Aleksandra Ninković Tašić, autor izložbe "Pupin - od fizičke ka duhovnoj realnosti" u Istorijskom muzeju Srbije i Virtuelnog muzeja Mihajlo Pupin u intervjuu za Medijasferu otkriva kako je zbog borbe za pravo, pravdu i slobodu Srbije, za koju se svim srcem i svime što je imao, borio Mihajlo Pupin, trpeo i velike muke od Srba poslatih u Ameriku da pokvare uspešan rad učenih i uticajnih Srba tokom Velikog rata.
- Sa vama prvi put o ovome razgovaram, jer više ne mogu da ćutim. To je dugo tihovalo u mojoj velikoj arhivi od 15.000 strana. Tu su sva imena, prezimena učesnika sukoba među Srbima u Americi, njihove funkcije i moram da kažem šta me je posebno zabolelo. Gorko čude izveštaji srpskih predstavnika koji ističu Srbe poslate da pokvare uspešan rad učenih i uticajnih Srba tokom Velikog rata.
Veliko otrežnjenje u posmatranju Pupina usledilo je kada mi je akademik Dragoljub Živojinović dao svoju arhivu, koju je godinama prikupljao o Mihajlu Pupinu. Bila sam veoma zbunjena i rastužena činjenicom da su postojali neki mali ljudi kojima su lični interesi bili veći od interesa celog jednog naroda u najtežim vremenima. Odlučila sam da na velikoj izložbi o Pupinu ne pričam o tome, ne pričam te male priče, već da dajem ono što je nepoznato, a našem društvu potrebno - Pupinov lik kroz njegove doprinose. Ali samo da pogledate u 22 strane izveštaja koji nosi naziv Sukob među Srbima u Americi, a koji krajem januara 1918. piše profesor Pavle Stevanović, činovnik u Jugoslovenskom odseku Ministarstva inostranih dela na Krfu.
Imao je jedan zadatak da pogleda stanje među Srbima u Americi, da detaljno opiše šta se to među Srbima u Americi dešava. I vama je loše iz više razloga. Prvo, čitate i otkrivate ono što i očekujete – časno srce Mihajla Pupina. Otkrivate koliko mu je snaga nesalomiva. Ali otkrivate i nešto što i danas prepoznajete u savremenom svetu. Otkrivate interes, glupost, primitivizam, bahatost, vulgarnost, vezanu često i za naše ljude koji su poslati da poremete dobra dela Mihajla Pupina. S tim se čovek veoma teško suoči, kaže Aleksandra Ninković Tasišić.
"Gospodin Pribićević je mislio da je za uspešnu organizaciju svih naših iselјenika potrebno prethodno oboriti sve autoritete u Americi, ukloniti ih iz društava, odstraniti ih, uzeti sve u svoje ruke. Na jednoj je strani uspeo: Na poslednjoj konvenciji saveza "Srbobran" održanoj krajem septembra, stara uprava sa dr Pajom Radosavlјevićem, dala je ostavku odrekavši se dalјeg aktivnog učešća u javnom životu naših u Americi, ali nije uspeo da na sličan način skloni g. Pupina iz "Sloge"… Pribićević pomaže i podržava Pupinovu opoziciju, čiji su predstavnici Joca Rajnović i Novak Bogdanović. U savezu "Srbobranu", sem urednika lista Budimira Grahovca, glavni pomagač g. Pribićevića je sveštenih Jovan Krajinović…"
- Potpukovnik Milan Pribićević je jedan od simbola ljudi koji su bili poslati da poremete dobro delo Mihajla Pupina. On ima drugačiji cilj od Mihajla Pupina. Pupin sebe okružuje Srbijancima, Vojvođanima i brani srpsko gledišete, sveštenicima koji su mu pomagali, a jedan od njegovih najbližih prijatelja je bio vladika Nikolaj Velimirović. Naš profesor, pisac izveštaja, brzo spominje da Pupin ne uvažava troglavost našeg naroda, da je to, ipak, narod koji sačinjavaju Srbi, Hrvati i Slovenci i kako gospodin Pribićević želi da sve učene ljude skloni i dovede proste na mesto onih koji će voditi srpske institucije u Americi. I pričaju veliku i tužnu priču o tome kako je lako sklonjen, dosta slabašan za te borbe, profesor Njujorškog univerziteta Paja Radosavljević, jedan od očeva pedagogije, sa svim svojim saradnicima, ali da je Pupin žilav, da je on jak, da se on ne da lako ukloniti. U nekim trenucima i pisac izveštaja je zaprepašćen i kaže: Čudi me kako Pupin, ipak, štedi svoje protivnike i da nikoga nije lično napao. Ovo je samo komadić, pogled kroz klјučaonicu. Pokazuje kako je Pribićević rasturao srpske saveze, da pritom nije imao nikakvog uspeha, ni u prikuplјanju dobrovolјaca ni novca, kategorična je Aleksandra Ninković Tašić.
