„Bez Đoleta Novi Sad više neće, niti može biti Srpska Atina, jer je knjiga spala na dva slova – na vremešnu Miru Banjac i tek nešto mlađeg Pera Zupca. Pošto ne vidim prave naslednike Miki Antiću, Aleksandru Tišmi, Vujici Rešinu Tuciću, Branku Andriću Andrli, Dušku Trifunoviću, Drašku Ređepu, Angelu Vlatkoviću, Antonu Eberstu, Janiki Balažu, Mitru Subotiću, Ljiljani Petrović, Iliji Panteliću, Silvesteru Takaču, Tadiji i Slobi Kačaru, Mariji Veger, Đoletu… pribojavam se da Novi Sad uskoro ne postane lokalna kulturna i sportska palanka…”.

Navod pripada novosadskom muzičkom novinaru, antologičaru pevane poezije i autoru dve muzičke enciklopedije Bogomiru Mijatoviću, a dolazi iz njegovog nedavnog razgovora s Brankom Rosićem koji je svog sagovornika pritom odredio kao „kultnog” i „legendarnog”. Bogomir Mijatović je čovek koga dugo znam. I nije nebitno za ovu priču – neko ko mi je izrazito drag i koga, kao starijeg i uvek dobronamernog, prirodno poštujem. On pritom nema ni razvijenog kulta niti legende koja ga prati ili ispred njega dohodi da ga najavi, nije mu to uopšte potrebno, a Rosićev izbor ovih epiteta više kazuje o njegovom – za naše prilike – odavno uhodanom nemaru prilikom upotrebe takvih reči, nego što govori o marljivom novosadskom muzičkom posleniku. Bogomir Mijatović nesumnjivo ima nešto drugo – utvrđen, cementno utemeljen odnos prema kulturnim vrednostima grada koji jednako bez sumnje voli. Ovaj njegov lament nad kulturnom (i sportskom) budućnošću Novog Sada jeste razumljivo sentimentalan i očekivano prožet brigom, u duhu plime objavljenih oproštajnih tekstova o panonskom mornaru zauvek otisnutom od životne obale, budući da je sâm izvod iz većeg narativa posvećenog Đorđu Balaševiću. Popis imena već indukuje dovoljno nostalgije za svakoga kome pobrojani umetnici i sportisti nešto znače, a takve duše koje pamte i danas stanuju u Novom Sadu. Bogomir Mijatović ima još nešto – lep hipokoristik u imenu budući da ga svi znaju kao Bogicu. Kako ga i ja tako oslovljavam, par decenija unatrag, rado ću to i ovde nadalje činiti, da ne budemo formalni i naročito ozbiljni bez pokrića.

Đorđe Balašević

Ono što je pogrešno u citiranoj izjavi jeste javni zaključak koji Bogica izvodi – da je knjiga spala na dva slova (jedno pripada mom ocu) i da nema pravih naslednika ovim ljudima. Tačnije, Bogica ne kaže eksplicitno da ih nema, nego da ih ne vidi. Ne bi to bio propust u punom smislu kada on ne bi znao za te naslednike, kada ne bi njihove pesme birao za svoje antologije, kada njihova imena i muzičke sastave ne bi unosio kao enciklopedijske jedinice u svoje knjige. Međutim, ono što ću napisati u narednim pasusima uglavnom je Bogici poznato, ali mu spram optike koju bira – nije u vidnom polju. Takav njegov uvid bez vida lišen je loše namere, jer je Bogica čovek pošten i drag, vibrantan, zainteresovan, okrenut mladima, celoživotno posvećen muzici, iskreno privržen novosadskoj kulturi u najširem smislu (što zaista uključuje sport i građanske načine života) i novosadskoj umetnosti u užem (sve grane umetničkog izražavanja). Ali njegovo proklizavanje zavređuje argumentovan odgovor, nimalo odbramben a sasvim stvaralački orijentisan, s tim što će taj odgovor, za razliku od njegove citirane izjave, verovatno biti niskotiražan. I tu jeste problem – kada u duhu jedne skandinavske devize koja veli da je za kompetenciju najvažnije da čovek pre svega bude u prilici da bude kompetentan, neko ko je život predao muzici, ko ima zrelosti, znanja i iskustva dobije takvu priliku i propusti je. S dobre strane, tu je i obavezni prikriveni blagoslov – da nije ovoga javnoga podsticaja, da nije Bogičine omaške, teško da bih ikada pismeno načinio predstojeće paralele. A one nekome, možda, mogu biti dragocene za budućnost.

