Na centralnom groblju srpske vojske iz Prvog svetskog rata, u kragujevačkim Šumaricama, komunisti su polomili krstove i zasadili šumu
(gore levo) Izgled groblja u Šumarica pre nego što su ga komunisti porušili (gore desno) Sada je na ovom mestu šuma. Na svom mestu stoje samo kameni lav i poneki spomenik koji je nadživeo komunistički vandalizam. Iza mesta sa kog je slikano, obnovljeno je oko 150 spomenika, ali bez napomene da je tu i dalje na hiljade neobeleženih grobova (dole levo) Iza kamenog lava vidi se manji deo groblja, koji je uređen 1998. godine (dole desno) Slika sa sahrane
Svi mi znamo za srpsko vojničko groblje Zejtinlik u Solunu. Tu su sahranjeni junaci sa Solunskog fronta izginuli od 1916. do 1918. godine.
Međutim, da li se neko zapitao gde su sahranjeni srpski vojnici pali na Ceru, Kolubari i u drugim bitkama vođenim u Srbiji 1914. i 1915. godine? Gde je Zejtinlik u Srbiji? To groblje je, očigledno, neko uništio. Prva sumnja pada na Nemce. Oni su držali Srbiju pod okupacijom od 1915. do 1918, pa zatim, ponovo, od 1941. do 1944. I danas mnogi veruju da su nam Nemci bili najveći neprijatelji u ovom veku.
Međutim, nisu Nemci! Čak ni oni u uniformama Hitlerove vojske! Ali, pođimo redom.
KAMENI LAV
Centralno groblje srpske vojske u Prvom svetskom ratu nalazilo se u Šumaricama pored Kragujevca. Kada je počeo rat, u Kragujevac su se smestili prestolonaslednik Aleksandar, Vrhovna komanda, a pored ostalog i centralna bolnica srpske vojske.Bolnica se nalazila na mestu gde su danas stadion Fudbalskog kluba „Radnički“ i gornji deo Velikog parka, kao i u obližnjoj kasarni. U bolicu su donošeni teški ranjenici sa svih frontova, počev od kraja leta 1914. godine. U zimu 1914/15. bilo je mnogo obolelih od pegavog tifusa. Iz brojne medicinske ekipe, do danas je najviše ostala upamćena jedna strankinja koja je došla da pomogne Srbima – Elizabet Rouz.
Preminuli vojnici sahranjivani su na brdašcu – tada nepošumljenom – zapadno od Kragujevca. Na tom mestu je već postojalo vojničko groblje, osnovano u vreme srpsko-turskih ratova 1876-1878. godine, a možda i još ranije. U mirnodopskim vremenima, ovde su sahranjivani vojnici preminuli za vreme služenja vojnog roka u Kragujevcu. Sahrane su učestale sa balkanskim ratovima 1912-1913, a naročito kada je počeo Prvi svetski rat. Tokom Prvog svetskog rata groblje se višestruko uvećalo.
Oktobra 1915. godine, srpska vojska se povukla prema jugu, a Kragujevac su zauzele nemačke i austrougarske trupe. Okupator nije oskrnavio srpsko vojničko groblje, nego je u produžetku počeo da sahranjuje svoje poginule i umrle vojnike.
Slučaj je hteo da početkom rata u Topolu budu donesena dva lava od belog mermera, isklesana u prirodnoj veličini, u ležećem položaju. Lavove je naručio Kralj Petar Prvi Karađorđević, želeći da ih postavi ispred kapije svoje zadužbine na Oplencu. Jednog od ovih lavova Nemci i Austrougari krajem 1915. godine donose iz Topole i postavljaju ispred svog vojničkog groblja u Šumaricama. Lav je gledao na nemačke i austrougarske grobove, dok se na svega nekoliko koraka pored njega nalazio poslednji red srpskih grobova.Na postamentu spomenika okupator je isklesao reči „Pro patria“ (za otadžbinu). Po oslobođ enju, ovaj natpis je zamenjen novim, srpskim, koji i danas postoji: „Zahvalna otadžbina -1914-1918“. Između dva rata vojnici su i dalje sahranjivani u Šumaricama, sa desne strane kamenog lava. Okupatorsko groblje nije oskrnavljeno, ali nije Bog zna kako ni održavano; čuvar groblja, čija se kuća nalazila tridesetak metara ispod i ulevo od kamenog lava, imao je previše posla sa hiljadama srpskih grobova.