"Ljudi oko Pupina predstavlјaju od prilike mentalitet i shvatanja naših Vojvođana i Srbijanaca; to je izrazito srpsko shvatanje našega problema sa izvesnom dozom šovinizma; ono naročito ističe Srbiju i srpski narod, udara glasom na gotovost sa kojom su oni ušli u borbu za oslobođenje, njihove ogromne žrtve, odlučnost i nesebično oduševlјenje, sa kojim vode ovaj rat, nasuprot drugom delu našega troimenog naroda, Hrvatima i Slovencima, koji su ukoliko se nisu borili kao austrijski vojnici protiv prvih, hladno i sa vrlo malo interesovanja pratili naše napore. Naročito je takvo mišlјenje pojačano držanjem Hrvata i Slovenaca u Americi, koji su ili pod maskom socijalizma i internacionalizma, ili iz straha od austro-mađarskih represalija, ili iz neznanja, pokazivali vrlo malo interesovanja za rat, vrlo malo volјe za odlazak u dobrovolјce, dok su često puta i to ne malim delom čak i otvoreno agitovali protivu Srbije i njene borbe, ili sve svoje rodolјube trošili u prepirkama o državnom obliku buduće Jugoslavije i o odnosu Srba i Hrvata u njoj".
Kakvo je srce Mihajlo Pupin imao kada je nastavio svoju borbu uprkos svim napadima?
Imao je veliku snagu. Nikada se nije mnogo žalio. Jednom prijatelju koji ga je, pred kraj života pitao kako je preživeo sve muke napisao je u pismu: Muke su kao meka trava po kojoj hodaš, i ako meka trava može da naudi tvojim stopalima, onda i zao čovek, rđav čovek, može časnom čoveku.
Često zastanem na tom mestu i pitam se kako se oseća čovek koji brani srpstvo, koji brani interese svoje domovine kada ga čak predstavnici njegovog naroda sapliću, često vređaju, ne uvažavajući ni njegovu profesorsku karijeru, ni naučnu karijeru, ni njegova dobra dela, ni mnoga dobročinstva. I šta je rezultat? Pupin dugo odoleva tim napadima. Ali gospodin Pribićević nije sam, to je čitava grupa ljudi. Mislim da prema onima koji više ne hodaju sa nama ovom zemljom treba uvek imati poštovanje, ali mi neke stvari moramo izgovoriti, moramo nazvati pravim imenom jer pravimo potpuno iste greške i danas. Ako pomislimo da neuki ljudi i stotinu gosina posle dešavanja o kojima pričamo, zauzimaju neke funkcije koje treba da budu ostavljene najpametnijim glavama, moramo bar početi da jasno govorimo o tome šta se sve dešavalo u vremenu pre nas. Ali imamo i nešto drugo. Zašto biraju i Mihajlo Pupin i profesor Paja Radosavljević da koriste svoj ugled, svoju čast i svoj novac da bi se borili za viši interes svog naroda i uspravno trpe udarce? Profesor Paja Radosavljević se nije povukao zato što nije mogao da trpi udarce, a bilo ih je toliko puno. Mihajlo Pupin je bio nad-čovek u tim trenucima, ali je i on je u nekom trenutku morao da se skloni sa tog mesta, ali se nije sklonio u svojoj borbi za Srbiju. On je nastavio da pomaže nižući hiljade dobrih dela usmerenih ka srpskom narodu.
A šta je uspeo da uradi?
