Demonstracije u Turskoj 2013. su započele 28. maja u Istanbulu kao protesti protiv rušenja parka Gezi, popularnog okupljališta stanovnika Istanbula, da bi se nakon par dana proširile na sve veće gradove i prerasle u opšti protest protiv politke vladajuće Partije pravde i razvoja i samovolje turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana. Protesti su prerasli u pobunu nakon što je policija grupu u parku napala suzavcem i vodenim topovima.
Iako su demonstracije u Turskoj ponekad nazvane Tursko proleće, one to definitivno nisu, pošto je u pitanju građanski protest, bez religijskih motiva, te ih neki nazivaju Tursko leto, kao zdraviju alternativu Arapskom proleću.
28. maja 2013. grupa od 50 demonstranata protestovala je protiv uništavanja parka Gezi u Istanbulu da bi se na njegovu mestu izgradio trgovački centar. Policija je upotrebila plin suzavac kako bi rasterala demonstrante.
Grupa demonstranata raste tokom 28. maja i organizuje pres-konferenciju i koncert u znak podrške protestima. Primaju podršku od pojedinih javnih ličnosti.
Demonstranti se 1. juna iz parka Gezi premeštaju na trg Taksim, a demonstracije prerastaju opšte proteste protiv vladavine Partije pravde i razvoja i samovolje premijera Redžeša Tajipa Erdogana. Demonstracije se šire i na ostale turske gradove poput Ankare, Bodruma, Konije i Izmira.
Do 2. juna demonstracije su se proširile na 67 turskih gradova. Od početka demonstracija do ovog dana, policija je uhapsila do 1700 ljudi.
Erdogan 3. juna odlazi u trodnevnu posetu severnoafričkim zemljama.
5. juna grupe hakera izvršile su napade na web-stranice turske vlade. Protiv demonstranata su se aktivirale i grupe turskih građana koje podupiru Erdogana i vladajuću partiju.
11. juna oko 7:30 časova policijske snage zauzimaju trg Taksim i primenom sile izbacuju demonstrante s trga. Zatim isti dan u 14 časova teraju demonstrante i iz parka Gezi.
12. juna demonstracije uzimaju treću žrtvu. 22-godišnji mladić umire nakon što ga je u glavu pogodila gasna bomba koju je ispucao policajac.
17. juna policija suzbija pokušaj demonstranata da ponovo zauzmu park Gezi i trg Taksim.
22. i 23. juna demonstranti su se okupili na trgu Taksim kako bi odali poštu poginulima tokom protesta. Policija ih napada vodenim topovima i suzavcem.
Beograd se kulturno više ne zapostavlja, on se uništava. U istorijskim zdanjima vlast ne vidi uspomene i tradiciju već evre po metru kvadratnom.
Za šta smo zakasnili? Zgrada fabrike aviona “Ikarus” na Novom Beogradu, jedna od najautentičnijih građevina ovog dela grada srušena je prošle godine. Na ulazu u zgradu nalazila se spomen-ploča posvećena “drugovima iz Ikarusa koji su dali svoje zivote od 1941-1945 godine”. Teško da je to ikoga rasentimentalisalo.
Arhitekta Franjo Jenč, autor velelepnih zemunskih palata stila secesije, objekat “Ikarus” projektovao je u kod nas retko viđenom art-deko stilu, sofisticiranih spoljašnjosti i enterijera. Iznad ulaza, nalazio se dragocen reljef Ikara u letu.
Na pozivnom konkursu zatvorenog tipa prva nagrada dodeljena je timu profesora Arhitektonskog fakulteta na čelu sa dekanom Vladanom Đokićem. Zbog interesa investitora založio je ugled akademske institucije na čijem čelu se nalazi, radi bezidejnog objekta već viđene estetike. Večnost ikara u letu zamenio je večnošću sopstvenog srama.
Vila u Topolskoj ulici sravnjena je sa zemljom. Prvi objekat moderne arhitekture Beograda, star 90 godina. Na Vračaru ovakve i slične kulturne baštine ruše se zbog višespratnica koje se estetski više uklapaju u Abu Dabi ili Šardžu, nego u staro vračarsko jezgro.