Ponudiću zato drugačiju perspektivu. Manje kao angažovani kantautor i književnik – iz elementarne pristojnosti da se ne bih bavio u marketingu danas toliko popularnom samoevaluacijom, a više kao neko ko je iskustveno upoznao novosadsku muziku i književnost u protekla dva desetleća, pisao o protagonistima, pokrenuo jedan internacionalni muzički festival najviše poklonjen kantautorima, pri čemu je i te kako znao za dela i domete većine ljudi koje Bogica pominje kao izgubljenu, nenadoknadivu vrednost novosadske kulture. Sportska imena ću apstrahovati, jer suštinski ne pripadaju ovom tekstu, a njihovo prisustvo u citiranom zaključku kazuje nam uglavnom samo to da sagovornik Branka Rosića voli sport koliko i umetnost. Zato ću se držati književnih, muzičkih i scenskih imena i debelom grafitnom olovkom povući njihove preočigledne nasledne linije prema sadašnjici – tamo gde ih ima. Za pojedina imena odnosno njihove pesme, neka vrednosna lestvica bude, recimo, baš Đorđe Balašević. Upravo taj koji je bio i ostao najveći i najbolji, po svim standardima. Naravno, mogu to unapred da otkrijem, ovaj moj tekst na kraju neće pokazati da mi sve vreme imamo u gradu novog Balaševića, ali ga nekim čudom ne vidimo. Pokazaće da dosledno postoje izuzetni umetnici i performeri koji se neposredno nastavljaju na Mijatovićevu generaciju – ali po objektivnim vrednostima njihovog rada a ne po ostvarenim medijskim dometima, tiražima i prepoznatljivosti. Jer takvi dometi uopšte nisu odgovornost njihovog talenta nego sistema koji je tu ili nije tu da ih omogući. Jaz koji deli umetnika ogromnog kalibra poput Balaševića od današnjih kantautora i sastava upravo je nepremostiva provalija koja stoji između kulturnih parametara nekadašnje Jugoslavije i naših današnjih usitnjenih i zanemoćalih država. Više svega, potrebno je i da umetnici, pogotovo pesnici s muzikom, narodu budu imalo – potrebni. Balašević to jeste bio. Ostali, za sada, verovatno nisu.



Ovde je locirana i greška u Bogičinom rasuđivanju – on očekuje domete a previđa talente, verujući da je milionski domet potvrda veličine jednog talenta, pri čemu jugoslovenskim vrednosnim aršinom za domete premerava talente sadašnjih muzičara, glumaca i književnika u Novom Sadu. Valjalo bi, dakle, nadalje po srodnosti upariti talente s talentima, a ne s dometima.

Hajde da prvo pomenemo žensku stvaralačku i interpretativnu snagu. Ljiljana Petrović legitimna je preteča tri kantautorke koje su radile u novosadskom sastavu Prkos Drumski, sve tri poput svoje prethodnice naklonjene poeziji, ali znatno više i sigurnije nego Ljiljana – komponovanju na sopstvene stihove.


