Vrlo često u životu treba proći mnoštvo iskustava kako bismo krenuli putem sećanja i znanja, jer u svakom vremenu dosta je privida koje treba razbiti poput ogledala i shvatiti koji je pravi, srednji put. Često su određeni ljudi koji su pokretali iznova svet i utkali volju u nova pokolenja bili skriveni od javnog sveta, jer nevidljive su sile uvek bivale jače od vidljivih.

^{Naslovna stranica knjige}

Do ovog otkrića došli su Aleksandar Petrović i Andrijana Vasiljević, autori pionirske monografije "Kratak pregled izumiteljki u Srbiji 20. veka" koju je krajem prošle godine, a povodom veka postojanja, objavio Zavod za intelektualnu svojinu Srbije na čijem sajtu se može i naći. Poduhvat koji su započeli ovom knjižicom je pionirski, jer se do sada niko nije odvažio da ovu temu stavi na papir.

Oni navode da su se prihvatili ovog posla, jer se skriveno blago po pravilu nalazi tamo gde ga niko ne očekuje, te se na prvi pogled vidi da je reč o pitanju koje nije lako zaokružiti. Namera je da se ukaže da ove divne žene, majke, supruge, izumiteljke postoje, da nisu zaboravljene i da ovako zajedno opisane prenose poruku koja nije na prvi pogled vidljiva, ali ima dubinu koju tek treba odgonetnuti.

"Treba imati u vidu da je Kraljevina Srbija 1883. jedna od 11 zemalja potpisnica Pariske konvencije o zaštiti intelektualne svojine, koja danas obuhvata 176 država. To je krovni dokument za ovu oblast što znači da je Srbija jedna od utemeljivača svetskog sistema intelektualne svojine u vreme kada su mnoge zemlje s epitetom "razvijene" bile izvan njega. Upravu za zaštitu industrijske svojine Kraljevina SHS osniva 1920. kada Srbija izlazi iz Prvog svetskog rata do temelja razrušena i opljačkana. Uprava se javlja kao ustanova Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca jer Srbija svoj pravni subjektivitet i na polju intelektualne svojine prenosi na teritorije koje nisu imale svoj državni suverenitet, a s kojima se politički ujedinila bez pravnog dokumenta. I sa tih novih teritorija u Beograd dolaze patentne prijave među kojima je i po neka koju podnose žene. Na tim teritorijama se nije vodio rat tako da su podnosioci patentnih prijava, među njima i žene, bili u znatno povoljnijem položaju u odnosu na Srbiju gde su žene tokom dugog rata nosile svoj teret koji nikako nije bio manji od onoga koji su podneli muškarci. Bio je samo drugačiji. I trebalo je sigurno mnogo lične, moralne i intelektualne snage u razorenoj zemlji izumeti nešto i prihvatiti se postupka patentne zaštite. Zanimljivo je stoga da broj patenata koji su između dva rata dobile žene s ujedinjenih teritorija nije bitno veći od broja patenata izumiteljki u Srbiji" – navodi koautor ove monografije, dr Aleksandar Petrović, redovni profesor teorije kulture i civilizacije i kulturne antropologije na Filološkom fakultetu, kao i istorije nauke na multidisciplinarnim studijama Univerziteta u Beogradu.

^{Katarina Mladenović}

Od tih deset srpskih izumiteljki, dr Petrović i Andrijana posebno izdvajaju Katarinu Mladenović – ženu rodonačelnika ženskog izumiteljstva, koja u sebi kao da na svoj način ujedinjuje nešto od genija Nikole Tesle i etike požrtvovanosti Nadežde Petrović. Ona je početkom 20. veka napravila pravu revoluciju u srpskoj modnoj industriji. Svoj patent "Postupak i smesa za oslikavanje tkanina" Mladenovićeva je zvanično registrovala 1924. godine u Beogradu, u tadašnjoj Upravi za zaštitu industrijske svojine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

