Četrdeseta godišnjica Studija B bila je idealna prilika za razgovor sa Slobodanom Konjovićem, koji je simbol ove medijske kuće. U isto vreme on je i profilisao zvučnu sliku Studija B, a svojim emisijama Diskomer, Parada Albuma i Vibracije muzički je edukovao generacije Beograđana

U "Pop mašini", Sloba Konjović - muzički urednik Studija B, govorio je o vremenu kada se slušanost osvajala informacijom a ne senzacijom, o rađanju panka, o domaćoj rok sceni, njenom razvoju i trenutnom potencijalu...

RADIO - NEKAD I SAD

Ja sam oduvek bio prezadovoljan što funkcionišem kao muzički urednik na ovom geografskom području. Ovde nisam bio uslovljen svim onim stvarima koje na zapadu postoje već decenijama. Od kada je nastao komercijalni radio, na zapadu su počela uslovljavanja. Ceo taj sistem Top 40 radija i velikih korporacija koje pokrivaju 300, 400 umreženih radio stanica je sistem koji diktira slušaocu šta da sluša. Tu se neprestano vrti jedna uska selekcija koja vas stimuliše da odete u radnju i kupite neki disk.

Imajući mogućnost da istražujem, ja sam se na Studiju B uvek osećao fantastično. Nikada nisam postavljao pitanje mog honorara. Sloboda izbora mi je bila kompenzcija. Ja sam mogao da budem kreativan, mogao sam da uradim šta hoću sa muzičkim programom rukovodeći se jedino sopstvenom procenom da je to što prezentujem kvalitetno. Taj osećaj slobode nema cenu.

Mislim da na ovom našem području ljudi u medijima i dalje mogu da prave izuzetne muzičke programe. Pre svega tu mislim na radio. On je, za razliku od televizije, i dalje jedno idealno, intimno mesto za prezentaciju kvalitetne muzike.

Ono što mi danas vidimo u medijskoj slici Srbije samo je još jedan primer ekstrema nastalog kroz komercijalni diktat nekoliko velikih korporacija koje non-stop infiltriraju isti sadržaj. Poslednjih nekoliko godina dominantan je jedan isti zvučni efekat koji se pojavljuje u 50% svetske pop produkcije. Pa zar to nije podatak koji sam za sebe govori koliko smo zastranili? Danas ima toliko dobre muzike koja može da se nađe na internetu, zaslužuje da bude negde prezentovana i da je ljudi čuju. Ne vidim zašto bi sebi postavljali barijere. Uživajmo u tome što ovde možemo da napravimo autorski koncept. Liste koje su autorske imaju potpuno opravdanje. Diskomer je prvih nekoliko godina rada Studija B poštovao neke opšte principe popularnosti. Stimulisali smo slušaoce da glasaju, da nam pišu. Đaci su na časovima skupljali glasove za neke pesme. Kada mi stigne 200 glasova za jednu pesmu ja to nisam ignorisao, ali sam se uvek rukovodio sopstvenim ukusom. Šta mi se sviđalo to sam puštao i uvek sam to potpisivao. Mislim da je to pravi put.

Radio je idealan mediji za autorske sadržaje. Radio nikada neće izgubiti na svom značaju. On ostavlja taj neverovatan prostor nadogradnje za slušaoca. Radio neke stvari ostavlja nedorečene za razliku od televizije koja je surova i koja nam ostavlja inprint koga ne možemo da se otresemo. Radio stimuliše individualnost i kreativnost, a izazov je i dalje tu.

"ZLATNE OSAMDESETE"

Ja sam se na radiju našao spontano i bio sam samouk. U to vreme ovde nigde niste mogli da učite o popularnoj muzici. Mene je lično jako zanimalo kako je došlo do eksplozije rocka 50-tih i koji su to činioci uticali na taj neverovatni preokret koji će obeležiti drugu polovinu 20. veka. Krenuo sam u proučavanje i malo po malo došao do zaključka da je muzika jedno nepregledno polje, jedna livada sa koje treba probrati najmirisnije, najzanimljivije cvetove. 80-te su bile posebno zanimljive. To je bilo vreme izuzetno talentovanih individua. Ja sam krajem 70-tih često putovao u London i išao po koncertima.

Slušao sam bendove koji će kasnije postati veliki a u to vreme su bili na početku karijere. Bili su potpuno lišeni glamura, bilo kakve ideje o sopstvenoj veličini. To su bili najobičniji klinci sa čoška a svirali su neverovatnom energijom i predavali se muzici na jedan potpuno nov način. Zbog toga sam ja zdušno prionuo na popularizaciju tog talasa ovde kod nas.

I meni je bilo dosta rock grandomanije i pretencioznosti. Rock je počeo da gubi tu sposobnost jednostave komunikacije sa publikom i bilo je logično da prihvatimo nešto novo, nešto što se svodilo na tri akorda, veliku buku ali u isto vreme i na veliku istinu koja je iz te muzike isijavala. Bilo je otpora da se to prihvati ovde kod nas ali svako novo vreme nosi neki rizik. Ponekad čovek mora da krene ramenom, da ostavi nogu u vratima ali se na kraju ispostavilo da je za to bilo opravdanja.

NOVO MUZIČKO DOBA

Danas su za talentovane ljude mogućnosti ogromne. U vreme dok sam svirao u bendu Kozmetika, mi smo sanjali o tom trenutku kada ćemo biti u stanju da napravimo nešto manipulativno, nešto što će našu muziku vinuti do neslućenih sfera. Sanjali smo o ovom digitalnom vremenu. I profesionalno, na radiju, bilo nam je dosta seckanja traka, lepnjenja. Početkom devedesetih svi smo namirisali da stiže novo doba, da će komijuteri promeniti svet. Tako je i bilo, svi smo mi deo te promene. Zahvaljujući digitualizaciji svi smo se zbližili, došli smo u situaciju da mnogo brže i lakše razmenjujemo ideje. To nam je obogatilo znanje ali nas je u isto vreme učinilo ravnodušnijim, manje osetljivim. Ne znam da li je to dobro, da li je to taj pravac u kojem bi ljudska zajednica trebalo da ide.

Ja sam svoj posao uvek smatrao kompilatorskim a ovo vreme to samo potvrđuje. Provodim užasno mnogo vremena skidajući muziku, praveći selekciju. Mnogo više stvari otpada ali ono što uvrstimo u program i odlučimo da predstavimo ljudima, vredno je tog truda.

Svake nedelje na ovom našem malom području, pojave se tri, četiri odlična benda koja su u stanju da proizvedu stimulativnu, inteligentnu muziku. Toga ima i meni je to dovoljno. Ako mogu da prezentiram jedan snimak iza koga mogu da stanem, ja sam te nedelje srećan i znam da sam uradio pravu stvar.

Izvor: B92
Razgovarala: Jelena Janković
Foto: Moma Rajin, Sloba Konjović i Velja Pavlović