porodicu, a četiri godine kasnije odnekud je došao i samouki lekar Ribakov.252 Iz susedne Monarhije, u Kragujevac je 1830. došao Jovan Stejić, prvi Srbin diplomirani lekar koji je radio u Srbiji.253
Prvi školovani lekari u Kragujevcu bili su u službi kneza i njegove porodice. Osnivanje vojske bilo je praćeno, između ostalog, i angažovanjem lekara za vojne potrebe, pa je i prva bolnica u Kragujevcu, koja je počela sa radom 1836. godine, bila namenjena vojsci. Sredinom 30-ih godina, lekari su počeli da leče i civilno stanovništvo, a 1836. godine donet je i cenovnik njihovih usluga: svaka poseta imućnim bolesnicima naplaćivana je po jedan cvancik, dok su lekarske posete siromašnima bile besplatne; lekove su, pak, i imućni i siromašni građani morali da plate.254 Broj lekara u to vreme bio je relativno mali, pa pretpostavljamo da je i njihova dostupnost stanovništvu bila ograničena. Pre otvaranja prve apoteke, u Kragujevcu su lekovi mogli da se kupe u trgovačkim dućanima; nabavljani su mahom iz Austrije, a prodavali su se bez recepta, kao i sva druga trgovačka roba. Po otvaranju državne apoteke, 1836. godine, dućandžijama je zabranjeno držanje i prodaja lekova.255
U izveštajima koje su knezu, dok je boravio izvan prestonice, slali činovnici iz Kragujevca, redovno je spominjano stanje zdravlja članova njegove porodice, osoblja u konaku, kao i stanovnika u varoši. Ni lokalne starešine u svojim izveštajima nisu propuštale da pomenu stanje zdravlja u narodu; od bolesti koje su se u tim izveštajima pominjale, najčešće su bile srdobolja (dizenterija), guke i boginje.256 Srdobolja je bila jedna od najčešćih bolesti, kako civilnog stanovništva u unutrašnjosti, tako i vojnika u Kragujevcu, zbog koje su smeštani u „špitalj” – bolnicu. Opasnost od boginja počela je da se smanjuje kada je u upotrebu ušla vakcina protiv ove bolesti. Prvo pelcovanje – „kalemljenje” protiv boginja u Srbiji je izvršio dr Vito Romita 1826. godine, a „kalem” je primio knežev sin Mihailo.257 Vakcinacija protiv boginja, koja je postepeno uvođena, kod znatnog dela stanovništva izazivala je otpor; tek kada se uvidelo da boginje zaobilaze one koji su bili vakcinisani, otpor je počeo da jenjava. Iz pisma koje je Sima Paštrmac u proleće 1833. godine poslao knezu, vidimo da je vakcinacija u Kragujevcu već bila u zamahu. Paštrmac je kneza tad obavestio da je u Kragujevac došlo oko 300 „starih soldata”, među kojima je bilo i oko stotinu onih koji niti su bili vakcinisani, niti su preležali boginje; stoga je bio u dilemi da li da ih zadrži u prestonici: „Bojim se da ovde, gde se boginje pelcuju, ne padnu na nji[h] nepelcovane iste boginje”.258
Pravilima za kalemljenje boginja, izdatim 1839. godine, u Srbiji je uveden savremeni način vakcinisanja kravljim boginjama, koji je „od 40 godina po celoj izobraženoj Evropi rasprostranjeno od boginja predohranitelno sredstvo”, a zabranjeno je vakcinisanje na stari način – čovečijim boginjama, koje se, kako je naglašeno, primenjuje samo u „neizobraženim” zemljama.259 Uvođenje vakcinacije protiv boginja znatno je umanjilo opasnost od izbijanja epidemija ove bolesti. Od tada, najveću pretnju po zdravlje stanovništva predstavljale su epidemije kolere i kuge, protiv kojih nije bilo vakcina. Jedina prevencija protiv ovih bolesti bili su pogranični karantini, kojima se zemlja štitila od njihovog unošenja iz Osmanskog i Austrijskog carstva. Ta prevencija, međutim, nije bila dovoljno efikasna, pa su Srbiju tokom četvrte decenije 19. veka zahvatile tri velike epidemije: kolere 1831. i 1836. godine, i kuge 1837. godine.260