Ni 1941. godine, kada se vratio u Kragujevac, nemački okupator nije oskrnavio srpsko vojničko groblje. Svoje vojničko groblje tada je doveo u red, a uskoro je tu počeo da sahranjuje poginule i umrle vojnike Trećeg rajha. Ovde je sahranjeno i onih deset nemačkih vojnika, koje su četnici pukovnika Draže Mihailovića likvidirali 15. i 16. oktobra 1941. u borbama na putu Kragujevac-Gornji Milanovac.
DOLAZE KOMUNISTI
Oktobra 1944. godine Nemci odlaze iz Kragujevca, a iza njih, umesto srpske vojske kao 1918, sada u grad ulaze Sovjeti i jugoslovenski partizani. Odmah po osvajanju Kragujevca partizani hapse i streljaju veliki broj građana. Kako je jedna od optužbi za streljanje bez suda bila „saradnja sa okupatorom“, čuvar groblja, sa sinom i dve kćerke, beži iz svoje kuće; bojao se da ne izgube glave, jer je pomagao Nemcima prilikom sahrane njihovih vojnika.
Komunisti su odmah porušili sve nemačke i austrougarske grobove. Potom su uništili krstove sa humki rodoljuba koje su, u neposrednoj blizini, Nemci streljali 21. oktobra 1941. godine. Srpsko vojničko groblje,u tom prvom naletu, nisu dirali, ali je ono počelo da propada jer više nije imao ko da ga održava.
Prošlo je više godina od tzv. oslobođenja, kada je Radomir Rakonjac, koji je 1914. i 1915. bio bolničar u centralnoj bolnici srpske vojske u Kragujevcu, a potom vojnik, učesnik Albanske golgote i Solunac, načuo da komunisti spremaju neko zlo u vezi srpskog vojničkog groblja. Zato je poslao sina Milovana, koji je već tada bio na glasu kao dobar fotograf, da ode i krišom snimi groblje.
Slutnje starog Rakonjca su se obistinile.
Jedne noći, uoči prvog snega, komunisti su odneli krstače sa srpskog vojničkog groblja iz 1914/15. godine, kao i one iz balkanskih ratova. Ostavili su samo lava i dva kamena spomenika (krstače su bile drvene). Niko nije znao kada su tačno to učinili niti gde su bacili krstače.
Za zločin su najpre saznali Solunci, možda već posle nekoliko dana. „Moj otac je zaplakao kada je video da nema krstača“, kaže Milovan Rakonjac. Ali ni Solunci, najhrabriji među Srbima, nisu digli glas.
Znali su: jedna reč odvešće ih na neku od neobeleženih masovnih grobnica u Kapislani, Ilićevu, Petrovcu ili na Metinom brdu, poput mnogih drugih, počev od oktobra 1944. godine. A ništa se neće promeniti. Tako je Kragujevac i ovu nesreću ispratio muklim šapatom, pognute glave, kao i druge velike nesreće od tog oktobra. Ali komunisti nisu ćutali. Njihova propaganda neprestano se rugala Kragujevčanima pričama o „slobodarskom gradu“.
Sledećeg proleća, iznad kostiju srpskih vojnika i oficira, posadili su drveće. Već posle nekoliko godina gusto žbunje je prekrilo vojničko groblje. Sada je to već prava šuma, koja dominira zapadnim delom grada. Ova šuma savršeno skriva mesto zločina, ali i brojne ljubavne parove koji je posećuju i ne sanjajući gde se nalaze.
