Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement
  • Advertisement

 
 

Prestoni Kragujevac

08.12.2019

Prestoni Kragujevac: U privatnom prostoru - Odelo; Brak

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html https://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/dogadjaji/kalendar-dogadjaja-u-kragujevcu.html http://prviprvinaskali.https://prviprvinaskali.com/strane/donacije-i-sponzorstva.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dren/ekologija/uklonjena-divlja-deponija-ispod-nadvoznjaka-u-ul-jovana-ristica-spomenik-kulture-ostaje-ruglo.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kragujevac-bez-gmo.html

PRESTONI KRAGUJEVAC - RADOMIR J. POPOVIĆ, ALEKSANDRA VULETIĆ, PREDRAG ILIĆ

  • PREDGOVOR; IZ SADRŽAJA; BELEŠKE O AUTORIMA
  • RAĐANJE PRESTONICE
  • DVOR
  • KNJAZ I PRAVITELJSTVO SRPSKO U KRAGUJEVCU
  • KRAGUJEVAC - VOJNA PRESTONICA
  • PRESTONICA PO VOLJI NARODA 1840-1841. GODINE
  • PRESTONIČKI SLUŽBENICI
  • ŽIVETI U KRAGUJEVCU

Detaljnije

 


Odelo

U sećanjima na kneza Miloša, njegov nekadašnji činovnik Aleksa Simić je, između ostalog, zabeležio: „Ljudi nisu smeli načiniti svojim ženama ili kćerima kakvu svilenu haljinu, pa i kratku škurteljku, i ako ih je on [knez] vidio sa svog čardaka, čak na maloj ćupriji preko Lepenice, koja vodi za onu stranu gdi je crkva, odma bi povikao, i katkad bi dao preko svojih momaka dovesti onu personu k sebi, ispsovati ju, ili dozvati njenog muža ili oca te i njega izgrditi”.296

Kneževa netrpeljivost prema onima koji su se skupocenom odećom isticali u masi, ukazuje na činjenicu da je odelo varoškog stanovništva već 30-ih godina 19. veka bilo pokazatelj materijalnog i socijalnog položaja. Osetljivost prema odevanju ljudi iz svoje okoline nije pokazivao samo knez, već i kneginja Ljubica. Poznato je da je kneginja negodovala kada bi videla da su druge žene i njihova deca bolje obučeni od nje i njene dece: „Kad one nose tako za čim ćedu se moje kćeri i ja odlikovati od njih?”297 Budući da su knez i njegova porodica uživali najviši društveni status, nikom nije bilo dopušteno da i na posredan način – odevanjem, taj status dovodi u pitanje.

Odevanje varošana razlikovalo se od odevanja stanovništva na selu. Krajem 20-ih i početkom 30-ih godina 19. veka u Kragujevcu i drugim varošima počela je da se uobličava osnovna forma srpske građanske nošnje. Budući da domaće stanovništvo nije imalo urbanu tradiciju, ona je nastajala specifičnom reinterpretacijom orijentalnih i levantsko-balkanskih delova odeće, uz postepeno prihvatanje elemenata evropskog građanskog kostima.298 Nemački putopisac Vilhelm Rihter, koji je sredinom 30-ih godina boravio u Kragujevcu, ostavio je, između ostalog, i opis građanske nošnje. Vrednost njegovom opisu daju i lični utisci koje je on, kao stranac u srpskoj sredini, o njoj stekao. Njegov opis ženske nošnje prenosimo u celosti:

„Glavu žena pokriva mali crveni fes, koji je obavijen unaokolo maramom, zvanom šamija; preko ove dolazi lepa crna kosa, spletena u debelu viticu a kod bogatih pričvršćena brilijantskom kopčom. Gornji deo tela pokriva delimično glavna haljina, čiji je najviše upadljivi prednji izrez tako veliki da nagotu celih grudi mora da omota marama. Preko ove haljine sa dugim zlatno izvezenim rukavima, čiji kruti krajevi („špicevi”) prelaze daleko preko šake, nose tesno pripijenu jaknicu sa polurukavima koja jedva dostiže struk [libade]. Uspravni okovratnik je, kao i sve ostalo, bogato snabdeven vezom koji, nežno izrađen na svetlom materijalu, ne deluje rđavo. U zimu dolazi preko svega toga jedan uvek raskopčani ogrtač od čoje, svile ili somota, nazvan zubun, sa kragnom daleko natrag zabačenom, a u struku pripijen. Ovaj deo odeće obično pokazuje društveni položaj svoga vlasnika; jer kod bogatijih je on često preterano opterećen zlatnim vezovima. I ovde su polurukavi opšiveni krznom. Crvena obuća s vrhom povijenim naviše, ili žute papuče kod otmenih, jedna zlatna ili srebrna kićanka na fesu završavaju celu odeću. Kruto i dostojanstveno šetaju žene o praznicima ulicama u velikom društvu; čovek misli da vidi izvesnu pozorišnu garderobu, jer je crveno upravo omiljena boja”.299

I iz Rihterovog opisa vidimo da je ženska nošnja predstavljala sredstvo simboličke komunikacije – odelo devojaka i žena prenosilo je informaciju o materijalnom i društvenom statusu njihovih porodica. Zapažanje nemačkog putopisca da naročito gornji delovi ženske odeće reflektuju društveni položaj, potvrđuje u svojim memoarima i Aleksa Simić. On je zabeležio da je jednom prilikom, kada je za svoju ženu naručio džube i anteriju izvezene zlatom, „morao [ih] šiljati iz Beograda čak u Kragujevac, da ih knez Miloš vidi, premda su te haljine moje žene bile od manje vrednosti i manje lepote nego što trgovačke žene nose”.300

U svom putopisu, Rihter je ostavio i opis građanske muške nošnje, koja je po formi bila slična ženskoj:

„Muška odeća se skoro ne razlikuje od ženske – jedino krojem i pantalonama. Na glavi se nosi upravo taj isti mali fes sa plavom kićankom, dugo ruho kao u žena, krznom postavljena izvezena dolama, u zimu zubun, nešto jednostavniji nego kod žena. Zimi nose muškarci pantalone, koje su tako beskrajno široke, da uopšte nije retkost da se za njih potroši 10 do 12 aršina sukna. Oko butina su tesno pripojene, malko su iskrojene, a unaokolo vrpcom, kod elegantnih zlatom optočene. Leti se ove pantalone uopšte ne nose; zavijači, kao što ih nose Grci i Albanci, pokrivaju nogu naviše od kolena, duga košulja pada preko njih naniže do polovine i neretko je od svile, a kod običnog čoveka svakako samo od pamuka”.301

Sa stanovišta nemačkog putopisca, srpska građanska nošnja izgledala je upadljivo, ali je Rihter istovremeno priznavao i njenu funkcionalnost: ta odeća je „ugodna, laka i jevtina, da će zaista mnogo proći pre nego što bude i u ovim krajevima potisnuta našom krutom stegnutom nemačkom odećom”.302 Rihter je zapazio i prve znake modernizacije u odevanju: za fes je naveo da se nosi više ukrasa radi, zbog čega je kod pripadnika činovničkog i trgovačkog staleža bio već delom potisnut kapama kakve su se nosile na zapadu.303 Modernizacijske iskorake u odevanju su, kao i u ostalim društvenim sferama, prvi napravili činovnici i trgovci. Evropski način odevanja postepeno se širio, da bi u Kragujevcu i drugim srpskim varošima konačno preovladao sredinom druge polovine 19. veka.