^{Isidora Milivojević (Prkos Drumski)}

Pesma Godine neke daleke na verse moga oca, koju je komponovala i otpevala Sonja Segić, sa albuma Vreme ispred nas, jedna je od najlepših pesama srpskog jezika koje se mogu čuti od početka stoleća. Neuporediva po vanvremenskoj lepoti, krhkosti, toplini i supstanci koje toliko nedostaje današnjoj muzici. Da ostanemo samo na pomenutoj lepoti i emotivnom sadržaju – ta je pesma ravna lepoti i osećajnosti najboljih Balaševićevih pesama. Jedino je treba poslušati onoliko puta koliko i odabrane Balaševićeve naslove, ne manje od toga. S druge strane, iako je posezala za poezijom vrhunskih pesnika poput Antića i Zubca, Sonja Segić bila je još kao srednjoškolka apsolutno nadarena, profilisana autorka stihova i muzike o čemu je ostalo sasvim dovoljno traga na albumima Prkosa Drumskog. Valja ih samo slušati. Isto se može potpisati za Isidoru Milivojević i Nevenu Šarenac koje su unutar istog sastava ostavile niz odličnih autorskih pesama, kao i onih na reči drugih autora. Svaka je nastupala uz akustičnu gitaru, poput Ljiljane Petrović. Svaka je umela da podrži nečije pesničko veče svojim glasom. I svaka je autorski upotpunila, pa s vremenom i uveliko nadrasla, čuvenu Novosađanku s gitarom koja im je prethodila. Pogotovo je Isidora Milivojević, Bokeljka rođenjem, autorka kvalitetom bliska jednoj Jadranki Stojaković, izuzetno markantne a suptilne pojavnosti i nezaboravnog glasa, ali Novi Sad devedesetih i Sarajevo sedamdesetih – samo toliko ih je, eto, razdvojilo i u polju čuvenja učinilo njihove muzičke sudbine divergentnim.

Mira Banjac ima dostojnu naslednicu u Tanji Pjevac, čak im se i prezimena rimuju a njihova dvosložna imena i prezimena stoje u punom saglasju. Međutim, Tanja Pjevac nema ni blizu scenskih prilika i kinematografskih i teatarskih ponuda koje je, posve zasluženo, decenijama imala naša čuvena glumica. Da ih ima, svako ko bi je gledao u pozorištu ili na filmu, zapamtio bi je za život. A to će reći da ova apozicija o objektivnoj zasluženosti, ipak, u našim postjugoslovenskim životima odavno ne važi.

Vujica Rešin Tucić ima sina Sinišu Tucića, i samog književnika, ostvarenog a prirodno o oca pesnički oslonjenog, te drugog naslednika ne treba tražiti, jer nosi isto prezime i istu svest koju je njegov otac definisao – da pesnici „dišu samo da bi rešili tu najveću od svih zagonetki: postati i nestati”. Naravno, da bi se paralela videla, oba pesnika bilo bi dobro čitati.

Mitar Subotić u svojoj logičnoj naslednoj liniji ima Svetozara Nešića, takođe klasično obrazovanog kompozitora, pijanistu i aranžera, jednako naklonjenog elektronskoj muzici, ali opredeljenog da muzički avanturizam promoviše putem eksperimentalnih koncertnih programa i nastupa koje je godinama organizovao i još to čini u Novom Sadu. S druge strane, njegovi aranžmani u savremenoj muzici lucidni su, neočekivani, nekonvencionalni, onakvi kakvi su – u drugom dobu i drugačijem žanru – bili Subotićevi. Takođe, Svetozar Nešić je do danas i zatajeni autor, sa zavežljajem snimljenih ali neobjavljenih pesama moderne elektronske strukture. Malo ko to zna, ali ja nekako znam.