PREDKUMANOVSKA SRBIJA
Nije, međutim, samo šumi namenjena uloga skrivanja zločina. U to smo se uverili kada smo sa Milovanom Rakonjcem posetili Spomen park „21. oktobar“, u čiju nadležnost spada čitav ovaj kompleks. Na pitanje o srpskom vojničkom groblju usledio je odgovor da je ono tu, gde i oduvek, i da je skoro uređeno. Na prvi pogled, odgovor je tačan. Sa leve strane kamenog lava zaista postoji srpsko vojničko groblje – ono starije od 1912. godine. To groblje komunisti nisu srušili, ali ga nisu ni čuvali, tako da je na njemu ostalo još svega nekoliko desetina spomenika, od kojih su neki izmeštani prilikom izgradnje tzv. etno kuće (zato na ovom delu groblja ima i mlađih spomenika). Ali,i to što je ostalo dovoljno je za zamku postavljenu budućim generacijama: ako bi neko na starim mapama, ili u starim knjigama, saznao za vojničko groblje zapadno od Kragujevca, možda ne bi primetio da je ovo što je ostalo samo deo jednog velikog groblja.
Komunistima nije bilo teško da primene takvu taktiku,jer njihova ideologija priznaje samo „predkumanovsku Srbiju“, tj. Srbiju koja je postojala pre 1912. godine i pobedonosne bitke protiv Turaka na Kumanovu. Oni smatraju da je Srbija bila agresor u Prvom i Drugom balkanskom i Prvom svetskom ratu: tada je „velikosrpska buržoazija“ vodila „osvajačke ratove“, u kojima je „okupirala“ Makedoniju, Kosovo, Stari Ras, Hrvatsku, Sloveniju… Tako je uništavanje srpskog vojničkog groblja 1912-1918. komunistima predstavljalo jedan simboličan akt u njihovoj politici vraćanja Srbije u predkumanovske granice.
Međutim, Milovan Rakonjac smatra da komunisti groblje starije od 1912. godine nisu srušili iz drugih razloga.“To groblje je bilo u takvom stanju da nisu imali šta da uklanjaju. Svi spomenici su bili porušeni i zarasli u korov.Tek kada je pravljena etno kuća, krajem sedamdesetih, neko se setio šta znači jedan krajputaš. Tada su preostali spomenici dovedeni u red, a prazna mesta su popunjena novim drvenim krstačama bez oznaka. Jedan deo spomenika je izmešten jer je etno kuća napravljena upravo na gornjem delu groblja, mada je sav prostor iza prazan“, kaže Rakonjac.
DIKTATOR U KRAGUJEVCU
Prema svedočenju Milovana Rakonjca, porušeno vojničko groblje bilo je dugo oko 250 a široko oko 150 metara. Prvi grobovi postavljeni su 1912. godine, odmah iza mesta gde se sada nalazi hotel „Šumarice“. Poslednji red grobova pruža se počev od desnog boka kamenog lava. Krstače su bile obeležene rednim brojevima. Najveći broj koji se vidi na Rakonjčevoj fotografiji je 1.232. Po njegovoj proceni, moglo je biti oko 2.500 krstača. Tačan broj se može saznati otkopavanjem grobova,ili u nekoj arhivi, ako je komunisti nisu uništili.
Hotel „Šumarice“ podignut je na mestu Lovačkog doma iz 1935. godine, mada je mogao biti sagrađen bilo gde u okolini, jer se u čitavom kraju, pored groblja, nalaze samo šume i livade. Ali, komunistička vlast je rušila uspomene na prethodno vreme. U slučaju Lovačkog doma to nije bilo jednostavno, jer je, po svedočenju Milovana Rakonjca, pored neprocenjive umetničke vrednosti, on imao i neobično čvrstu konstrukciju. „Jedva su ga srušili“, kaže Rakonjac. „Lovački dom bi sigurno nadživeo ovaj hotel“.