Brak

Brak i porodica u prošlosti najčešće se posmatraju kroz prizmu patrijarhata – društvenog poretka zasnovanog na dominaciji muškaraca nad ženama i starijih nad mlađim članovima zajednice. U Srbiji 19. veka patrijarhat nije bio samo tradicijom legitimisani društveni poredak, već je bio normiran i crkvenim i državnim propisima. Crkveni spisi, koji uglavnom datiraju iz druge polovine 19. veka, sadrže didaktičke opise bračnog života koji odražavaju i poželjne obrasce bračnog ponašanja iz prvih decenija tog stoleća. U jednom od njih – Besedama mitropolita Mihaila, sadržan je i koncizan opis dužnosti muža i žene u braku: „da u slozi, ljubavi i vernosti, primerno, hrišćanski žive, potpomažući se uzajamno i snoseći drug druga slabosti i tegobe... Da muž svoju ženu ljubi, hrani i čuva, a žena da pomaže mužu svome u domaćim poslovima i da ga u svima korisnim i pravednim stvarima sluša, i da mu se pokorava”.304 U mitropolitovoj interpretaciji, supružnički odnosi povezuju dva koncepta – uzajamne ljubavi i muške dominacije. Dužnosti muža i žene u braku bili su normirani i Građanskim zakonikom iz 1844. godine. U članu 109 navedene su dužnosti muža: „Osobito pak muž se smatra kao glava i starešina kuće i rodbine, i po tome njegova je dužnost poglavito, kućom i imanjem upravljati, za snabdevanje svoje supruge po mogućstvu starati se, nju od svake napasti braniti i na svakom mestu zastupati”. Dužnosti žene bile su definisane članom 110: „Supruga pak dužna je muža svoga slušati, naredbe njegove nabljudavati, za njim ići i gde on za dobro nađe, s njime onde živeti; njemu po silama svojim u otpravljanju domaćih poslova, u pribavljanju, a naročito čuvanju imanja pripomagati, i kućevni red i čistoću nabljudavati, i naročito decu namirivati, u čistoći i blagonaraviju sadržavati i čuvati”.305 Princip muške dominacije, osim u pisanim i nepisanim zakonima, bio je vidljiv i go- lim okom u javnom prostoru. Više puta citirani Vilhelm Rihter sažeo ga je u jednoj rečenici: „Muž retko izlazi sa ženom, a dogodi li se to, onda ona mora da ide iza njega”.306

U patrijarhalnom poretku moguće je razlikovati dva nivoa – makrosocijalni i mikrosocijalni. Na makrosocijalnom nivou, definisanom od strane crkve i države, moć muškaraca je, kao što smo upravo videli, bila normirana i institucionalizovana. Taj opšti društveni okvir je u znatnoj meri uticao na mikrosocijalni nivo – svakodnevni bračni i porodični život, ali ga nije u potpunosti određivao. Na mikrosocijalnom nivou muški autoritet bio je podložniji izazovima, a manevarske mogućnosti žena bile su veće nego na širem društvenom planu. Dobar uvid u bračne odnose na mikroplanu pružaju slučajevi bračne nesloge koji su 30-ih godina 19. veka rešavani u Kragujevačkom sudu; iako prvenstveno pokazuju naličje braka, primeri iz sudske prakse osvetljavaju i lična očekivanja pojedinaca od bračnih partnera, kao i društvom propisane uloge partnera u bračnoj zajednici.307 Na osnovu uvida u slučajeve bračne nesloge iz 30-ih godina 19. veka koje je rešavao Kragujevački sud, možemo da konstatujemo da su se zbog nesloge u braku ovoj instituciji češće obraćale žene nego muškarci; u većini slučajeva, one su se žalile na nesposobnost svojih muževa da privređuju i izdržavaju porodicu. Kao primer, navešćemo spor između supružnika Vukosave i Milenka Petrovića koji je u Kragujevačkom sudu vođen 1832. godine:

„Vukosava, Milenka Petrovića žena, koji se neko vreme u početku njegove ženidbe u Kragujevcu, a posle u Beogradu, s berberstvom zanimao, sad pak pri zidanju kasarne kao najamnik pomaže, predstala je sudu našem već evo treći put tužeći se na muža, da s njim nikako živiti ne može iz uzroka što niti joj [h]ranu ni obuću donosi, nego sama oboje sa svojim rukama sebi i detetu zasluživati mora, šta više, i dve aljine njene prodao je kada su u Beogradu bili i poarčio, niti je za celi 5 godina od kako je za njim, više u kuću doneo od 25 groša. On pak izgovara se da mu nije mogućno bilo drukčije činiti, budući je trošak kućevni prevazilazio njegovu nadnicu, i veli: da je ona s jedne strane pomagala, a on s druge, to bi oni lepo na kraj mogli izlaziti. No ona odgovara: da sam, veli, mislila tuđe raditi, ja se ne bi ni udavala, niti oću više s takvim mužem da živim [podvukla A. V.].”308

