Muzika: Miloš Zubac Stihovi: narodna lirika s Kosova i Metohije Aranžmani: Nemanja Nešić Autorske klavirske teme u pesmama: Nemanja Nešić
Miloš Zubac: glas (1-10) Nemanja Nešić: akustična i električna gitara, klavir, bas gitara, perkusije, harmonika, ambijental, prateći glas (1-10) Ena Nedić: prateći glas (1-10) Dragana Zubac: prateći glas (1,3,4,5,6,7,8,10) Milan Korać: prateći glas (9)
Motiv na omotu: Plavi sokolar, tapiserija Milice Zorić, 1958. Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad Dizajn omota: Miloš Zubac
Kreativni centar VIGVAM, Novi Sad, 2020. Objavljeno 4. aprila 2020.
Snimanje i produkcija: Nemanja Nešić Mastering: Peđa Pejić (studiodoremi.rs/index.html) Snimano u Autorskom studiju Nemanje Nešića Glas Ene Nedić snimljen u studiju SHINE Milana Koraća (snimatelj: Milan Korać)
Stihovi
1. RASTI, RASTI MOJ BORE ZELENI
Rasti, rasti, moj bore zeleni, da se penjem na tvoje visine, da ja vidim moje milo drago je l’ istina kao što ga hvale:
da l’ mu čuka čungur na koleno, da l’ mu igra vidra na ramena, da l’ mu igra doro pokraj more, da l’ se veje vezena marama, što sam jadna tri godine vezla;
tri dukata u nju izarčila: prvi dukat svila đuvezlija, drugi dukat srma i klobodan, treći dukat moje crne oči.
2. SOKO BIRA GDE ĆE NAĆI MIRA
Soko bira gde će naći mira. Ne hte gori na visokoj jeli, već u doli de se šator beli. Pod šatorom delija devojka, vino pije, ni brige je nije, pesme peva a od glasa mila, čisto rastu na sokolu krila.
Na glas ide dvanaes Turaka, pa besede deliji devojci:
„Kučko ljuta, delijo devojko, vino piješ, Turčinu se smeješ, pesme pevaš, Turčina ismevaš; de nauči piti i pevati?ʺ
Progovara delija devojka: „Evo čuda, da besnih Turaka, kad pitate, pravo da vam kažem: dvorila sam dva srpska junaka, dva junaka: Miloša i Marka! Od Marka sam piti naučila, od Miloša pesme zapevati, zapevati, Turke ismevati!ʺ
Pa zaplamte munjom iz očiju i poteže sablju dimiskiju. Soko gleda, crveni se trava, i na travi dvan’est turskih glava, soko gleda pa misli da sniva, a devojka pije i popeva.
3. VILE PROLETOŠE
Vile proletoše, Marka pronesoše, Marka vezanoga; po njega je stara majka, stara majka gologlava, pa se moli gorskim vilam’:
„Gorske vile, moje sestre, puštite mi sina Marka.ʺ
Vile njojzi govorile: „Ako dadeš, stara majko, ako dadeš crne oči, pustićemo tvoga sina.ʺ
4. ZASPALA MOMA KRAJ MORA
Zaspala moma kraj mora, malino moja! Zaspala moma kraj mora, pod jedno drvo maslino.
Dunu mi vetar s planine, odlomi granu maslinu, udari momu po licu.
Ljuto ga kune devojka: „Bog te ubio džan-vetre, zašto mi slomi maslinu, zašto me flisnu po licu?ʺ
Zbori gu vetre, džan-vetre: „Slomi ti granu maslinu, drago te traži po gore!ʺ
5. AOJ, KONJČE, DOBRO MOJE
Aoj, konjče, dobro moje, a što ti se dodijalo? Da li ti se dodijalo često puta u Kosovo, ili ti se dodijalo lako sedlo šimširovo, ili uzda od bisera, il’ kamdžija prepletena? „Nije mene dodijalo često puta u Kosovo, nije mene dodijalo lako sedlo šimširovo, niti uzda od bisera, ni kamdžija prepletena, već se mene dodijalo često puta u mejanu.
U mejanu tri devojke: jednu ime Ljubičica, drugu ime Grličica, treću ime Gondže-Ljalje, a ti zboriš devojkama: Ljubičice, ljubi mene, Grličice, grli mene, Gondže-Ljalje, sed do mene!
A ja jadan, gladan, žedan, kopam zemlju do kolena, čupam travu iz korena, pijem vodu sa kamena!ʺ
6. RAZBOLE SE, MAJKO, JEVRIMA DEVOJKA
Razbole se, majko, razbole se, majko, Jevrima devojka, Jevrima devojka.
Razbole se, majko, Jevrima devojka, razbole se, majko, na sam dan Veligdan, bolest bolovala tri nedelje dana, Bogu dušu dala na sam dan Đurđevdan.
Amanet ostavlja svoje stare majke: „Da mi zovneš, majko, jermenskog majstora, da napraviš, majko, sanduk od biljura, i na sanduk, majko, četiri pendžera.