SESTRE U INOVACIJAMA

Žene su na svoj način uvek preobražavale kulturu i oblikovale civilizaciju. Kako navode autori, "od mitskih vremena kada Orfej simbolično kreće u potragu za Euridikom, preko Danteove Beatriče, Petrarkine Laure, Don Kihotove Dulsineje, sve do Laze Kostića i Lenke Dunđerski, Alberta Ajnštajna i Mileve Marić, Frenka Lorda Rajta i Olge Ivanove, žene su vladale imaginacijom kao osnovnom pokretačkom silom ovoga sveta". Iako su, pored toga, inovativne žene i neposredno osmišljavale, razvijale, proveravale i usavršavale svoje koncepte, nije nimalo lako da se u svakodnevnom razgovoru setimo neke izumiteljke iako su one iza mnogih značajnih postignuća i pronalazaka. Teško bismo se dosetili da njihovom geniju pripadaju izumi kao što su raketno gorivo, pampers, pelene, gps navigacija, auto brisači, metalni zapušači za boce... Možda je teško setiti se neke izumiteljke, ali pobuđeno sećanje može da pobedi zaborav, jer ništa nije izgubljeno u ovom svetu ukoliko se sami ne izgubimo. Ili, drugim rečima, ako se sećamo, naći ćemo sebe, a onda neminovno i one koje su pokušale uspešno ili bezuspešno da naš svet učine boljim. Često se može učiniti da je nedostatak zapisa nepremostiva prepreka sećanju. Ali, s druge strane, danas je još veća prepreka preobilje informacija. Između takvog zaborava i sećanja nalazi se tema koju su objavili Aleksandar Petrović i Andrijana Vasiljević, posvećena ženama pronalazačima u Srbiji XX veka. Ona je u tom pogledu posebna i osetljiva jer nailazimo na veoma mali broj dokumenata o njima i doslovno ni jednu celovitu studiju koja bi im bila posvećena.


^{Vinčanka (ilustracija: Andrijana Vasiljević)}

MNOŠTVO JE SVETLUCAVIH TELA ISPUNJENIH IMENIMA NAŠIH PREDAKA

Da bismo bolje razumeli ovu tematiku treba razumeti i žensku personalnost. Kako kažu autori, "оna ima antropološku dubinu koja nam omogućava da dignemo pogled iznad neposrednih empirijskih podataka i da simbolično pogledamo u zvezdana jata u kojima bezbroj svetiljki krase tamni horizont. Mnoštvo je svetlucavih tela ispunjenih imenima naših predaka, naučnika, mudraca, umetnika i vizionara. Među njima nalaze se i imena žena koje su svojim izumima i vizijama neiscrpno grejale našu kulturu i čistim srcem kroz majčinsku veru usadile ideje u mnoge velike stvaraoce. Pre svih na nebu su bile velike majke, boginje naših predaka koje su kroz duge milenijume vladale životom i čuvale njegove oblike. O tome nam svedoči kulturno nasleđe i narodna mudrost, sve isprepletano mnogim mitovima, gde se susreću istorijska stvarnost i imaginacija mitova. Reklo bi se da je istorija muški izum, a mit ženski, jer je mit beskrajno oslikano platno puno tačaka anonimnih žena koje tkaju i povezuju niti predaka. U ovom nedoglednom toku postoje mnogi pronalasci koji su uticali na tok događaja".