Branko Andrić Andrla, između ostalih stvari koje je uradio, osnovao je Vojvođanski bluz bend koji Mijatović nije spomenuo, kao ni braću Vranešević s Laboratorijom zvuka ili Slobodana Tišmu i braću Mandić. U svakom drugom razgovoru, Bogica bi se njih sigurno setio, a ovde je važno dodati ih zbog umetničke genetike – Slavko Matić sa svojim sastavom Zbogom Brus Li opravdane umetničke preteče pronalazi u Peđi Vraneševiću i Branku Andriću. Iza Matićeve nonšalancije i klovnovsko-karnevalske pojave na sceni, iza njegovog neobaveznog kalemljenja panka na tamburašku muziku, stoji visoka inteligencija i konceptualna svest spremna na kolaže i pastiše od fragmenata muzičke, književne, pozorišne i strip umetnosti, u duhu njegovih prethodnika. Nadalje, Matić je neko ko sa svojim živim umetničkim precima održava aktivnu sagovorničku komunikaciju, pogotovo s Boškom Mandićem i Peđom Vraneševićem.

Duško Trifunović, o kome dosta toga znamo i Bogica i ja, ne bi trebalo ni da se nađe u kategoriji novosadskih preteča. Sportskim jezikom koji sada namerno koristim – nije kvalifikovan. Najpevaniji pesnik srpskoga jezika sve što je bilo prepoznatljivo u Jugoslaviji stvorio je kao sarajevski pesnik i televizijski radnik. Ne kao Novosađanin. U ovom gradu jeste proveo pozno doba svog života, ali je samo testamentarna zbirka Veliko spremanje zaista autentična novosadska knjiga i zaista vredno delo. Dakle, naslednika onom univerzalno prepoznatljivom i voljenom Trifunoviću ne treba tražiti ovde, nego u Sarajevu. Što neće reći da se baš pomenutom knjigom Duško nije upisao u stvaralačku matricu nekog mlađeg novosadskog umetnika. Jeste i to – duboko.

Vojvođanski bluz bend, koji sam ovde dopisao na račun njihovog osnivača, iznedrio je Šinobuse, a frontmen tog dirljivo čestitog, oljuđenog, kreativnog novosadskog sastava u kojem svaki član ima svoju autorsku auru jeste Milan Korać.


^{Milan Korać (Šinobusi)}

On je i rasan kantautor koji je mimo benda snimio tri samostalna albuma. Pesma Šinobusa Skačem visoko, koju Milan potpisuje i peva svojim prepoznatljivim glasom dragog poznanika iz kraja, kojem se mora verovati i s kojim se još može popiti piće van voznog reda u nekoj grbavičkoj kafani, ima vrednost autentičnog novosadskog evergrina, standarda koji nadilazi vreme i opet je u ravni Balaševićevih najboljih pesama. I ovde moram reći – ako se posluša dovoljno puta i ako se veruje u lepotu i vrednost novosadske pesme koju ne peva panonski mornar.



Tu negde, sa istim bluz poreklom, promiče Milan Kerezović Keckec, jedinstven pripovedač i pevač, nesmireni urbani duh grada, uvek više uzbudljivo umetničko obećanje nego njegovo ispunjenje.

Slobodan Tišma, takđe pridodat Bogičinom spisku, jedan je od predaka Nikole Neškovića koji je u svojim novosadskim godinama objavljivao albume i nastupao na proređenim koncertima kao (izmenavremena). Neškovićeva pesma Ljubavi, samo uz glas i posnu akustičnu gitaru, jedna je od najboljih, najsublimnijih na našem jeziku od početka stoleća, i ona dostojna lepote Balaševićevih statusnih pesama. Ali – Balašević je čitao drugačiju liriku. Nikola je voleo Ivana V. Lalića i njegov simbolički jezik od drugoga je sveta, neprilagođen većini. I pored toga, iznedrio je univerzalno vrednu umetnost prvog reda, pesmu toliko dobru da može ovom gradu samo da učini čast.

