Početkom osamdesetih godina prošlog veka, posetilac iz kosmičkih daljina po imenu Miroslav Antić, zemaljski pobratim mom ocu i njegov „kišobran od svakog zla”, sastavio je izbor Perove poezije i naslovio ga „Mostarske kiše i neko drugo more”. Već čitljivo umoran od boravka na ovom svetu, koji je odmerio sumom od šest hiljada godina, a pet leta pre njegovog konačnog povratka na zvezdu s koje je pao među ljude, Antić je u predgovoru toj važnoj knjizi, s namerom ne odveć selektivnoj, objasnio kako mu je Pero u životu postao mlađi brat, a parče hercegovačkog sveta oko Mostara njegov drugi zavičaj. Rekao je Antić još nešto važno ovde – kako je taj njegov mlađi brat služio i poslužio literaturi i „izvukao kao burlaci brodove, mnoge mlade i ne baš sasvim mlade početnike i poluzrele literate, i delio s njima svoju zabrinutost i svoj dar”. Docnije su pojedini literati iz ove Antićeve davne rečenice, koji su se tada grejali na Perovoj ljudskoj i pesničkoj vatri, ambiciozno gradili sebi književne identitete i to i danas čine – makar im kose i brade osedele, želja im ostala jednako mlada – baveći se ponajpre sticanjem uticaja i razmnoženih književnih nagrada kojih opet nikada neće biti dovoljno za svačiju glad. Jer nikada dosta onoga što čoveku ne treba u životu. Iako statusna književna priznanja nisu mogla da mimoiđu mog oca, ne postoji zacelo adekvatna nagrada za organski talenat kada je nagrada već s tim talentom došla, kao što se, sasvim izvesno, nikada ne može dovoljno nagraditi nečiji fabrikovani dar.

A Miroslav Antić i Pero Zubac bili su upravo organski talenti. Bogomdani. Ne samo da su tim talentima obojica poslužili jednoj literaturi, nego su izdašno prislužili i jednoj ideologiji i utopijskoj ideji – za koju Goran Babić, objašnjavajući udes jugoslovenskog sna, nedavno reče da je kod nas uranila tri stotine godina – i jednoj velikoj zajedničkoj zemlji koje danas više nema. U tu službu verovali su obojica, što se da pročitati i u ovom izboru Perove poezije i proze, pogotovo u njegovim neprocenjivim uspomenama na svog starijeg pesničkog brata. Jugoslovenska mladost zaljubljivala se uz Antićeve i Zubčeve stihove. I volela se ta mladost unakrsno i uzajamno, bez obzira na rodoslov i versku pripadnost. Obojica su, dakle, bili pesnici mladalačkih ljubavnih ushita, kao i nadnacionalnog zanosa, ljudi koji su iskreno voleli svoju srpsku košulju, ali bi je u ime dara i uzdarja razmenili za košulju bližnjeg naroda, kao što sportisti čine s dresovima na kraju utakmice. Jugoslaviju su pak smatrali svojim univerzalnim, nasleđenim kaputom koji su njihovi roditelji i dedovi krvavo stekli, a trebalo je da ih štiti od ljute zime i svake nepogode. Kidanje tog kaputa i bacanje njegovih delova u istorijske stare krpe, Antić nije dočekao, odavde gledajući čini se – dobrom srećom. Zemlja je 1986. godine izgubila jednog od svojih najvoljenijih pesnika, pre nego što je pesnik stigao da izgubi svoju voljenu zemlju. Njegov mlađi brat ostao je da svedoči i da izdrži.

Antić i Zubac bili su pritom popularni, i to u onim razmerama koje jedan pesnik u današnjoj percepciji kulturnih vrednosti nikada neće moći da iskusi, a to ondašnja akademska književna pamet nije umela drugačije da razume osim kao nepovoljnu „estradizaciju” pesničke reči. Doista, ako su hiljade, čak desetine hiljada ljudi mogle pažljivo da slušaju „Besmrtnu pesmu” ili „Mostarske kiše”, u nezaboravnoj interpretaciji Raleta Damjanovića, a da ne puste ni glasa tokom ili između stihova, verovatno je posredi bilo sasvim uspešno omasovljavanje poezije. Ali vreme će pokazati da je jučerašnja estradizacija bila sutrašnja željena visoka kultura za kojom sada možemo samo da čeznemo, a da su i Antić i Zubac zbog te stigme – kao i Duško Trifunović uostalom – ostali suštinski nepročitani i nedočitani pesnici.