Svakim danom čujem vapaj nekog starog vračarca– “uništili su nam kraj” – jesu, i vi ste delom to dozvolili. Vračar dnevno gubi svoj rafirman i šmek. Bivše sedište DS-a, jedna od tipskih, reprezentativnih vila Krunske ulice, navodno će postati novo stakleno armirano “remek-delo gradske vlasti. Ako je novac jedino merilo svega, hajde srušite i muzeje i sazidajte rentabilne kule, ili dodaje parking servis šalter za naplatu u Narodno pozorište.
Prelepu zgradu robne kuće “Simpo”od 3500 kvadrata u Savamali, država je kupila da bi je srušila prošle godine. Izgrađena je 1922. godine, a služila je kao magacin francusko – srpske banke. Nikada više.
Drveće se seče nemilice. Beogradu se oduzimaju pluća. Cvetni trg, Slavija, Pevac, Trg Pepublike – za koji je Vesić rekao da će biti “pun zelenila”.
Upravo je u toku seča preko 100 stabala zbog gondole! Isečeno je i najlepše kalemegdansko drvo, uz koje su generacije Beograđana rasle. Beograd je grad sa najmanjim procentom zelenila u regionu. Na listi kvaliteta vazduha prestižu nas Peking i Rijad. Imam utisak da će komunalna policija uskoro početi sa sankcionisanjem stanara zbog držanja saksija sa visibabama i jagorčevinama na svojim prozorima. Ne uzimaju nam samo vazduh i hlad, već uspomene, život. Sa drvećem polako nestaje i ono malo optimizma, na vrelom betonu pohlepe.
Za šta se borimo?
Zgrade u Mišarskoj i Resavskoj
U toku je borba za očuvanje dva objekta u Resavskoj i Mišarskoj ulici, koje pripadaju zaštićenoj zoni istočni Vračar.
Dela čuvenog arhitekte Jovana Ilkića, podignuta su pre više od jednog veka. Ilkić je inače projektovao dom Narodne skupštine, kuću Krsmanovića u kojoj je prvog decembra 1918. na Terazijama proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
Porodična kuća u Resavskoj, kulturno-istorijski i arhitektonski izuzetno vredna, u kojoj je živeo ministar Pera Velimirović, investitorima, koji lobiraju za izgradnju poslovno-stambenog kompleksa očigledno ne predstavlja ništa.
Razumite ih, i oni kao i ostatak ekipe koja danas upravlja Beogradom, prema njemu nemaju nikakav sentiment, niti ljubav, ukoliko ga čak i ne mrze.
Direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda Olivera Vučković dala je amin za njihovo rušenje. Sada naša kulturna dobra ne uništavaju NN lica, već institucije i službe njihove zaštite.
Beogradska tvrđava
U toku je udar na Beogradska tvrđavu, koju često kolokvijalno, pogrešno nazivamo Kalemegdanom (koji je park koji se ispred nje nalazi oficijelnog naziva mali Kalemegdan).
Možda je baš trajnost ovog kulturnog dobra, koje je preživelo nalete Osmanskog carstva, mnogobrojne ratove, trn u oku gradskih upravitelja. Ta njena tvrdoglavost.
Preko puta nje niče high tech naselje “Beograd na vodi”, pa zašto ne bi i Kalemegdan modernizovali? Ovo me podseća na “čuvenu izjavu” o “stvaranju lepšeg i starijeg mostarskog mosta” nakon granatiranja istog.
Postavlja se pasarela, koja bi Donji grad trebalo da poveže sa tvrđavom, dok bi je gondola povezivala sa novobeogradskom stranom. Ovo je udžbenički primer narušavanja kulturnog nasleđa.
U podnožju Akropolja, lokalna samouprava Atine dala je saglasnost za podizanje dva solitera, koja ne bi fizički ugrožavala Akropolj, ali bi zaklonila vidik. Pokrenuta je peticija, kojoj se pridružila Grčka ministarka kulture, oštro se protiveći, uz fantastičnu izjavu koja govori o svesti jednog uređenog demokratskog društva.
“Kulturna baština nije samo fizička, već je to i pogled i vidik na nju”.