Uspeo je da preko 360 srpskih društava stavi pod jedan krov. To se zove ujedinjenje srpske dijaspore. To je danas nemoguća misija. Uspeo je da kroz taj kanal provuče najveću finansijsku pomoć koju je skupljao agitujući po srpskim kolonijama u Americi i šaljući dobrovoljce. I ovaj izalasnik koji treba da da analizu, zaključuje kako povlačenje, posle mnogo borbi, Mihajla Pupina i njegovih saradnika dovodi do urušavanja. Ostaje samo stotinak udurženja, novac zanemarljiv, dobrovoljci gotovo da staju. Tu se nalaze i neke odgonetke. Gospodin Pribićević kaže, ja parafraziram: pratite moju misiju, ja jedini vodim u jugoslovenstvo. Kaže vređaće nekoga to što institucije nose naziv srpske. Mora to da se skloni, treba da Srpska narodna odbrana i Hrvatska narodna obrana i Slovenačka narodna odbrana budu pod jednim imenom, da bi se pokazala snaga jugoslovenstva. Izveštač piše o tome kako u rat najviše idu srpski dobrovoljci, a za njima crnogorci, da od Hrvata ne može jedan bataljon dobrovoljaca da se napravi.
Da se osvrnuo, da je verbalno odgovarao na napade, Pupin bi posrnuo. Priča o Mihajilu Pupinu je priča o nadi. On je gazio neistinu. Postoji priča od više očevidaca kako je na poziv jednog prijatelja koji mu je rekao da je u jednom od srpskih časopisa, verovatno dela borbe protiv Pupina, procurela neistina o vremenu njegovog agitovanja i mestima na kojima će se pojavljivati. I on je krnuo to da spreči. I piše sveštenik koji ide sa njim, a piše i onaj koji ga čeka u Pitsburgu da stiže Pupin u sred noći, da dolazi pred štampariju, a da je brava obezbeđena katancem, da ne može da se uđe i da on vadi pištolj i da je spreman da puca u tu bravu i da ga oni za ruke hvataju i kažu: pa sve će novine da pišu da je čuveni profesor Kolumbija univerziteta pucao u sred noći. On kaže: pucao na laž, da bi se istina čula. Sveštenik nalazi način da razbije staklo, Pupin ulazi, uništava ceo tiraž. I to govori o Pupinu.
Kakvi su bili odjeci Vidovdanskog proglasa koji su 1915. srpskom narodu uputili Paja Radosavljević i Mihajlo Idvorski Pupin?
Na Vidovdan 1915. dva Srbina, profesora američkih univerziteta, verovatno dva najučenija i najprihvaćenija po zvanju i znanju Srbina u Americi, objavila su Proglas srpskom narodu u Americi u ime dve glavne srpske organizacije "Sloga" i "Srbobran". To je jedna od desetina Pupinovih neumornih aktivnosti tokom Velikog rata. Postavljaju pitanje "Šta činiti?" i daju jasan odgovor. Ovo uputstvo dali su mudri, briljantni umovi. Više od svoje pameti, u ovaj tekst ugrađena je čestitost i zbog toga, posle 100 godina ovo je i dalje proglas koji treba da čuje čitav srpski narod! Nije neobično što je Proglas objavljen na Vidovdan, jer Pupin je sve do smrti, a od studentskih dana, obeležavao Vidovdan.
Taj proglas je imao veliku snagu. Oni se prihvataju časne uloge da kažu šta treba činiti, oni su model pravog intelektualca. Koriste svoje zvanje, koriste svoje znanje i upotrebljavaju svoju mudrost za opšte dobro. Na to smo danas zaboravilil. Čitajući taj proglas vidite stav, vidite kako intelektualci upućuju čitav jedan narod i onda vam se čini strašna činjenica da neko ima nameru da ih ukloni iz javnog života.
Kakav je odnos Pupin imao sa predstavnicima hrvatskih i slovenačkih udruženja?