^{Mostarske kiše i neko drugo more (omot ploče), autor: Dušan Petričić}

Oni koji jesu pažljivije čitali Zubca, pronalazili su stožerna mesta njegove umetnosti pisanja u slikama detinjstva, hercegovačkom zavičaju i snovima kao najvećem, neiscrpnom resursu njegove pesničke jave. Isticali su mediteranski štimung i muzikalnost versifikacije, koju je Pero ispoljavao ponekad i s preodveć očiglednom lakoćom. Ta je gotovo vanserijska lagodnost kao posledicu imala boljku manirizma, potencijalnu slabost svakog dugoročno uspešnog stvaralačkog prosedea, od koje se moj otac s vremena na vreme morao isceljivati. Uspevao je svaki put da nadraste sebe. U tematsko-motivskim linijama njegovog pesništva, jedna je bila primetna od gimnazijskih dana, dakle postojana i neodmenjiva, ali su je tumači Perove lirike retko uočavali, možda i zato što je ta linija postala za pesnika spasonosna baš nakon urušavanja ideala iz mladosti, u vremenu kada je nastupilo sveopšte poniranje vrednosnih standarda strmoglavce nadole, pa tako i književno-kritičkih, te je sve manje bilo onih koji uopšte čitaju i uočavaju. A ova je linija pevanja proisticala iz duhovno-nacionalne baštine i temeljila se dominantno na hrišćanskoj inspiraciji, obremenjenoj teškom sumnjom. Naizgled paradoksalno, a zapravo posve razumljivo – jer jedan istinski levičar ne može biti daleko od jedinog istinskog Hrista – mladić koji je celom svojom ličnošću verovao u komunizam i služio mu dok se imalo čemu služiti, već u srednjoškolskim danima svojim, napisao je docnije antologijsku „Manasiju”, u srcu šezdesetih godina prošlog stoleća razgovarao se polemički i nadgornjavao s Gospodinom, ćerao se s Njim, kako bi rekao Matija Bećković, ispisivao nezaboravne pesme posvećene Hristu, umeo da osloni pesmu na hrišćansku ikonografiju i sakralnu arhitekturu, i u zapadnom i u istočnom verskom miljeu, a od devedesetih godina prošlog veka naovamo, ove komponente postavio za temeljne u zrelosti svoje savremene poetike. Samo od pesama s duhovnom vertikalom mogla bi se načiniti jedna zasebna knjiga Perа Zubca.

Međutim, nije ovo ta knjiga. Ovo je izbor u kojem ne stanuju obavezno sve najbolje pesme mog oca, jer bi se u suprotnom u njemu našli i celokupni „Razgovori sa Gospodinom”, kao i „Kalištanske osamenke”. Takođe, ovde nema onih pesama koje je sarajevski Rabic ART prethodno objavio u knjigama „Povratak Mostaruˮ i „Glasovi u tišini”, niti ima pesnikovih stihova iz „Brojanice od suza”, koje je isti izdavač ne tako davno štampao unutar muzičkog izdanja „Male pesme za Draganu”. Priređivačka namera bila je da se naslovi ne ponavljaju i da taj Rabicov srećan četvorolist bude uvezan pojedinačnom jedinstvenošću i istim stvaralačkim potpisom, a da izdanja budu uzajamno potrebna i međusobno saglasna upravo zbog svoje različitosti. Drugim rečima, najbolji Pero Zubac nalazi se na sve četiri sarajevske adrese i opet nije ceo tamo. Jer pesnik njegovog kalibra ne da se redukovati i smestiti čak ni u okvire pomenutih naslova. S druge strane, u ovoj knjizi nalaze se mnoge ključne pesme koje jesu ostale u srcima, a bivale rado na usnama celih generacija ljubitelja poezije u Jugoslaviji. Pesme koje su se nakon rasturanja jugoslovenske države preselile na internet i danas bivaju neizostavne u mnogim virtualnim personalizovanim antologijama ljubavne lirike. Naposletku, pesme koje su meni još u detinjstvu i poznijem mladanju, ostale sačuvane u svesti kao lične relikvije utehe i zaštite, preko potrebnog mira u nevremenu nemira, koje su pojedinim stihom umele da zaleče adolescentsku ranu i da sevnu kao odgovor na oporu svakidašnjicu, „zamor koji se preobraća u voće”.