TESLA, PUPIN I MILANKOVIĆ U MAJČINSKOM ZAGRLJAJU

Kod Nikole Tesle se često nailazi na tekstove o svojoj majci Georgini-Đuki, gde bi on govorio da je izumiteljski dar koji je posedovao nasledio od nje. Ona je po njegovim rečima bila hrabra žena, retke umešnosti i moralne snage, izvanredna domaćica i samonikla izumiteljka bistre pameti. Upravo takva snaga njegove majke može se uočiti u Nikolinim idejama i izumima, u njegovom čudnom, reklo bi se drevnom metodu, po kome bi svoju viziju mesecima razrađivao u svojoj glavi, a tek onda bi to preneo i u materijalni oblik. Ta inicijalna nevidljivost njegovih izuma podseća na nevidljivost ženskog načela u istoriji što svedoči da bez snažne anime Tesla nikada ne bi bio tako genijalni pronalazač, jedan od najvećih u ljudskoj istoriji.
Mihajlo Pupin, stalno nosi sećanja na svoju majku koja ga nepokolebivom verom ojačava i u raznim iskušenjima podiže za stepenik bliže boljem čoveku. Dala mu je veru u znanje i srpsku tradiciju svetosavlja. Kada je vera ogromna poput talasa koji nosi sve pred sobom, onda se i nauka uzdiže. Pupin nikada nije sumnjao u to i takva vera dala mu je dovoljno stvaralačke izvornosti. I njega nosi energija ženskog načela dajući mu samopouzdanje i spremnost za otkrića.

Kako dalje navode autori, ni Milutin Milanković nije bio izuzetak, jer mu je majka svojom podrškom dala slobodu da se okrene nebeskoj mehanici i pronalazaštvu. „Nisam mislio o zemaljskim stvarima, to mi u Dalju nije bilo potrebno: imao sam toplu, vidnu sobu, odličnu hranu i dobro piće. Majka se o tome brinula, srećna da me ima pored sebe, a ja sam lutao po nebu. Bila je ciča zima, a u noćnoj tami neosvetljena sela, nebo puno zvezda kakvoga ga u Beču nikada ne videh“, govori Milanković u svojim Uspomenama.

^{Ilustracija: Andrijana Vasiljević}

ŽENE U SENCI SVOJIH MUŽEVA

Žene su često skrivane i u senkama svojih slavnih muževa, kao što se to desilo s Milevom Marić Ajnštajn. Iako u pismima supružnici Ajnštajn govore o "našoj teoriji" ipak je teorija relativnosti u zvaničnoj nauci pripisana isključivo njenom mužu Albertu. Naboj ženskog stvaralaštva je potisnut iako na svoj način ostvaruje bitan uticaj na stanje tehnike i kulturu uopšte.

"Jedna od žena, koje su svojom inventivnošću ostvarile uticaj na neka od najvećih dela naše civilizacije je i Olga Jovanova Lazović, poznata kao Olgivana, unuka Marka Miljanova i supruga najvećeg arhitekte XX veka Frenka Lojda Rajta. Rođena je na Cetinju, a sa samo devet godina otišla je u Rusiju. Najveći uticaj na nju ostvario je filozof G. I. Gurđijev (1866–1949) koji je smatrao da je konačna istina skrivena iza domašaja konvencionalne nauke i religije. On je težio jedinstvu suprotnosti i temeljnom jedinstvu svega što postoji. Olgu je privukla nezavisnost njegovog mišljenja i prevazilaženje uobičajenih društvenih, naučnih i filozofskih teorija koje su tada bile prihvaćene. On je upućuje da ide u Ameriku gde sreće arhitektu Frenka Lojda Rajta kome, zahvaljujući znanjima koje je stekla kod Gurđijeva, pobuđuje novu stvaralačku snagu i ukazuje na pravce u kojima može da razvije svoj talenat. Ona mu daje nove ideje što njegovu arhitekturu podiže na višu stvaralačku ravan, neprevaziđenu u XX veku. Ona s Rajtom osmišljava i otvara Društvo Taliesin kao školu u kojoj će polaznici moći da rade zajedno s znamenitim arhitektom i gde će se učiti kroz rad koji će biti odbrana lepote u svetu. Stoga pod Olgivaninim budnim ali i brižnim okom studenti u ovoj školi moraju da fizički rade i da pored arhitekture proučavaju muziku, igru, dramu, umetnosti. Shvatila je da nije dovoljno imati lepu arhitekturu, već da treba širiti samu ideju lepote među arhitektima. Olgivana je tako primenila načelo Gurđijeva da samo sveobuhvatno obrazovanje i svest o analogijama u pojavama različitog reda čine potpunog arhitektu. Bez ravnoteže duha, tela i svesti ne može se doći do istine. Na osnovu tako prikupljene stvaralačke energije Rajt projektuje najznačajnije zgrade kao što su Kuća na vodopadu, muzej Gugenhajm, zgrade Džonson Vaks u kojima je Olgivanin uticaj presudan jer je ona znala kako da mu prenese najznačajnije ideje drevnog znanja i da ih on prihvati kao svoje. U njegovim delima zato je najbolje izraženo načelo ravnoteže Istoka i Zapada i kako je jedan student lepo rekao, „Rajt je bio arhitekta zgrada, a Olgivana arhitekta ljudi“. Kroz delo Olgivane Lojd Rajt može se shvatiti i najbolje razumeti upliv ženske stvaralačke energije u najvećim tehničkim i umetničkim dometima savremenog sveta."