Lovačka kuća, međutim, i pored svih svojih vrednosti, nije mogla da ispuni jednu posebnu namenu kao njen naslednik. Hotel „Šumarice“ je, naime, pravljen sa specijalnim odajama za J. B. Tita, koje je on posetio svega dva-tri puta. Poslednji diktatorov dolazak u Kragujevac, 1978. godine, bio je koban za stari centar grada. Lokalni komunisti,u ubeđenju da se Titu neće svideti stare građevine, porušili su ih sve odreda. Tada je stradala i velelepna zgrada Ujedinjene banke.
Ali, lokalni komunisti su ovom prilikom načinili i jednu neshvatljivu grešku. Specijalno za diktatora, na nekoliko stotina metara od hotela „Šumarice“, napravili su tzv. etno kuću u šumadijskom stilu.Kada je iz svojih odaja Tito krenuo u šetnju, domaćini su mu rekli da će sada videti kako je izgledala jedna seljačka šumadijska kuća u prošlom veku. Kao službeni fotograf, Milovan Rakonjac se tog jutra nalazio svega nekoliko koraka od diktatora. „Kada je čuo za šumadijski stil, kačaru, sušaru i ostale detalje, Tito je ljutito odmahnuo rukom i odbio da ide u tom pravcu“, kaže Rakonjac.
Narednih godina niko nije brinuo o etno kući. Lagano je propadala, da bi najzad, do temelja izgorela u požaru koji je izbio pod nerazjašnjenim okolnostima. Ono malo materijala što je ostalo iza vatrene stihije, kragujevačka sirotinja je odnela do poslednjeg kamena. Tako je ovaj projekat lokalnih komunista imao neslavan i početak i kraj. Možda zbog toga što je podignut na grobovima srpskih vojnika i oficira.
KRALJEVA GLAVA
Po osvajanju Kragujevca, komunisti nisu rušili samo krstove na grobovima, već i spomenike koji su im smetali. Pored ostalog, srušili su i spomenik kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću, izliven od topova iz minulih ratova, koji se nalazio na ulazu u Zavod („Crvena zastava“). Na tom mestu kasnije su podigli spomenik livcu, koji, inače, ima savršeno umetničko rešenje: livac je prikazan sa neobično malom glavom a ogromnim telom. Slučajno ili namerno, umetnik je tačno prikazao šta se u komunizmu očekuje od radnika, a da komunisti to nisu primetili.
Spomenik kralju Aleksandru srušen je ujesen 1946. godine. Prema svedočenju Milovana Rakonjca, spomenik visok 12-13 metara vezan je čeličnim sajlama, koje su vukle dve ruske samohotke. Scenu je posmatrala masa sveta, ali niko se nije usudio da nešto kaže, osim Milovanovog oca Radomira. Praveći se da ne vidi dobro, stari Rakonjac je pokušao da prođe pored stražara.
– Gde ćeš? – pita ga stražar. – Ne mogu da vidim šta piše na spomeniku, – odgovorio je Radomir Rakonjac podešavajući naočare. – Deder, pročitaj mi ti mladiću. – Čiča, bre, zar ne vidiš onolika slova! – odgovorio je komunista. – Ne vidim, dete, pročitaj mi, molim te, – navaljivao je Radomir, mada se ogroman natpis na spomeniku video s kraja grada. – Piše „Čuvajte Jugoslaviju“, – reče na kraju komunista. – U, bre, pa što ga onda rušite, – odgovori Radomir glumeći iznenađenje, – a ja sam mislio da piše „Čuvajte mi decu i Mariju“.
Tada je stari Rakonjac rekao da je on Solunac, zaklet kralju i otadžbini, a možda bi rekao još nešto da ga sin nije vukao za rukav. Za svaki slučaj, izgubili su se u gužvi.
Kada se 1959. godine zaposlio u „Zastavi“, Milovan Rakonjac se iznenadio videvši, pored livnice, kraljev spomenik u ležećem položaju. „Svakoga dana sam prolazio pored kralja“, seća se Milovan. „Čini mi se da je neko izmerio nos: bio je dug 56-57 centimetara“.
