Ja sam Šumadinac, rođen između Kraljeva i Kragujevca. Detinjstvo sam proveo u pitomini oko reke Gruže. Sećanja na rano detinjstvo nepogrešivo me vode do naručja mog dede Miloša, kome sam bio jedini unuk.
Zagrljen u njegovom krilu, okružen njegovim vršnjacima, slušao sam meni neverovatne priče o vilama, pšenici, kukuruzu, izvorima, detelini, bikovima, Soluncima i Nemcima, sirotinji i Albaniji, Karađorđevim zvezdama, kazanima i šljivama, i o neizbežnoj ljutoj koja je u flaši kružila do odlaska na spavanje. Kačamak sa mladim, jutrošnjim kajmakom i tvrdim sirom, topla postelja, lavež pasa tamo preko Kaljavca, dedin zagrljaj i laku noć. Rastanak od dede u drugom razredu osnovne škole označio je tvrđu svakodnevicu koja kao da je dobila neke oštre, naherene oblike.
***
Baš u vreme kada je deda umro roditelji su mi poklonili malu harmoničicu. Moja radost je bila ogromna, ljubio sam je od sreće i noću stavljao pored sebe na jastuk. Posle škole sam dva puta nedeljno trčao uz Sibničko brdo do kuće na vrhu. Tu je stanovao čika Rade, svirač. Najpre bi mi nešto odsvirao a onda prstom na prst pokazivao put ka Moravcu, Užičkom, Ja sam rođen… Oj, Moravo… Imao je običaj da zatvara oči dok svira. Stalno sam se pitao zašto taj čovek neprestano spava. A svira! I to sjajno!
***
Posle nekoliko godina krenuo sam u Kragujevac kod čuvenog Krleta, nastavnika u nižoj muzičkoj školi. Svakodnevno sviranje od pet sati. Škola i harmonika. Ne baš mnogo vremena za klikere koje su moji drugari neprestano kotrljali na proplancima gde je zemlje bila mekana. Zavrtiš bosom petom po mekanoj zemlji, pa u krug do besvesti. Potom utapkaš obode i rupa je spremna za giltanje. Bio sam stručnjak za one “iz visa”. U međuvremenu kola su proigrala a pesme zapevale. Moj otac Nole i majka Ljubinka isprazniće štalu a na mojim ramenima ponosno će se šepuriti prava harmonika “Paolo Soprani”. Neprestano sam je širio ispred ogledala ne mogavši da se nagledam jarko crvene boje i mirisa “na novo”. Pucao sam od zadovoljstva i sreće!
***
Harmonika uglancana, a bogami i ja. Cipele sjajne, pantalone od trevire sa ivicom na žilet, bela košulja, na desnoj ruci sat Omikron. Pravi harmonikaš. Svete, mali li si?
***
Kako ćemo? Možemo li? Gde će da stanuje? Sa 14 godina našao sam se u velikom gradu Nišu, u Muzičkoj školi. Prijemni ispit, otpevaj ovo, odsviraj ono, otkucaj ta, ta, taa tata, taa, ta… Znaš note? Znam! Čekajući na rezultate, skuturen između osnovaca iz južne, istočne Srbije, Pomoravlja… slušao sam kako iz vežbaonica odzvanjaju Mocarti, Bahovi, Betoveni, Serbezovski, Bilkići i Lutajuća srca. Zvučna papazjanija maturanata koji su spremali završne ispite nas onako zabezeknute debelo je obeshrabrivala. Ipak, posle nekog vremena ugledah svoje ime na spisku onih koji su primljeni.
***
Hor mladih “Dr. Vojislav Vučković” upravo se vratio iz Belgije gde su proglašeni za najbolji omladinski hor u Evropi. Profesor i dirigent Ica Milosavljević. Veliki! Eto i mene među njima. Golobrad, sitan. Moja kuma Bilja Krstić i danas me ucenjuje fotografijom na kojoj smo ona i ja, ona skoro za glavu viša od mene. Kakav stas takav i glas.
