Šareno, kočoperno kosmopolitsko perje, nostalgija i ljubav naša
Eseji
Jakov Ignjatović je došao isuviše rano
Milan Budisavljević – romanopisac, esejista i pripovedač
Plač bez suza nad selom i seljakom Milana Pribićevića
Niko (Bartulović) na ničijoj zemlji
Igre sa smrću Stanislava Krakova
Ispod osmatračnice svesti, tik do proplanka stvarnosti ili o Krležinim Dnevnicima
Marginalije
Okvir bez Srezojevićeve fotografije
Andrićeva mariborska anabaza
Nervoze oko Krleže
Dva Stanislava srpske književnosti – Vinaver i Krakov
Putopis
ЖАЛЬ НА СЕРЦЕ ВПАВ: IZLET U UKRAJINU
BRANjENICA
U mom pokojnom zavičaju, sada takođe ničijoj zemlji, branjenica (suva ili netom usečena grana pobodena od strane vlasnika nasred ledine ili njive) označavala je zabranu ispaše, nedvosmislena poruka upućena svim pastirima koji u blizini napasaju stoku.
Zbirkom ovih tekstova usuđujem se, bar na nekoliko sati, dok ih čitalac bude prelistavao, da uzurpiram delić ničije zemlje, pobadanjem tekstulane branjenice, dajući za pravo i svima drugima koji, igrom sudbine ili ličnim izborom, polažu prava na svoje parče ničije zemlje, jer je ona, kako izgleda, jedini zavičaj iz kojeg niko neće da nas proteruje.
Koncipirajući ovu knjigu tekstova, posledicu mojih strasnih čitanja, promišljanja i zalaganja, shvatio sam da oni, ovako okupljeni, na čudan način počinju da korespondiraju, da se dopunjuju i nadovezuju, čineći još čvršću celinu, još glasniji vapaj.
Naslov ove knjige nametnuo se sam po sebi. Književnost jeste ničija, a onda i svačija zemlja, gde se i pisac i čitalac susreću pod nikad do kraja objašnjivim okolnostima, nošeni i vođeni unutrašnjom glađu i sluhom, željni avanture i ispitivanja tuđih i sopstvenih granica. Ta podjednako zanosna i zastrašujuća zemlja, prepuna je iznenađenja i opasnih zamki, oduvek magnet znatižljenim i nezadovoljnim duhovima, lek i bolest u jednom telu.
Nadam se da će u ovim zapisima pažljivom čitaocu biti vidljivo nastojanje onog ko ih ispisuje da odgovori na daleku jeku unutrašnjih borbi pisaca čija dela čita sa zanimanjem i ne bez zanosa. Istovremeno, to je i zauzimanje za čvrsto literarno tle (prelomljeno, kao štap u vodi, sa zavičajnim, nacionalnim i internacinalnim) – ali i snažan otpor da ni jednom od njih ne pripada u celosti i za svagda.
Pošto sam odabrao tekstove koji, po ličnom osećanju, prate istu ili sličnu priču o književnosti, kao strasti i kao sudbini, pred mojim očima počele su da se otkrivaju veze, „do tad nepoznate“, između pisaca čije su me knjige i sudbine zaokupljale poslednjih godina.
Tako je Kišov kosmopolitizam, „u trenucima slabosti“, vapio za svojom sigurnom lukom, iz koje može da se slobodno otiskuje na pučinu, dok je Jakov Ignjatović trajno zazivao onu Srbiju, iz snova, koja ne postoji, a obreo se u onoj koju nikad nije razumeo, niti je ona imala razumevanja za njega.
Ovaj izbor nudi i zapitanost nad nekoliko tragičnih književnih i ljudskih sudbina. Pre svih, pesnika Dušana Srezojevića, pisca Nike Bartulovića, „zatočnika jugoslavenske ideje“, urednika Književnog juga, ali i jednog od prvih kritičara koji je sa oduševljenjem i bezrezervno pozdravio izlazak Andrićevog Ex Ponta. Zatim Stanislava Krakova, velike i nedovoljno čitane „hodajuće tragedije“, kako je sebe video iz zagrnanične perspektive. Kod prvog, Ničija Zemlja se pojavljuje u obliku ludnice; kod drugog je to ideja vodilja, a kod trećeg krst koji obrazuju etikete junaka i izdajnika, čija posledica je bežanje u Ničiju Zemlju zvanu – emigracija.
Među njima su i dva teksta o zaboravljenim piscima: Milanu Budisavljeviću i Milanu Pribićeviću, takođe stanovnicima Ničije Zemlje, koja može biti i ekvivalent zaboravu u istorijama književnosti, dok krajiško poreklo taj isti zaborav dodatno utvrđuje. Obojici je bio preči angažman (vojnički, politički, pedagoški i urednički) od neizvesne književne slave. O istom Milanu Pribićeviću, tada pukovniku u Zagrebu, iz godine 1918, nadahnuto i sa zahvalnošću u svojim memoarima piše njegov tadašnji ađutant – Stanislav Krakov, poručnik.
A da Ničija Zemlja može biti i bezobalnost ljudskog sna, jedinog prostora slobode usred predratne, ratne i poratne ludnice, usred srezojevićevske ludnice svakodnevlja, svedoči i tekst nastao na marginama Krležinih Dnevnika.
Izlet u Ukrajinu iz 2010. godine – izlet, dakle, u nepoznatu, a time i u bajkovitu zemlju, terao me je, kao i svakog neurasteničnog putnika, da se od nepoznatog branim očajničkim traženjem i nalaženjem sličnosti i podudarnosti (imajući u rukama Krležin Izlet u Rusiju, kao zastareli bedeker ili pokvaren kompas i zatajno sećanje na Vinaverove beskompromisne Ruske povorke); ni slutio nisam da će, nekoliko godina potom, ta ista nepoznata i nepregledna Ničija Zemlja Ukrajina, postati istovremeno i ničija i svačija i da će tu svoju ničijost i svačijost overavati ljudskom krvlju.
Ako već ne možemo da biramo mesto i zemlju u kojoj ćemo se roditi, možemo bar da stvaramo Ničiju zemlju (makar ona bila vinaverijansko „zemljište za tugu“), po sopstvenom osećanju i potrebi, rukovođeni glađu i znatiželjom, a često i sledom slučajnih asocijacija, makar ta zemlja bila jezovitija i od ove, kušane i znane. Da nas bar, na čas, uteši aktivno učestvovanje u njenom stvaranju, koje je istovremeno i rušenje stvarnosti koja nam nije sklona. Kao i da novouspostavljena stvarnost stvara nas.
U svom Splinu Pariza Vidosav Stevanović je već konstatovao otužnu činjenicu koje bi trebalo da su svesni svi umetnici, ispisujući, pri tom, ciničnu i bolnu pohvalu srednjoj klasi koja nestaje: „…Oni gore i oni dole nisu naši čitaoci, gledaoci, slušaoci, kupci, niti ih je briga za nas, osim kad nas treba za nešto iskoristiti, poslužiti se nama u okviru šire i dublje propagande ili pokazati kako ne treba živeti i misliti. Sirotinji nismo potrebni, bogataši jedva i da znaju da postojimo. Trenutno smo na ničijoj zemlji – i verujem da će to biti trajno stanje, do uspostavljanja nekog društva budućnosti…“
U svakom slučaju, gde god da se zaputimo, u ničiju zemlju sigurno stižemo.
Komentara: 0