Prvi pendžer, majko, kiša da me rosi, kiša da me rosi, lice da mi beli; drugi pendžer, majko, sunce da me greje, sunce da me greje, lice da mi suši; treći pendžer, majko, vetar da mi dune, vetar da min dune, lice da mi ladi; a četvrti, majko, samo da me vidiš.ʺ
7. HAJDE, MOMO, DA TE VODIM DOMA
Hajde, momo, da te vodim doma! „Jadan dragi! Što me zoveš doma? Tvoja majka vatra žarovita, tvoja braća – mladi čelebije, u tebe su seke ponosite.ʺ
Hajde, draga, da te vodim doma! Ako mi je majka žarovita, a ti bidni studena vodica, te utuli vatru žarovitu; ako su mi braća čelebije; i ti imaš braću čelebiju; ako su mi seke ponosite, i ti mi se sa njima ponosi.ʺ
8. PROŠETALO ZLATO MATERINO
Prošetalo zlato materino, prošetalo kroz goru zelenu, ruke vije, po pojas i’ krije.
Upazi je daja od pendžera, pa ovako njojzi govorio: „Čuješ li me materino zlato, koja ti je golema nevolja, s’ koje tvoji bele ruke viješ, ruke viješ i pod pojas kriješ?ʺ
„Čuješ li me moj mili ujače, kad me pitaš, pravo ću ti kazat: mlad me prosi, za starog me daju; staro aro kao drvo javor: kiša vrne, javor drvo gnjije; sunce greje, javor drvo suši; vetar duva, javor drvo krši.
Mlado momče ka’ na krinu cveće: kiša vrne, cvet mu napreduje, sunce greje, cvet mu rascvetuje, vetar duva te miris raznosi.
9. DVA SE DRAGA VRLO MILOVALA
Dva se draga vrlo milovala, na jednoj se vodi umivala, na jedan se peškir otirala.
Prvo leto niko ih ne znade, drugo leto svako ih saznade, treće leto i otac i majka.
Majka ne da da se dragi ljube, već rastavi i milo i drago.
Dragi dragoj po zvezdi poruči: „Umri, draga, dockan u subotu, ja ću, draga, rano u nedelju!ʺ
Što rekoše, to i učiniše; draga umre dockan u subotu, dragi umre rano u nedelju. Ukopaše jedno do drugoga, kroz zemlju im ruke sastaviše, u ruke im jabuke staviše.
Malo vreme za tim postojalo, više dragog zelen bor poras’o, više drage zelena ružica, pa se vije ruža oko bora, oko bora, oko zelenoga, kao svila oko kite smilja.
10. ZMAJ PRELETE ZELENIJEM LUGOM
Zmaj prelete, zmaj prelete zelenijem lugom, zmaj prelete i pronese pod krilom devojku, a pod drugim ruho devojačko...
Mikrokosmos narodne lirike u albumu “Kosovske” Miloša Zubca
Kada je u muzičkoj sferi današnjeg društva ključna reč, ujedno i krajnji domet „trending“, novosadski kantautor, Miloš Zubac, prednost daje jednoj drugoj – „tradiciji“. Odlazeći nekoliko vekova unazad, otvara vrata jednoj novoj budućnosti. Novim albumom, nazvanim „Kosovske“ oživljava davno zaboravljenu liriku.
Sam kantautor, posvedočio je u jednom autopoetičkom komentaru o tome kako je jezik „zavičaj čovekov“ čemu nas književnost u teoriji i uči. Zubac se ističe po tome što je ovu tvrdnju i u praksi pokazao. Nakon albuma „Serbia“ koji svedoči o društvenim (ne)prilikama sa kojima se susrećemo i „Manastira“ čija su tema fruškogorski čuvari pravoslavlja, uslediće i album „Kosovske“.
Ovim Zubac retrospektivno zaokružuje sliku prostornog i kulturnog identiteta jednog naroda obuhvatajući njegove granice od severa do juga. Akcenat novog albuma oslikava se u tradiciji, u korenima, u dijalekatskom blagu našeg jezika. Izbor je pao na deset narodnih, lirskih pesama kosovskog kraja. Za ovaj izbor pesama se može slobodno reći da čine jedan mikrokosmos narodne lirike. U njima su sadržane sve odlike, ovih, po Vuku rečeno, „ženskih“ pesama.
Na prvom mestu trebalo bi izdvojiti njihovu sinkretičnost. Ova karakteristika bila je glavni čuvar usmene lirike. Narodne pesme su se pevale uz muziku, neretko ih je pratio ples i tako su se generacijski prenosile. Vremenom su ostali samo stihovi, potom njihovi zapisi, a Miloš Zubac im ovom prilikom vraća onu davno izgubljenu muzikalnost, ponovo praveći celinu osveženu i obogaćenu njegovim osećajima i talentom. Element duhovnosti i uzvišenog tona dodaju i ženski glasovi Dragane Zubac i Ene Nedić. Iako prateći glasovi, čine neizostavni deo čitavog koncepta uz glasove Nemanje Nešića i Milana Koraća. Novosadski kompozitor i kantautor, Nemanja Nešić, odsvirao je sve instrumente i uradio aranžmane i time značajno doprineo stvaranju ovog albuma.
