KRAGUJEVAČKA KNJIGA NEDELJE
Prozni prvenac kragujevačkog autora Boška Protića, Mala za u džep, je knjiga o običnim ljudima i malim stvarima. Autobiografskim pristupom knjizi i detaljima iz ličnog i porodičnog života autor romana oživljava lik zastavnika prve klase Dušana ZIK-a, iz Vračevića kod Mionice i prikazuje realan, ogoljeni život bez nepotrebne dramatizacije i patetike. Ovo je priča jedne duše koja se ne stidi svog nacionalnog identiteta, koja ne pristaje da poništi prošlost i tradiciju, i ujedno nas podseća da nije sve novo dobro i nije sve staro prošlo.
Priča je dostupna svakom čitaocu jer u njoj nema zamki lažne erudicije. Čitalac se lako, bez napora kreće kroz tekst, sam određujući mesta nad kojim će zastati, prepoznati se i zamisliti. Pripovedanje je oslobođeno “savetodavnog” tona, ali predstavlja otvorenu ponudu čitaocu da preispita sebe i svoj svet.
* * *
Naslov knjige sugeriše da se radi o nevelikom štamparskom formatu i prvi utisak je, stoga, da autor svesno ograničava svoju knjigu nekim okvirom. Inače, radi se o prvoj knjizi čoveka u zrelim godinama i dobrom poznavaocu veština pisanja i čitanja, jer, iako Boško Protić nije poznato ime na srpkoj književnoj mapi, "Mala" nema "zanatskih" previda i nijednog trenutka ne zamara čitaoca, već dugo i živo ostaje u sećanju.
Ima, mora biti, sličnosti između književnog lika i autora, tako da knjiga "razotkriva" i autora čitaocu. Junak knjige je običan čovek koji ima sopstveni čvrst vrednosni sistem sa poštenjem i "čojstvom" u centru. Radi se o penzionisanom podoficiru i njegovom minulom životu, smeštenom u neponovljivom vremenu - čovek je svoj životni vek proveo u jugoslovenskoj armiji, u glavi je ostao Jugosloven, iako je Jugoslavija ne samo prestala da postoji - već je i proterana iz svesti bivših Jugoslovena. U tom trenutku rušenja sistema koji je trajao decenijama, i navrat-nanos instaliranja drugog sistema u kome više ništa nije isto, čak ni ime države i naroda, Protićev junak proživljava svoje penzionerske dane, prisećajući se šta je nekada bilo. On ima "čudnu" potrebu da razgovara, kao što pisac ima "čudnu" potrebu da piše ("stekoh utisak, vratila bi mi i sav novac što joj ga za kola dadoh, samo da ne prekinem da je slušam" / "Pisanje je, i inače, smešna rabota" / "Đavolja stvar je to pisanje"). Junak je pronicljiv, dobro poznaje psihologiju ljudi i posebno žena, uljudan, vaspitan, čovek domaćin, zna sve poslove da radi, očaran prirodom, "otpozdravlja sili života". Autor u više navrata sugeriše da razume da su život i misli njegovog junaka nebitni, ali insistira na njima ("malena je ta stazica spram džada kojima tutnje događanja. Malena al’ - moja!") I taj motiv, da život stalno "izmiče", koliko god se se trudili da ga stignemo se uporno ponavlja. I ponovo, naslov sugeriše, to "mala" se može razumeti i kao zadovoljstvo nečim malim u životu, "vajdicom", nečim što se teško može i prevesti i objasniti nekome van ovih naših balkanskih okvira.
Iako, kao čitalac, nemam nekih loših komentara niti na jednu rečenicu u knjizi, od prve stranice sam se pitao: da li jedan penzionisani zastavnik iz okoline Mionice uopšte zaslužuje knjigu, taj večni spomenik? Jedan podoficir je svoj životni krug završio tamo gde ga je i počeo, a pritom je imao priliku da bude deo nečeg mnogo većeg, s obzirom da je decenije proveo službujući širom one ogromne bivše Jugoslavije i upoznajući nebrojene staze, lica i predele ("prošlo više no što srce može prežaliti"). Stoga, neverovatno je da i u starosti ne koristi padeže i govori nekim ruralnim narečjem (neverovatno, ali sam i sam sretao takve ljude). Iz mog pogleda na svet, radi se o primitivcu sa nedostatkom manira, iako Dejvid Herber Lorens o takvoj pojavi govori kao o inatu i pobuni protiv obrazovanja. Kao čitalac, lično, npr, svojevremeno sam se takođe pitao da li jedna neuka žena sa sela zaslužuje knjigu - taj monument (Tatjana Janković, "Priča Babinog sina"). Ne kažem nipošto da samo Herkul, Ahil, Hanibal i Cezar "zaslužuju" da se piše o njima, već se pitam, šta je to što nekog književnog junaka čini večnim, odnosno šta je to što, npr, Getsbija čini Velikim i neprolaznim i uvek aktuelnim?
Protićev književni junak je junak "singerovskog" tipa - običan čovek sa običnom ali neponovljivom sudbinom, čovek neobičan po tome što ga je istorija potkačila na čudan način. Takvog čoveka više nema, on je mešavina srpkog seljaka, jugoslovenstva, i neke izumiruće forme junaštva, časti i čojstva. Ali, upravo su Singerovi junaci sve ono što nisu Protićevi junaci i obrnuto. Tipičan Singerov književni jevrejski junak je induvidua koja se nalazi negde na nekoj udaljenoj tački sveta i svoje jevrejstvo proživljava kroz tu udaljenost od Hrama, od Palestine, na svoj način drži do "toga" i na svoj način je posvećen "tome". Sasvim suprotno, Protićev junak, kao i većina srpskih junaka brojnih autora, je individua koja živi na svojoj srpskoj zemlji, u zabiti koju niko ne može ni na karti da pronadje, posvećen je svom selu, svom drvetu i svojoj šljivi, i ceo život mu prođe u tromeđi između svog sela, susednog sela i neproverenih glasina, pri čemu, zaslepljen lepotom svog sela ne vidi ostatak sveta, po principu da od drveta ne vidi šumu.
Ono što ovu knjigu čini takvom da se ne može lako zaboraviti je divna priča o odavanju počasti neprijatelju, neka je neprijatelj čak iz davnih vremena. Takođe, kao čitalac smatram da knjiga (bilo koja) zavređuje ukoliko iz nje provejavaju piščev odnos prema bogu, odnos prema religiji i odnos prema smrti. "Mala za u džep" ima tu draž da oslikava veličinu boga kroz opčinjenost prirodom i prizorima koji se ponavljaju generacijama ("Ko sam ja to ovde? Oni ili ja?" / "ima kada život teče danima i mesecima bez ikakve slike..." "ili to postoje trenuci kad je čovek otvoren, pa vidi sve što inače ne vidi?"), kao i prezir prema gramzivoj religiji i njenim činovnicima ("Lud čovek a opet - svešteno lice" / "Nikad mu dosta"). Sa druge strane, autor se tek smrću usputno bavi, kao neminovnošću, kontatacijom da dolazi, stišavanjem pred zatvaranjem životnog kruga, ali bez nekog potpunog čitalačkog utiska.
Što se knjiga duže čita i kako se radnja razvija, tako zastavnik i njegova misao i psiha postaju više slojeviti, pronicljiviji i istrajniji u svojoj misli. Lik vodi dijalog sa sobom, duboko svestan minule istorije i ratova vođenih na njegovom parčetu zemlje, ali i svestan sebe i svog mesta ("ko mene ludog pita i šta ja ima da mislim" / "ostalo mi samo sećanje da okopavam, da mi u zaborav ne zaraste").
Emil Živadinović
BIOGRAFIJA
Boško Protić je rođen 1960. godine u Kragujevcu. Do sada je objavio dva romana: Mala za u džep i Leptir na bajonetu Jerotija Pavlovića. U Narodnoj biblioteci "Vuk Karadžić" je zaposlen od 1985. godine.
Pripremile: Gordana Vučković i Jasmina Marković
Narodna biblioteka "Vuk Karadžić" - Zavičajno odeljenje
NARODNA BIBLIOTEKA SAJT, FB STRANA
APEL ZA NEDIN OPORAVAK I BOLJU BUDUĆNOST
PPNS/KG VODIČ
Komentara: 0