Prva epidemija kolere, koja je u Srbiju preneta iz Zemuna i iz okoline Vidina, zaobišla je Kragujevac. Druga epidemija ove bolesti, koja je izbila u leto 1836, uneta je iz Bosne (Turska) i Austrije; stanovništvo Podrinja, koje je bilo prvo na udaru, najviše je stradalo, a iz Podrinja epidemija se proširila i u unutrašnjost zemlje. Na prvu vest o pojavi kolere, državne vlasti su reagovale tako što su lokalnim starešinama izdale uputstva kako da stanovništvo pripreme za opasnost koja im je pretila; poslale su im i po jedan primerak recepta za lek protiv ove bolesti sa kojim je trebalo da upoznaju građane.261 Knez Miloš, koji u to vreme nije bio u Kragujevcu, redovno se raspitivao za stanje zdravlja kako osoblja u konaku, tako i vojnika u kasarni i žitelja u varoši. Tako je sredinom jula 1836. izvešten da je na dvoru „sve zdravo i na miru i da od čuvene bolesti ništa u varoši nema”; među vojnicima je, pak, jedino bila raširena šuga, od koje je bolovalo oko pedeset vojnika. Knežev domostrojitelj, Arsa Andrejević, izvestio je kneza da je u Kragujevcu sve spremno za borbu protiv epidemije: „Što se pak tiče priugotovljenija za preduprediti koleru, to sam javio dr Paceku i Mitriću262 da se takovima snabdeju, i ako bi se gde pojavila, da nuždna protivu nje sredstva upotrebljuju. Što se tiče lekova za koleru, spremamo se i za dvor i za kasarnu. Herbez je poslan u Beograd da stvari protiv kolere koje u ovdašnjoj apoteci nema, nabavi, i svaki čas ga očekujemo”.263 U to vreme, prvi slučajevi kolere, u blagom obliku, pojavili su se u Čačku. Tamo je od kolere umrlo petoro građana; prema izveštaju jednog činovnika, povratak gospodara Jovana u Čačak „utešio” je stanovništvo, pa su na koleru uskoro i zaboravili. Sredinom avgusta, činilo se da epidemija kolere u Srbiji prestaje.264 Krajem avgusta 1836. kolera se pojavila u kragujevačkoj kasarni, a uskoro su zabeležene i njene prve žrtve. Najpodložniji zarazi bili su vojnici u špitalju koji su već bili bolesni; kako je zabeleženo u jednom izveštaju, „tako ga slaba napadne i on već za 6 ili 7 dana umre”. Na vest o pojavi kolere, u kasarnu su se uputili najviši predstavnici državne vlasti: predsednik Državnog Saveta Stefan Stefanović Tenka i članovi Saveta Mileta Radojković i Teodor Herbez, kao i upravnik kneževog Dvora Arsa Andrejević. Pošto su situaciju u kasarni razmotrili sa dr Pacekom i komandirima svih odeljenja vojske, rešili su da zdrave vojnike otpuste kućama, „jer svakodnevno sve ih više u špitalj dolazi, koje od srdobolje koje od groznice, pa ih tu još i kolera strefi”.265