Da “ženske“ pesme pevaju o radostima i tugama svakodnevice u mirnim vremenima, potvrđuje i ovaj izbor Miloša Zubca. Prepliću se teme koje nam svedoče ili o idiličnoj ljubavi dvoje mladih ili o preprekama sa kojima se susreću, o patrijarhalnim vrednostima, o vremenu koje nije obeleženo herojskim momentima, ili ako pak jeste, oni su prikazani na jedan dirljiv način, iz perspektive suprotne epskim pesmama.
Tako imamo priliku da čujemo pesme o vernosti, skromnosti i iščekivanju „Rasti, rasti moj bore zeleni“, „Zaspala moma kraj mora“. Zatim pesme o porodičnim odnosima „Hajde momo da te vodim doma“, „Prošetalo zlato materino“, ali i pesmu „Dva se draga vrlo milovala“ koja nas podseća na to koliko je značajno pitanje nerazumevanja među ljudima, pre svega među članovima porodice, koje na kraju dovodi do smrtnog ishoda, toliko da okupira misao „običnog“ čoveka, ali i velikih umova kao što je Šekspir i postaje svevremena tema svetske književnosti. Da je smrt neizostavna i večita preokupacija potvrđuje i pesma „Razbole se, majko, Jevrima devojka“ u kojoj kroz gradacijsku sliku vidimo čežnju za životom mlade devojke koja ostavlja amanet roditelju.
Među najstarije narodne lirske pesme ubrajaju se mitološke pesme koje su poznate po tome da u čovekovu svakodnevicu smeštaju natprirodna bića. Slušajući album „Kosovske“ upoznajemo se sa vilama i jednim zmajem. Oba pojma su vrlo zastupljena u tradicionalnoj kulturi Srba. Na primer, heroji grčke ili rimske mitologije imaju božansko poreklo dok naši heroji vode poreklo od vila. One pre svega imaju pozitivne osobine, brinu o ljudima, pomažu u nevolji, donose sreću, ali isto tako umeju i da se se zamere i budu osvetoljubive. Iako Kraljević Marko ima vile posestrime, on im se, zbog svoje naravi, često i zamerao. U pesmi koja je pred nama, „Vile proletoše“, susrećemo se sa vilama zagorkinjama koje od Markove majke traže prilično veliku žrtvu. Verovanje u zmajeve, mitska bića sa ljudskim osobinama, bilo je veoma zastpljeno u našim krajevima, a jedno od njih je i to da su zmajevi voleli mlade devojke koje su odvodili na ljubavne sastanke. Upravo to verovanje od zabrava čuva i pesma „Zmaj prelete zelenijem lugom“.
Amazonke su širom sveta poznate, ali i naša lirika za boj ima delije devojke. Pesme „Soko bira gde će naći mira“ opeva natprirodnu snagu devojke koja odstupa od modela ponašanja koji je karakterističan za devojke patrijarhalnog društva. Ona je hrabra, vešta, neustrašiva i jača od dvanaest Turaka. Motiv delije devojke čest je u narodnoj književnosti, a u ovoj pesmi, ona svoje iskustvo stiče uz dva najveća junaka, Miloša i Marka.
Pesma „Ajoj konjče, dobro moje, a što ti se dodijalo“ posebno je interesantna. Kada je reč o epskim juncima i njegova tri dobra (konj, soko i oružje) oni su prikazani kao nerazdvojni u jeku borbe. Šta se dešava iza kulisa, odnosno kada nema ratovanja, gotovo na šaljiv način govori ova pesma i to kroz slovensku antitezu. Verni pratilac svog gazdu ne izneverava ni u ljubavnim pohodima.
Slušanje albuma „Kosovske“ navelo me je na razmišljanje o tome koliko je ovaj poduhvat Miloša Zubca i njegovih prijatelja-saradnika značajan za očuvanje srpske tradicije. Na jedan svojstven i inovativan način uspeli su da prikažu lepotu i bogatstvo narodne lirike. Rađa se nada da će se ovim putem, kroz muziku, i nove generacije zainteresovati kako za za narodnu književnost tako i za običaje, verovanja i junake koja ona vekovima čuva.
Takođe, poznato nam je i to da je upravo pesma kroz vekove jačala i ohrabrivala duh naroda. Predugo smo bili zaslepljeni, sebični i pohlepni pa nas ovog proleća priroda kažnjava. Vreme je da se vratimo sebi, da pronađemo meru u sopstvenim delima i mislima. Šta će nas u pravi kolosek vratiti bolje nego umetnost i to ona izvorna, protkana talentom naših savremenika?
Pesma „Prošetalo zlato materino“ objavljena je sredinom marta i najavljuje ono što nas očekuje uskoro. Album „Kosovske“ dostupan za slušanje 4. aprila 2020.