Posle nekog vremena, spomenik su počeli da seku, od nogu pa naviše, i tope u livnici. Na kraju, negde 1964. ili 1965, ostala je samo glava. Dugo je stajala iza livnice, sve dok, iznenada, nije nestala. „Nadam se da u ‘Zastavinom’ muzeju znaju gde je kraljeva glava“, kaže Milovan Rakonjac.
Spomenik kralju Aleksandru je, inače, izliven u toj istoj livnici, 1936. godine, što je manje poznato.
HOĆE LI GROBLJE BITI OBNOVLJENO?
Redakcija „Pogleda“ uputila je pismo predsedniku Skupštine opštine Kragujevac, Veroljubu Stevanoviću, u kome se kaže:
„Poštovani gospodine,
Uz pomoć fotografa Milovana Rakonjca nedavno smo došli do jednog zapanjujućeg otkrića.
U Šumaricama, između hotela i kamenog lava, nalazi se centralno groblje srpske vojske iz Prvog svetskog rata. Na groblju su sahranjivani vojnici, podoficiri i vojnici preminuli u centralnoj bolnici, koja se takođe nalazila u našem gradu. Bolnica je radila od Cerske bitke do oktobra 1915. godine, kada se srpska vojska povukla na jug.
Ovo groblje ima isti značaj kao Zejtinlik u Solunu. U Kragujevcu se nalazilo centralno groblje srpske vojske 1914. i 1915, a u Solunu tokom tri naredne ratne godine.
Posle Drugog svetskog rata, komunisti su porušili sve krstače sa srpskog vojničkog groblja iz Prvog svetskog rata, kao i sa grobova iz Prvog i Drugog balkanskog rata, koji su se nalazili u neposrednoj blizini. Odneli su ukupno oko 2.500 krstača.Nisu porušili samo grobove starije od 1912. godine. Krstače, koje su bile drvene, verovatno su spalili. Na grobovima koje su oskrnavili podigli su šumu.
U tom vremenu strahovlade, niko nije digao glas protiv ovog vandalskog čina. Međutim, kako je pre nekoliko godina u Kragujevcu došlo do smene organa uprave, verujemo da se ova teška nepravda može ispraviti. Neophodno je sprovesti istragu u vezi ovog slučaja i obnoviti srpsko vojničko groblje.
U neposrednoj blizini srpskog, nalazilo se nemačko vojničko groblje iz Prvog i Drugog svetskog rata, koje su komunisti takođe porušili. Smatramo da i za ovo groblje treba pronaći odgovarajuće rešenje, jer Srbi ne skrnave grobove svojih neprijatelja.
Gospodine predsedniče,koristimo priliku da Vas podsetimo i na sudbinu oko 2.300 krstača na grobovima rodoljuba koje su Nemci streljali 21. oktobra 1941. godine u Šumaricama, Grošnici i Ilićevu. Ove krstače komunisti su takođe porušili i bacili, a još nisu preduzete mere za njihovo vraćanje.
Najzad, gospodine predsedniče, smatramo da treba obeležiti i grobove građana koje su komunisti streljali u Kragujevcu, počev od oktobra 1944. godine. Na žalost, prema prvim procenama, i ova brojka je četvorocifrena. Da bi se sprečile špekulcije sa brojem žrtava Drugog svetskog rata, smatramo da je neophodno načiniti precizan popis. U nekim opštinama, u kojima su upravu preuzele opozicione stranke, takav popis je upravo u toku. Popisuju se žrtve svih vojnih i paravojnih formacija: okupatorske, četničke, komunističke i druge.
Nadamo se da će ovo pismo skrenuti Vašu pažnju.
