Beograd - Dokumentarni film „Opušteno” Olivere Miloš Todorović biće premijerno prikazan večeras (sreda) u 20 sati u Domu kulture Studentski grad u Beogradu.
Ovo polusatno delo, prvobitno nazvano „O mucanju na fejsbuku o splavu”, odslikava socijalne promene u društvu; ne osuđuje, već posmatra i sluša, posebno one koje retko pitaju za mišljenje, verovatno zato što pretpostavljamo da svi misle isto – da su oni „fejsbuk generacija blejača po splavovima”.
Koristeći za naslov reč „opušteno”, preovlađujuću misao ove generacije, autorka Olivera Miloš Todorović kaže da film traži odgovor na pitanje: Kakve su današnje generacije i čija su oni zasluga?
– Oduvek me je zanimalo kako to da od moje rokenrol-partibrejkers generacije iznikne miks generacija „Granda” i MTV-a, kako ih naziva sociolog Smiljka Tomanović? Kako to da smo mi radikalniji od naše dece? Ko je kriv i zašto? I da li ja, u stvari, preterujem? Da li je pogrešan njihov sistem vrednosti ili je jedini moguć u sistemu bez vrednosti? Da li je baš tada najveća odgovornost roditelja da njihovi kriterijumi postanu i detetovi? – pita se autorka čiji film je podržan sredstvima Sekretarijata za kulturu grada Beograda.
Bez psiholoških trikova i vizuelne simulacije stvarnosti, prateći priču tri sedamnaestogodišnjakinje: Isidore koja se posle šest godina vratila iz Italije, Bobane koja želi da postane pi-ar menadžer i Aleksandre kojoj smeta što odrasli ne razumeju da su danas druga vremena i porede današnje vreme sa njihovim, film uočava „vrednosti” koje se promovišu kroz školstvo i kroz, sve prisutniji, medijsko-estradni prostor.
– Ta stalna preispitivanja i odgovornost prema životu, daju mi nadu da ću moći da utičem na svoje dete da joj jedini izbor ne bude „majica bez stomaka” i parada kiča, da će znati reči: „izvini, molim i hvala”. Ne popuštam u ambiciji stvaranja mogućnosti izbora, iskreno zainteresovana za to u šta danas sedamnaestogodišnjaci veruju, ko najviše na njih utiče, šta je za njih uspeh, da li je znanje zamenjeno autoritetom sile? – ističe rediteljka Todorović koja u okruženju koje promoviše besmisao i beznađe, agresiju, nemoć i socijalni autizam, u svom najnovijem delu beleži „duh vremena” kao autentičan individualni refleks na junakinje.
U svom dokumentarističkom pristupu, autorka računa i na ono najdragocenije u dokumentarcu: spontanost, slučajnost i emociju.
Izvor: Politika
Autor: I. Aranđelović
Komentara: 0