***
Pravda dolazi sa početkom mutacije. Sunovrat u dubine. Bas! Kraljević Marko u junaštvu! Niko ne može tako duboko kao ti! Harmonika mi se nekako „ispustila“. Nisam više imao pređašnju radost i drugi deo harmonikaškog dueta nastavio je sam. Danas važi za jednog od najboljih na Balkanu. Miša Mijatović!
***
Sa horom mladih su počela nezaboravna putovanja po svetu. Počeo sam da studiram na Muzičkoj akademiji u Skoplju. Niška kolonija je funkcionisala besprekorno. Delili smo sve, družili se i bili dobri i ozbiljni studenti. Prošla je godina dana i otišli smo na Horske svečanosti u Niš. Posle solo nastupa na mene se obrušio ciklon zvani D.D.M. (Dara Matić Marović). - Da li biste sa horom Branko Krsmanović nastupili na Dubrovačkim letnjim igrama? - Molim? - Pa da, sutra idete s nama za Beograd, imaćemo nekoliko proba, onda u Dubrovnik na radno letovanje i na kraju koncert. - Da!
***
Atrijum Kneževog dvora. Koncert - “A jer je čovek čovek“. Breht. Pred izlazak na scenu podviknuo sam na samog sebe. Bilo je vrlo kritično, toliko sam se tresao da mi je pretilo ispadanje iz vlastitih pantalona. Ipak sam skupio snagu i zapevao. Na kraju koncerta ovacije! Dara osmehnuta daje znakove da je sve u najboljem redu. Ja se klanjam i mnogo mi je lepo! Primio sam se!
***
U Beogradu - Krsmanac. Neizbežna dobrodošlica. Toplina. Propevane noći! I opet druženja koja obogaćuju moju torbu sećanja. Upisujem Muzičku akademiju, solo pevanje kod profesorke Biserke Cvejić. Veliko svetsko ime operske scene, nemerljivo iskustvo sticano na najvećim operskim scenama i otvorena vrata njenog doma u kome nas je čekao voljeni čika Duško, njen suprug. Otorinolaringolog, vrsni fonijatar koji nam je objašnjavao kako funkcioniše taj čudesni glasovni aparat. Njihova kuća je za sve nas, Biserkine studente, bila i naša kuća. Moja starija ćerka se zove Biserka.
***
Sad već naviknut da je sreća u nekom tajnom srodstvu sa mnom odlazim na audiciju za Hor RTB. Primljen. Uskoro su se održavali Mokranjčevi dani. Hor RTB je snimio ceo Mokranjčev opus. Liturgiju, Opelo, Rukoveti. Vlada Mikić, koji je pevao jektenija, razboleo se. Maestro Jagušt me pozove i kaže: - Ajde mali da te vidim! Generalna proba u Negotinu. Počinjem Liturgiju i pri završetku fraze mi đavo ne dade mira i ja završih sa teškim narodnjačkim trilerom. Nastala je neopisiva pomama i zaglušujući smeh a prema mojoj glavi je iz meastrovih ruku poletala partitura. Posle koncerta mi je šapnuo: “Bravo, Vučko!”. Od tada sam za njega bio Vučko!
***
Potom audicija za solistu beogradske Opere. Primljen. Prodana nevesta, Bal pod maskama, Lovci bisera, Boris Godunov, Seviljac. Jednom sam morao da bežim sa scene spasavajući goli život. Pevao sam Cunigu u operi Karmen. Don Hozea je pevao Vladislav Pjavko, velika zvezda Boljšoj teatra, ali neobuzdanog temperamenta. Mada smo imali precizno izrežiranu scenu mačevanja, on je razgoračenih očiju počeo besomučno da udara po mom maču kojim sam pokušavao da se zaštitim. Videvši da je vrag odneo šalu i da će me strefiti po glavi sa onim gvožđem bacio sam mač i trk sa scene. Neko vreme je ostao na sceni sam ne verujući svojim očima, a ja sam ga vrebao u blizini incpicijenta čekajući da se smiri. Potom sam se vratio na scenu i nastavio da pevam, sve ga držeći na oku u slučaju da ga njegov nekontrolisani temperament ponovo ne uzme pod svoje.