U Kragujevcu, 27. 9. 1998. g. Glavni i odgovorni urednik, Miloslav Samardžić
Na osnovu starih fotografija i brojeva na krstačama zaključili smo da je ovde bilo više od 2.000 grobova
Na obodu kragujevačkog spomen parka Šumarice postoji staro vojničko groblje, za koje i mnogi Šumadinci ne znaju, a na kome je sahranjeno oko 2.500 ratnika iz nekoliko ratova. Razlog neupućenosti je što danas postoji tek 30-ak spomenika, a krstače su nestale u ratnim vihorima i političkim previranjima.
Razmere ovog vojničkog groblja tolike su da ga često nazivaju "srpski Zejtinlik".
Neupućeni u to da su grobovi na daleko većem prostoru nego što je označeno, Kragujevčani šetaju preko grobova, zaljubljeni ovde razmenjuje nežnosti.
Staro vojničko groblje u Kragujevcu prostire se sa leve strane puta za Gornji Milanovac. Večni mir na ovom mestu našli su ratnici iz srpsko-turskih ratova (1876- 1878.), Balkanskih ratova (1912- 1913.), kao i iz Prvog svetskog rata (1914- 1918.) i Drugog svetskog rata. Ovde su grobovi čak i okupatora Srbije. Rame uz rame leže oni koji su jedni na druge pucali.
Groblje je nastalo posle podizanja Vojne bolnice u Kragujevcu, 1867. godine, objašnjava za Telegraf.rs Đorđe Milovanović istoričar umetnosti kragujevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
- Na osnovu starih fotografija i brojeva na krstačama zaključili smo da je ovde bilo više od 2.000 grobova. Tu su bili sahranjeni vojnici koji su poginuli počev od Srpsko - turskih ratova, koji su preminuli u Vojnoj bolnici.
Takođe, deo groblja je austrougarskih, odnosno nemačkih vojnika, uz sami drum za Gornji Milanovac. Zavod je načinio detaljnu mapu groblja. Sada je ipak teško otkriti gde su čiji grobovi, tlo se menja, pomera, korenje drveća koje je tu kasnije posađeno učinilo je svoje. Mi smo poslednje radove na groblju sproveli 2006. godine i tada smo sanirali nadgrobne spomenike i načinili popis imena na osnovu podataka dostupnih sa spomenika, objašnjava Milovanović.
Kako je spomenika tek 30-ak, a na staroj fotografiji nastaloj posle Prvog svetskog rata se jasno vidi na krstači broj 1232, postavlja se pitanje - šta je sa ostalim grobovima preko kojih danas Kragujevčani šetaju. Istorija otkriva deo priče.
Početkom Prvog svetskog rata, Kragujevac postaje središte državnih ustanova. Prestolonaslednik Aleksandar, Vrhovna vojna komanda i centralna bolnica srpske vojske, iz Beograda se sele u Kragujevac. U ovu centralnu bolnicu su donošeni teški ranjenici sa svih frontova, a onda je tokom zime 1914. godine zavladala i epidemija pegavog tifusa. Tada nepošumljeni deo Šumarica postao je centralno groblje srpske vojske.
Uz grobove ratnika iz srpsko- turskih ratova počeli su da niču humke iz Prvog svetskog rata. Groblje se višestruko uvećalo. Svaki grob je obeležen drvenim krstom na kome je umesto imena bio broj.
- Oktobra 1915. godine, srpska vojska se povukla prema jugu, a Kragujevac su zauzele nemačke i austrougarske trupe. Okupator nije oskrnavio srpsko vojničko groblje, nego je u produžetku počeo da sahranjuje svoje poginule i umrle vojnike, piše Miroslav Samardžić, novinar i književnik, urednik internet sajta "Pogledi", jedan od najboljih poznavalaca istorije starog vojničkog groblja.
Okupatori su tada postavili mermernu skluptura lava u prirodnoj veličini, a na postamentu je isklesano "Pro patria", što znači "Za otadžbinu". Posle oslobođenja, nemački natpis je zamenjen srpskim, "Zahvalna otadžbina 1914-1918", koji se i danas nalazi na postamentu. Po završetku Prvog rata okupatorsko groblje nije skrnavljeno, ali nije ni održavano.