Nemanja Nešić duguje Balaševiću bar četvrtinu svoje stvaralačke ličnosti. Druga četvrtina, mada stilski primetnija, baštini se u pesmama Arsena Dedića. Oni koji pamte njegov mladalački Revir, setiće se možda i uticaja Milana Mladenovića, a ko ga najduže i najbolje poznaje – znaće da je Nešić korenski vezan za mladost rokenrola, za Badija Holija i Ričija Valensa odnosno za pandan-sastave koji su u Novom Sadu šezdesetih svirali igranke. S godinama, Nemanja Nešić je postao specijalista za odevanje poezije u muziku, snimio je izuzetne albume na stihove Dobriše Cesarića, Miloša Galetina, Miloša Crnjanskog i Enesa Kiševića. Kod nas, niko nije uradio to što je on učinio s pevanom lirikom. Niko s toliko elegancije, ukusa i odmerenosti nije pevao poeziju. Danas je jedan od poslednjih šansonjera od klase, ne samo u Srbiji. Sličan put, ali dosta ranije, od rokenrol igranki do šansone i pevane poezije kao odabranog izraza, prešao je i Milorad Bata Nonin.

Čuveni radijski čovek, Angelo Vlatković, imao je adekvatnog naslednika još u Anđelku Čupku Maletiću. Taj tihi i blagi gospodin toploga glasa, rođeni govornik koji nažalost bira da ne piše a toliko bi toga mogao da zabeleži i ostavi nekoj dolazećoj generaciji u amanet, ne samo što je dostojno preuzeo Vlatkovićevu radijsku emisiju Randevu s muzikom, nego je uvek imao sluha za mladost, a kao muzički urednik držao se standarda koje su danas gotovo svi zaboravili – da urednik ne treba da emituje isključivo muziku koja se njemu dopada, nego da mora da bude otvoren i za ono što mu se ne dopada, a prepoznaje vrednost u tome. Maletića je opet nasledio Nikola Glavinić, preuzevši ove kriterijume, predusretljiv, ljubopitiv, delikatan i obavešten kao sagovornik i široko muzički i opštekulturno zainteresovan.

Za promenu, Draško Ređep nema i verovatno ne bi ni trebalo da ima naslednika. Briljantan esejist Krležinog formata – kada je hteo, a estradni komentator niske rezolucije kada bi mu došlo, bio je kontinent-čovek nesamerivog znanja i obaveštenosti, željan pažnje, bogato digresivan i potpuno okrenut sebi. Takve ličnosti ne ostavljaju mesta za učenike jer se neprestano sami sebi događaju. S druge strane, Draško Ređep upravo zato mogao bi da ima najviše novosadskih naslednika, ako njegovu hipertrofiranu potrebu za pažnjom i sklonost ka nimalo dobroćudnim komentarima posmatramo kao vizionarsko ponašanje koje se danas posvuda raširilo – na internetu. A kada je reč o Aleksandru Tišmi, neka Ređepova prigodna misao da je Tišma „umro kao dovršeni pisac bez uobičajene literarne patetike” bude objašnjenje zašto on nema pravog naslednika. Zašto je Bogica ovde, drage volje priznajem, pogodio. Tišminim temama, međutim, bave se danas mnogi – i holokaustom i anatomijom nasilja.

Zoran Bugarski Brica sa ansamblom Zorule naslednik je Janike Balaža. S njim biografski i sudbinski povezan Miroslav Antić ulio se u mnoge pesnike i muzičare. Neka Mile Ninkov, čovek za koga zna svako kome je on u životu pomogao – a dok je bio na ovoj obali života, slivala se svakodnevno reka takvih ljudi u njegov novosadski mali stan – bude debela paralela koju ću rado povući. I ovo da bi se videlo – treba samo čitati i voleti pesnika Ninkova kao što smo čitali i voleli Antića.