***
Sa horom i orkestrom RTB otpevao sam veliki broj instrumentalnih dela. Sa Krsmancem i ženskim horom Kolegijum muzikum proputovao Evropu i svet uzduž i popreko. SSSR, Mongolija, Kina... Koncerti u Kini izazivali su veliko interesovanje. U nekom gradu, ne sećam se više imena, izašao sam iz hotela i istog trenutaka postao atrakcija za Kineze koji su se okupljali oko mene. Onako dugokos, sa bradom, za tada još uniformisane Kineze, predstavljao sam čudo neviđeno. Netremice su me gledali i klimali glavama. Počeh i ja da klimam i sve tako klimajući vratih se u hotel. Imali smo sjajnog prevodioca koji nam je objasnio da imamo velike noseve i da smo zato malo čudni lokalnom stanovništvu. Simpatični Li je studirao u Beogradu i dobro je govorio srpski. Pre neki dan na TV vidim Lia kako daje izjavu. Danas je ambasador Kine u Beogradu.
***
Sa Kolegijumom sam išao na turneju po Rusiji. Imali smo koncert u Suzdalju, kažu kolevci pravoslavlja, malom gradiću sa više od stotinu crkava i manastira. Nažalost, u to vreme poprilično oronulih i opustelih. U Vladimiru smo imali koncert u Muzeju stakla. U nekadašnjoj crkvi freske su prebojene, akustika naravno odlična, koncert još bolji. Sutradan oko podne spustim se u restoran na kasni doručak. Kuvana jaja, kobasice, pivo, konjak i gazirana voda! U zlo doba dva oficira sednu pored mene. - Od kakaja strana si ti? Ja na ruskom, to je nama naša zemlja dala, izigravam mangupa pa ih začikavam da pogode. Zaključiše oni da smo slavjanska braća i u to ime da nazdravimo. Na stolu litra konjaka a oni napuniše tri velike čaše. Mora naiskap. Teška disciplina! Kad su dokrajčili flašu, stariji me iznenada zgrabi za ruku i zatraži da ga odvedem u sobu kod devojaka. - Vaše devojke su najlepše, kaže. Steže mi slavjanski brat ruku koja počinje da trne. Pretrnuo sam ubrzo sav, kažem - Evo idem, i pobegnem u sobu, ali uskoro ih začuh kako urlaju po hodniku i traže me. Iskočio sam kroz prozor i sakrio se u obližnji park satima čekajući da izađu iz hotela. Noć sam proveo na višim spratovima.
***
Da, i mnogi za nijansu pristojniji su mi potajno zavideli zbog činjenice da sam okružen sa toliko lepih devojaka. I ja sam sam sebi zavideo! Lepe devojke, pesma ... Ima li šta lepše? Ima!
***
Uskoro su me pozvali da u Narodnom pozorištu učestvujem u predstavi „Solunci govore“. Zatim je došla predstava „Seoba Srbalja“. U podeli je bila i mlada, talentovana glumica Željka Bašić. Splićanka, lepa, glasna i jasna! Jednog dana na probi je trebalo svi da okrenu leđa publici i meni koji sam pevao ispred njih. Splićanka se nije obazirala na zahteve rediteljke. Nije htela da se okrene. Prošle godine smo proslavili 30 godina braka.
***
Druženja u „Rupi“ (klubu Narodnog pozorišta ) su ušla u pozorišne anegdote. Okruženi velikanima pozorišne scene kalili smo se i na sceni i u „socijalnom junaštvu“. Sedeti sa veličanstvenim boemima, učestvovati u nerežiranim noćnim predstavama, majstorlucima svih umetničkih zanata bila je privilegija iz koje se sticalo znanje za ceo život. Naravno, znao se red. Pridošlice ćute, slušaju, pažljivo, dive se boljima, poštuju iskustvo i potom prema zasluzi dobijaju svoje mesto i orden pripadnosti.
***
Željka i ja smo napravili pravu šumadijsku svadbu - 300 ljudi pod šatrom! Svirali su nam vlaški Romi! Dan i noć. Pevači Narodnog pozorišta, Krsmanca, Kolegijuma, RTB… smenjivali su se sa Skopljancima, Nišlijama, Splićanima. Naši drugari su odlazili na polje da se odmore, odspavaju turu, pa potom osnaženi jurišali pod šatru da osvoje mikrofon.