On se trudio da bude koristan. Piše Jovanu Cvijiću 1925. godine:
"Politička situacija u Kraljevini S.H.S. čini mi da je malo bolja nego što je bila pre šest meseci. Taj takozvani srpsko-hrvatski spor uvek me podseća na nešto što desilo u mojoj roditeljskoj kući kad sam bio dete. Desilo se slučajno da nam je jedan stari ciganin bio polaženik i gost na ručku kad smo pojeli čorbu, kuvanu goveđinu sa renom, i kupus sa svinjskim mesom donese mati na posletku i velikog pečenog ćurana. Ciganin koji se već bio nakljukao sa čorbom, kupusom i mesom, pogleda na ćurana, pa onda na moga oca i reče mu: "Kume Kosta, tog si ćurana trebao doneti najpre na sto pa onda tek one druge burgije. Bog ti je dao svega, ali ti ne umeš da raspolažeš." Tako mi se čini da je i u našpoj kraljevini. Bog vam je dao svega, ali vi ne umete da raspolažete. Ćuran je pečen, a vi se ovde još jednako kuvate sa svađama kojekakvim sitnim burgijama. Ipak se nadam da će na kraju krajeva sve biti dobro…"
Pupin je bio praktičan čovek, siguran da je zaštita Srbije najveći interes. Zbog tog srpskog stava trpeo je mnogo, nadajući se da može pomoći interese svoga naroda, nadajući se, kao i Nikola Pašić, da će moći da Srbe razmeštene na različitim teritorijama stavi pod jednu kapu. On u američkoj štampi, između ostalog, crta mapu na kojoj živi srpski narod. Pomagao je Ivana Meštovića, pomagao je bugarskoj deci posle zemljotresa. Nije on bio kratkovid čovek, nije bio slep za tuđu patnju.
Šta nam možete reći o FBI dosijeu Pupin i sudskom procesu za veleizdaju koji je protiv njega vodila Austrougarska?
Pomislim: gledati u Pupinov FBI dosije gde Austougarska, Bugarska i Nemačka vrše ogroman pritisak na državnog sekretara Amerike, govoreći da Mihajlo Pupin ruši neutralnost američke države jer je Amerika sve do 1917. van rata, da direktno ugrožava interese velikih sila i traže da ga spreče, traže da ga zaustave, traže da krivično odgovara, traže da ga NEMA. I to je teško čitati, ali ipak mnogo je lakše od ovog izveštaja iz 1918. pisanog na Krfu. Vi vidite pamet i mudrost Mihajla Pupina. On paralelno, dok ti napadi traju, osniva NASU, on je prvi predsedavajući, otkriva sonar i način komunikacije među avionima i doprinosi da Amerika 1917. uđe u Prvi svetski rat. Na prvim stranama Njujork tajmsa Pupin govori kako ćemo uskoro videti kraj ovog teškog rata zato što je pronađen način da se detektuju i unište neprijateljske podmornice. To mu je sačuvalo glavu u Americi.
U isto vreme Austougarska protiv svog podanika Mihajila Pupina pokreće sudski postupak u odsustvu za veleizdaju. Svi neprijatelji Kraljevine Srbije su Pupinovi neprijatelji. Vide ga kao ozbiljnu silu i snagu.
Sada zamislite dolaze do vas papiri koji govore da hodaju ovom zemljom i neki ljudi koji, iz meni neobjašnjivih interesa, da li novčanih, da li zbog sujete, da li gordosti ili želje da napreduju, da li pod nečijim uticajem, rade ono što ne može čak ni čitava mašinerija koja se vidi u FBI dosijeu Pupin. Rade ono što ne mogu da urade ni Austrougarska ni Bugarska ni Nemačka i sapliću Mihajla Pupina.
Da li se već iz toga može nazreti urušavanje srpske države i stvaranje nove na nezdravim osnovama?
Sve je mnogo jasnije. Pupin se zaista na Pariskoj mirovnoj konferenciji borio za Kraljevinu SHS. Stvar je već bila gotova, više nije mogao uticati, nego da bude jedan krov nad našim narodom koji živi na različitim teritorijama. Ali opet nije to bilo prvo zbog čeka se Mihajlo Pupin borio, on je poslušao molbe Nikole Pašića. Svoj Banat je sačuvao i zadržao, otrgnut je od Rumunije kojoj je bio već obećan, ali ne samo Banat, već i deo Baranje, čitavo Međumurje, veći deo Jadranske obale i Bled sa celim bledskim okrugom. Znate koliko je meni teško da o ovome govorim znajući za sve borbe, sva dobra dela Mihajla Pupina. Ne samo da je bio konzul Srbije i Crne Gore, ne samo da je poslao skoro 20.000 dobrovoljaca, ne samo da je bio spreman da založi svu svoju imovinu za ratni kredit koji treba da podigne Kraljevina Srbija. Ne samo da je slao ogromne humanitarne misije, ne samo da je slao studente Kolumbija univerziteta da nose humanitarnu pomoć u ratom zahvaćenu Srbiju 1915, ne samo da nije stao ni jednog dana teških borbi, već je čitavo to vreme postojala neka sila koja se iz centra kome je on pomagao, trudila da ga uspori, da ga ospori i da ga zaustavi.
