„Ništa čoveka ne čini toliko srećnim kao njegovo pošteno uverenje da je učinio sve što je mogao, ulažući u svoj rad svoje najbolje sposobnosti“
Iza ovih reči Mihajla Pupina stoje ogromna naučna, ljudska i patriotska dela. Kakva sreća što je u našem narodu, na idvorskim pašnjacima, odrastao dečak velikih umnih sposobnosti, ali i čvrstog karaktera koji je za svoje savremenike predstavljao svetao primer moralnog obrasca koji bi trebalo slediti. Krenuo je iz svog sela bez imovine, poznanika, ili znanja engleskog jezika, sam prešao burni Atlantik, grejući se uz brodski dimnjak, i tako krenuo u potragu za znanjem, učivši od najboljih naučnika druge polovine XIX veka. Brzo je postao poznati profesor Kolumbija univerziteta i jedna od nauglednijih ličnosti američkog društva. Onog trenutka kada Pupinu njegov naučni rad, zahvaljujući praktičnim pronalascima izuzetne vrednosti, kao što je njegov kalem, počinje da donosi bogatstvo, kada ugledom, zvanjima i funkcijama u američkim institucijama nauke postaje čovek od koga traže podršku i koga pitaju za savet, počinje njegov život neumornog borca za interese srpskog naroda. Pupin bira ovaj težak put ispunjen stalnim aktivnostima koje imaju jedan cilj - da pomognu Srbiji da savlada sve teškoće velikih istorijskih izazova.
Mihajlo Pupin lobira služeći se svojim ugledom, svojim novcem, ali i novcem bogatih Amerikanaca, koristi naučne, profesorske i političke veze. Prihvata se veoma srčano teškog zadatka da okupi i ujedini razjedinjene Srbe u dijaspori, da pomogne organizovanje srpske crkve u Americi, da stalno šalje i prikuplja humanitarnu pomoć, brine o dobrovoljcima koji su išli da pomognu otadžbini. Svetska štampa prve polovine XX veka najbolji je svedok ovih velikih napora. Tu na prvim stranama najpoznatijih novina i časopisa, Pupin otvara danas nezamisliv prostor za jedan drugačiji pogled na Srbiju. Kada počnemo da čitamo njegove brojne izjave, tekstove, pogledamo na desetine kampanja koje je vodio misleći ne samo na političku sudbinu srpskog naroda, već i na našu kulturnu i duhovnu mapu, može nam se učiniti da je sva ova dela nizao bez teškoća. Ali koliko bismo tada pogrešili govore nam najbolje dokumenta iz Pupinovog dosijea, koji se čuvaju u FBI arhivi. Kada krenete da listate izveštaje agenata i doušnika, prepisku koja je do druge polovine XX veka bila pod oznakom tajnosti, izvode tajnih diplomatskih komunikacija, vidite ogromnu muku i isto tako velike rizike koji su ga pratili. Pretnja da će krivično odgovarati zbog povrede neutralnosti Amerike na početku 1. svetskog rata nije ga ni malo usporila. Čitajući 133 strane koje čine ovaj Pupinov FBI dosije, ne možete a da se ne upitate gde su danas ljudi spremni da zbog dobrobiti domovine zanemare lični interes, i više od toga, učine sve što mogu i pristanu na rizike kako bi pomogli svojoj zemlji.
Na vrhovima velikog broja dokumenata videćete oznake - Bureau of Investigation ili Department of Justice. Najveći pritisak na američke institucije stizao je od Austrougarske. Njihov ambasador u Americi Konstantin Dumba upućivao je žestoke optužbe kako bi uticao na to da se Pupin prati i da odgovara pred zakonom kako bi se zaustavio. Slao je sam izveštaje o njegovim akcijama, stalno vršeći pritisak na Državnog sekretara Amerike. Zvaničnim odobravanjem praćenja i procene Pupinovih aktivnosti otvara se široka mreža doušnika i agenata različitog statusa, pa tako možemo videti da se ne šalju samo izveštaji o njegovom političkom delovanju, već i o dnevnim aktivnostima, šetnjama ili odlasku u Poštu. Dosije Pupin čuva i novinske članke u kojima se vide Pupinovi pozivi da se pomogne srpskim borcima na frontu ili pismo crnogorskog ministra Pupinu. Tu je i ceo statut Srpske sokolske župe u Americi, prepisi tekstova iz Srbobrana, ali i članci iz pronemačkih novina koji su izlazili u to vreme, a u kojima je takođe trajala kampanja protiv Pupina.
