...Danas je Đurđevdan, jedan od najznačajnijih verskih praznika u srpskom narodu. To je legendarni dan prolećnjeg okupljanja hajduka.
Prema običaju, toga dana rano ujutru izlazi se na uranak, u prirodu, tamo se doručkuje. Ovde je drevni običaj da se ide u Šumarice na uranak. Romi u Liciki posebno proslavljaju ovaj dan.
Od 1996. godine to je Slava grada. Nekoliko razloga uticalo je da se ovaj dan proglasi za dan grada. Veruje se da je čuvena skupština u manastiru Vraćevšnici proglasila 1818. godine Kragujevac za prestonicu obnovljene srpske države, mada o tome nema čvrstih dokaza. Na ovaj dan knez Miloš je u Kragujevcu sazivao redovne Narodne skupštine zato što veliki broj porodica iz Kragujevca slavi ovog sveca, bilo kao slavu ili preslavu. Zanimljivo je da su Romi iz Licike krajem prošlog veka (1897) primili Hristovu veru i da su im uz bogatu gozbu kumovale najuglednije kragujevačke porodice. Otuda se u gradu i danas može čuti da se Romi često oslovljavaju sa „Kume”, od strane žitelja ovog grada. Đurđevdan je i poseban dan, na koji su se prema verovanju sastajali hajduci. Narodni pevač je to izrazio rečima: „Đurđev danak, hajdučki sastanak”. Kragujevac je od prvog svog pominjanja 1476. godine (kada je raseljen) važio kao jatačko mesto hajducima. Ovaj dan je duboko urezan u pamćenju stanovnika ovoga grada po raznim manifestacijama u slavu proleća. Veruje se da je Sveti Đorđe zaštitnik Hristove vere i stanovnika ovog grada. Kada smo donosili odluku da ovaj dan proglasimo za dan grada, u okviru šire akcije davanja gradu i drugih znamenja (grba, zastave i dr), gotovo svi su podržali jednoglasno taj predlog.
Malo se zna o ovom svecu, zaštitniku grada.
Sveti Velikomučenik Georgije (Đorđe) „Pobedonosac” ili Kapadokijski je istorijska ličnost. Živeo je u vreme rimskog cara Dioklecijana (284-305). Đorđe se rodio u Kapadokiji u Maloj Aziji. Bio je veoma mlad kada mu je otac umro. Posle smrti oca, preselio se sa majkom u Svetu zemlju. Tu je odrastao i upoznao se sa Hristovom verom koju je prihvatio. Đorđe je brzo napredovao u vojsci i ubrzo zauzima značajan položaj u rimskoj vojsci i u vreme najljućeg progona hrišćana, bio je zapovednik jedne vojne jedinice od hiljadu vojnika. Sam car postavio ga na taj položaj jer se on odlikovao hrabrošću, bistrinom i dobrotom i bio je njegov miljenik. Kad mu je umrla majka, Đorđe je oslobodio sve svoje robove, a celo očevo imanje razdelio sirotinji. Bilo mu je 20 godina kada je odlučio da svoj visoki položaj žrtvuje radi pomoći braći hrišćanima. Sa jednim svojim vernim slugom, otišao je kod cara Dioklecijana u Nikomediju da ga ubedi da prekine progon hrišćana. Međutim, svi njegovi pokušaji da odvrati Dioklecijana od daljeg progona hrišćana, nisu urodili plodom.
Na zahtev cara Dioklecijana da se odrekne Hristove vere, Đorđe je odgovorio da „on nije samo hrabar vojnik carev, već još hrabariji vojnik Hristov i da se ne plaši muka i teškoća zbog ovog svog ubeđenja”.
Car ga je zbog toga najpre ražalovao, a zatim naredio da se izbatina kako bi ga odvratio od hrišćanske vere. Potom je naredio da ga bace u jamu sa negašenim krečom, u koju je sipana voda, ali kako Đorđe ostane nepovređen, car naredi da mu se obuje usijana gvozdena obuća, i sa šibama sprovede do tamnice. Međutim, preko noći Đorđe je bio isceljen i stražari ga nađu zdravog i živog. Tada Dioklecijan naredi da ga tuku volovskim žilama. Ni to nije pomoglo, a on je i dalje ostao postojan u Hristovoj veri. Nije uspeo pokušaj cara da ubedi Đorđa lepim rečima i da ga odvrati od Hristove vere. Noć pred odlazak caru, Đorđe je prema legendi, usnio san u kome mu se javio Isus Hristos koji mu na glavu stavlja pobednički venac i koji mu je tada rekao da ne klone duhom jer će ga uskoro primiti k sebi.
Car Dioklecijan je naredio da dovedu Đorđa iz tamnice i naredio mu da prinese žrtvu rimskim bogovima. Đorđe ovo caru nije mogao odbiti, kao vojnik. Međutim, prema legendi, kada je trebalo da prinese žrtvu Apolonu, desilo se čudo. Pošto je prišao kipu boga Apolona i prekrstio ga desnom rukom, pred velikom množinom sveta, kip je pao, a potom i svi kipovi u hramu. Car i careva supruga Aleksandra, koji su prisustvovali ovom događaju, zanemeli su od čuda. Legenda dalje kaže da je careva žena Aleksandra tada uzviknula: „I ja verujem u onog boga koji Đorđu daje toliku snagu”. Car Dioklecijan je tada naredio da se oboje pogube. Na putu gde je trebalo da ih pogube, carica Aleksandra se pomoli Hristu i umre, a Đorđe ponosno dođe na gubilište. Pogubljen je u 1 sat po podne, 6. maja (23. aprila) 290. godine tako što mu je carev dželat odsekao glavu. Dan kada je pogubljen Sveti Đorđe slavi se u našem narodu kao Đurđevdan, 6. maj (23. april po starom kalendaru).
Prema zaveštanju, njegovo telo je preneto u grad Lidu i tamo sahranjeno. Na njegovom grobu podignuta je crkva, a u njoj se čuvaju mošti svetog velikomučenika Đorđa. Dan kada je obnovljena crkva u kojoj se čuvaju mošti Svetog Đorđa, 16. novembar (3. novembar po starom kalendaru), u našem narodu zove se Đurđic, a mnoge porodice ga proslavljaju. Sveti Đorđe se na ikoni predstavlja u vojvodskom odelu sa kopljem kojim je pobedio aždaju i štitom, u celom stasu telesnom. On je mučeničkom smrću pobedio aždaju (simbol mnogoboštva) i kopljem joj zadao smrtni udarac.
Vrlo brzo posle njegove smrti, car Konstantin uspostavio je hrišćanstvo kao zvaničnu crkvenu religiju rimske imperije, što je bio kraj stradanju hrišćana. Zbog verovanja u pobedu nad mnogoboštvom Svetog Đorđa nazivaju još i Pobedonosac. Mnogi vojnici i vladari prizivali su ga u pomoć zbog toga. Tako je u carskoj Rusiji za hrabre vojnike bio ustanovljen orden „Krst Svetog Đorđa”...
Prva objava na PPNS: 6. 5. 2020.
ARHIVA PPNS
TONSKI SNIMAK PROMOCIJE (35:45)
Učesnici:
Slavica Jagličić, direktor Istorijskog arhiva Šumadije - uvod, odlomci
Miroslav Jovanović, urednik Kragujevačkih novina - recenzija
Predrag Ilić, arhivski savetnik MA - recenzija
Boriša Radovanović, autor
Fotografija autora na prednjoj korici: Miki Jevtović
Komentara: 0