U ovom, kao i u većini sličnih primera, pred sudom su se našli supružnici koji su se nalazili na nižim delovima društvene lestvice.309 Iako je društvena stratifikacija u to vreme bila u začetku, socijalne razlike u srpskim varošima već su bile vidljive. Otvoreno je pitanje da li je skroman, i po mišljenju pomenute žene nedovoljan doprinos muža kućnom budžetu bio posledica njegove nemarljivosti, ili društvenog položaja. Ženska poslušnost i pokornost u braku nije bila bezuslovna, već je, kao što smo videli, trebalo da bude komplementarna sa staranjem muškarca o ženi i porodici. Stoga je neispunjavanje društveno poželjne uloge muškarca u braku za posledicu imalo i otkazivanje ženske poslušnosti. Muškarci su na žensku neposlušnost često odgovarali fizičkim nasiljem. Kao primer nasilja u braku, navešćemo slučaj Dimitrija Stamenkovića i njegove žene Sultane. Pošto ga je supruga tužila zbog batina koje je od njega dobijala, Dimitrije je na pitanje članova suda zašto bije svoju ženu, izjavio:

„Ako promislite, nizašto; jednom prevrnuo se lonac kod vatre, i malo što se nije dete oparilo, a ona me počela bekrijom i pijanicom nazivati; a ja se razljutim i izbijem je. A najviše dosadi mi njeno čangrizanje, što je rada sve ono imati što drugi ljudi žene imaju, koji su bogatiji i imućniji od mene, a ja siroma nisam joj kadar sve ono nabaviti šta ona oće, pak zato se najviše inatimo i svađamo, ona me tera da radim, a ja bolje raditi ne mogu nego što radim sada, i kažem joj da ćuti i umukne, a ona neće, pak eto, zato ju počesto izbijem”.310

U navedenom slučaju bračnog nasilja, na pitanje članova suda šta ima da izjavi protiv svog muža, Sultana je odgovorila:

„Imam to, što me bije i prebija i neće da radi, već ide od meane do meane te pijančuje i bekrija, a u kuću, kao muž ženi ništa ne prinosi niti nabavlja, no ja izrađujem sama, i na njega mećem košulje. Da je pijanica i bekrija, to će i drugi ljudi kazati, i to je istina. A ja bi zadovoljna bila kad bi mi štogođ u kuću doneo, no evo muke kad nikad ništa ne donosi; i tako s ničim, može li žena zadovoljna biti? [podvukla A. V.]”311

Na pitanje suda da li ima šta da izjavi protiv svoje žene, Dimitrije je odgovorio odrečno:

„Bože sohrani! Da ona ima ikakovu drugu krivicu, osim one što sam već kazao: ona se ne opija, nego je žena radina i poštena; samo što je rada sve ono da imam, što drugi bogati ljudi imaju, koje biti ne može”.312

U društvu u kojem njegovi članovi savesno ispunjavaju svoje uloge, nema potrebe za nametanje autoriteta silom. U najvećem broju slučajeva, nasilje muževa nad ženama bilo je odraz njihove nemoći i nesposobnosti da ispune dužnosti koje im je nametnula ideološka matrica patrijarhata. Zlostavljanju žena više su bili skloni muškarci koji su ispoljavali i druge društveno nepoželjne oblike ponašanja, kao što su alkoholizam, kockanje i sl.