Kada je 1941. godine Kragujevac ponovo okupiran, nemačka vojska nije skrnavila srpsko groblje. Svoje su uredili, pa počeli da sahranjuju poginule i umrle vojnike Trećeg rajha. Kada je završen Drugi svetski rat, nova vlast je porušila nemačke i austrougarske grobove, piše Samardžić.
Srpsko vojničko groblje nisu dirali, ali je ono počelo da propada jer nije održavano.
Svedoci su posleratnih godina tvrdili da su nove lokalne vlasti naložile da budu poskidane i odnete krstače sa srpskog vojničkog groblja iz 2014. i 2015. godine. Nad kostima srpskih vojnika kasnije je posađeno drveće.
U posleratnim godinama na mestu groblja je izgrađen etno kompleks, koji je trebalo da predstavlja kuću i okućnicu prosečnog šumadijskog seljaka.
- Kragujevačka urbana legenda kaže da je etno kuću trebalo da poseti, tokom jednog obilaska Kragujevca, i Josip Broz Tito, ali on tu nikada navodno nije došao. Etno kompleks je zapaljen i nikada nije otkriven krivac za to, pojašnjava Đorđe Milovanović iz kragujevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Miroslav Samardžić, novinar i književnik, podneo je pre 18 godina kragujevačkoj skupštini inicijativu da se obnovi "srpski Zejtinlik", srpsko vojničko groblje iz 1914-1915. godine. Ova inicijativa je svojevremeno prihvaćena, ali do danas nije realizovana.
Za restauratorske i konzervatorske radove na jednom od tri najvažnija srpska groblja iz Prvog svetskog rata država izdvojila 2,4 miliona dinara. – Na Starom vojničkom groblju u Šumaricama sahranjeno je i više desetina austrougarskih i nemačkih vojnika
Površina groblja sa stotinak humki biće zatravljena Majstor Jovo Pejičić iz Srpskog Broda
Kragujevac – Staro vojničko groblje u okviru memorijalnog kompleksa u Šumaricama, koje je formirano još u drugoj polovini 19. veka tokom srpsko-turskih ratova, konačno je obnovljeno i sređeno. Poslednji restauratorski i konzervatorski radovi završeni su juče po podne, kada su majstori sremskomitrovačke firme „Granit Liješće” mastilom ispisali imena poginulih vojnika i natpise na sačuvanim kamenim spomenicima. Stari drveni krstovi zamenjeni su betonskim, a čitava površina groblja na kome se danas nalazi stotinak humki biće zatravljena.
Za uređenje Starog vojničkog groblja u Šumaricama, koje je gotovo u celosti uništeno posle Drugog svetskog rata, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja izdvojilo je 2,4 miliona dinara.
– Drago mi je što sam učestvovao u ovom poslu. Naša stara groblja treba obnoviti, to su naše svetinje oko kojih treba da se okupljaju mladi, da nauče nešto o srpskoj istoriji i da čuvaju sećanje na svoje pretke koji su se borili za otadžbinu i ginuli za slobodu – poručio je majstor Jovo Pejičić rodom iz Srpskog Broda koji se, kaže, iznenadio kada je na jednom spomeniku ugledao ime svog zemljaka.
Staro vojničko groblje u Šumaricama, na kome počivaju i srpski vojnici iz balkanskih ratova, potpuno je urbanistički uređeno tek posle Prvog svetskog rata kada je i proglašeno za jedno od tri najvažnija srpska groblja, zajedno sa onima na Kajmakčalanu i Bitolju.
Komisija Spomen-muzeja „21. oktobar”, ustanove koja se brine o šumaričkom memorijalnom kompleksu, nedavno je, posle šestomesečnog istraživanja, utvrdila da je na groblju koje se nekada prostiralo na oko dva hektara sahranjeno 3.200 vojnika. Najveći broj vojnika je tu pokopan tokom 1915, kada je u Kragujevcu bila smeštena centralna vojna bolnica u kojoj su se lečili ranjenici i zaraženi tifusom.