Nije lako videti, na primer, da je jedan od aktivnijih agenata koji se pojavljuje u dokumentima FBI-a, Džon Grgurović, 1920. godine za istim stolom sa Pupinom, koji je tada predsednik Sjedinjenih Srba Sloga, i potpisuje Zahtev američkom predsedniku u ime jugoslovenskih naroda, kao predstavnik hrvatskog sokolskog društva “Tomislav”. Ništa od svega navedenog, nijedna od mnogih polemika koje je javno vodio sa neistomišljenicima nije uticala na to da se Pupin povuče, a još važnije, dosije zatvaraju dokumenta u kojima Državni sekretar zaključuje da se u dejstvima Mihajla Pupina ne može naći neprijateljstvo koje bi ugrozilo američku državu. Čovek koji je bio počasni konzul Srbije, ali i Crne Gore u Americi, koji je održavao politički početak srpsko-američkih veza svojim novcem, čiju je ulogu i značaj Pašić prepoznao, imao je u mnogim trenucima ulogu od najveće važnosti za srpski narod. Ne samo na Pariskoj mirovnoj konferenciji, koju najčešće prepoznajemo kao simbol Pupinovog rodoljublja, već i u periodu od Aneksije Bosne i Hercegovine, preko Balkanskih ratova, pa i posle 1. svetskog rata, sve do smrti 1935.
Godina 2014. spaja godinu obeležavanja stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata sa obeležavanjem 160 godina od Pupinovog rođenja. Nema boljeg načina da se stane na put rastućim neistinama nego pozivanjem Pupina u pomoć. On je najčistiji obraz i najbolji način da se borba za pravo, pravdu i slobodu, za koju se Srbija viteški borila, pokažu ne samo kroz dela našeg naroda, već i kroz reči i dela svetske javnosti koje je predsednik Njujorške akademija nauka, jedan od osnivača NASE, inicijator stvaranja Američkog društva fizičara i otac idealizma u američkoj nauci, uspeo da podstakne. Tako ne čudi što se 1918. zavijorila zastava Srbije nad Belom kućom, a dan Srbije u Americi obeležen je sledećim rečima predsednika Amerike:
Narodu Sjedinjenih Država:
U nedelju 28. ovoga meseca pada četvrta godišnjica od dana kada je divni narod srpski, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata od strane Austro-Ugarske, bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od strane neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemenito je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se oni vojnim snagama zemlje deset puta većim od njihovog stanovništva i vojne moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. I pošto je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio skršen. Premda nadjačani većom silom, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila je ostavila netaknutom njihovu čvrstu odlučnost da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost. Prikladno je da se narod Sjedinjenih američkih država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih ili velikih, da žive svojim sopstvenim životom i da biraju svoj sopstveni oblik vladavine, priseti načela za koja se Srbija viteški borila i propatila - onih istih načela za koja se zalažu i Sjedinjene Države - i da se povodom ove godišnjice projavi, na odgovarajući način, njihovo ratno sudelovanje sa ovim ugnjetavanim narodom koji se tako herojski odupro ciljevima germanskih naroda da ovladaju svetom. Istovremeno, ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase - Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji, sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom. Ovo se ne može obeležiti na prikladniji način do u crkvama. I, zato, pozivam narode Sjedinjenih američkih država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju davanja izraza svoje podrške sa ovim podjarmljenim rođacima u drugim zemljama, i da prizovu blagoslove svemogućega boga na njih i na stvar za koju su se zalagali.
Pupin je jednom prilikom zapisao da izuzetni ljudi mogu činiti izuzetne stvari, ali da će kurs sudbine jednog naroda uvek biti vođen, ne samo prolaznim naporima jednog ili čak više izuzetnih ljudi nekog doba, već istrajnom moći tradicija tog naroda. Nije mu bilo teško da te tradicije čuva tako što je kao doktorant na Univerzitetu u Berlinu, živeći od svoje stipendije, organizovao pomen kosovskim junacima, ili tako što je ostavio legat u Narodnom muzeju u Beogradu koji čuva neka od najlepših dela srpskog slikarstva XIX i početka XX veka, slike Uroša Predića, Paje Jovanovića, Konstantina Danila i drugih. Ali tu bi počela priča o jednom drugačijem Pupinovom dosijeu. Onom koji ima preko 1.000 darova srpskom narodu, umetnicima, naučnicima i institucijama i o nekim drugačijim mukama koje su kroz nerazumevanje, zavist i zaborav probale da izbrišu Pupinov trag u Srbiji.
Koji su doprinosi najviše uticali da se ćuti o Pupinu decenijama? Da li njegova duboka, delatna vera ili duboka delatna borba za Srbiju? Možda to što je interese svog naroda stavljao uvek iznad sopstvenih. Zbog čega je njegova autobiografija ”Sa pašnjaka do naučenjaka”, za koju je dobio Pulicerovu nagradu pre tačno 90 godina, uspela da uđe u američku lektiru i tamo ostane do šezdesetih godina XX veka, a do skora niste mogli da je nađete na policama knjižara u Srbiji. Šta bi moglo da preti iz tako časnog i velikog uzora?
Komentara: 0