^{Pero Zubac – osamdesete, autor: Gavrilo Grujić}

Ponekad se poezija na kratko sklanjala u senku dnevničke dokumentarne građe koja govori o bolnom umiranju jednog kolektivnog zanosa i o zatrovanim kladencima prijateljstva i svih onih ljubavi koje su verovale da će pretrajati ovaj život i nastaviti da postoje negde iza ili izvan. Tu su i pojedini pevani stihovi, makar ne bili pisani namenski ili oni upravo naručeni za muzički život, kao i probrane pesme i prozne reminiscence iz rukopisa, koje se u ovoj knjizi prvi put objavljuju. A iz prebogatog korpusa pesama namenjenih deci, dva su se samo naslova smestila među korice – motiv je sasvim ličan, jer u ta dva zapisa javljaju se moje dve kćerke koje su poslednjih godina za njihovog dedu, pesnika „Mostarskih kiša”, bile i ostale najmilija prisutnost i jedina njegova prava, nepomućena radost.

Više svega, tu je i naslovna poema, obesmrćena u svojoj mladosti, zauvek mlada u svojoj besmrtnosti, koja se pre pedeset pet ovozemaljskih godina ucelo izlila na hartiju u jednoj novosadskoj oktobarskoj večeri, i to na hartiju koja nije imala svoj indigo, te je iste noći poštom odaslata, kao jedini postojeći primerak, put Zagreba i književnog lista „Telegramˮ i tamo je srećno stigla. Odatle su se „Mostarske kišeˮ, koje su u ličnosti legendarne Svetlane spojile četiri pesnikove mladalačke ljubavi i vezivni peti element – onu jedinstvenu svetlost grada podno Veleža s Hajrudinovim mostom, prosule po mnogim generacijama i postale univerzalna šifra raspoznavanja i razumevanja za ljuvena osećanja duševnih, poeziji naklonjenih Jugoslovena. Poema za koju je Izet Sarajlić priznao u jednom pismu iz 1976. godine kako bi se – kada bi ga neko opet u mladost poslao – udvarao svojoj budućoj ženi baš tim stihovima.

„Mostarske kišeˮ pripadaju najvećim ljubavnim pesmama srpskoga jezika, s neprolaznom lepotom koja može pomirljivo da pogne glavu i dobrovoljno se povuče samo u hlad jedne druge ljubavne pesme – Kostićeve „Santa Maria Della Saluteˮ, dabome. Majstor idejnih i književnih ukrštaja, čovek od zanosa i prkosa kakvi ne pripadaju smrtnicima, nego antičkim bogovima, Lazar Kostić, s njegovom tragičnom ljubavi prema Lenki Dunđerski, nije slučajno postao svojevrsna literarno-istorijska pasija i opsesija pesniku „Mostarskih kišaˮ. Koliko su dva umetnika bila sudbinski povezana, možda je najbolje umeo da vidi Ivan Nastović, čovek ne sasvim od ovoga sveta, psihoterapeut i tumač snova, u jednoj digresiji koju je napisao u svojoj knjizi o Lazi Kostiću, ali je voljom izdavača nije objavio u konačnoj verziji teksta. Sama digresija bila bi veoma zanimljiva onima koji veruju u metampsihozu ili seobu duša iz tela u telo. Otuda u ovoj knjizi i nadahnuti lirski dvoglas Laze Kostića i Lenke Dunđerske, kao mali prozor u inače opsežna, višedecenijska istraživanja i posvećivanja mog oca tragičnoj sudbini Lenkine porodice, refleks njegove plemenite namere da rasvetli jednu neuporedivu kosmičku zaveru koja se sručila na Dunđerske, kao i na ljubav između najvećeg srpskog pesnika i konačne izabranice njegovog samohranog srca.