Kada je reč o Đorđu Balaševiću, junaku svih naših oproštaja koji je svojim odlaskom u istinskoj žalosti ujedinio cele južnoslovenske narode, nije on bio umetnički bezdetan. Makar se nekome podigla obrva u znak nepoverenja, njegov naslednik jeste Branislav Krstić koji je svoj sastav imenovao po čuvenoj knjizi Miroslava Antića, kao što je i sam Balašević umnogome bio punokrvni kantautorski nastavljač i dalji rasadnik uticaja Antićeve ravničarske poetike. Takođe, gitaristički tandem braće Alvirović, iz Krstićevog ranog Garavog sokaka, svirao je jedno vreme s poznijim Balaševićem, čime je ovaj stvaralački rodoslov bio dodatno uzvratno strukturiran. Kompetentan i vešt kantautor koji sračunato radi sa opštim mestima u svojim pesmama, promišljen i praktično a ne samo teorijski zainteresovan za svoj uspeh, Branislav Krstić je nastavljač vojvođanske poetske, tematske i motivske linije Balaševićevih pesama. Njihovi umetnički dometi, međutim, osim u nekoliko Krstićevih naslova, nisu jednaki jer Balaševićeva kantautorska bogomdanost i jedinstvenost ne može u drugome da nađe kontinuiran refleks istog nivoa. S druge strane, pojedine Krstićeve pesme ulaze u pamćenje kolektiva, postaju deo kafanske istorije, uveliko narodni klasik Ko te ima taj te nema pevaju i Zvonko Bogdan i jedan Štulić iz svog egzila, a Krstićeva lična zona sigurnosti u kojoj se poodavno utaborio, što je podrazumevalo i sporazume društveno-korisne prirode, jeste druga strana Balaševićevih nesporazuma iste prirode, pragmatično naličje jednog nepokornog lica koje smo voleli. Međutim, i Balaševićevo nesporazumevanje i Krstićevo sporazumevanje sa profanom stvarnošću jesu sigurna kuća u kojoj prestaje razvoj njihovog umetničkog potencijala. Otuda ni jedan ni drugi, bezmalo u proteklih dvadeset godina, nisu bili u blizini sopstvenih ranije dohvaćenih visina. Branislav Krstić je u nekim aspektima anti-Balašević, ali jeste njegov jedini potvrđeni naslednik. I što je tako – govori u ime vrednosti ali i jedine moguće slabosti Balaševićevog stvaralačkog prosedea.

Na koncu, Pero Zubac, jedno od ona dva slova u citatu na koja je spala knjiga Srpske Atine, ima stvaralačkog naslednika istog prezimena o kojem zarad dobrog ukusa neću napisati ništa mada ga možda i najbolje poznajem, osim toga da od njega svakako ne treba očekivati nove Mostarske kiše. Sve drugo – on može da uradi, na svoj način. Istini za volju, ni ta Srpska Atina nema veze s junacima koje u istoj rečenici pominje Bogica Mijatović, naziv pripada sasvim drugom stoleću i onima koji su se okupljali oko još mlade Matice srpske. Rečenica u kojoj bi se sreli Miletić, Zmaj, Kostić, Jakšić i Koder – bila bi svakako istorijski i smisaono primerenija.

Đorđe Balašević nikada se neće ponoviti – tu je Bogica Mijatović u pravu. Niti ćemo ikoga ispratiti kao što smo njega ispratili na poslednju plovidbu. Ali neće se ponoviti ni ona zemlja koja je omogućila jednog Balaševića. Jer taj otišavši čovek ogromnih sintetničkih moći, taj majstor jezika koji svi razumeju, taj šmeker i šarmer koji je tačno znao kako koje emotivno dugme da pritisne u publici – ne treba to zaboraviti – počeo je kao još jedan stidljivi, naivni momak sa akustičnom gitarom oko ramena. On se nama neće ponovo desiti, ali talenat, to se već stalno iznova dešava. Talenat ne živi od tuđe pažnje makar joj prirodno gravitirao. Objektivno prisustvo talenta ne zavisi od toga da li ga mi vidimo ili ne. Njega uvek ima u ljudima, nekada bude neobično raspoređen, za nekoga se čini da je više puta stao u red kada se talenat delio, a najčešće isti taj talenat koji jedna ogromna stvaralačka ličnost poput Balaševića ima, bude razdeljen na nekoliko drugih, kasnijih umetnika. Današnji Novi Sad prebogat je talentima, čak bogatiji nego što je bio Novi Sad za kojim Bogica žali. Jesu li ti talenti potrebni i vidljivi narodu – to nema veze sa samim talentima. Ima s duhom vremena, kulturnom i drugom politikom i potrebama većine. Uostalom, danas mnogo ko svakodnevno i svakonoćno primećuje i proslavlja samog sebe i svoju bezgraničnu enciklopedijsku pamet u virtuelnom ogledalu društvenih mreža. Ne može se talenat u drugome onda primetiti, a kamoli proslaviti. Previše posla imamo oko negovanja i promovisanja sopstvenih avatara.