Za razliku od seoskog sistema porodične ekonomije, u kojem su muškarac i žena imali komplementarne uloge, u gradskom sistemu privređivanja aktivnu ulogu imali su prevashodno muškarci. Kao kompenzacija za pasivnu ulogu žena u privređivanju, u gradskim sredinama se sredinom 19. veka pojavila institucija miraza (imovina koju je žena unosila u bračnu zajednicu). U drugoj polovini 19. stoleća miraz je bio važan činilac prilikom sklapanja braka, naročito u višim slojevima društva. U vremenu o kojem je ovde reč, miraz još uvek nije imao značaj koji će kasnije dobiti; tokom 20-ih i 30-ih godina 19. veka, u varošima je još uvek bio prisutan običaj darivanja devojke, koji je u seoskim sredinama ostao rasprostranjen tokom čitavog stoleća.313 Ipak, mnoge žene su i u to vreme raspolagale određenom imovinom, koja je najčešće imala formu nakita. Sve do sredine 19. veka, žene po selima i varošima Srbije bile su okićene novcem. „Dok bogatašica nosi nekoliko stotina dukata kao ogrlicu i nakit oko glave, seljanka se oklopljava groševima, deseticama i dvadeseticama”, zapisao je Vilhelm Rihter.314 Osim simboličnog ukazivanja na staleške razlike, niske novca kojima su devojke i žene bile nakićene predstavljale su i materijalnu vrednost koja je mogla biti uložena u ekonomske aktivnosti. Kao primer u tom smislu navešćemo slučaj sudske rasprave o zaostavštini kragujevačkog žitelja Marka Goge, koja je vođena 1833. godine. Markova udovica Anđelija na sudu je dokazivala da je imala značajnu ulogu u sticanju bračne tekovine:

„Ona pak kaže da je istina da je ona dućan zatekla kad se udala pod krovinom, i to meanu plotaru, i da počivši Marko u ono vreme kad je ona za njega pošla nije ni 20 groša gotovi imao, no ona da je sa svoji 25 rušpi koje je kao naniz na vratu svom Marku prinela, onu meanu pretresla, dućan načinila i šindrom pokrila, a posle i zemlju kućevnu i dućansku otkupila. A ravno i sve ostalo imanje i mal kaže da je zajedno s Markom tekla, koji se i sad u celosti sačuvan nalazi”.315

Žene koje su posedovale sopstvenu imovinu bile su spremnije da okončaju bračnu zajednicu kojom nisu bile zadovoljne. U najvećem broju takvih slučajeva radilo se o ženama koje su u brak stupale kao udovice, i u njega unosile imovinu koja im je ostala od prethodnih muževa. Takav je, na primer, bio slučaj Ružice, koja je želela da se rastavi od drugog muža, mehandžije Radovana Stojanovića. Ružica je pred sudom izjavila da je „on čovek neradan, pijanica, kartar i skitnica, koji se ni najmanje o kućevnim poslovima ne stara, niti se s njom i decom brine; i da već blizu dve godine ima, od kako ga je u kuću primila i za muža uzela [podvukla A. V.], od koga vremena do danas kaže, da jošt zalogaj leba u miru s njim i decom svojom izela nije, zbog njegovog bekriluka i zlostavljenja, koga je do danas trpila i sva nevaljalstva njegova tajila, pa od danas da ga neće u kući svojoj da ima, niti ga oće za muža da prizna [podvukla A. V.], već traži da se među njima bračni sojuz razvede, i najviše zato, što se boji i strepi da noću pijan nju ili od dece njene koje ne ubije”. Suočen sa ženinim optužbama, Radovan ih je odbacio kao neistinite; porekao je fizičko zlostavljanje, izjavivši da je to „samo njena pritvornost i lukavstvo kojim radi da se s njim rastavi i da ga iz kuće istera”.316

Udovice koje su stupale u nove brakove bile su u stanju brzo da procene da li će u novoj bračnoj zajednici biti zadovoljne. Takav je bio slučaj već pominjane trostruke udovice Milice, koja je i po četvrti put isprošena, ali je brzo odustala od novog braka:

„Nikola Novičić iz Rače, isprosio je odavde Milicu, udovicu pokojnog Ivanka, i budući četvorobračna, kući odveo, gdi mu samo jednu noć prenoći i s onim istim rabadžijom s kojim je došla vrati se sutradan natrag. Nikola dakle predstao je sudu našem s tužbom protivu nje, i ona se izgovara da ju je prevario sireč onoliko mala [imanja] neima koliko joj je kazao, premda ona to nije mogla promotriti jerbo je uveče dockan došla i ujutru sabajle otišla. Naš sud za pravo nalazi, zato što od čoveka bez ikakvog pravog uzroka odustaje i s njim neće da se venča, da mu trošak na nju učinjen 72 groša, 20 para i dara 104 groša vrati, koji ona veli da mu može dati, i telesno kazni, za primer drugima, da ne bi ljude lagale i sramotile”.317

Pravoslavna crkva dozvoljava razvod samo u izuzetnim slučajevima. Dokazana preljuba je praktično jedini kanonski uzrok za razvod braka; ali i u slučajevima preljube, duhovne i građanske vlasti nastojale su da supružnike odgovore od raskida bračne zajednice.318 Stoga i u svim gore pomenutim slučajevima moliocima nije dopušteno da se razvedu; supružnici su savetovani da prevaziđu međusobne nesuglasice i da žive u slozi. Ukoliko bi jedan od supružnika samovoljno napustio bračnog partnera, predstavnici vlasti su ga silom vraćali u okrilje bračne zajednice.319

Iako je preljuba bila kanonski dozvoljen razlog za razvod braka, prevareni supružnici nisu uvek insistirali na razvodu. Ilustrativan je primer surugdžije Bože Filipovića, koji se Kragujevačkom sudu četiri puta žalio zbog toga što je svoju ženu zaticao sa terzijom Milanom Tanovićem. Prevareni suprug se, međutim, nije tužio na ženu, već na njenog ljubavnika, koji je zbog preljube više puta hapšen i kažnjavan. U patrijarhalnom društvu, veću pretnju za čast muškarca predstavljao je drugi muškarac, nego žena:

„Pritom da je Božo Milana sa svojom ženom više puta zaticao same, i to je istina, jerbo su se sudu našem dogonili, i Milan je prvi put 29. maja t.g. za isto delo apšen, i na jemstvo ovdašnji kmetova otpušten, a drugi put 1. junija apšen je i kažnjen po telu s 25 štapa, a potom ipak otpušten na jemstvo kmetova, treći put pak Božo ga sam tuko i sudu ga našem nije dovodio niti se na njega tužio, za koje delo Božo je u dvoru knjažeskom kažnjen bio, budući je onda Milana do smrti skoro tukao, tako da mu je košulja u samoj krvi bila. Sada pak je to četvrti put kako ga Božo sa njegovom ženom vata, i kaže da ga tući nije smeo no sudu našem predstao”.320

Raskid bračne zajednice dozvoljavan je samo ukoliko bi nadležene vlasti procenile da supružnici životno ugrožavaju jedan drugog. Takav je, na primer, bio slučaj trgovca Ilije Markovića, za koga su vlasti zaključile da je „manit”, i da je u tom stanju prvu suprugu „udarcem u trbuh života lišio”, a da je drugu, „imenom Stojnu, tako tukao i prebijao da joj je često krv na nos i na usta udarala”. Da bi se predupredile fatalne posledice, knez Miloš je supružnike „od astala i kreveta razrešio”.

Bračne prilike u Kragujevcu posmatrali smo iz ugla sudske građe. Iako ona pruža uvid prvenstveno u naličje bračnog života, iz primera bračnih sporova koje smo naveli možemo da uočimo osnovnu matricu očekivanja koja su žene i muškarci imali od svojih partnera. Svi razmatrani primeri ukazuju na poželjan obrazac bračnih odnosa prema kojem muž treba da privređuje i da materijalno doprinosi domaćinstvu, a žena da vodi računa o kući i porodici. Omeđen crkvenim pravilima, državnim propisima i društvenim shvatanjima, brak je predstavljao scenu na kojoj su muške i ženske uloge bile unapred definisane; u svakodnevnom životu, bračni partneri imali su manevarski prostor u kojem su muške i ženske uloge svakodnevno preispitivane i iskušavane, potvrđivane i negirane, širene i sužavane jedne na račun drugih. Moć muškaraca, koja je bila ukorenjena i institucionalizovana na nivou ideološkog koncepta, na najvećem iskušenju bila je u bračnim okvirima.