Kolera se ubrzo pojavila i u varoši i počela da odnosi prve žrtve. O stanju u Kragujevcu knez je svakodnevno izveštavan. Tako ga je Avram Stojković 7. septembra obavestio: „Juče, po odlasku vašem, u Paliluli se pojavila kolera od koje je neki Pavle kolar umreo, a njegov komšija Živko Dukić, i žena kolarova, i žena Gaje abadžije oboleli su ovu noć od iste bolesti, no jošt su živi”.266 O ovom slučaju kneza je izvestio i Petar Tucaković: „Živko Dukić, komšija Pavlov, i sam se razboleo čuvajući mrtvaca”; dva dana kasnije, Tucaković je kneza obavestio i da je kolarova žena Vukosava umrla.267
Kako epidemija ne bi prodrla u Dvor, stanovnicima varoši zabranjeno je da se mešaju sa osobljem u kneževom konaku. Po kneževom naređenju, direktor kragujevačke policije je svake večeri ispred konaka postavljao stražu, koju je činilo šestoro-sedmoro čaršilija, a on je sa činovnicima Avramom Stojkovićem i Petrom Tucakovićem bio dužan da spava u konaku.268 Budući da je žensko osoblje u konaku naročito bilo zastrašeno epidemijom, knez je dozvolio Jelenki i Danici da sa decom, Dragutinom i Milutinom, napuste Kragujevac i odu u Požarevac.269
U varoši se svakodnevno pojavljivalo nekoliko novih slučajeva bolesti:
„U prošli petak, tek neki Jovan, sluga Todora Prže, onomadne pak u subotu Stefana udovica i juče pak Kosta kmet ovdašnje varoši,270 od iste bolesti razboleli se i umreli”.271 Zastrašeni Kragujevčani počeli su da napuštaju varoš i da spas od kolere traže u okolnim planinama. Na traženje činovnika da im daju instrukcije kako da postupaju u tim slučajevima, knez im je odgovorio da, dok god bolest u Kragujevcu „svirepstvuje”, svako „može na polje izaći, kud koji hoće, do vremena dokle se ne čuje da je rečena bolest u Kragujevcu dejstvovati prestala”.272 I taman kada bi se kolera primirila, i varošani ponadali da je epidemija prestala, pojavio bi se novi smrtni slučaj: „Kolera koja je bila sasvim umukla, uhvatila ženu Bele Indže i za tri sata ispusti žena dušu”, obavestio je kneza Avram Stojković.273 Krajem septembra kolera, koja je mesec dana harala po varoši i ceo državni aparat podigla na uzbunu, konačno je nestala iz Kragujevca, a ubrzo i iz ostalih krajeva Srbije.274
Sledećeg leta zemlju je zadesila nova pošast – kuga. Bolest su uneli turski vojnici (nizami), pošto karantinski lekar u Aleksincu nije prepoznao simptome bolesti. Kuga je iz Ražnja počela da se širi duž Carigradskog druma:
„Nova vatra sa juga baci u strah i trepet celu Srbiju; naročito se od nje poplaši svet po gradovima, gde je kuga uvek hvatala jače maha nego po selima”.275 Na vest da se u Ciganskoj mali u Kragujevcu jedna devojka „kužnom bolešću zarazila”, mala je odmah stavljena pod karantin, a u varoši i u konaku preduzete su sve mere predostrožnosti kako bi se sprečilo širenje epidemije. Uskoro se ispostavilo da se u pomenutom slučaju bolesti nije radilo o kugi, pa su i mere pripravnosti relaksirane.276 U međuvremenu, knez je obilazio Ražanj, Jagodinu i Paraćin – mesta koja su bila zahvaćena epidemijom, a pri povratku u prestonicu zatražio je od direktora policije „da jedan piket načini kod meane Bukorovačke, u kojem će se sa svitom svojom okaditi”, što je bila preventivna mera dezinfekcije.277 Samo zahvaljujući strogom sprovođenju mera prevencije, sprečeno je veće stradanje stanovništva Kragujevca i Srbije od epidemija tokom četvrte decenije 19. veka.