***
U Operi u Beogradu pročuo se glas da se snima film Boris Godunov. Reditelj Andrej Žulavski. Milionski budžet, Rajmondi, Rostropovič, Višnjevska. … Odem na audiciju. Dvadesetak dana sam proveo na snimanju. Neprocenjivo iskustvo. Godinu dana posle toga šetao sam Parizom i ugledao plakat na kojem se nalazila i moja našminkana fizionomija. Odneo sam plakat majci u Šumadiju. Bila je neizmerno ponosna i seljanima je pričala ko je Boris Godunov. Pre toga im je već držala predavanja o duhovnoj muzici, operama…
***
Rodile se sestre Savić. Beka, rediteljka i dramaturg, mlađa Kruna glumica. Obe karijeru kale u Državnom pozorištu u Visbadenu. Roditelji priznaju da su ponosni do neba i zvezda! Dobro su ispale! Mislio sam da će rasti između Šumadije i Dalmacije. Kraj avgusta ž91. promenio je naše živote. Vratio sam se nakon projekta Eureka i Mocartovog rekvijema u Atini. Plate bedne, atmosfera u pozorištu, na ulicama, u gradu, mračna. Odlučili smo da “ja odem prvi”. Da nađem mesto za nas i našu širu porodicu. Polagao sam audicije u Liježu, Ženevi, Bazelu, Kelnu. Svugde su mi nudili angažman od iduće sezone. Uređeni organizovani Zapad. Meni je trebalo uhlebljenje odmah. To su mi ponudili u Kelnu. Pet meseci pre dolaska porodice sam proveo sam. Ti meseci nisu našli mesta u mojoj torbi sećanja. Na početku mog angažmana kelnska Opera je išla na turneju u Japan. Na granici više od sto članova opere prolaze carinsku kontrolu a ja – stoj. Stao sam. Godine nesnalaženja u jeziku, ljudima. Strahovi, rat, neshvatanje i neprihvatanje ne mogu da stanu u ovu priču. A i ne treba.
***
Pre dve godine uspeo sam da ostvarim svoj davnašnji san. Snimio sam CD sa starogradskim pesmama u novom svedenom aranžmanu. Basso profondo, Schwarze bass, Crni bas. Bez mog druga Nikole Čuturila ne bi bilo ni ovog CD. U vrednu torbu sećanja već sam spremio i ono što se dogodilo jedne večeri. U stanu našeg prijatelja, ratnog snimatelja Velje Đurovića, uskom krugu prijatelja pustio sam demo snimke sa tog CD. Ja sam sa Željkom otišao a naši prijatelji su ostali i do duboko u noć preslušavali pesme moje mladosti. Ujutru telefon nije prestao da zvoni. Veljko je rekao da će on sa svojom ekipom snimiti spot. Miroslav Lekić će režirati, Branko Đorđević će se pobrinuti za ton. Goran Musić će snimiti film o snimanju i fotografisati. Tale, Sonja, Mira… će glumiti u spotu….. Ta tri dana snimanja i promocija samog CD spadaju u moje najlepše uspomene. Sa tim prijateljima kad dođem u Beograd uvek zapevam te pesme. Ponekad zatvorenih očiju. Uvek pomislim kako bi bilo lepo da me vidi čika Rade, svirač sa Sibničkog brda.
O Sagovorniku
Vukašin Savić, operski pevač, rođen je u Šumadiji, 1958. Školovao se u Kragujevcu, Nišu, Skoplju i Beogradu. Diplomirao solo pevanje u klasi prof. Biserke Cvejić. Kao solista horova: RTB, Krsmanca, Kolegijum muzikum, Josif Marinković, Dr. Vojislav Vučković, I.G. Kovačić... nastupao je širom bivše Jugoslavije, Francuske, Španije, Grčke, Rusije, Kine. Otpevao je skoro sva vokalno instrumentalna dela pisana za bas. Vukašin Savić je bio solista Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Od 1992. peva u Operi u Kelnu. U izdanju RTS nedavno je snimio CD Crni bas sa starogradskim pesmama. Sa suprugom Željkom Bašić, glumicom i novinarkom, živi i radi u Kelnu.
Komentara: 0