Dimitrije Davidović (23. oktobar 1789, Zemun, Habzburška monarhija - 6. april 1838, Smederevo, Kneževina Srbija, deo Osmanskog carstva) bio je srpski novinar, publicista, političar i diplomata.
Rođen u Zemunu, Davidović se školovao u rodnom gradu, Sremskim Karlovcima, Pešti i Kežmarku. U Beč je otišao da bi studirao medicinu, ali ubrzo je napustio studije da bi zajedno sa Dimitrijem Frušićem pokrenuo Novine serbske 1813. godine. List je izlazio do 1821. godine i imao je veliki značaj u ranom razvoju srpskog novinarstva. Takođe, sarađujući sa istaknutim srpskim književnicima s početka 19. veka, Davidović je imao istaknutu ulogu u kulturnom životu Srba u Beču i uopšte u Habzburškoj monarhiji. U Beču je pokrenuo i književni list Zabavnik. Pritisnut finansijskim problemima i umešan u trvenja oko unijaćenja dalmatinskih Srba, Davidović je 1821. godine prešao u Srbiju. Tu je stupio u službu kneza Miloša Obrenovića gde je ubrzo postao knežev sekretar i sa tim zvanjem je obavljao različite funkcije. Najznačajniji period njegove delatnosti bio je između 1830. i 1835. godine kada je kao diplomata u Carigradu radio na rešenju pitanja srpske autonomije. Godine 1834. postao je popečitelj a nakon pokretanja Novina srbskih 1834. godine i njihov urednik. Takođe je obnovio i periodičnu književnu publikaciju Zabavnik. Nakon Miletine bune, tokom koje je ostao lojalan knezu Milošu, Davidović je izradio Sretenjski ustav koji je nastao pod uticajem različitih činilaca, i koji je bio veoma liberalan u ondašnjoj evropskoj politici. Knez Miloš je pod pritiskom Rusije, Osmanskog carstva i Austrije morao da suspenduje i ukine ustav. Davidović je ubrzo bio smenjen sa svih državnih položaja. Poslednje godine života uglavnom je proveo u Smederevu gde je i umro 1838. godine.
Davidović je bio jedan od pionira srpskog novinarstva a njegov rad imao je znatan uticaj na srpsku kulturu početkom 19. veka. Ubraja se u idejne začetnike ustavobraniteljskog pokreta, odnosno u umerene opozicionare vladavini kneza Miloša. Smatra se i da je imao uticaja na promenu usmerenja spoljne politike kneza Miloša ka zapadnoevropskim silama. Prožet idejama Francuske revolucije koje su Napoleonovi ratovi širili Evropom i motivisan iskrenim patriotizmom Dimitrije Davidović je čitavo svoje delovanja posvetio političkom i kulturnom napretku mlade srpske države.
Sadržaj
Poreklo, rani život školovanje
Život i rad u Beču (1813—1821)
Pokretanje srpskih novina
Srpska emigracija i Bečki kongres
Novine serbske i Zabavnik
Srpski književni krug u Beču
Davidović i unijaćenje dalmatinskih Srba
Istorija naroda srbskog
Porodični život u Austriji
Život i rad u Kneževini Srbiji (1821—1838)
Prelazak u Srbiju
Prvi period u kneževoj službi
Knežev sekretar
Diplomata u Carigradu
Državnik u Srbiji
Novinarski rad u Srbiji
Sretenjski ustav
Davidović i kultura Kneževine Srbije
Poslednje godine
Privatni život u Srbiji i lične karakteristike
Nasleđe
Napomene
Bibliografija
Literatura
Reference
Preporučena literatura
Poreklo, rani život školovanje
Dimitrije Davidović je rođen u Zemunu (Habzburška monarhija) 12/23. oktobra 1789. godine. Rođen je u kući br. 171, na uglu Glavne i Kanalske ulice, koja je i danas u upotrebi. Otac mu je bio prota Gavrilo Georgijević, sin Davida Georgijevića, jednog od istaknutijih nastavnika u latinskoj školi u Sremskim Karlovcima i zemunskog prote1, a majka Marija, ćerka Marka Abadžije iz Dobanovaca. Dimitrije je poticao iz svešteničke porodice, a od ovog zanimanja verovatno je odustao njegov otac koji se posvetio trgovini.[1] Dimitrije je imao više braće i sestara od kojih je samo jedna sestra nepoznatog imena doživela zrelost. Iz Dimitrijevog detinjstva poznato je da je u petoj godini preležao boginje. [2] Bolest je ostavila trajne posledice — rošavo lice, slab vid i osetljive oči zbog čega je rano počeo da nosi naočare.
Dimitrije je pošao u srpsku školu u šestoj godini i nju je pohađao do svoje jedanaeste godine. Tokom školovanja izvežbao se u javnim nastupima pa je, prema rečima Jovana Hadžića, tokom čitavog života bio vešt govornik. Nakon završetka ove škole nije hteo da pohađa grčku školu u Zemunu pa ga je otac poslao u gimnaziju u Sremske Karlovce. Pohađao je šestorazrednu gimnaziju sa jednim pripremnim razredom, tri gramatikalne i dve humanitarne klase.[3] U Karlovcima je pred sam kraj školovanja zbog jednog pogrdnog pisma (paskvile) došao u sukob sa mitropolitom Stefanom Stratimirovićem i profesorom Gavrilom Hranislavom2 zbog koga je izbačen iz škole.
Prvu godinu filozofije završio je u Kežmarku, a drugu u Pešti (1809. godine). U Kežmarku mu je školski drug bio Milovan Vidaković, jedan od tvoraca srpskog romana, sa kojim je i kasnije ostao u dobrim odnosima. Dimitrije je smatrao Milovana Vidakovića za svog mentora [4] i rado je slušao njegove savete. Vidaković je 1809. pošao u Srbiju, ali kada je saznao za tursku ofanzivu i smrt svog oca odlučio je da ostane u Pešti gde mu se pridružio Davidović. U Pešti je Davidović završio drugu godinu filozofije i upisao je medicinu. Ubrzo je stekao naklonost među srpskim građanstvom u Pešti. [5] Treći razred lekarske škole Davidović je završio 1812. godine. Iste godine je preveo sa nemačkog i izdao delo G. Ajsemana Nastavlenije k blagonraviju, za decu opredeljeno koje je povoljno ocenio cenzor srpskih knjiga Georgije Petrović.[6] Iz Pešte je Dimitrije ubrzo otišao u Beč3 gde je nameravao da nastavi studije medicine, ali je od toga brzo odustao i posvetio se novinarstvu. [6]
Život i rad u Beču (1813—1821)
U Beču, prestonici Habzburške monarhije, Dimitrije Davidović je živeo između 1813. i 1821. godine. Tu je, iako je došao da studira medicinu, njegov rad pre svega bio usmeren na pokretanje i održavanje srpskih novina i saradnju sa istaknutim ličnostima ondašnje srpske kulture. Posebnu epizodu predstavlja njegov pokušaj da srpskoj emigraciji pomogne da se pred Bečkim kongresom predstavi položaj Srba u Osmanskom carstvu i zatraži zaštita od evropskih sila.
Pokretanje srpskih novina
Srpsko novinarstvo pre Dimitrija Davidovića nije imalo dugu tradiciju. [7]4 Ideja o pokretanju novina potekla je od Dimitrija Frušića, koji se sa Davidovićem sprijateljio u Pešti. [8] Pokretanje novina podsticao je i Jernej Kopitar, carski cenzor. [8] [9] Prvu molbu Vrhovnoj policijskoj upravi u Beču Davidović i Frušić podneli su 2. februara 1813, ali je ona odbijena, po svoj prilici iz političkih razloga. [8] Po Kopitarevom savetu drugu molbu uputili su lično caru 10. marta gde su istakli da su Srbi jedini narod u Austriji koji nema svoje novine i da će njihovo izdavanje odvratiti Srbe od pravoslavne Rusije.[8] Vladarevo odobrenje dobili su 11. aprila a nakon policijske provere izdato im je rešenje 26. aprila 1813. godine.[10] Uz Kopitarevu pomoć ubrzo su pronašli štampara, Johana Šnirera, koji je bio spreman da štampanje naplaćuje po prodaji lista.[9] Nakon toga5 Davidović je objavio poziv na pretplatu Objavlenije sverhu izdanija slaveno-serbskih novin.6 U pozivu Davidović je istakao da broj listova koji izlaze na jednom jeziku odražava kulturni nivo tog naroda. [10] Naveo je da dok u Londonu izlazi 66 listova Srbi i Vlasi u Austriji nemaju nijedan list na svojim jezicima. Poziv na pretplatu poslat je u 1000 opština u Austriji gde su živeli Srbi [11] a posebnim pismima obratio se najuglednijim Srbima, između ostalih i episkopu Josifu Putniku i vrhovnom nadzorniku svih pravoslavnih škola u Ugarskoj Urošu Nestoroviću. List je počeo da izlazi kada se pojavilo 100 pretplatnika i Davidović je naložio štamparu da štampa 200 primeraka. Prvi broj lista pojavio se u petak 1. avgusta 1813. godine pod naslovom Novine serbske iz carstvujušćega grada Vijene. U ovom broju najavljeno je da će novine izlaziti svakog dana sem nedelje i praznika na pola tabaka, na Srbinu razumitelnom jeziku.[11] U pogledu štampe i grafičkih rešenja Novine Serbske su prevazilazile ranije srpske novine dok u pogledu obaveštenja nisu bile aktuelne. Naime u vreme izlaženja prvih brojeva osmanska vojska pokoravala je Srbiju Prvog srpskog ustanka uz teške represalije prema srpskom stanovništvu. Novine Serbske nisu objavljivale ove vesti zbog rada austrijske cenzure. [11] Tek od 18. avgusta novine postaju aktuelnije kada je popustila strogost cenzure.7 Prva vest o dešavanjima u Srbiji objavljena je u 38. broju.[12] Ipak nije bilo vesti o kugi koja je u to vreme zahvatila Srbiju.[13] U prvim brojevima Novina serbskih značajan deo vesti odnosio se na evropska politička dešavanja, posebno na događaje u vezi sa Napoleonovim ratovima. [12] Takođe, od prvih brojeva objavljivana je kursna lista, što je bilo od posebnog značaja jer su dobar deo ondašnje srpske čitalačke publike činili trgovci.