KLOPKA ZA GELERE, VIDASIL

Među izumima za koje su zaslužne Srpkinje jeste i pronalazak koji se danas koristi na čitavoj planeti – metalni čep za flaše. Patent "Metalni zapušač za boce i slično" zvanično je registrovan u Zavodu 1926. godine kao “Patentni spis br. 3453”, a autor je Marija Ostelecki. O ovoj izumiteljki danas uopšte nema poznatih podataka mada je bez njenog izuma gotovo nemoguće zamisliti svakodnevni život.

Na naše pitanje da li je zaista moguće da je reč o srpskom pronalasku, dr Aleksandar Petrović kaže da su procedure pri registrovanju patenata takve da sve čini kako bi se izbegle greške.

Procedura pri izdavanju sertifikata za patent je da država, preko svog zavoda koji izdaje patente, proverava stanje tehnike u svim patentnim zavodima, u nas i u svetu. To se čini da bi se ustanovilo da li je patent nov i originalan. Tako se moralo postupiti i u slučaju patenta čepa za flaše koji je Zavod za patente 1926. izdao Mariji Ostelecki. To bi, po pravilu, značilo da je ona prva izumela čep za flaše. Teorijski gledano, moguće je da je došlo do propusta i da patentni inženjer nije primetio taj pronalazak u nekom od drugih zavoda, ali načelno, ukoliko se ne pokaže drugačije, mi prihvatamo da nije bilo greške i da Marija ima prvenstvo – ukazuje dr Petrović.

Jedan od onih izuma koji su do sada pomogli desetinama hiljada ljudi, ujedno i jedini patent srpskih izumiteljki iz oblasti medicine, zaveden je pod nazivom "Zakrivljena savitljiva magnetna klopka za neinvazivno izmeštanje gvožđevitih stranih tela iz ljudskog organizma i postupak za njenu upotrebu".

U praksi, ovaj izum se već gotovo 30 godina naziva "klopka za gelere" i otkriće je primarijusa dr Dušanke Mandić, akademika Srpske akademije izumitelja i naučnika (SAIN), i potpredsednika ruske Akademije za zbrinjavanje žrtava katastrofa.

Za svakog pronalazača je najveće bogatstvo kada njegov izum zaživi, a posebno kada je reč o medicini. Dušanka je govorila da ima privilegiju da njeni patenti već skoro 30 godina pomažu ljudima i da je to, ono što je čini najzadovoljnijom. U Seulu je 2012. na svetskom skupu žena izumitelja nagrađena je Zlatnom medaljom i zvanično predložena za Nobelovu nagradu. Godinu dana kasnije, Evropska asocijacija pronalazača sa sedištem u Strazburu proglašava je za "Ženu – evropskog pronalazača 2013".

Ova naučnica otkriva da je "klopku za gelere" otkrila tako što je s početkom krvavog raspada bivše Jugoslavije, u Beograd počeo da stiže sve veći broj ranjenih sa fronta.

Tako je i Institut za medicinu rada gde sam radila bio pretvoren u svojevrsnu ratnu bolnicu. U to vreme sam predavala i u školi akupunkture, pa sam tim ljudima pomagala koristeći igle i magnete kako bi im olakšala nesnosne bolove. Moj prvi pacijent je bio 17-godišnji Dragan Sladoje iz Sarajeva. Mina je eksplodirala tik pored njega i napunila ga sa više od 300 gelera. Da bih mu bar malo olakšala, stavila sam mu nekoliko magneta na rame i posle tri dana odigralo se pravo čudo. Nekoliko gelera oko te rane je isplivalo na površinu i trebalo ih je samo hirurški odstraniti – priča ova naučnica svetskog glasa koja je posle ovog, patentirala i čitav niz drugih izuma koji se baziraju na snazi magnetnog polja koji su i zvanično našli medicinsku primenu poput MADU traka koje leče artritis i druge bolesti koštanog tkiva, ali i obnavljaju tkiva hrskavice.

U delu "Kratak pregled izumiteljki u Srbiji 20. veka" Zavoda za intelektualnu svojinu Srbije navodi se još jedna Srpkinja dobitnica najprestižnijih međunarodnih nagrada za pronalazaštvo – Vida Popović. Njen izum je 1987. godine na izložbi svetskih inovacija "Salon Eureka", pobedio u konkurenciji 600 pronalazaka iz 20 zemalja i to tako što je u finalu "odmerio snagu" sa francuskim patentom "brenner" za koji se tvrdilo da može da probije bilo koji materijal.

"Vidasil" je stavljen na probu upravo sa tom mašinom koja proizvodi na 6.000 stepeni. Ali, umesto da “brenner” lako probije osam santimetara debelu ploču – raspao se od sopstvene toplote i sile. U prezentaciji ovog proizvoda navedeno je da se može primenjivati u izgradnji zgrada, ali i u rernama, kalupima, oplatama peći, pa čak i svemirskoj tehnologiji jer je toplotni izolator za temperature do 1.500 stepeni. Ali, umesto da doživi svetsku slavu neslućenih razmera, veoma brzo se pokrenula medijska lavina da je ovaj patent – zbog toga što sadrži i azbest – kancerogen.

"Teško je zaista utvrditi ko je pokrenuo priču o azbestu u ’vidasilu’, ali sve se završilo njegovim odbacivanjem bez priziva. Azbest je odstranjen iz zgrada, novi standardi su zadovoljeni, međutim broj slučajeva malignih bolesti, što bi morao da bude osnovni i jedini cilj te kampanje, nije se smanjio. Naprotiv, povećao se. Fabrika je ugašena, a Vida odlazi iz zemlje i prema novinskim izveštajima otvara fabriku Vidasila u Novom Meksiku. Tako Srbija i ondašnja Jugoslavija propuštaju priliku da pomoću ovog materijala izađu u svet", navode autori monografije o srpskim izumiteljkama u 20. veku.


^{Ilustracija: Andrijana Vasiljević}

BRISANJE SEĆANJA - NEPRAVDA BEZ KRAJA

Sudbina Katarine Mladenović je vrlo karakteristična. Ona je svoj patent zaštitila posle Prvog svetskog rata u kome je učestvovala, u razrušenoj i opljačkanoj zemlji, što njenom pronalasku daje poseban karakter. Posle zaštite svog patenta postiže veliki profesionalni uspeh. Ali onda joj iznenada neko preko noći krade kompletan mašinski park u koji je sve uložila. Zato odlazi u Pariz gde takođe ostvaruje veliki uspeh s primenom svog patenta i uopšte svojom stvaralačkom vizijom. Drugi svetski rat provodi vodeći humanitarnu organizaciju za pomoć deci. Posle rata komunisti joj opet sve uzimaju. Ali ona opet smišlja novi koncept posebnih lutki od kaučuka koji je takođe mogla da patentira, ali se verovatno već umorila od svega. Ona je neprestano pljačkana, od skrivenih zlobnika, Austorugara, Nemaca, komunista, ali se ona uvek rađala kao feniks iz pepela – navodi Petrović.



Knjiga u elektronskom formatu:

PROF. DR ALEKSANDAR PETROVIĆ - DOŽIVLJAJI I SAZNANJA MILUTINA MILANKOVIĆA, PRVI DEO