Uprkos besparici, groblje je nekako održavano sve do Drugog svetskog rata, ali je u godinama po oslobođenju zemlje gotovo u potpunosti uništeno. Nova vlast je želela da iz svesti srpskog naroda izbriše sećanje na balkanske i Prvi svetski rat, a prvi zahtev da se Staro vojničke groblje u Šumaricama obnovi gradskim vlastima je još pre 20 godina uputio kragujevački novinar i publicista Miloslav Samardžić.
Ipak, radovi na obnovi groblja počeli su tek ovog leta, nakon što je država, posle urgencije grada i nadležnih ustanova kulture, obezbedila neophodna materijalna sredstva.
– Podržavam ovu odluku. U Kragujevcu je mnogo toga porušeno, što u ratovima, što u miru. Starog grada gotovo da više i nema. Treba obnoviti sve što je ostalo, sve na šta smo se nekada pozivali. Vi novinari treba da pritisnite gradsku vlast da obnovi i neke druge važne stvari – smatra bivši radnik „Zastave” Zoran Nikolić koga smo juče zatekli u šetnji kraj Starog vojničkog groblja u Šumaricama.
Staro vojničko groblje u Kragujevcu decenijama je bilo zanemareno i prepušteno zubu vremena, a u fokus javnosti je ponovo dospelo juna ove godine kada je „Politika” objavila tekst o zahtevu Nemačkog saveza za brigu o ratnim grobovima da se u Šumaricama obeleže i grobovi njihovih vojnika iz oba svetska rata koji su tu sahranjeni.
Pomenuta komisija Spomen-muzeja „21. oktobar”, koju su činili istoričari Marko Terzić, Predrag Ilić i Veljko Leković, ustanovila je da je na Starom vojničkom groblju u Šumaricama sahranjeno više desetina austrougarskih i nemačkih vojnika. Prema jednim podacima, tu su pokopani zemni ostaci 62 strana vojnika, a prema drugim 72.
Ova inicijativa, o kojoj je naš list opširno pisao, naišla je na brojne negativne komentare u javnosti, pre svega zbog činjenice da su vojnici Vermahta oktobra 1941. u Kragujevcu počinili stravičan zločin, streljavši oko 2.800 nedužnih civila.
PPNS: AUTORI I IZDANJA KRAGUJEVCA VEROLJUB TRIFUNOVIĆ - KRAGUJEVAČKE ŠUMARICE, KAKO SE PREDEO MENJAO
...Vojničko groblje u Šumaricama je memorijalni prostor čije su simboličke vrednosti izuzetno velike. Opstao je u svojim osnovnim oblicima od sredine devetnaestog do sredine dvadesetog veka.
Osim kamenog lava, svi spomenici su porušeni pedesetih godina. Razlozi su iracionalno ideološki. Vojničko groblje je moglo da se čuva kao deo istorije i kao deo memorijalnog kompleksa Šumarica. Rušenje grobalja se u srpskom narodu smatra za veliki greh. U ovom slučaju grobove srpskih vojnika nisu porušile okupacione nego domaće vlasti.
Krajem sedamdesetih godina jedan broj kamenih vojničkih spomenika je prikupljen i ponovo postavljen na severnom delu Vojničkog groblja.
"Odavanjem počasti i polaganjem venaca na spomen-obeležja u znak sećanja na sve nevine žrtve od 1914. do 1918. godine, juče je u Srbiji prvi put kao državni praznik obeležen Dan primirja u Prvom svetskom ratu" ("Politika", 11. nov. 2012). Dan primirja je obeležen na najvišem nivou u Londonu, Parizu, Vašingtonu i drugim savezničkim prestonicama. Izgleda da dolazi vreme za novo vrednovanje i uređenje Vojničkog groblja u Šumaricama.
Komentara: 0