Jednom su sadili lipu stari Nestorov, gosn. Čeda i još jedan. Bio sam nov u tom stripu, komšijin mali kog su pustili da gleda. Stari Nestorov, potpalivši korov, tad reče mi: „Ti si mlad, ti ćeš dospeti za taj hlad.“
Jednom sam voleo zbilja... Mislim na ljubav pravu, šašavu i silnu. Vozio hiljadu milja ko onaj ružni Francuz u prelepom filmu. Vukle me šine pod točak mašine al’ ona me spasila. Sve je druge ugasila.
Hej, i sve to dođe na svoje. Odavno pravila znam: Samo tuge se broje... Hej, opet tornjevi tuku na Svetog Luku... Jesen je kriva, uvek me rasturi siva.
Jednom je prošla kraj mene... Sa tipom kog sam znao taman da se javim. Skrila je pogled na vreme... Al’ sasvim dovoljno za žur u mojoj glavi. Bezvezno „Zdravo“ i klimanje glavom i sve što već sleduje... Neka lutko, u redu je.
Hej, sve to dođe na svoje... Odavno pravila znam: Samo tuge se broje. Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku... Jesen je kriva, uvek me rasturi siva.
Jednom su palili lišće... Sa one lipe dim je lebdeo do neba... Na kom su, nema ih više, stari Nestorov, gosn. Čeda i još jedan.
Ko nije drvo razumeo prvo pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio. I shvatiće kad-tad da ne zna šta je hlad.
Taj ne zna šta je hlad...
* * *
„Vozio hiljadu milja ko onaj ružni Francuz u prelepom filmu...“ – ružni Francuz je Žan-Luj Trentinjan (Jean-Louis Trintignant), a prelepi film je „Jedan čovek i jedna žena“ (Un homme et une femme), francuski igrani film iz 1966. godine.
„Stari Nestorov“ – čika Žarko Nestorov, moj prvi komšija, odžačar u penziji; „gosn. Čeda“ – jedan štampar sa Temerinske ulice i „još jedan“ – to je moj ćale, i to mi je strašno bilo teško, jer u vreme kad smo snimali pesmu moj ćale je umro iznenada i uvek kad sam pevao to... i još jedan... (sa knedlom u grlu) niko nije znao da je to jedna poznata silueta na kraj dvorišta u onoj izmaglici dima od paljenja lišća.
Komentara: 0