Prošetate li ipak, nekada, Novim Sadom, još ćete možda sresti pojedine umetnike koje sam ovde pomenuo. I one koje nisam, a još kako ih ima. To je najlepše. Da nisam povlačio samo usredsređene paralele sa imenima iz uvodnog citata, i sâm bih mogao ovaj tekst bogato dopisati i sadržajno dopuniti. Može to i neko drugi da učini. Važnije od svega, na ulici i danas možete videti Slobodana Tišmu ili Peđu Vraneševića. Na pijaci, uočiti Pera Zubca ili Miru Banjac. Možete niotkuda ugledati Aleksandru Vrebalov ili Branku Parlić. Možete primetiti poziv na izložbu Danila Vuksanovića. Ili naleteti na Sašu Radonjića, koji će vam sasvim sigurno, neobavezno u hodu, doturiti svoju knjigu, muzički album ili vas pozvati na monodramu igranu po njegovom scenariju. I zašto ne, možete videti Bogicu Mijatovića koji je zaslužan za ovu moju iznuđenu panoramu talenata, a koji takođe čini kulturnu vrednost grada. Ako ga sretnete u karakterističnom brzom hodu, obavezno mu napomenite da ipak živi u kulturnoj metropoli a ne u palanci i da je i sâm deo te objektivne duhovne i stvaralačke kolektivne veličine. I pozdravite ga. On jeste pomalo tvrdoglav, ali je u svojoj suštini sjajan tip koji hoće da sasluša drugačije mišljenje. I voli polemiku kao što voli muziku i sport.

^{Aleksandra Vrebalov}

Još nešto. Prođite ponekad Železničkom ulicom, ali s večeri. Ako bude sreće, u jednoj optičarskoj radnji, iza prozorskog stakla, ugledaćete dve povijene figure s gitarom i mandolinom. Oni se zovu Human Samii i Ivan Čkonjević. U istoj radnji, do pre koju godinu, mogli ste da vidite i čujete Nikolu Neškovića kako noću svira. Human je moj najdraži kantautor u ovom gradu. Za mene, u godinama koje imam, svakako nasušniji od Balaševića. A Ivan – Ivan je autentična genijalnost novosadske kulture. Multiinstrumentalista, prozaista, crtač. Čovek koji nikada ne spava. Onaj koji lepi autorske haiku pesme na ulične bandere. Ako vam se, dakle, posreći, uđite u radnju i zamolite ih da vam odsviraju Humanovu pesmu Daljinama. Dobra je i ona – kao najbolja Balaševićeva pesma. Samo govori drugim jezikom. Verujte mi na reč.

Milo Zubac, 3. mart 2021.
Novi Sad (metropola)

^{Autor je rođen 1976. godine u Novom Sadu, gde se školovao i doktorirao na Katedri za srpsku književnost i jezik. Objavio je pesničke knjige Vilindar (2001), Poezika (2003) i Flor Y Canto (2008). S Danilom Vuksanovićem štampao zbirku prozaida i crteža Duali (2007). Objavio je studije Molitve Desanke Maksimović (2008) i Poetika Duška Trifunovića (2013).}