Naslovne ilustracije: Izveštaj o požaru u Kragujevcu, Srpske novine, 10. novembar 1834. godine; Đum, posuda za vodu (Narodni muzej Kragujevac)
236 Novine srbske, br. 45, 10. novembar 1834. 237 Isto. 238 Isto. 239 AS, SOK, DP, 1833/523. 240 Posle požara u beogradskoj Savamali, u februaru 1834, knez je naredio da se sav barut iz beogradske čaršije iznese. Sud opštenarodni srpski je tom prilikom primetio da je iznošenje baruta iz kragujevačke čaršije „odavno već uređeno i zavedeno”, AS, KK, XV/1338. 241 AS, SOK, DP, 1835/7. 242 Isto. 243 Zbornik zakona i uredaba, knj. 30, 88. 244 Isto, 124–125. 245 AS, SOK, DP, 1836/447. 246 Isto, 1835/522. 247 Isto, 1835/375. 248 Isto, 1835/355. 249 U jednom dokumentu za izvesnog berberina navedeno je da je on „samozvani doktor”, isto, 1833/757. 250 Knjažeska kancelarija. Kragujevačka nahija 1815–1839, 89; AS, KK, XV/1769, 1770; Tih. R. Đorđević, Medicinske prilike za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića (1815-1839), Beograd 1921, 5–6. 251 Moguće je da je Aleksandridi već 1819. godine boravio u Kragujevcu. Nezadovoljan uslovima rada kod kneza, 1821. je napustio službu u Srbiji, T. Đorđević, nav. delo, 12. I posle dolaska školovanih lekara u Kragujevac, knez nije odustajao od samouka, pa je tako u proleće 1834. zvao „Davičetovicu” – suprugu Haima Daviča iz Beograda, da dođe u Kragujevac da ga leči od trbobolje, videti: isto, 6. 252 Dr Lindenmajer izjavio je za Ribakova da je veliki „švindler”; s druge strane, Sima Paštrmac, kojeg je Ribakov lečio jedne vreme, imao je o njegovim sposobnostima visoko mišljenje, AS, KK, XV/1051, 1079, 1509. 253 O lekarima u Kragujevcu dosta je pisano, stoga se ovde nećemo zadržavati na njima; videti, na primer: Zoran Matović, Marko Spasić, Prvi fizikusi i bolnice u Kragujevcu – prestonici obnovljene Srbije, Medicinski časopis 47/4 (2013), 216–224. 254 AS, SOK, DP, 1836/57. 255 Državni apotekar, Pavle Ilić, poslao je knezu spisak u kojem je nabrojao 12 kragujevačkih dućana u kojima su „otrovni lekovi” držani na nepropisan i nebezbedan način. Nakon njegove intervencije, pravo da drži pomenute lekove dobio je samo jedan dućandžija, koji nikome nije smeo da ih proda bez lekarskog recepta i dozvole suda, videti: isto, 1837/176. 256 AS, KK, XV/1652, 1705. 257 Pelcovanje boginja, međutim, nije bilo nepoznato ni u narodu; u selu Borač u Gruži, jedna meštanka „iz kuće Žujovića” boginje je kalemila srebrnom iglom sa dečjih krasta, T. Đorđević, nav. delo, 21, 73. 258 AS, KK, XV/1193. 259 Zbornik zakona i uredaba, I, 69–77; B. Kunibert, nav. delo, 467. 260 Koliki je značaj pridavan opasnosti od epidemija i koliki su bili napori da se njihovo širenje suzbije govori i podatak da je prva štampana stvar u Srbiji, u tek ustanovljenoj Tipografiji, bilo uputstvo za borbu protiv kolere; uputstvo je objavljeno u septembru 1831, a napisao ga je dr Jovan Stejić. Naredne godine štampana je i knjižica Sredstvo protiv kolere, videti: T. Đorđević, nav. delo, 26; Z. Matović, M. Spasić, nav. delo, 216–224, 218. 261 Stavljeno im je u dužnost da stanovništvu objasne da kolera nije prilepčiva (zarazna) i da stoga ne treba bežati od zaraženih osoba; naročito ne treba bežati u polja, jer se oni koji to čine više izlažu riziku, sedeći i spavajući na hladnoj i vlažnoj zemlji. Umesto toga, trebalo je da preduzmu određene preventivne mere, da budu umereni u jelu i piću, da ne jedu zeleno voće i bostan i da se čuvaju od nazeba, AS, SOK, DP, 1836/463, 476, 485. 262 Direktor policije Dmitar Milojević. 263 AS, KK, XV/1809, 1811, 1813. 264 Isto, XV/1817, 1821, 1822. 265 Isto, XV/1837. 266 Isto, XV/1843, 1845. 267 Isto, XV/1846, 1847. 268 Isto, XV/1848. 269 S njima je u Požarevac otišao i Avram Stojković, isto, XV/1852, 1856. 270 Kosta Karadžić, videti njegovu biografiju u odeljku o Znamenitim ličnostima. 271 AS, KK, XV/1851. 272 T. Đorđević, nav. delo, 30. 273 AS, KK, XV/1854, 1856. 274 Isto, XV/1857, 1876, 1877. 275 T. Đorđević, nav. delo, 34–35. 276 AS, KK, XV/2052, 2056, 2057, 2058. 277 Isto, 2070.
Komentara: 0