Grčka vlada poništila je dozvolu, zaustavivši radove. Da li možete da zamislite ovako nešto kod nas? I ne, za ovo nam nije kriva isključivo vlast, krivi smo mi sami, koji smo obamrli u svom defetizmu, nesolidarnosti, mrzovolji, nebrizi, dozvolivši da nas 10 gradskih upravitelja ponižava godinama.
Beogradska tvrđava proglašena je kulturnim dobrom od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju, najvišim stepenom zaštite koji naš zakon prepoznaje, a danas je prepuštena građevinskom vandalizmu.
“Osnovna vrednost jednog kulturnog dobra jeste njena autentičnost. Tvrđava ne poznaje gondolu i posarele, u pitanju je fortifikacija koja obuhvata periode antike, srednjeg i novog veka” navodi za Vitraž naš etablirani istoričar Dejan Ristić.
U arhitektonskom smislu ova dva pridružena objekta estetski pripadaju tvrđavi, koliko i kiosci za viršle Sikstinskoj kapeli. Zamislite pasarelu od Ajfelove kule do Trokadera, ili gondolu koja dovozi turiste do Šenbruna u Beču.
Participacija i svest
Ko konsultuje Beogradjane, struku? Više nas ni obaveštavaju, za naš novac! Građanska participacija i svest skoro i da ne postoji.
“Nedavno je u Aranđelovcu lokalna samouprava došla na ideju da izdeli park Bukovičke banje, koji je kulturno i prirodno dobro kao celina. Građani su se protiv toga pobunili, i tokom dve godine, 52 subote zaredom protestvovali protiv ove sulude ideje, okupljajući se u parku. Njihov pritisak je urodio plodom, sačuvali su park za sve građane Srbije, ne samo za sebe. To je jedan od najlepših i najstarijih parkova u Srbiji sa prebogatim segmentima nepokretnog kulturnog nasleđa. Dali su nam lekciju” dodaje Ristić.
Nama u Beogradu nedostaje hrabrost, jak i jasan glas, sposobnost da donosimo odluke, učestvujemo, unapređujemo, konkretno se angažujemo, poput Marka Bastaća koji je poskidao one nelegalne ljubičaste table novih parking nameta. Da li iko zna kako će izlgedati naš centralni gradski trg?
Niko nas nije pitao da li želimo ono ruglo od fontane na Slaviji, koje je koštalo 2.5 miliona evra, niti da li želimo 54 mini fontane di Trevi iz Vesićevog magnovenja.
Neće nam ostati jedna jedina zgrada iz prošlosti, ali ćemo imati 10 figura političkih lidera, od Kazahstana, Turkmenistana, do Azerbejdžana.
Kada su se drevni Atinjani opredeljivali kom ce bogu posvetiti svoj grad, imali su dva kandidata u najužem izboru – Posejdona i Atinu. Odlučili su da boginji Atini, svojoj zaštitnici, posvete najraskošniji i najveći hram na Akropolju – Atinski Partenon.
Na njemu je po planu trebalo da se nalazi i statua boginje Atine ispred koje bi bila vršena bogosluženja.
Atinjani su se obratili skulptoru Fidiji. Predviđeno je da statua bude visoka 18 metara, sa oplatom od slonovače i zlata.
Pošto je projektovana cena bila izuzetno velika, njihova građanska svest, pre 2500 godinanaložila im je da se osiguraju za slučaj da im se skulptura ne svidi, kako se novac ne bi bacao, te su Fidiju zamolili da im prvo napravi mali mermerni model od nekih 50-ak cm, koji bi bio izloženna Agori, kako bi ga gradjani ocenili i na kraju doneli odluku. Aklamacijom je odobreno buduće remek-delo. Da ponovim, pre 2500 godina.
Nekad nam ovo bude hladna voda u lice koja će nas osvestiti i probuditi da se borimo za sopstveni grad, identitet, istoriju, za našu decu kojoj ćemo, nadam se, ostaviti makar deo prošlosti i uspomena, a ne samo hrpu metalnih konstrukcija,pvc-a, i stakla.
Neka nam svi navedeni šamari ove vlasti probude prkos, hrabrost, i inat, da ih u svemu ovome sprečimo, umesto što salonski kukamo.
Komentara: 0