S tim u vezi, nedovoljno je isticana, ako uopšte jeste primećena, jedna karakteristična vrednost u pesništvu Pera Zubca. Od ranih, gimnazijskih dana, pa sve do sadašnje sedokose životne zrelosti, mnogi su književnici zakonačili u njegovim stihovima, prominuli njegovim pesmama, bilo likom i imenom, bilo asocijativno, najčešće kao gosti unutar pesnikovih živih snoviđenja, uvek dobrodošli, neretko kao nosioci poruke i opomene ili navestioci promene. Samo u ovoj knjizi, pojavljuju se Rilke, Cvajg, Laza Kostić, Dragotin Kette, Trakl, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski, Egziperi, Branko Miljković, Tin Ujević, Meša Selimović, Danilo Kiš, Leonid Šejka, Nikita Stanesku, Miroslav Antić, Stevan Raičković, Vasko Popa, Izet Sarajlić, Mišo Marić, Alojz Ihan, a u pesmama i zapisima van ovog izbora – bilo ih je još, i braće njegove pesničke i starijih sestara poput Desanke Maksimović i Mire Alečković. Najposle, a pretežnije od drugih, prisutan je Duško Trifunović koji je svojim dolaskom u Novi Sad, samo s jednom torbom o ramenu, u vremenu kada su se dobrima skršili svi ideali, a rđavima najednom ispunile sve potrebe i ponorne želje, a sve to nakon Antićevog odmetanja na drugu obalu – imao da odigra važnu ulogu u životu mog oca, kao uzdanica i sigurnost, prijateljska uteha i „razum za odbranu kada zgreše emocije”. Odabrane pesme, neposredno upućene Trifunoviću, kao pisma na nebesku adresu nakon njegove smrti, takođe se nalaze u ovoj knjizi. Njima se, kao i drugim posvetnim stihovima u kojima svetle pesnikove preteče, ili književni savremenici, Pero Zubac pokazao kao istinski zatočnik Tinovog pobratimstva lica u svemiru, kao medijum s najtananije podešenim čulima za relacije između onostranosti i ovostranosti, kao univerzalna svest koja se povezuje s drugim pojedinačnim svestima i nakon što one odbace svoje zemaljske biografije. Kao potvrda da života ima, pogotovo za tvorca umetnosti, i nakon smrti, bar dok se javlja drugom tvorcu umetnosti. Smrt je, uostalom, nedostatak talenta – govorio je jedan iluzionista. A pesniku „Mostarskih kiša” javljalo se celo pesničko bratstvo i sestrinstvo, uredno, makar ne bili više u telima, koliko i njegova najbliža porodica – otac i majka, sestre i brat. Sve to hoće reći da je poezija uistinu moćan zavičaj, toliko da može da ponudi egzil dušama i nakon fizičke entropije. Ukoliko poznaju jezik poezije. Ukoliko duše uopšte ima. O tome je možda najviše znao neuhvatljivi nebeski letač Miroslav Antić. Zato se ova knjiga završava Perovim pismom Antićevoj mitskoj ptici. Zato je ova knjiga odgovor na njegovu knjigu, cele četiri decenije kasnije. I zato je neko drugo more postalo neka druga zemlja. A davni proročki crtež Dušana Petričića, na kojem nema starog mosta u Mostaru, ali ima pesnika koji se ispružio i sopstvenim telom povezao dve obale, nije se pokazao samo kao precizna prekognicija tamne budućnosti koja će se, sada to dobro znamo, zaista ostvariti, nego je otkrio onima koji umeju da vide i ovu Perovu neobičnu osobinu – da nešto izraženije nego u slučaju njegove brojne pesničke sabraće povezuje i posreduje između različitih svetova i često suprotstavljenih ljudi i njihovih kultura. Da ujedinjuje i spaja, da izmiruje suprotice. Najbolje se to očitovalo, uostalom, kada se posle dugih godina izbivanja vratio posleratnom gradu svoje mladosti da predstavi knjigu „Povratak Mostaru” i kada je, makar na jednu jedinu noć, svojim dolaskom sasvim sjedinio duboko podeljeni i zavađeni grad.

^{Pero Zubac – Doba Dunđerskih, autor: Vladimir Zubac}

Vreme je pokazalo da je onaj dvadesetogodišnji mladić koji je napisao „Mostarske kiše”, koji je u dečaštvu verovao da pesme pišu samo devojčice i jedino želeo da postane fudbaler, taj rođeni Hercegovac s kasnije razvijenom panonskom širinom i sveljudskim šarmom, u kojem su se tako skladno ukrstili i uzajamno proželi arhetipski helenski i hrišćanski podsticaji, u čijim stihovima su se u istu životnu pogaču umešali svetlost i tmina, nevera i vera, istinski bard prvog reda koji je sublimirao, artikulisao i opevao naše kolektivne varke i zablude koliko i zajednička htenja i spasenja, postao jedan od najvećih pesnika srpskoga jezika na prostoru od nekoliko desetina godina s kraja minulog stoleća, burnog i neuporedivog, i s početka sadanjeg stoleća, u kojem se čini da ništa više nije sveto i zaista značajno.

Tačnije, kako bi to sasvim izvesno rekao Duško Trifunović, Pero Zubac nije takav postao.

Otac moj je takav – ostao.

Miloš Zubac

u Novom Sadu, 1. februara 2020. godine

(predgovor knjizi Mostarske kiše i neka druga zemlja, ART RABIC, Sarajevo, 2020) 

^{Autor je rođen 1976. godine u Novom Sadu, gde se školovao i doktorirao na Katedri za srpsku književnost i jezik. Objavio je pesničke knjige Vilindar (2001), Poezika (2003) i Flor Y Canto (2008). S Danilom Vuksanovićem štampao zbirku prozaida i crteža Duali (2007). Objavio je studije Molitve Desanke Maksimović (2008) i Poetika Duška Trifunovića (2013).}