Naslovne ilustracije: Kneginja Ljubica Obrenović (rad Uroša Kneževića), Narodni muzej, Beograd; Anterija kneginje Ljubice (Narodni muzej Kragujevac); Stojan Simić (rad Antona Hladeka, Etnografski muzej); Libade (Narodni muzej Kragujevac)

296 Sećanja Alekse Simića na knjaza Miloša, priredio R. Ljušić, Kragujevac 1997, 49. 297 Navedeno u: R. Ljušić, Kneginja Ljubica, Gornji Milanovac 1997, 58.
298 Opširnije u: Mirjana Prošić Dvornić, East Meets West Again: The Formation of National Costumes in the 19th-Century Balkans. The Example of Serbia, In Between. Culture of dress between the East and the West, Proceedeings of the 64th Annual Conference September 25-30, Belgrade 2011, 15–24.
299 V. Rihter, nav. delo, 40–41.
300 Sećanja Alekse Simića, 49.
301 V. Rihter, nav. delo, 41.
302 Isto. Za nemačkog putopisca najneobičniji element srpske građanske nošnje bila je obuća:
„šiljasti crveni kljunovi oblikom odvratno izgledaju, ali je u njima rad tako lak, da je pri kaljavom vremenu ova obuća skoro svakom potpuno ugodna. Zimske čizme su čudnovato nezgrapne; kao neki crveni stubovi stoje kratke sare svom širinom pripijene uz celi gornji list noge. Ispod su potkovice i nekoliko stotina eksera, tako da to na kamenoj kaldrmi odzvanja kao tandrkanje kola natovarenih gvožđem”, isto, 41–42.
303 Isto, 41.
304 Besede i drugi književni radovi mitropolita Mihaila, knj. II, Beograd 1894, 94–95.
305 Opširnije u: A. Vuletić, Vlast muškaraca, pokornost žena – između ideologije i prakse, u: Privatni život kod Srba u 19. veku, Beograd 2006, 112–132; ista, Brak u Kneževini Srbiji, Beograd 2008.
306 V. Rihter, nav. delo, 42.
307 U 19. veku sklapanje i razvod braka bili su u nadležnosti crkve. Za vreme vlade kneza Miloša crkveno sudstvo još uvek nije bilo razvijeno, pa su nesuglasice među supružnicima mahom raspravljali građanski sudovi, a u nekim slučajevima i sam knez.
308 U izveštaju višoj sudskoj instanci, članovi Kragujevačkog suda naveli su da oboje supružnika smatraju krivim za neslogu u braku, ali da primećuju „u ženi više uporstva i mrzosti na druga svog”, pošto ona ne želi da podnosi „siromaštva nevolje”, AS, SOK, DP, 1832/773; Vukosava je dve godine kasnije ponovo tražila dozvolu da se razvede od muža, ali joj razvod ni tada, kao ni prethodnog puta, nije dopušten, videti: isto, 1834/33; AS, KK, XV/1335.
309 Slične optužbe na račun supruga iznela je 1834. godine i Jovanka, supruga Petka Prokića; ona se žalila da joj muž za pet godina braka „jošt nije ni kućom, posuđem, obućom, odelom i [h] ranom kao muž starao nije, no da je črez celo to vreme sobstvenim svojim rukama, radeći drugom nuždno sebi nabavljala i njemu samom više puta preobuku davala”, AS, SOK, DP, 1834/390.
310 AS, KK, XV/38.
311 Isto.312 Isto.