Sve ovo govorim jer u jednom od pisama Mihajilo Pupin piše jednom prijatelju kako zna da su i studenti u Beogradu organizovali demonstracije da se on spreči da dođe na Parisku mirovnu konferenciju jer su se bojali da će štiti samo interese srpskog naroda, a da neće štiti interese drugih koji ulaze u Kraljevinu. Govorili su da je njegov dolazak skup za siromašnu kraljevinu, a on je svoj boravak u Parizu sam finansirao, kao i sva svoja lobiranja. On se pita zašto su to pomislili, pa zar nisam ja sačuvao..., i onda nabraja neke teritorije koje bi pripale Bugarskoj, Austriji ili Italiji, a nisu upravo zbog njegovog rada. Nikola Pašić se može tumačiti na mnogo načina. Ja sam videla knjigu koja mnogo toga razjašnjava. Jedan od primeraka prvog izdanja Pupinove autobiografije na engleskom stiže u ruke Nikoli Pašiću, a poseta napisana ćirilicom glasi: Mom prijatelju Nikoli Pašiću, velikom Srbinu - Mihaijo Pupin. Ovo nam pokazuje kako nam je zamućen pogled, kako je sistematski urušavana borba i srpsko stanoviše koji su postojali čak i u vreme kada je ovom zemljom hodao Mihajlo Pupin.
Sa velikim idealima Srbija je ušla u rat. Na svojoj strani ima Pupina koji u Americi brani njene interese, uz sebe ima i veliko ime svetske kriminalistike Arčibalda Rajsa. Obadvojica su doživeli tužnu sudbinu posle rata.
Slažem se sa vama. Mislim da zbog toga treba jasno pričati o ovome. Štampati sve ove izveštaje da vidimo obrazac, da vidimo kako možemo da se sačuvamo, da umemo u prvom koraku da prepoznamo neiskrenost, laž i interes koji se kosi sa opštim interesom.
I posle Prvog svetskog rata Pupin je i dalje zaštitnik srpskog naroda. On pokreće neka od najvećih ulaganja u posleratnu obnovu, on okreće glave velikih industrijalaca da ulažu u posleratnu obnovu Kraljevine SHS. Sve je preživeo i nije stao, do smrti 1935. je nastavio da pomaže. Uzdiže se nad svim tim napadima. I to je pouka.
Nažalost, komunizam je prectao Mihajila Pupina. Ako se negde i čula reč o njemu on je bio otac jugoslovenske države. Znate najteže mi je da čitam izveštaj koji tumači novinske članke iz tog vremena. Taj stepen vulgarnosti, samopromocije ljudi koji nemaju integritet, ta sposobnost da vi udarite blatom na čistog čoveka koji daje sve što ima za za dobrobit srpskog naroda. To je strašno.
Klevetanje Pupina ni danas nije prestalo. Po raznim portalima i novinama može se pročitati da nije bio Srbin, da je pripadao masonima, da je ratni profiter…
Ja sam deset godina u Pupinovom polju i najiskrenije kažem da je Pupina najteže braniti u 21. veku. Sve je bilo lakše od ove odbrane. Lakše je bilo prikupljati dokumenta, lakše je bilo noću prevoditi, ali najteže je odbraniti ga od gluposti i primitivizma. U sred Beograda na obeležavanju 160-e godišnjice od njegovog rođenja, biva izgovoreno da je Pupin bio austrougarski Južni sloven. Koliko morate da ste bezočni ili koliko ne znate, da možete ne samo reći, već i oćutati na ovu rečenicu. Ali ne može više niko posle žive izgovorene Pupinove reči, posle njegovih dobrih dela da ga skloni iz našeg naroda. On je samo otvorio vrata, a kada prođete i pogledate silne ljude koji su na neki način sputani i zaborav ih je prekrio.
Pupin nije sam. Kroz ta odškrinuta vrata vide se Nikola Tesla, Milutin Milanković, Paja Radosavljević, Zmaj…. Moram da kažem da ni Nikola Tesla nije bolje prošao. Ni sukob između Tesle i Pupina nije slučajno namontiran. Isti simboli su tu. Vidite kako postoji duhovno izvoriše. Mihajilo Pupin u jednom eseju kaže: čovečiji duh mora biti oslonjen na tri stuba: jedan je nauka, drugi je religija, a treći je umetnost. I vi vidite kako je njihova potreba da grade i čuvaju umetnost naroda iz koga su krenuli ustvari najlepši model kako se čuva duhovna i kulturna mapa jednog naroda. Čitajte Teslinu autobiografiju, Pupinovu autobiografiju, Pupinovu Novu reformaciju i Romansu mašina, Sećanja i Kroz vasionu i vekove Milutina Milankovića. Pisali su sa zanosom. Tu prestaje teorija zavere.
Jedna knjiga štampana 1918. privlači pažnju...
U ruke mi je došla luksuzna knjiga koju je Pupin štampao 1918. Serbian Orthodox Church. Britanski arhitekta, profesor Kembridža i Oksforda bio je zadužen da britkim, anglosaksonskim stilom ispisuje našu duhovnu mapu. Njen supervizor je vladika Nikolaj Velimirović, Pupin kao urednik se povlači na poslednju stranu i piše pogovor. Štampana je tako da svaki izdavač i danas može sa zavišću i čuđenjem da pogleda kako je pre skoro 100 godina nastajala jedna knjiga u nemilom i naopakom vremenu. To luksuzno izdanje je podelio svim značajnim diplomatama u svetu. Eto šta je on radio dok su tekli napadi na njega.
Zdravo, složna braćo! U kolo, Srbi! Čujte našu reč! (...)
"U istoriji ljudskoj nije bilo vremena tako velikog, i tako sudbonosnog kao što je naše vreme. Sudbonosno je naše vreme po život svih država, svih plemena i svih naroda i svih generacija ljudskih, koje sada žive i koje će posle nas doći. Istorija je na preokretu. Jedna istorija sveta je na završetku, druga na početku.
No, najsudbonosnije je ovo vreme po naš srpski narod. (...)
Treba li mi, Srbi u Americi, u ovakvom sudbonosnom vremenu da živimo kao što smo živeli u prošlom vremenu? Treba li da trošimo našu snagu oko naših sitnih sporova i da se kritikujemo zbog naših sitnih pogrešaka? Treba li da rasprom naših ličnih stvari zasenimo stvari nacionalne? Treba li da mi rečima svojim i delima potamnimo onu slavu, srpsku, koja je tako skupo plaćena i koja diže ponos svakome od nas?
Stavi sam sebi, Srbine, gornja pitanja i odgovor na njih. Mi dolepotpisati stavili smo sebi ta ista pitanja i odgovorismo jednodušno: Ne treba.
A šta treba?
Treba ovo:
Da sve lične sporove i partijske raspre predamo onom vremenu, kome one i pripadaju -- prošlosti -- a da sadašnjem vremenu ponudimo ono što ovo vreme od nas traži, bratsku jednodušnost, i žarko rodoljublje;
Da sva udruženja, svi savezi, sva bratstva i sestrinstva, svi srpski klubovi, prestanu takmičiti se danas u svemu sem u patriotskom radu;
Da svaki pojedinac požuri i odgovori svojoj svetoj srpskoj dužnosti na najbolji način, na koji on to može učiniti.
Treba znati, da dati novac, oprostiti uvredu protivniku, izmiriti zavađenu braću, posavetovati i uputiti lude i neuke - treba znati da je sve to lakše nego dati život svoj na bojnom polju, ili visiti o vešalima u nesrećnoj Herceg-Bosni, ili trunuti u memljivim tamnicama habsburškim u Banatu, Bačkoj, Sremu, Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji. Naša braća u zavičaju učinila su i čine sve što je teže. Zar mi da ne učinimo ono što je lakše?
Mi pozivamo svu našu braću u Americi, da poslušaju ovu našu reč i prime je k srcu. Mi se odužujemo svojoj savesti patriotskoj i humanoj, kad činimo ovaj apel. Mi se nadamo, da će nas razumeti i pomoći svi inteligentni Srbi, sveštenici i učitelji, činovnici i radnici novinari. Bogataši i siromasi. Svi do jednoga!..."
Komentara: 0