Srpska emigracija i Bečki kongres
Nakon sloma Prvog srpskog ustanka 1813. godine mnogi Srbi našli su utočište u Habzburškoj monarhiji, među njima i neke od najistaknutijih ustaničkih starešina. Bečki kongres koji je održan između 1814. i 1815. godine, i na kome se raspravljalo o različitim evropskim pitanjima u vezi sa porazom Napoleonove Francuske, činio se Davidoviću i Frušiću kao dobra prilika da se srpsko pitanje stavi na dnevni red evropske politike.[14] U Beču se istovremeno nalazio i prota Mateja Nenadović kome su se, kao zvaničnom predstavniku ustaničkih Srba, Davidović i Frušić stavili na raspolaganje. [14] Oni su prevodili i sastavljali tzv. narodna prošenija (tj. molbe) zvaničnicima na Kongresu, išli su zajedno sa protom Matejom na audijencije, a preko Nedobe, nekadašnjeg ruskog diplomatskog predstavnika u Srbiji, pokušavali su da stupe u kontakt sa ruskim carem Aleksandrom I. [15] Dana 20. maja 1814. godine protu Mateju i Davidovića je primio austrijski car Franc I, međutim, pošto je Austrija tada bila u dobrim odnosima sa Turskom, car nije mogao da izađe u susret srpskim molbama. [14] I pored sveg zalaganja, Davidovićevi i Frušićevi napori nisu urodili plodom.
Novine serbske i Zabavnik
Dimitrije Davidović kao urednik Novina serbskih, nastojao je da njihov sadržaj bude u skladu sa interesovanjima šire čitalačke publike.[16] Od 1816. godine novine su izlazile pod skraćenim nazivom — Novine serbske. Od Napoleonovog pada smanjivao se broj spoljnopolitičkih vesti, a pojavljivale su se različiti novi prilozi. [17] Krajem 1813. uvedena je rubrika Razne vesti. U rubrici Pripovedka objavljivane su anegdote i šale, a od 1814. Dimitrijević i Frušić su objavljivali duže priloge sa temama iz istorije i geografije. [17] Iste godine uvedena je i rubrika Književstvo srbsko, a naredne 1815. i rubrika Smesice u kojoj su objavljivani prilozi iz različitih oblasti. Jedno vreme je sa Davidovićem na uređivanju novina sarađivao i Vuk Stefanović Karadžić, koji je iz Srbije prebegao u Austriju. Njihova saradnja nije dugo trajala, jer se Vuk posvetio radu na Pismenici.8
Tekstovi su uglavnom bili prevodi iz različitih nemačkih i francuskih listova. Novine su izlazile redovno iako su se izdavale u teškim materijalnim uslovima. Davidović je smatrao da je za redovno štampanje Novina neophodno 800 pretplatnika, ali je najveći broj bio 450 (1814), dok je pojedinih godina bio i znatno manji (1820. godine 147, a 1816. 262). To je Davidovića dovodilo u finansijske neprilike.
Svega dve godine nakon početka izdavanja novina, Davidović je pokrenuo i književni list u vidu almanaha kome je dao ime Zabavnik.[18]9 Srpska književna publika nije bila dovoljno brojna da bi se časopis izdavao od pretplate i prodaje već je i ovde Davidović morao da se snalazi da bi pribavio sredstva — među priložnicima bili su i knez Miloš Obrenović (koji je priložio 100 dukata) i Pavao Čarnojević pa je od ovih sredstava štampan Zabavnik za 1816. godinu. [18] Prvi broj Zabavnika bio je bez rubrika. One su bile uvedene od drugog broja, a ustalile su se od 1820. godine.10 U Zabavniku je Davidović objavio više svojih tekstova i prevoda, između ostalih i jedan pregled srpske istorije (1821), kao i prilog o identitetu Srba (u predgovoru Zabavnika za 1821. godinu).
Pošto je diplomirao 1816. godine, Frušić je napustio Beč i otišao u Zemun, a potom u Trst, a Davidović je ostao da uglavnom sam uređuje Novine. Iako Frušić nije u potpunosti prekinuo saradnju na Novinama, njegovi odnosi sa Davidovićem, pre odlaska vrlo srdačni, unekoliko su zahladili.11 Godine 1817. Davidović je otišao u Peštu radi ženidbe. Za vreme svog boravka u Pešti, gde se 30. maja 1817. oženio Savkom, uređivanje lista je prepustio Vuku Karadžiću, koji je pripremio za štampanje 41. i 42. broj. Miraz od 15.000 forinti koji je Savka donela u brak znatno je poboljšao Davidovićev materijalni položaj. Od 1817. uz Novine je štampano nekoliko vrsta dodataka pa je Davidović došao na ideju da uvede podelu na Novine serbske i Dodatak k čislu Novina serbskih. Od 1817. do kraja izlaženja 1822, zbog finansijskih teškoća novine su izlazile dva puta nedeljno.
Davidovićeva prva supruga, Savka, umrla je na porođaju 23. maja 1818. godine. Po drugi put se oženio 26. januara 1819. Jelenom, devojkom vlaškog porekla, koja je u brak donela miraz od 16.000 forinti. Da bi mogao da štampa srpske novine i knjige, Davidović je nameravao da kupi štampariju i da nauči štamparski zanat.[19] Za ovaj poduhvat nisu mu bila dovoljna sredstva koja su u miraz donele njegove supruge, već je morao da se zaduži kod Zemunca Marka Darvara i svog ujaka Stefana Markovića. Štamparija je radila u Darvarovoj kući na Flajšmarktu broj 746. [20] Davidović je 1817. postao kalfa, a 1819. majstor štamparskog zanata. Povodom pokretanja štamparije Lukijan Mušicki, istaknuti srpski pesnik s kraja 18. i početka 19. veka, ispevao je odu koju je posvetio Davidoviću. Davidović je dobio pravo da štampa knjige na vostočnim jezicima, ali ne i opšte štamparsko pravo. Ovakva izdavačka delatnost pokazala se kao nerentabilna i Davidović je još krajem 1819. nameravao da obustavi rad na novinama. [20] Jedno vreme mu je u uređivanju pomagao Petar Nešić, a po njegovom odlasku iz austrijske prestonice 1821. godine urednik novina je postao njegov saradnik Petar Matić. Kada je uvideo da se Davidović neće vraćati, Matić je pokrenuo gašenje lista. Nezavisno od toga što je Petar Matić u februaru prijavio da list neće izlaziti, policija je sprovela istragu i 7. marta 1822. donela rešenje o zabrani izdavanja lista.
Srpski književni krug u Beču
Davidovićeve novine imale su prevashodno kulturni i prosvetiteljski, a manje politički značaj. [21] One su postale nosilac književnog života Srba, jer su u različitim rubrikama objavljivani brojni književni prilozi tada najistaknutijih srpskih pisaca. Dimitrije Davidović, Dimitrije Frušić, Jernej Kopitar i Vuk Karadžić činili su, po rečima Jovana Skerlića, glavni forum ondašnje srpske književnosti. [22] Okosnicu ovog srpskog književnog kruga u Beču činila je saradnja između Davidovića i Karadžića i objavljivanje književnih radova istaknutih srpskih pisaca između ostalih i Pavla Solarića, Save Mrkalja, Georgija Magaraševića i Lukijana Mušickog. [21] Davidovićeva prvobitna namera nije bilo izdavanje književnog glasila već su njegove publikacije to postepeno postajale.[23]12 Književni dodatak ponekad je izlazio u vidu manjih knjiga (prva zbirka narodnih pripovedaka Vuka Karadžića i Glas harfe šišatovačke Lukijana Mušickog) ali su češće u pitanju bile zbirke kraćih tekstova različitih sadržaja, pretežno kritičko-polemičkog karaktera.[23]
Davidović je stavio Vuku na raspolaganje Novine i Zabavnik kao medij u kome je ovaj mogao da objavljuje svoje radove. Davidović je takođe podržavao Vukov rad na reformi srpskog jezika i pravopisa. [24] Otpor pravopisnoj, i uopšte jezičkoj reformi bio je veoma jak, pa je Davidović Novine štampao u skladu sa starim pravopisom, ali je takođe objavljivao i tekstove u kojima se on kritikuje. Davidović je štampao u Novinama Vukove kritike romana Milovana Vidakovića. Kada se 17. septembra 1814. godine pojavio prvi deo opširne Vukove kritike Vidakovićevog romana Usamljeni junoša, nastala je veoma oštra polemika, jer, iako je kritika mahom bila pozitivna, Vuk je stavio zamerke Vidakovićevom jeziku i stilu.[25] Vidaković je odgovorio na Vukovu kritiku, a zatim je oštro kritikovao njegovu Gramatiku. Oštar ton ovih kritika, kao i protivljenje krugova okupljenih oko mitropolita Stefana Stratimirovića, značajno su uticale na smanjenje tiraža Novina serbskih. Davidović je otvorio Novine obema suprostavljenim stranama, ali njegov pokušaj da bude neutralan samo mu je doneo protivnike kako među zagovornicima tako i među protivnicima jezičke reforme. Vuk se nije zamerio samo Vidakoviću, već i uticajnom mitropolitu Stefanu Stratimiroviću koji je angažovao Georgija Hranislava, sa kojim je Davidović još od gimnazijskih dana bio u sukobu, da odgovori na kritike. [26] Hranislav je napisao Nekaja primečanija na Serbskija vjedomosti u kojima je kritikovao Davidovićev stil i jezik.
Davidović nije bio spreman na kompromise po pitanju sadržaja i jezika ali, da bi sačuvao čitaoce, bio je spreman da iz Novina izbaci polemike. Čitaoce je obavestio da će o novim knjigama davati samo kratka obaveštenja, bez recenzija i kritika, a ako bi neko hteo da objavi kritiku morao je da plati 40 forinti. [26] S druge strane, za svaki tabak zabavnog, književnog ili naučnog rada ponudio je jedan vojvodat u zlatu. [27]
Davidović je i sam polemisao, i u tu svrhu je koristio svoj list. Povodom prestanka rada direktora karlovačke gimnazije, Andrije Volnog, Davidović je 24. novembra 1816. objavio izrazito povoljan tekst o nekadašnjem direktoru. Andrija Volni je naime stao na Davidovićevu stranu kada je ovaj bio izbačen iz gimnazije. Davidovićev tekst je izazvao nezadovoljstvo novog direktora Karla Rumija i profesora Georgija Hranislava. Rumi je odgovor objavio u Hormajerovom Arhivu i polemika se proširila na još neke nemačke časopise. [27] Ova proširena polemika dovela je do formiranja negativnog stava javnog mnjenja o Srbima. [27]
Po Davidovićevom odlasku iz Beča došlo je do stagnacije srpskog kulturnog života u prestonici Habzburške monarhije.[28] Iako su odnosi između Vuka Karadžića i Davidovića zapadali u krize, uglavnom zbog novčane oskudice,13 i Vuk i Kopitar su bili svesni da je Davidovićev odlazak iz Beča bio osetan gubitak za srpsku kulturu. Krajem 1822. Kopitar je Vuku pisao:
Otkako je Filosof14 pobegao, sve srpsko je ovde stalo.[21]
Zbog svog književnog i izdavačkog rada, Davidović je, 15. aprila 1820. izabran za člana Krakovskog učenog društva, ali mu austrijske vlasti nisu dozvolile da primi diplomu.[29]
Davidović i unijaćenje dalmatinskih Srba
Davidovićeva povezanost sa dešavanjima oko unijaćenja dalmatinskih Srba bila je jedan od razloga njegovog odlaska iz Habzburške monarhije. Naime, Davidović se protivio unijaćenju Srba u Dalmaciji. U prepisci je hrabrio Ćirila Cvetkovića, protosinđela manastira Savine, koji je pružao otpor Venediktu Kraljeviću u njegovim unijatskim nastojanjima. Kada je Cvetković uhapšen, Davidović se plašio mogućnosti da njegova pisma budu zaplenjena, pa se stoga odlučio da prebegne u Srbiju. Dimitrije Ruvarac ističe da je to bio odlučujući razlog.15 Ovo pitanje takođe je dovelo i do zahlađivanja odnosa između Davidovića i Jerneja Kopitara koji se pribojavao da se ne zameri austrijskim vlastima.[21]
U poslednjem broju bečkog izdanja Zabavnika 1821. godine Dimitrije Davidović je objavio Istoriju naroda srbskog (pun naslov Skupljenja Dimitrijem Davodovićem, urednikom Novina srbski i pečatateljem knjiga). Delo se sastoji iz 107 paragrafa. Prvih 25 paragrafa predstavlja uvod, a u preostalim delovima je prikazana srpska istorija podeljena u devet perioda. Delo ne predstavlja samostalan Davidovićev istoriografski poduhvat, već se gotovo u celini zasniva na delima ranijih pisaca srpske istorije, pre svih Jovana Rajića i Pavla Julinca. Nije izazvalo veću pažnju ondašnje srpske kulturne javnosti, ali je ipak doživelo dva kasnija izdanja i prevod na francuski jezik. Takođe je korišćeno i kao udžbenik u Karlovačkoj gimnaziji tokom 50-ih i 60-ih godina 19. veka. Značaj dela se sastoji i u tome što je, prema rečima Jovana Skerlića, u pitanju prva srpska istorija pisana na narodnom jeziku. Istorija naroda srbskog predstavlja delo iz prelaznog perioda srpske istoriografije između Jovana Rajića i pojave kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji čiji rani period karakterišu dela Jovana Sterije Popovića, Aleksandra Stojačkovića i Jovana Ristića .
Porodični život u Austriji
Dimitrije Davidović je u Beču živeo u kući koja se nalazila na Innere Stadt wien No 699. Ženio se dva puta — prvi put Savkom16 koja je bila pet godina starija od njega, 1817. godine, i koja mu je 23. maja 1818. rodila sina Svetozara.17 Pošto je Savka umrla na porođaju, brigu o Svetozaru su preuzele njene tri sestre u Pešti. Davidović je u Beču živeo diskretno i bio je poznat po gostoprimstvu. Davidovićevi gosti su bili, između ostalih, i neke od najistaknutijih ličnosti srpske politike i kulture s početka 19. veka: Milovan Vidaković, Dimitirje Frušić, Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Stefan Novaković Telemah, Mladen Milovanović, Jakov i prota Mateja nenadović, Stevan Dobrnjac, Melentije Nikšić i drugi. Davidović se drugi put oženio Jelenom, s kojom je dobio sina Milana 1820. godine. U Srbiji je, verovatno 1828, rođena i Savka, a spominje se još jedno Davidovićevo dete po imenu Jovan, o kome se ništa ne zna.[30]
Život i rad u Kneževini Srbiji (1821—1838)
Prelazak u Srbiju
Dana 15. avgusta 1821. godine Dimitrije Davidović se obratio putem pisama Milošu Obrenoviću, proti Mateji Nenadoviću i kneževima Narodne kancelarije. U ovom pismu predočavao je, pre svega knezu Milošu, svoju spremnost da pređe u Srbiju i posveti se radu na prosveti.[31] Nije poznato da li mu je na ova pisma odgovoreno, ali je verovatno po sopstvenoj odluci krenuo na jug i izvadio pasoš na šest meseci kako bi prešao u Srbiju.[32] Beč je napustio u oktobru 1821. godine. Jedno vreme zadržao se u rodnoj kući u Zemunu, gde je po nalogu kneza Miloša, trebalo da ga poseti Nikola Nikolajević i da mu saopšti da će ga knez pozvati u Srbiju kada za to dođe vreme. Ipak, Nikolajević nije ispunio knežev nalog, jer je Davidović ranije napustio Zemun. Nedelju dana proveo je kod Platona Atanackovića, a posle toga je posetio arhimandrita Lukijana Mušickog u manastiru Šišatovac. Nakon toga boravio je u Bingulu, Novom Sadu i Sremskim Karlovcima i ponovu u Zemunu. Konačno, 26. novembra 1821. godine, prešao je u Kneževinu Srbiju.18
U Srbiji je Davidovića dočekala složena politička situacija.[33] U proleće 1821. godine Miloš Obrenović je ugušio bunu Marka Todorovića Abdule i Stevana Dobrnjca koja je izbila zbog kneževe administrativne politike. U vezi sa ovom bunom Nikola Nikolajević i Lazar Todorović su sastavili paskvilu u kojoj su ukazali na loše strane kneževe vladavine[34], što je dovelo do njihovog momentalnog otpuštanja iz kneževe kancelarije. Dana 26. novembra Davidović je stigao u Beograd, a do 11. decembra je bio u Kragujevcu, ondašnjoj prestonici Kneževine Srbije. Aferu sa Nikolajevićem i Todorovićem, u kojoj je Nikolajević izgubio život, knez je iskoristio i za obračun sa ličnostima koje nisu bile direktno umešane — protom Matejom Nenadovićem, Mladenom Milovanovićem i Radojicom Žujovićem.[35] Postupajući po savetu ruskog generalnog konzula A. A. Pinija, knez Miloš je udaljio od sebe i Dimitrija Davidovića.
Prvi period u kneževoj službi
Davidović je po kneževom naređenju napustio prestonicu 1. marta 1822. godine i otišao je u Šabac, kod Jevrema Obrenovića, kneževog brata.[36] Davidović je u Šapcu primio šest pisama iz Beča iz kojih je saznao da su mu novine zabranjene, štamparija zapečaćena, a da je on sam proglašen za begunca.[37] Davidović se pribojavao delovanja austrijskih vlasti pa je iz pograničnog Šapca, bez kneževog odobrenja, otišao u Valjevo. [38] Ubrzo ga je knez pozvao u Kragujevac gde je dobio zadatak da, početkom jula, ode u Žiču radi popravki na manastiru i čitanja natpisa. Rezultat ovog rada objavio je u vidu studije Opisanije Žiče u Letopisu Matice srpske 1828. godine. [39]19 Za vreme svog ponovnog boravka u Kragujevcu, Davidović je prevodio knezu Milošu vesti iz strane štampe.20 Međutim, Davidović je ubrzo pao u nemilost kod kneza jer je stao na stranu Jovana Požerca u sukobu sa Stevanom Milosavljevićem Paštrmcem (poznatom i kao Amidža), bliskim kneževim saradnikom, zbog čega je morao da se preseli u Brusnicu, selo nedaleko od planine Rudnik. Davidović je imao probleme i sa austrijskim vlastima koje su tražile da se vrati u Austriju zato što mu je istekao pasoš. Knez mu je do 27. avgusta oprostio i odlučio da ga stavi pod svoju zaštitu.[40] Davidović je u jesen 1822. radio na prebacivanju svoje porodice iz Austrije u Srbiju. Supruga i mlađi sin prešli su u Srbiju oktobra 1822, dok je stariji sin ostao u Austriji da završi školovanje.
Knežev sekretar
Narodna kancelarija, uspostavljena sporazumom između kneza Miloša i Marašli Ali-paše, prerasla je vremenom u Beogradski sud i Kneževu kancelariju.21 Od prelaska u Srbiju 1821. godine do 1835. Dimitrije Davidović je bio knežev sekretar zauzimajući različito mesto u hijerarhiji kneževih sekretara.22 Pre nego što je postao prvi knežev sekretar, Davidović je obavljao razne, uglavnom manje važne poslove. Njegova prva zaduženja bila su veoma raznovrsna — pisao je pisma za kneza i druge srpske starešine, otpravljao je poštu kada se knez nije nalazio u prestonici, organizovao je različita javna dešavanja i slično. U zimu 1822/23. godine bio je društvu sa Mladenom Milovanovićem, drugom ličnošću Prvog srpskog ustanka. Kada je Milovanović pao u nemilost, i kada je aprila 1823. ubijen, to je privremeno pogoršalo i Davidovićev položaj [41] ali je on ubrzo popravljen.
Među prvim Davidovićevim zaduženjima bilo je staranje o zdravlju kneževe porodice.23 U maju 1823. Davidović je bio sa kneževom porodicom u Beogradu i od tada je u više navrata lečio kneževu decu, kneginju, a verovatno 1824, i samog kneza. Lekarskih zaduženja Davidović je bio oslobođen od 1829. godine. U ovom periodu imao je i druga zaduženja — 1825. godine, na primer, zajedno sa Jevremom Obrenovićem boravio je u manastiru Rakovica. Ništa nije poznato o njegovoj delatnosti u vreme Đakove (1825) i Čarapićeve (1826) bune.
Nakon što je video fizičko kažnjavanje Đorđa Protića, pisara Narodnog suda, Davidović je, potresen ovim prizorom, podneo knezu ostavku i tražio pasoš za Rusiju. [42] Ovu ostavku, prvu poznatu pisanu ostavku u srpskoj političkoj istoriji, knez nije prihvatio. Davidović je na kraju popustio i nastavio je službu u Kneževoj kancelariji. Verovatno pod uticajem ovog slučaja i prema savetima Vasilija Popovića, knez Miloš je prestao sa fizičkim kažnjavanjem svojih činovnika. Do 1827. kada je postao prvi knežev sekretar, Davidović je stekao kneževo poverenje vršeći najrazličitije poslove, čime je stekao položaj jednog od najbližih saradnika kneza Miloša. Obavljao je različite poslove iz oblasti spoljne i unutrašnje politike. U oblasti spoljne politike posebno je bilo značajno pitanje autonomije Kneževine Srbije u odnosu na Osmansko carstvo, a u unutrašnjoj, ne naročito uspešna, zakonodavna delatnost. Početak Davidovićevog zanimanja za spoljnu politiku pada u vreme donošenja Akermanske politike (1826).24 Odredbe Akermanske konvencije saopštene su Srbima na Skupštini u Kragujevcu, na Svetog Savu 27. januara 1827. godine. Davidović je preveo akt, sastavio i pročitao kneževu besedu.[43] Od ove ceremonije Davidovićev ugled je znatno porastao. [44]
U februaru 1827. upućena je šesta srpska deputacija u Carigrad, na čijem čelu je bio Lazar Todorović. U njenom radu sarađivao je i Davidović koji je, prema kneževom nalogu, preveo hatišerif koji je 1827. Porta izdala Vlaškoj. Davidović je izradio elaborat u kome je izneo uporedni pregled odredbi ovog dokumenta i međunarodnih akata kojima je regulisan položaj Kneževine Srbije. [45] Davidovićevo mišljenje o ovom pitanju knez je uključio u ranije narodne zahteve Porti. Ovo je bio tek početak Davidovićevog rada na problemu srpske autonomije. Početkom novog rata između Rusije i Osmanskog carstva rad srpske deputacije gubi značaj. Rusija je savetovala Srbiji neutralnost i knez Miloš je uviđao značaj održavanja tog stanja u čemu mu je pomagao i Davidović.25 Septembra 1829. rat je završen Jedrenskim mirom čiji je šesti član obavezao Portu da ispuni odredbe Akermanske konvencije i Odvojenog akta u vezi sa Srbijom i vrati joj šest nahija u roku od mesec dana. Rok je bio veoma kratak i Davidović je sastavio elaborat za Đorđa Protića i Avrama Petronijevića koji je trebalo da ga predstave ruskom komandantu grofu Dibiču.
Davidović se u ovom periodu bavio i važnim unutrašnjim pitanjima. Dvadesetih godina 19. veka u Kneževini Srbiji se pristupilo radu na zakonima. Davidović je ubedio kneza da se zakoni izrade na osnovu Napoleonovog kodeksa. [46] Prvo je trebalo doslovno prevesti Napoleonov kodeks, a zatim izabrati one odredbe pogodne za srpsku situaciju. Za rad na ovom poslu iz Beča je pozvan i Vuk Karadžić. Poteškoće su se pojavile već prilikom prevođenja, zbog nedostatka jezičke i pravničke spreme među članovima komisije. Zakonodavna komisija osnovana je u proleće 1829. godine. Na njenom čelu bio je Aleksa Popovski, a ne Davidović koji je bi zauzet spoljnopolitičkom problematikom. Komisija je potpuno podbacila i u leto 1832. knez Miloš je naložio Davidoviću da zajedno sa Janićijem Đurićem i Jakovom Jakšićem priredi bar deo zakona, ali ni od ovog posla, verovatno, nije bilo ništa. U narednom periodu, iako je formalno do 1834. godine bio knežev sekretar, Davidović je pre svega angažovan kao diplomata u Carigradu.
Diplomata u Carigradu
Nakon sklapanja Jedrenskog mira srpski status u odnosu na Osmansko carstvo počeo je da se užurbao rešava. Knez Miloš je poslao Dimitrija Davidovića u Ruski stan u Jedrenu, gde su se već nalazili Avram Petronijević i Đorđe Protić, da pregovara sa ruskim komandantom Dibičem. Glavno pitanje o kome je trebalo da se razgovara sa Dibičem bilo je određivanje budućih srpskih granica. Pošto nije zatekao Dibiča u Jedrenu, Davidović je na povratku u Srbiju dobio upustva za odlazak u Carigrad.[47] On je, bez znanja Porte, trebalo da održava vezu sa ruskim poslanstvom. U osmansku prestonicu Davidović je stigao 21. decembra 1829. [47] U međuvremenu u Srbiju je 11. decembra donet i 14. decembra pročitan sultanov hatišerif koji nije sadržao nove povlastice, ali se u njemu nalazilo sultanovo obećanje da će srpski zahtevi biti ispunjeni. Pregovori za hatišerif iz 1830. trajali su godinu dana. Davidović je održavao kontakte sa ruskim poslanikom na Porti, Aleksandrom Ivanovičem Ribopjerom, a kada se ovaj razboleo, sa Orlovim i Batenjovim. Dana 11. februara 1830. Dimitrije Davidović je sastavio memoar, u kome je posebno pažljivo razradio pitanje naslednosti kneževskog dostojanstva i koji je, pored srpskih zahteva iz 1820. predstavljao osnovu za pregovore o novom hatišerifu. Donošenje hatišerifa naišlo je na brojne prepreke — Rusija se protivila da Srbija dobije naslednog kneza, a turska je bila protiv prava na unutrašnju upravu. Davidović se neumorno angažovao da izdejstvuje za Srbiju što je moguće povoljnija rešenja. Problem srpskih prava rešavan je na devet konferencija u letnjikovcu reis-efendije Hamid-bega od 26. juna do 9. oktobra 1830. godine.[48] Davidović je bio zadovoljan zauzimanjem ruskog poslanika Ribopjera, a posebnu teškoću je predstavljalo pitanje vraćanja šest nahija Srbiji. Knez Miloš je podmićivanjem uspeo da izdejstvuje nasledno kneževsko dostojanstvo što je sankcionisano posebnim beratom. [49] U hatišerif je ipak ušla odredba o Savetu koji je trebalo da ograniči kneževu vlast. Nerešena su ostala pitanja o granicama i o srpskom danku. [50] Dokument je potpisan 15. oktobra, a kopija je predata srpskim deputatima 20. oktobra. [50] Davidović je odmah pohitao u Srbiju gde je stigao pre Lebit-efendije koji je sa sobom nosio original hatišerifa i berata. Usledile su svečanosti čitanja hatišerifa, na turskom 12. decembra, i na srpskom narednog dana. Davidović je za ovu priliku sastavio i pročitao kneževe govore. [50] Nakon čitanja hatišerifa, Davidović je demonstrativno skinuo čalmu, simbol turskog načina odevanja, od tada je više nije nosio. [51]
Nakon hatišerifa iz 1830. Davidović je bio angažovan na sprovođenju odredaba o iseljavanju Turaka iz Kneževine Srbije u roku od godinu dana kako je hatišerifom predviđeno i na vraćanju šest nahija Srbiji. Leto 1831. Davidović je proveo u Carigradu, nastojeći da reši pitanje turskog iseljavanja. Pošto je Porta odugovlačila sa ispunjenjem ovih odredbi, Davidović je knezu predlagao da se sporne nahije vrate silom ali je knez ipak bio oprezniji. Zajedno sa Stojanom Simićem, Davidović je treći put poslat kao diplomata u Carigrad. Turska se u ovo vreme nalazila u teškom položaju zbog brojnih pobuna i nastojala je da odgodi rešavanje srpskog pitanja. Knez je iskoristio priliku i vojskom je zaposeo sporne teritorije. Time su Rusija i Turska stavljene pred svršen čin. [52] Rad na dobijanju Beograda, koji bi postao utvrđena srpska prestonica, nije mogao biti uspešan jer se Rusija, sklapanjem Unkjar-Iskelesijskog sporazuma (1833) sa Turskom opredelila za legitimističku i konzervativnu politiku u Turskoj. Na sastanku turskog poslanika Butenjeva i reis-efendije 17. septembra 1833. utanačeni su detalji novog hatišerifa. Hatišerif je podnet deputatima 29. novembra a tatarin Indža ga je za pet dana doneo u Srbiju.[53] (4. decembra 1833). Za rad na ovom hatišerifu ruski car je Davidoviću dodelio Orden svetog Vladimira IV stepena. Davidovićev ugled kao diplomate naglo je porastao pa ga je Kopitar zvao Srećni knez Meternih Milošev.[54]
Državnik u Srbiji
Nakon sticanja autonomije usledile su promene u državnoj organizaciji Kneževine Srbije. Knez je trebalo da osnuje savet i organ izvršne vlasti. [55] Na Trifunskoj skupštini (februara 1834) knez je objavio da će postaviti popečitelje. Pored popečitelja trebalo je da se uvede i presedateljstvo ili razmatralište popečiteljstva. Knez je osnovao pet popečiteljstava, a Davidović je 20. juna postao popečitelj inostranih dela što je bila mala promena u odnosu na njegov prethodni položaj. [56]26 Popečitelji nisu imali jasno određen delokrug nadležnosti. Davidovićev najvažniji zadatak bilo je pitanje iseljavanja Turaka iz Kneževine Srbije, prema odredbama hatišerifa iz 1833. godine. Uspeh je postignut samo u iseljavanju podrinskih muslimana. Davidović je radio i na zakonu o velikim serdastvima, novoj najvećoj upravnoj jedinici u okviru Kneževine Srbije, nabavljanju uniformi za srpsku vojsku, birao je vojnike za kneževu gardu, izradio plan za uređenje pošte i sl. [57] Jedan od najvažnijih Davidovićevih zadataka bila je briga o knezu i njegovom ugledu (osmislio je dinastijski grb izrađen u Beču, birao titule, starao se o etikeciji itd). U jesen 1834. Davidoviću je pridodata dužnost popečitelja prosvete. Promenama u vladi prilikom donošenja Sretenjskog ustava (1835) Davidović je postao ministar unutrašnjih poslova i prosvete. Takođe je savetovao kneza i prilikom ostalih naimenovanja. [58] Ove dužnosti Davidović je obavljao kratko jer je najveći deo dužnosti izgubio u previranjima nastalim nakon donošenja Sretenjskog ustava.
Novinarski rad u Srbiji
Jedno od prava autonomne Kneževine Srbije odnosilo se na pitanje osnivanja štamparije što je bio neophodan uslov za razvoj izdavaštva. I pre sankcionisanja autonomije bilo je pokušaja da se u Srbiji osnuje štamparija. Uspehu su prethodila tri neuspešna pokušaja Dimitrija Davidovića 1821, Mihaila Germana 1826. i Vuka Karadžića 1827. Štampariju su kupili Avram Petronijević i Cvetko Rajović i ona je 2. juna 1831. dopremljena u Beograd. U septembru je počeo da se štampa različit administrativni materijal. Juna 1832. Davidović je poslat u Beograd sa zadatkom da nadgleda rad štamparije i da uredi biblioteku. Odmah posle otvaranja štamparije započete su pripreme za pokretanje novina. [59] Pošto je Davidović radio na hatišerifima, nosilac pokretanja novina bio je Dimitrije Isailović. Ubrzo je izdat probni broj Novina srbskih u redakciji Dimitrija Isailovića.27 Zbog premeštanja štamparije u Kragujevac i kneževog nepoverenja, izdavanje je započeto tek 17. januara (5. januar po starom kalendaru) 1834. godine. Urednik je bio Dimitrije Davidović. Uređivačka politika je objavljena u prvom broju i pred kraj 1834. godine za narednu godinu.[60] Novine srbske su pre svega bile službeni list Kneževine Srbije a zatim i političko glasilo. Izlazile su jednom nedeljno a godišnja pretplata je iznosila dva talira. [59] Za vreme Davidovićevog uredništva 1834. i 1835. broj pretplatnika je bio daleko veći nego nakon njegovog rada. [61] Na početku novina nalazila se rubrika Serbija u kojoj je Davidović objavljivao sadržajne vesti o svim značajnijim pitanjima unutrašnje politike Kneževine Srbije. Iz stranih novina uzimani su podaci za drugu rubriku Inostrane vesti.28 Spoljne vesti preovlađivale su u 47 od ukupno 63 broja koje je uređivao Davidović.[62] Zbog objavljivanja teksta u kome je osuđen stav Engleske i Francuske prema rusko-turskom savezu knez je ljutito reagovao pismom 27. marta i postavio je Lazara Todorovića za cenzora novina. [63] Drugi put je knez zamerio Davidoviću kada je 8. decembra 1834. objavio vesti o bolesti kneževog sina Milana. Zbog ovoga je Davidović privremeno smenjen za mesta urednika na koji je postavljen dotadašnji cenzor. Na uredničko mesto je vraćen već 20. decembra a novi cenzor je postao Đorđe Protić, ministar untrašnjih dela. Davidović je posebno živo izveštavao o toku Miletine bune. U sedam brojeva od 2. februara do 16. marta 1835. vesti u vezi sa bunom i donošenjem Sretenjskog ustava činile su okosnicu sadržaja novina. Više iz političkih razloga nego zbog ličnog nezadovoljstva, knez Miloš je 28. marta 1835. smenio Davidovića sa mesta urednika i na ovo mesto postavljen je Dimitrije Isailović, a zatim Vladislav Stojadinović.
Sretenjski ustav
Posle neuspešnog rada zakonodavnih komisija 1834. godine knez je osnovao novu Zakonopraviteljnu komisiju, u čiji rad Davidović nije bio uključen i koja je imala zadatak da ispravi prevedene zakone.[64] U izradi zakona korišćeni su i austrijski zakoni, koji su bili kraći i jasniji od francuskih. [64] Rad komisije nadgledali su Dimitrije Davidović i Lazar Todorović i u radu su postignuti izvesni rezultati, ali ovi zakoni nisu bili primenjeni. Ideja da se koriste i austrijski zakoni nije potekla od Davidovića jer je on bio privrženik francuskih liberalnih i građanskih ideja. otelotvorenih u Napoleonovom kodeksu. [64]
Osnovni pravni akti Kneževine Srbije bili su hatišerifi izdati 1830. i 1833. godine i berat iz 1830. godine.[65] Ova tri akta predstavljala su konstitutivni akt Kneževine Srbije odnosno njen prvi ustav.29 Ovi akti nisu na zadovoljavajući način regulisali sva važna pitanja državne uprave, posebno ne odnos između kneza i drugih organa vlasti i odnos između Kneževine Srbije i Porte.[66] Pitanje ustava postalo je aktuelno krajem 1830. godine kada je car Nikola I izjavio srpskim deputatima da je vreme došlo da knez Miloš izda narodu državni statut.[67] Ideja je naišla na oduševljen prijem u Srbiji, ali nije bilo odgovarajućih uslova, pre svega pravničke spreme i političke volje da se zamašan projekat sprovede u delo.30 U proleće 1834. francuski izaslanik Boa-le-Kont je zatekao rad na kneževom nacrtu ustava pa je i sam izradio jedan, ali je mnogo značajniji njegov uticaj na krug kneževih saradnika i sekretara kojima je preneo liberalne ideje.[68] Naredne 1835. godine izbila je Miletina buna, čiji je predvodnik bio Mileta Radojković. [69] Kneževo odlaganje Skupštine, pod različitim izgovorima, a u stvari zbog toga što knez nije imao pripremljen odgovarajući nacrt ustava, bio je povod bune. [70] Tokom Miletine bune Davidović je pokazao privrženost i lojalnost knezu. Pobuna je eskalirala 17, a već 20. januara pobunjenici su ušli u Kragujevac. Davidović je sa njima, između ostalih, pregovarao u kneževo ime. Knez je prihvatio zahteve pobunjenika i oni su pristali da se raziđu.[71] Nekoliko dana kasnije u Kragujevac je došao i knez Miloš. Davidovićev stav i delovanje za vreme bune učvrstili su Davidovićev odnos sa knezom koji mu je u Požarevcu jednom prilikom rekao:
Davidoviću, Davidoviću! Sve što si do sada činio, danaske si zapečatio. [71]
Velika narodna skupština održana je na Sretenje 14. februara u Kragujevcu. Dimitrije Davidović je verovatno počeo da radi na nacrtu Sretenjskog ustava i pre kneževog odobrenja, a knez mu je uputio nekolicinu ličnosti, među njima i Stefana Radičevića da mu u tome pomognu. [72] Davidović se već duže vreme bavio ustavnom problematikom. U Novinama srbskim broj 15 od 25. aprila 1835. dao je kratak pregled Ustava SAD i bio je verovatno najspremnija ličnost u Srbiji za ovakav posao. [71] Knez je upozoravao Davidovića:
Motri, kumašine, da se u čemu ne spotaknemo. Ti bar dobro znaš s kim mi imamo posla. [73]
Davidović je uveravao kneza da Srbija u skladu sa odredbama hatišerifa ima pravo da samostalno donese ustav.[73] Shodno ovoj činjenici, i pored velikog značaja ustava, nisu vršene nikakve konsultacije sa pokroviteljskim i sizerenskim dvorom.
Sretenjski ustav se sastoji od 14 glava i 142 člana. Proklamovana je trodelna podela vlasti, ali ona nije dosledno sprovedena. [73] Zakonodavnu inicijativu imali su knez i ministri, a zakonodavnu vlast knez i Savet. Kneževa ličnost bila je neprikosnovena, on je postavljao sve činovnike. Najvišu vlast u Srbiji, pored kneza, činio je Državni savet. Knez je sazivao i raspuštao narodnu skupštinu koja je trebalo da se sastaje bar jednom godišnje. [74] Predviđeno je trostepeno sudstvo, a trebalo je da se sudi prema Zakoniku srbskom koji je trebalo da odmah bude izdat.[74] Jedno poglavlje posvećeno je građanskim pravima, a posebno pažljivo Davidović se bavio simbolima i atributima državnosti — grbom, zastavom i granicama. Na sadržaj ustava uticale su odredbe hatišerifa i berata, zahtevi pobunjenika i zapadnoevropske liberalne ideje. Prema rečima Radoša Ljušića:
Značaj Sretenjskog ustava je u tome što se za njega izborio narod jednom bunom, što je ograničio vladara, što je uveo i propisao građanska prava, što je propisao nacionalna (državna) obeležja zemlje, što je dao narodnoj skupštini vid legitimnosti i što je donet u zemlji.[76]
Donošenje Sretenjskog ustava izazvalo je žestoke, negativne reakcije velikih sila. Osudile su ga sve tri velike sile zainteresovane za Srbiju — Turska, Rusija i Austrija, a Siprijen Rober ga je okarakterisao kao francuski rasad u turskoj šumi. Pod međunarodnim pritiskom Ustav je već početkom marta privremeno, a 11. aprila 1835. konačno ukinut.[75] Knez, i pored toga što je ustav umnogome ograničavao njegovu vlast, zajedno je sa Davidovićem nastojao da ga održi i da tako proširi i učvrsti srpska prava. Davidović je insistirao na tome da je donošenje ustava unutrašnja stvar Srbije:
Poslanik neka govori šta hoće… Srbija će biti srećna i knez njen veliki… i zaključio bi mu s tim, da će se i knjaz i narod kadri biti održati Serbiju i da bi posrnula, da neće ići na žalbu jedan na drugoga porti, kao što bi on želio. [75]
Još u leto 1835, za vreme boravka ruskog poslanika Rikmana u Srbiji su Paun Janković, Jakov Živanović i Mitrije Davidović izradili jedan nacrt ustava, ali on nije bio od većeg značaja. Davidovićeve ustavotvorne težnje ubrajaju ga u umerene opozicionare knezu Milošu i u idejnog utemeljivača ustavbraniteljskog pokreta. [77]
Davidović i kultura Kneževine Srbije
Dimitrije Davidović je dao svoj doprinos različitim oblastima kulturnog stvaralaštva u Kneževini Srbiji. U pojedinim oblastima, kao što je novinarstvo, njegova uloga je izuzetno značajna dok je u drugim, poput pozorišta i likovnih umetnosti, njegov značaj pre u tome štop je omogućio i pospešivao rad drugih nego u njegovom ličnom stvaralaštvu. Prilikom rada na organizovanju štamparije knez Miloš je Davidoviću dao zadatak da uredi biblioteku načinom evropejskim.[78] Biblioteka pri štampariji koju je Davidović uredio preneta je 1838. u Ministarstvo prosvete. [79]31 Dok je bio popečitelj prosvete Davidović je 1835. zajedno sa Avramom Petronijevićem izradio plan o školama u kojem je predviđeno osnivanje liceja. [80] Neki koncepti iz ovog plana biće sprovedeni u delo tek nakon Davidovićeve državničke službe. [80]
Pre pokretanja novina Davidović je radio na obnovi Zabavnika, ubrzo nakon stavljanja u rad štamparije. Dimitrije Tirol je još 1832. planirao da pokrene književni list Obzor knjažestva Srbskog. [81] Davidović je uspeo da ostvari zamisao o pokretanju periodične književne publikacije 1833. godine.32 Zabavnik je izlazio između 1833. i 1836. godine. Bio je podeljen na kalendarski i književni deo a svaki od ovih delova bio je podeljen na više rubrika. U prvom broju, pored kalendara štampan je spisak svih činovnika Kneževine Srbije (čega nema u narednim godištima), rodoslovi srpskog kneza i osmanskog sultana. [82] U književnom delu uglavnom su objavljivani Davidovićevi i Isailovićevi prevodi pripovedaka i pesnička dela Isidora Stojanovića, Pauna Jankovića, Sime Milutinovića Sarajlije, Vladislava Stojadinovića i Gligorija Novakovića.[83] Ova dela češće su bila svečarskog nego umetničkog karaktera i nisu ostavila znatnijeg traga u istoriji srpske književnosti. Zabavnik je imao relativno veliki broj pretplatnika i finansijsku podršku srpskog kneza. Sadržaj Zabavnika kritikovali su Adam Dragosavljević i Jovan stejić, koji su, i pored tačne ocene o većoj književnoj vrednosti Vukove Danice, olako zanemarivali pionirsko značaj Davidovićevog rada na polju književne publicistike u Kneževini Srbiji.
U ondašnjoj Srbiji bio je mali broj učenih ljudi a Davidović je bio jedan od najistaknutijih među njima. Gotovo svi su se nalazili u kneževoj službi, ali su i pored oštroumnosti i duhovitosti bili daleko manje obrazovani od Davidovića. [84] Davidović je stoga održavao prepisku sa Vukom Karadžićem i Jernejem Kopitarom a lično se radovao dolasku u Srbiju Vuka, Dimitrija Tirola i Georgija Magaraševića 1828. godine. Magaraševića je visoko cenio pa je verovatno njegova zasluga što su se Miloš Obrenović i njegov brat Jevrem učlanili u Maticu srpsku iako sam Davidović nije postao član ove ustanove. [85] On je za Letopis Matice srpske poslao jedan stari srpski rukopis (Letopis carem Srbskim, od 732. do 1554, štampan u prvoj svesci za 1828. godine) a zatim i svoj rad o Žiči i uz njega Žičku povelju kralja Stefana Prvovenčanog (štampano iste 1828. godine).[85]
Prijateljstvo sa Vukom nije prekidao. Ipak njihovi odnosi su se naglo pogoršali kada je Vuk 1831. bio prisiljen da napusti Srbiju. Davidović je u ovo vreme nastupao kao knežev činovnik koji je umnogome zavisio od kneževe volje. Bez obzira na ličnu naklonost on se izražavao protiv Vuka koji o njemu ni ranije nije imao povoljno mišljenje. U neobjavljenom spisu Ljudi, koji su oko Miloša Vuk je izrazito negativno pisao o Davidoviću. i Pored toga kasniji njihovi odnosi bili su korektni—Davidović je, na primer, prodavao ili organizovao prodaju Vukovih knjiga, prikupljao prenumerante i sl.[86]
Davidović je, svojim dolaskom iz Austrije, poput drugih učenih Srba, u Srbiju doneo i oformljene poglede na umetničko stvaralaštvo, formirane u skladu ne samo sa ličnim ukusom već i sa socijalnim normama sredine u kojoj je živeo. Srbi iz Austrije, među njima i Davidović, doneli su sa sobom naviku da naručuju reprezentativne portrete. Nije poznato da li je Davidović doneo sa sobom svoj portret ali je bio jedan među prvima koji su kod mladog slikara Jovana Isailovića naručili portret koji nije sačuvan. [87]33 Drugi portret izradio je poznati slikar Uroš Knežević. to je najranije Kneževićevo delo u Srbiji koje se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu. Značajan je i Davidovićem rad na izučavanju, očuvanju i predstavljanju srpske kulturne baštine. vujovic190 Godine 1822. obilazi Žiču o kojoj je napisao studiju a u Novinama srbskim u više navrata je izveštavao o nalazima raznih starina na teritoriji Kneževine Srbije. Davidovićev doprinos likovnoj umetnosti u Srbiji sastoji se u tome što je pomogao da Anastas Jovanović, docnije jedan od pionira srpske fotografije, dobije pomoć kneza Miloša za školovanje u Beču. U Srbiju je Davidović došao i sa oformljenim pozorišnim ukusom. Još od gimnazijskih dana razvio je interesovanje za pozorište.[88] U Srbiji je davidović između ostalog bio i vrhovni nadziratelj Knjažesko-Srbskog teatra. [89] U Zabavniku (i u bečkom i u srpskom izdanju) Davidović je objavio šest kratkih dramskih dela od kojih je prvih pet sam preveo dok je jedan preveo Dimitrije Isailović. Jedini od Davidovićevih prevoda koji je postavljen na scenu bila je jednočinka Robovi nemačkog pisca Konrada Pfefla, izvedena 1825. godine u Novom Sadu u režiji Atanasija Nikolića. [90] Davidović je takođe imao zadatak da pripremi sve što je potrebno za izvođenje predstava u Knjažesko-srpskom teatru u Kragujevcu povodom povratka kneza Miloša iz Carigrada 1835. godine. Ovo je jedina direktna Davidovićeva veza sa izvođenjem predstava i to u svojstvu upravnika pozorišta.
Jedno od najznačajnijih pitanja u srpskoj kulturi u prvom polivini 19. veka bilo je ptianje pravopisa i ortografije. U Beču je Davidović bio pristalica Vukove pravospine reforme. Ipak, U Kneževii srbiji on je morao da deluje u skladu sa državnom politikom. Godine 1832. u Objavleniju Knjažesko-srbske kancelarije o pravilima cenzurisanja knjiga propisano je da se pisari moraju držati stare ortografije i pravopisa. Jovan Hadžić je smtrao da se Davidović pridržavao stare slovenske ortografije ali da ju je prilagođavao svojstvima srpskog jezika. Davidović je bio jedan od 33 ličosti koje se potpisale negativan odgovor Vukovoj molbi da štampa Novi zavet na narodnom jeziku.
Poslednje godine
Međunarodni pritisak je pored ukidanja Sretenjskog ustava doveo do toga da knez Miloš, ističući negativne strane njegovog uređivanja Novina srbskih, smeni Davidovića sa svih državnih funkcija. Prvo mi je oduzeto zvanje knjažeskog savetnika ali mu je kasnije dozvoljeno da se potpisuje sa ovim zvanjem. Ostala mu je samo zvanje dejstvitelnog sovjetnika koja je imala dekorativan karakter. U novoosnovani Državni savet na Petrovskoj skupštini (1835) Davidović nije bio uključen. [58] Poslednja značajna državna funkcija koju je Davidović obavljao bilo je članstvo u namesništvu koje je, u ograničenom obimu, zamenjivalo kneza za vreme kneževe psoete Carigradu (31. jul – 29. novembar 1835). Davidović nije samo ostao bez državne službe već je morao da napusti prestonicu Srbije i da se, pošto mu knez nije dozvolio da se preseli u Beograd, nastani u Smederevu. [91] U Smederevu je kupio imanje Pante Ćirića, Ćirilovac.[92]
Sa njim se preselila i njegova porodica, osim sina Svetozara koji je u Smederevo došao tek 1837. godine. Po prekidu službe dobio je godišnju naknadu od 1000 talira koja mu je uglavnom redovno isplaćivana, ali i pored toga Davidović se često žalio na novčanu oskudicu. [93]34 Knez nije bio lično ogorčen na Davidovića i više puta ga je pozivao da ga poseti u Požarecu, Beogradu i Sokobanji. Godine 1837. knez je planirao da poveri vaspitavanje svoje dece Davidoviću. Više puta Davidović je prisustvovao diplomatskim svečanostima. Tokom 1837. sastao se sa Dejvidom Urkvartom, britanskim diplomatom, a jula 1838. u Smederevu ga je posetio britanski konzul Hodžes. Davidović je i ranije bio prozapadno orijentisan i uticao je na politiku kneza Miloša da potraži oslanac i u zapadnim silama, što je kao krajnju posledicu imalo zbacivanje kneza 1839. godine, pod pritiskom opozicije i uz rusku podršku opozicionarima. Davidović je u više navrata nezadovoljan svojim položajem tražio da mu se dozvoli preseljenje u Vlašku ali je to knez stalno odbijao. [94] Davidović je jednom prilikom morao da odgovara na klevete koje je o njemu u Augzburškim novinama izneo anonimni dopisnik iz Bukurešta. Davidovićev odgovor objavljen je u Novinama srbskim od 10. juna 1836. godine. [95]
Dimitrije Davidović je umro 6. aprila 1838. godine. sahranjen je u porti crkve Uspenja Bogorodice u Smederevu gde je postavljena nadgrobna ploča od belog studeničkog mermera sa natpisom Dimitrije Davidović, sav Srbin. [97] Novine srpske nisu prenele vest o njegovoj smrti ali su o tome izveštavali srpski listovi iz Pešte.
Privatni život u Srbiji i lične karakteristike
U Srbiju je Davidović preneo navike u svakodnevnom životu koje su se značajno razlikovale od onih koje su vladale u ondašnjoj srbiji. Nova sredina sa podsmehom i negodovanjem je primala neke njegove naviuke, na primer običaj da pije mleko pomešano sa kafom.[30] On takođe nije bio spreman na grube šale, uobičajne u kneževoj okolini ali se na ovo brzo navikao i pokazao se kao ravan po duhovitosti sa drugim kneževim činovnicima. Po prelasku u Srbiju promenio je način odevanja a čalmu je nosio do čitanja Hatišerifa 1830. godine. Njegova porodica je prvo vreme u Srbiji živela u Beograu, gde su bile udate njegove sestre, jedna za pozantog knjigovesca Gligorija Vozarevića. Oni su se 1823. preselili u Kragujevac gde su živeli do prelaska u Smederevo 1836. godine. Imanje u Smederevu prodali su ubrzo posle 1841. godine Stevanu Kovačeviću i preselili su se u Beograd. [98] U njegovoj kući u Kragujevcu je 1829. godine boravio pruski putopisac i oficir Oto Dubislav Pirh koji je ostavio svedočanstvo da je Davidovićeva kuća nameštena po nemački i da je udobnija od ostalih kragujevačkih domova. Davidović je bio odan svojoj porodici, ali finansijske obaveze prema ujaku Stefanu Markoviću nije ispunio do kraja života zbog čega je i njegova udovica imala problema. Davidović je u novoj sredini nastavio sa običajem čestitanja Nove godine.[99] Od rane mladosti je imao problema sa zbravljem. U posebno teškom stanju je bio 1826. godine kada mu je i sam život bio doveden u pitanje. Lečio se na razne načine i na to je trošio dosta novca. Između 1830. i 1835, iako se zdrastveno stanje nije bitnije menjalo, Davidović se nije žalio jer je bi oprezauzet brojnim obavezama. Posebno se pribojavao carigradskih zima koje mu nikako nisu prijale. Kod Davidovića se usled bolešljivosti razvila hipohondrija čega je i sam bio svestan.
Bio je malog rasta zbog čega je imao nadimak Švrća. Jedna od glavnih crta njegovog karaktera bila je nepokolebiva odanost vlastitim uverenjima zbog čega je često dolazio u neprilike. Bio je neumoran radnik, lako je pokretao brojne psolove ali je olako znao da odustane što je verovatno njegova najslabija karakteristika. Ipak, patriotizam je bio najizraženije njegovo osećanje pa je u vezi sa ovim Milovan Vidaković zabeležio Rod je svoj preko mere ljubio.[100]
Nasleđe
Pregled Davidovićevog života i rada prvi je dao Milovan Vidaković ubrzo nakon njegove smrti, Kratko životopisanije Dimitrija Davidoviča (1828). Nezadovoljan ovim tekstom profesor Gimnazije u Kragujevcu Vukašin Radišić odgovorio je delom Dugačko tolkovanje na kratkoje životopisanije Dimitrija Davidoviča (1839). On tu kritikuje Vidakovićevu sklonost da u delo ubaci isuviše autobiografskog i nastoji da opovrgne neke tvrdnje o izvesnim Davidovićevim karakternim nedostacima. O Davidoviću je pisao i Sima Milutinović Sarajlija (Opoziv na poziv, Pešta 1839) a prvu temeljnu biografiju napisao je Jovan Hadžić, Život Dimitrija Davidovića, kao uvod u izdanje Davidovićevih dela iz 1846. godine. Posle ovoga interesovanje spisatelja i javnosti za Davidovića je opalo. Njegov grob je zapušten o čemu je svedočanstvo ostavio Feliks Kanic. Knez Mihailo Obrenović planirao je da podigne Davidoviću nadgrobni spomenik ali Davidovićev sin Milan se usprotivio ovoj zamisli kako ne bi narušio očevu poslednju želju. [101] Srpsko ministarstvo prosvete je 1888. godine, godine Vukove stogodišnjice, obeležilo i pedeset godina od Davidovićeve smrti i sto godina od rođenja. Ideja o proslavi potekla je od gimnazijskih profesora Božidara Vučkovića i Ahila Kolmana. [102] U okviru Ujedinjene omladine srpske organizovan je odbor za proslavu, grob je uređen, napravljena je ograda i ovalni porcelanski portret koji je 1977. uništen. Govor je ovom prilikom održao Dimitrije Ruvarac. Na komemoraciji iste večeri govorio je dr Milovan Milovanović, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i istaknuti političar. Kasnije je u smederevskoj gimnaziji osnovano Đačko društvo Dimitrije Davidović. Povodom stogodišnjice smrti na Davidovićevom grobu je postavljena bista vajara Lojza Dolinara. Svetislav Šumarević je napisao knjigu Dimitrije Davidović. Biografski momenti u kojoj nije dat celovit pregled njegovog života. Veći broj istoričara pisao je o Davidoviću brojne kraće priloge i rasprave. Povodom 150-godišnjice Sretenjskog ustava 1983. održan je naučni skup Stvaralaštvo Dimitrija Davidovića. Tom prilikom postavljene su spomen ploče na njegovim kućama u Zemunu i Smederevu. Na zemunskom keju je postavljena kopija biste iz Smedereva. Radoš Ljušić, istaknuti proučavalac istorije srpskog 19. veka, posvetio je Davidoviću jednu monografiju, a povodom 220 godina od Davidovićevog rođenja, 2009. održan je još jedan naučni skup posvećen Davidoviću koji se posebno bavio uticajem Davidovićevih ideja na razvoj srpskog novinarstva, ustavnosti i političke misli.
Napomene
1. Sudeći po Dimitrijevom prezimenu deda David je bio najistaknutija ličnost iz ove porodice jer je Dimitrije napustio prezime Georgijević kojim se koristio deda i Protić kojim se ponekad koristio otac. 2. Sadržaj paskvile nije poznat, već je poznato samo, iz dostave Jerneja Kopitara bečkoj cenzuri iz 1818. godine, da je u pitanju bila satira u stihovima. 3. U Beč je verovatno otišao u jesen 1812. godine jer je zajedno sa Dimitirjem Frušićem 2. februara 1813. potpisao molbu za pokretanje novina u Beču. Davidović je u Pešti verovatno završio samo tri klase lekarske škole, a ne četiri kako navodi Jovan Hadžić. 4. Prve srpske novine izdate su 14/25. marta 1791. godine u Beču pod nazivom Serbskija posvednevnija novini. Izdavala su ih braća, Grci, Publije i Georgije Markides Puljo. Izlazile su godinu dana a nakon njih srpske novine Slavenoserskija vjedomosti izdavao je Stefan Novaković. Ni ove novine nisu bile dugog veka i prestale su da izlaze do kraja 1794. godine. 5. Radoš Ljušić navodi da je poziv na pretplatu objavljen maja 1813. dok Đurađ Mrđenović navodi 19. april 1813. 6. Poziv na pretplatu imao je isti naslov kao onaj koji je uputio Stefan Novakoić. Đurađ Mrđenović smatra da je Davidović to uradio namerno jer je hteo da se pozove na tradicije ranijeg srpskog novinarstva. [9] 7. Problem aktuelnosti objavljenih vesti proisticao je otuda što je cenzura zahtevala da joj se tekstovi dostavljaju znatno ranije pre nego što bi bili objavljeni. Tek kada je Kopitar ukazao da su u pitanju prevodi tekstova iz domaćih listova režim cenzure je ublažen. 8. Vuk i Davidović su se upoznali još 1810. godine, kada je Vuk boravio u Budimskoj banji gde je lečio obolelu nogu. Tu su se upoznali takođe i Vuk i Dimitrije Frušić. 9. Zaharije Orfelin je 1768. godine pokrenuo prvu srpsku periodičnu publikaciju Slavenoserbski magazin, ali je izdao samo jedan broj. 10. Zabavnik se sastojao od sledećih rubrika: kalendarski deo, pripovetke, alegorije, basne, smesnice, srpstvo, astronomija, domovodstvo, zagonetke, zagonetke i pripovedčice, imena prenumeranata i ilustracije. 11. Nije poznata priroda njihovog eventualnog sukoba. Poznato je samo da se Frušić jako retko dopisivao sa Davidovićem, i da se o njemu uglavnom raspitivao preko Vuka Karadžića. Iz prepiske između Frušića i Vuka moguće je naslutiti samo da se Davidović zamerio Frušiću nekim svojim postupkom, kao i da je Frušić ostao dužan Davidoviću izvesnu svotu novca. I pored sukoba sa Davidovićem, Frušić je o njegovim sposobnostima zadržao izuzetno visoko mišljenje. Godine 1820. pisao je Vuku kako treba nagovoriti Davidovića da periodično izdaje enciklopediju srpske literature. 12. U konstituisanju književnog glasnika u okviru Novina serbskih može se izdvojiti nekoliko etapa: 1. već u drugom godištu (od 1814) u Novinama se pojavljuju različiti književni prilozi; 2. u trećem godištu, u br. 168 za 1815. prvi put se uvodi rubrika Smesice knjižestvene; 3. Književna rubrika se sa poslednjim brojevima 1817. izdvaja kao poseban dodatak i postaje redovna u poslednja četiri godišta 1818—1822. 13. Davidović je imao visoko mišljenje o Vuku i u pismima ga je pozdravljao rečima ’’budite mi zdravi i ljubite me kao što Vas ja ljubim.’’ S druge strane Vuk je često nekorektno pisao o Davidoviću, naročito Lukijanu Mušickom, koji o ovom inače nije imao visoko mišljenje. Odnosi između njih dvojice privremeno su se pokvarili jer je Davidović tražio (1818) vraćanje pozajmice od 210 forinti. 14. U međusobnoj prepisci Vuk i Kopitar su Davidovića, cinično, nazivali Filosof. 15. Gotovo istovremeno sa Davidovićem, u Srbiju je stigao i đakon Andreja Ličinić koji je sa sobom nosio Cvetkovićevu prepisku u vezi sa unijom. Ona je štampana u Državnoj štampariji 1863. godine i u njoj nema Davidovićevih pisama. 16. U Beču je zabeležena pod imenom Elizabeta. 17. Davidović je još pre prosidbe poverio Milovanu Vidakoviću da će deci dati imena likova iz njegovih romana — Svetozar, ako dobije sina, odnosno Draginja ako dobije ćerku. 18. Prema rečima Radoša Ljušića, knez Miloš je Davidovićev prelazak u Srbiju hteo da odloži pre svega zbog agitovanja rusofilske struje koja je Davidovića smatrala austrijskim agentom. Zbog toga se knez obratio Petrogradu i hteo je da sačeka odgovor pre nego što donese odluku o Davidovićevom prelasku u Srbiju. Laza Todorović je u pismu od 19. decembra 1821. godine ocenio Davidovića kao austrijskog agenta koji je poslat da udalji Srbiju od Rusije i da je približi Austriji. Nije poznato kakav je bio stav turkofilske stranke prema Davidoviću. 19. Davidovićevo čitanje natpisa u Žiči preuzeo je Pavle Josif Šafarik kao tačniji od čitanja Georgija Magaraševića. 20. Iz ovog perioda zabeležena je i jedna uspešna vremenska prognoza koju je dao Davidović. On je iz nekog kalendara predvideo da će kneza pratiti mraz, verovatno jutarnji, dok bude obilazio Požešku nahiju. Ova prognoza naišla je na podsmeh jer je bio jun. Knez je ipak potvrdio tačnost Davidovićeve prognoze što je umnogome podiglo njegovo samopouzdanje u novoj sredini. 21. U pitanju je jedina institucija koja je postojala tokom cele prve vladavine kneza Miloša Obrenovića (1815—1839). Tokom 30-ih godina u tri navrata je menjala naziv — Knjažeski kabinet (1835), Pridvorna kancelarija (1837) i Knjažeska kancelarija (1839). Kancelarija je 1833. podeljena na dva odeljenja — Inostrano i Vnutrenje. 22. Zabeležen je u protokol prihoda i rashoda Knjažestva Serbije za mitrovski porez 1821. Kao knežev sekretar sa polugodišnjom platom od 1.000 groša. U prvom i u drugom poreskom polugodištu nalazio se na drugom mestu; Ispred njega je bio Lazar Todorović a iza Sima Urošević i Aleksa Simić. Krajem 1822. pao je na treće a 1823. na četvrto mesto. Tokom 1824. zabeležen je na trećem mestu. Nakon Đakove bune (1825) knez Miloš je izvršio izvesne promene u Kancelariji pa je ostavio dva sekretara — Lazara Todorovića i Simu Uroševića, dok je Davidović zabeležen kao pisar. Godine 1826. ponovo je bio na drugom mestu među sekretarima, iza Sime Uroševića, jer je Todorović dobio drugo zaduženje. Urošević je 1826. izbačen iz Kancelarije, pa je Davidović faktički postao prvi sekretar 1826, a formalno 1827. godine. Napretkom u službi rasla su i Davidovićeva primanja. Inače, prihodi kneževih sekretara bili su daleko veći od primanja drugih činovnika. 23. Sa suprugom Ljubicom, knez Miloš je do Davidovićevog dolaska u Srbiju imao troje dece: ćerke Petriju i Savku i sina Milana. Drugi sin Mihailo rođen je 1823. a ljubavnica Jelenka rodila mu je 1826. sina Gavrila koji je i pored sve lekarske nege, u kojoj je između ostalih učestvovao i Davidović, umro 1826. godine. 24. Ova konvencija sklopljenja je između Rusije i Osmanskog carstva. Njime je Rusija postala faktički garant prava Kneževine Srbije u okviru Osmanskog carstva, a Porta se obavezala da će Srbima ubrzo izdati hatišerif kojim bi bila sankcionisana prava Srbije. Ova prava navedena su u Odvojenom aktu Akermanske konvencije, a navedena su prema srpskoj molbi upućenoj porti 1820. godine. 25. Opasnost po srpsku neutralnost posebno su predstavljali emigranti iz Prvog srpskog ustanka koji su se kao dobrovoljci uključivali u rusku vojsku. Među njima isticao se Miljko, brat Hajduk-Veljka Petrovića. Knez se pribojavao od upada ovih četa u Timočku krajinu čime bi bio narušen mir u Srbiji. Davidović je aktivno radio, po kneževom nalogu, da od ruske komande izdejstvuje raspuštanje ovih četa što im je na kraju i pošlo za rukom. 26. Pored Davidovića imenovani su i Lazar Teodorović — popečitelj pravde i prosvete, Đorđe Protić — unutrašnjih poslova, Koca Marković —finansija, Toma Vučić-Perišić —vojske. 27. R. Ljušić navodi da je probni broj Proba srbskih novina štampan u aprilu 1832. [51] dok Miodrag Žika Avramović navodi precizan datum 28. mart 1832. godine. 28. U prvim brojevima novina odeljak o Turskoj štampan je u rubrici Inostrane vesti. Kada se uvidelo da se ovim vređaju suverena prava sultana, od dvanaestog broja odeljak o Turskoj je uključen u prvu rubriku. Kada nije bilo vesti iz Srbije rubrici o Turskoj je pripadalo prvo mesto. 29. Njegova specifičnost ogleda se u tome što je donet van Srbije, i što su u njegovom donošenju učestvovali sizerenski i pokroviteljski dvor i delegacija Kneževine Srbije. Pantelija Hadži Stoilo u pismu mitropolitu Stefanu Stratimiroviću navodi da su dobili hatišerif (srbsku konstituciju). 30. Tokom 1831. pojavila su se dva nacrta ustava Plan konštitucije srbske i Ustav. Naredne godine dve istaknute ličnosti savetovale su knezu da donese ustav: Jovan Simić Bobovac, koji je to rekao Jovanu Gavriloviću i zbog toga je izgubio život, i Vuk Stefanović Karadžić u poznatom pismu knezu od 24. aprila 1832. godine. Ništa se po pitanju Ustava nije promenilo ni dobijanjem hatišerifa iz 1833. već je knez vladao na osnovu ovih akata dok mu je to odgovaralo i dok, pod pritiskom, nije bio prinuđen na popuštanje. 31. Kada su saznale za napore oko stvaranja biblioteke, mnoge važne ličnosti su pružile svoju pomoć — Atanasije Stojković, koji se smatra prvim srpskim fizičarem, poslao je iz Rusije 2000, a Petar Asi — Marković 800 knjiga. Godine 1838. Ministarstvo prosvete je otkupilo biblioteku Lukijana Mušickog. 32. Pun naziv ovog izdanja bio je Zabavnik za 1833. godinu Dimitrija Davidovića sekretara knjažeskoga i člena Krakovskog društva. U Beogradu, u Knjažesko-Srbskoj pečatnji, troškom Gligorija Vozarevića. 33. Pretpostavlja se da je portret nepoznatog autora koji se čuva u Narodnom muzeju u zemunu, nastao verovatno u drugoj polovini 19. veka, na osnovu Isailovićevog dela. 34. Penziju je nakon Davidovićeve smrti koristila njegova supruga do kraja života, sigurno posle 1852. godine.
Bibliografija
Literatura
R. Ljušić, Orijentalni novinar, evropski političar - Dimitrije Davidović (1789 — 1838), Beograd 2006.
R. Ljušić, Srpska državnost 19. veka, Beograd 2008.
R. Ljušić, Kneževina Srbija (1830-1839), Beograd 2004.
Komentara: 0