313 Osim dara u novcu, ili umesto njega, mladoženje su svojim nevestama kupovale i „aljine” – odevne predmete koji su, kao što smo videli, predstavljali simbol društvenog statusa. Na primer, Ivanko mutavdžija je udovici Milici koju je isprosio kupio anteriju, džube i jelek; Milica je ubrzo ponovo ostala udovica, a od trećeg muža je kao svadbeni dar dobila 104 groša, AS, SOK, DP, 1828/15; 1831/898; 1832/1037.
314 „Ova boljka, da se novcem kiti, potpuno je osobena i izopačena; oni radije gladuju nego što bi odsekli neki dukat ili cvancik; oni, pri tom, gledaju u masi novca neku vrstu staleške razlike”, V. Rihter, nav. delo, 55.
315 Anđelijin iskaz pred sudom potvrdili su i svedoci: „Prizvani kao svedoci Dimitrije Ivelić tufekdžija i Anica, snaha pok. Marka Gogčeta, svedoče da je Anđelijino kazivanje istinito, to jest da je ona imala u ono vreme kad je za Marka došla ne samo fes nakićen u rubijama starima i na vratu naniz dukata, no da je i drugi pokućni stvari, kao spavaći aljina, bakreni sudova, platna, svile i kadife u kuću donela, koje je Marko, budući siroma, prodavao neke stvari i kuću snažio i potpomagao”, AS, SOK, DP, 1833/755.
316 AS, SOK, DP, 1835/372, 490; 1836/95. Osim navedenih, tokom 30-ih godina u Kragujevačkom sudu su zabeleženi i bračni sporovi Dime Dimića i Jovana surugdžije. I u ovim slučajevima žene su se žalile na nedovoljno staranje muževa o porodici, isto, 1829/706; 1830/46; 1832/604, 773.
317 Isto, 1832/1037, 1039. Pravoslavna crkva dozvoljava sklapanje tri braka, dok je četvrti brak dozvoljavan samo u izuzetnim slučajevima.
318 Osim preljube, brakorazvodni uzroci su i istupanje iz hrišćanske vere, kumovanje svom detetu, stupanje u kaluđerstvo i rukopoloženje za episkopa, N. Milaš, Pravoslavno crkveno pravo, Beograd 1926, 673–679. U slučaju da nije fizički konzumiran, zbog polne nesposobnosti jednog od supružnika, brak je poništavan; u Kragujevačkom sudu je 1833. godine zabeležen jedan zahtev za poništavanje braka zbog navedenog uzroka, AS, SOK, DP, 1833/199.
319 AS, SOK, DP, 1830/147; 1831/404; 1833/757; 1834/398; 1835/182.
320 Isto, 1833/1075. Milan Tanović je bio sin istaknutog kragujevačkog terzije i trgovca Tane Ilića. Njega je sudu tužila i udovica Stevana, iz razloga što se noću provlačio kroz ogradu na njenoj bašti, pa su joj kroz rupu u plotu koju je napravio, u baštu ušla goveda i napravila štetu; za ovaj prestup Milan je kažnjen sa 25 udaraca štapom, isto, 1833/1411. 

PRVI PRVI NA SKALI 022 Prestoni Kragujevac Veliki konak (snimak Anastasa Jovanovica)

PREDSTAVLJANJE KNJIGE: TONSKI SNIMAK (29:36)


PRVI PRVI NA SKALI 
FB STRANATVITERINSTAGRAM

PRVI PRVI NA SKALI Podrska PPNS

ARHIVA PPNS 



PRVI PRVI NA SKALI Udruzenje osnovano

DREN

DOM

POTROŠAČI

PRVI PRVI NA SKALI Sadrzaj O GMO

● O GMO ● Roba bez GMO ● Foto ● Video (O GMObez prevoda) ● Članci (domaći medijistrani mediji) ● Dokumenti (domaći izvoristrani izvori) ● Svet ● Evropa ● Srbija ● Gradovi-opštine ● Kragujevac bez GMO ● M. M. Ševarlić

KRAGUJEVAC BEZ GMO FB GRUPA
SRBIJA BEZ GMO FB STRANA 

APELI

KG VODIČ

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar