SVETI SAVA I STUDENTI NA MLEČNOM PUTU

,,Slovo u Slavu Slobode"

Za portal PRVI PRVI NA SKALI: Aleksandar Petrović, Andrijana Vasiljević

Da je u užarenom jezgru samosvesti srpskih studenata počela nestišljiva lančana reakcija svedoči neočekivani marš od osamdeset kilometara od Beograda do Novog Sada, kao i slivanje reka studenata iz Beograda, Novog Sada, Niša, Kraljeva, Čačka, Užica, Novog Pazara na Sretenje do Kragujevca. Da bi se to učinilo potrebna je neuobičajeno velika energija koja se kao nekim čudom stvorila usred obamrlog sveta. Kao da se i danas ponovlja magija Sretenjskog ustava koji je od Srbije načinio zemlju čuda gde se svaki rob pretvarao u slobodnog čoveka. Na tom tragu je ova studentska pobuna pravi emotivni udar koji je razbio ogledalo svakovrsnih privida i oslobodio život iz tamnice opsena. O tome možda najbolje svedoči časna starina koja je kod Orašca izašla pred studentsku kolonu, pala na kolena, prekrstila se i rekla vi ste naš spas, volim vas. Tako je studentski marš namah postao litija. I najbolji odgovor zakukavanju analitičara kako će studentski pokret u budućnosti biti iskorišćen za nečiji politički profit, a da ne shvataju značaj sadašnjosti i da se sve odlučuje na ravni vere i energije. Iste one energije koju je Sveti Sava svojim skokom u slobodu i danas doneo srpskom narodu. Stoga je ovo pohvalno slovo prosvetnom nasleđu Svetog Save i njegovom nastavku u slobodnom duhu studentske pobune. Ona je tako neočekivano izbila krajem 2024. godine i proširila se poput požara 2025. da nas je namah stavila pred težak zadatak da shvatimo i nju i sebe. Pitanja koje ona postavlja su toliko uznemirujuća da je nagonski odgovor dogmatskog dremeža da se oslobodi duha ovog bunta svodeći ga na proteste 1968. i 2016. ili na prefarbani puč 2000. godine. Ta prividna nit s levičarskim i neoliberalnim ideologijama koje su stajale iza ispraznih političkih maksima prethodnih protesta previđa da je ovog puta borba usmerena mnogo dubljim slojevima duha vremena. Površno tumačenje ovu studentsku pedagogiju slobode vidi samo kao priliku za spletkarenje i neku kombinatoriku sopstvene koristi, kao nešto već viđeno da bi je tako ugušilo već u sferi ideja. Suprotno tome, studenti ne ustaju zbog nacrtanih političkih ciljeva, već protiv atmosfere pandemonijuma, divljeg bezakonja, ustanova i poretka neznanja i nepravde. Oni ne traže još jedan novi poredak, više marksizma ili više neoliberalizma, puku smenu vlasti zbog nekog novog vida ropstva, već ne pristaju na tamu i pustoš koji ostaju iza varki mađioničara društvenog pakla.

To se zove buđenje i zato se ova pobuna bitno razlikuje od prethodnih. U skladu s tim potreban je hrabriji pristup i teorijska pobuna koja će se probiti izvan granica standardnih racionalističkih pogleda. Ako tako oslobodimo misao, pojavljuje se jedan neočekivan, potisnut, ali presudno važan činilac. To dejstvujuće načelo je Sveti Sava, koga i kao oca srpske prosvete proslavljamo uprkos svim zatiranjima i ovog 27. januara. Možda izgleda neskladno povezivati Svetog Savu i studente koji se danas bore protiv tamnih koridora moći jer izgledaju kao dva u vremenu jako udaljena životna puta. Međutim, u studentskom svetu već imamo primer da je to moguće. Ova dešavanja su slična poduhvatu zabranjenog „Rečnika tehnologije“ koji je, paradoksalno živopisan u formi srpskog srednjevekovnog rukopisa, govorio o budućnosti tehnologije: zabranjen je jer je služeći se prošlošću strgao koprenu s lica budućnosti. Postoji u tome neka skrivena analogija čija delotvornost će postati jasna u vremenu koje dolazi. Pisali su ga 1981. pobunjeni studenti Univerziteta u Beogradu koji su slobodom ruke i znanja razvejali iluzije tehnologije i u to ime tražili da se razbije ogledalo. Oni su odbili da poistovete pamćenje, koje se odnosi na prošlost, i sećanje koje obuhvata sve tri kategorije vremena. Platon još davno vidi da je celo naše iskustvo i saznanje zapravo sećanje koje nam je, kako bi rekao Kant, dato apriorno, pre svakog iskustva. Pamćenje je muzejski eksponat dok je sećanje potopljeno u vasiono osećanje koje mu daje život. Vreme teče kao krvotok sećanja gde se sve što je bilo ili nije ne gubi na drugi način, osim zaboravom.

„Rečnik tehnologije“ je ipak pobedio neznanje jer danas mnogo godina posle predstavlja stožer misli oslobođene tehnoloških priviđenja. Vreme tu ništa ne menja. Slično tome oslobađanjem lančane reakcije energije slobode studenti su učinili da se Sveti Sava, kao stožer čiste slobode, probudi ponovo u sećanju. Oni su ga spontano oslobodili iz muzeja istorijskih figura i vratili matici života. Ako i nisu znali njegovo slovo, jer je dugim vekovima na razne način sakrivano, niti ga ispisivali na transparentima, oni se postupali u njegovom duhu koji je pretežniji od svakog slova. Iz magle prošlosti on se tako vratio u neprolaznu sadašnjost. Studenti čine upravo ono što Sveti Sava ponavlja u „Karejskom tipiku“ da

Svaki koji hoće da spase sebe treba da ide uskim i tesnim putem.

Čini se da nije moguće jezgrovitije opisati njihovo delo. Oni su napustili širok put zavodljivih privida i lažnih obećanja i krenuli da uskom stazom oslobode otetu istinu. Sveti Sava svojom političkom mudrošću jasno ocrtava taj put:

Ni na desno, ni na levo, nego po sili, koliko ko ima snage, carskim putem tecite, setivši se što jeste.

Ovo rečenica je više od običnog političkog uputstva, ona je čarobna formula. U zamršenom lavirintu političkih podela, lažnih proroka, krivih putokaza, strmoglavih stranputica postmodernog društva u čemu je teško se snaći, ove Savine reči deluju kao pouzdana Severna zvezda nepomerljivog položaja koja nikada neće izdati mornare na plovidbi. Zna se gde je sever, a gde jug, a u pokušaj da se to relativizuje i zamagli neminovno se gubi orijentacija i brod tone. Samo ogromno iskustvo političnosti moglo je da napiše te redove da bi prikupilo energiju koja se rasipa na pogrešne puteve i oskudna viđenja. Na to Sveti Sava dodaje i upozorenje znajući gde se nalaze zamke u koje se može upasti:

A samo na jedno paziti: po vrlini živeti i ništa drugo; ako je moguće – disati spasonosnom rečju, i svim što je na sazidanje duše i na korist.

Ne dišu li sada studenti tom spasonosnom Savinom rečju? Ne sazdaju li dušu naspram skrhane stanice opšte pogibelji? U tom poduhvatu presudno je setiti se sebe, a to se ukazuje tek kada ustajala energija počne da teče. Jer duh ili dah teku carskim putem kao voda, najčistiji izvor života. Nema duha i disanja bez vode, i zato su prvo vode u ravnici otete i bačene industrijskom otpadu, potom planinske u tamnicu gvozdenih cevi, a onda je potkopani svet bez daha i duha počeo da se ruši. Ne treba prevideti vodu i isključiti je iz istorijskih tokova kao neživi „objekt“. Ništa pogrešnije, jer život, životni dah, pokretljivost su njena suštinska svojstva koja vode pročišćenju i pobedi nad prirodnim i društvenim talogom. Zbog toga Sveti Sava pominje „tečenje“ i zato to povezuje s dahom. Voda je iskonska sila. Nije slučajno da je, kako sam jezik kaže, bit nebeskog svoda zapravo voda.

ARHIVA PPNS SRETNIMO SE NA SRETENJE - ŠTRAJKAČKI ODBOR NARODNE BIBLIOTEKE

Uz ovo izgoniti od vas izvor svih zala, to jest ljubav prema novcu

Ova misao vredi i za današnje neoliberalne ideologe. Da li je ona možda prevaziđena? Istoričari vole da misle da protok vremena odvaja delove suštine u posebne vremenske okvire koji svojom posebnošću hrane taštinu ljudskih bića da su došli tamo gde niko pre njih nije bio. A iskušenje je uvek isto iznad rasparčane celine.

Sledeći u duhu ovu misao studenti su odbili mito za kupovinu stanova, nisu prihvatili paketiće „bolje budućnosti“ i nezaraženi strahom i strepnjama hodaju uporno uskim i tesnim putem. Dokle god idu biće dobro jer ne prihvataju one koji seju leve i desne laži pokušavajući da ih uguraju na široki put koji nikuda ne vodi. Poštovanje izaziva njihovo neprihvatanje fantoma opozicije da kao biovampiri preuzmu njihovu energiju i da je lažno predstave kao svoju. Bivša rektorka Univerziteta u Beogradu govoreći o studentskom pokretu nadmeno kaže „da je vreme za političke činioce da preuzmu stvari u svoje ruke“. Takva brutalna eksproprijacija nečije materijalne, intelektualne i moralne svojine je čista krađa. Ona jednostavno ne pitajući bilo koga, bez skrupula otima ono što joj ni po čemu ne pripada. Pokušavajući da od protesta napravi svoju koloniju pokazala se i kao predator i kao plagijator onoga do čega su studenti došli svojim idejama, borbom i žrtvom.

Studenti tako zaista idu po sili carskim putem koji im daje snagu jer se nalazi između prividnih suprotnosti koje ih mame da bi im u pećini lažnih ciljeva uvek različito prerušena zla čarobnica Kirka u pozi opozicije ispila krv života. Carski put nije asfaltna auto strada, već uska staza jer samo na njoj ima snage i energije za pobedu nad zlom. A potvrda da su studenti na carskom putu je njihov prezir prema onima kojima je od života jedino ostala ljubav prema novcu, bilo da je metalni, papirni ili elektronski. Prema onima kojima je duša u novcu jer im nije sredstvo razmene, već oltar pred kojim se klanjaju i kao nekada prinose ljudske žrtve. Ubistvo u Ribnikaru je ljudska žrtva na oltaru mraka, kao i masovno ubistvo na železničkoj stanici u Novom Sadu, kao i ubistvo cele porodice vojnim vozilom na Ibarskoj magistrali. Sve je upakovano u foliju slučaja, ali se iza toga jasno vidi namera koja se skriva.

Sveti Sava kaže da je mračna ljubav prema novcu izvor zla koje uništava život. Političkim demonima sve je samo prilika da se domognu novca, njihova svest ne može da pojmi opšte dobro. Ona zato samo rasejavaju klice smrti i raspinju čoveka na golgoti železničke stanice ili osnovne škole. Voz je njihov omiljeni simbol kojim plaše neuke da će zakasniti u „razvoju“ i da mora da se bez duše trči sve brže da bi se prikačilo za kompoziciju. Ali na okrugloj Zemlji stiže se samo na mesto odakle se pošlo. Ta retorika napretka je pala, jasno je da više nema gde da se stigne kada se svod ovog sveta sruši. Put više nikuda ne vodi osim ka veštačkom imaginarijumu budućnosti.

Kada hipnotički zamajavanje trčanjem stane, kada prestanemo s bunilom o tamo i onda, kada se vratimo u ravnotežu, prostor i vreme kao stvari po sebi namah postaju naši. Samo u ravnoteži možemo da se setimo šta jesmo. A sećanje je temelj života jer čovek bez njega doslovno ne postoji osim kao biorobot. Zato su svi padovi nadstrešnica, streljanja po školama, selima i putevima, realni i metaforični, usmereni ka brisanju sećanja što je kao damnatio memoriae bila najstrašnija kazna u Rimskom carstvu. Pad nadstrešnice su oni koji sve rade zbog novca brižljivo pripremali da bi mogli da poseju smrt i kazne nas brisanjem sećanja, padom u tamu i omamu, jer oni drugi zadatak nemaju. Zato u dolini Jadra sumanuto podržavaju kopanje rudničkih tunela u podzemni svet s jadnim ekonomskim opravdanjem prosjačkog dobijanja 5% rudne rente od profita koji će uvek biti iskazan negativno. Nije tu razlog ekonomija, već zlurado oranje za seme smrti. Zato je studentska pobuna pre svega odbrana života u svim vidovima.

Studenti su nehotice, boreći sa smrtoljubivom politikom, zapravo otkrili izlaz iz tunela opsena koje izvlače život iz sveta. Levo i desno, gore i dole, svuda su postavljena ogledala koja prevarno dočaravaju puteve i ciljeve. U tim refleksima može se zauvek zalutati s opsesijom kretanja u beskrajnom svetu dok je reč samo o sobi s ogledalima. Politika i tehnologija izgradnja kaveza s ogledalima prevara i zabluda su na vrhuncu.

Kada to shvatimo, namah vidimo u čemu je prava borba. Ne na desno ili levo nakrivljene privide, već ka onome iz čega sva obmana izvire. Ali u svetu zarobljene svesti to nije ni malo lako videti jer je mreža varki zatvorila pogled ka Severnoj zvezdi i svela uvelu stvarnost na prividne suprotnosti bez središta. Vrlo lako je po ko zna koji put pogrešno postaviti cilj. Da se to opet ne bi desilo, potrebno je nešto zaista veliko, možda najveće u drugom milenijumu. To je koliko možemo da vidimo jedini događaj slobode koji nije kompromitovan istorijom. Savršena misao slobode Svetog Save je ono što može da zatvori krug i dovede istinu do identiteta. Proteklih 800 godina tu ništa ne menja jer teologija nije istorija. Kada ga otmemo iz vremena i muzeja istorije, od onih koji pukih 800 godina vide kao zatvorski zid koji nas razdvaja, vidimo da je on uspeo da pobedi tamu moći i da to može i sada.

Sveti Sava nije vladao jer je stajao nad vojskama. On je pod stegom proviđenja pobeđivao čudima čiji tok se nije zaustavio ni posle isteka vremena. Šta je god učinio, bilo je čudo. Nebo se spuštalo na zemlju da bi razvezalo sve zamršene zemaljske čvorove od kojih živi istorija. Kao što je potom i Srbija svoje pobede zadobijala čudom. I kao što je njen vekovni i milenijumski opstanak čudo. Prosvetiteljski svet razum je uzdigao kao novu veru jer nije mogao da shvati i prihvati čuda. Ali čuda se ipak događaju, ne treba bežati od njih čak i u ovom ispraznom svetu koji svemu zna cenu, a ničemu vrednost. Heraklit upućuje da ako ne očekujemo neočekivano nikada ga nećemo videti. Upravo to neočekivano dešava se sada i ko ima oči neka vidi – jedna kritična energija svesti izmakla je kontroli tajnih službi i javnih politika, prošla je između res publica i res occulta tekući putem svoje slobode. Ako tražite čudo, tu ćete ga naći. Ako vam je lakše nazovite to slučaj, ili spontanost, ili sinhronicitet, ili slovesnost, ili analogija… Svejedno kako ga nazvali, samo ga vidite i osetite da je misao Svetog Save neprolazna i da vreme tu ništa ne može da promeni. Vrata su otvorena iako će mnogi navikli samo na strančarenje i navodne ciljeve prigovoriti da studentskoj spontanosti nedostaje vođa i jasan program, da je sve ovo samo rad mračnih sila, da će se sve završiti na poznat način preuzimanjem vlasti lukavih i pokvarenih lakeja. Za njih kao da ovaj svet pokreće đavo, a ne Bog. Možda će u nekoj vremenskoj meri ovaj studentski talas nestati da bi energiju predao sledećem, ali stvar preobražaja je završena u jezgru društvene svesti i to nikakva sila više neće moći da poništi. Sada se unutarnji put samosvesti otvorio put bez obzira na bilo kakav politički ishod. Politika je drugorazredna delatnost u odnosu na preumljenje, koje se već dogodilo, i na simboličku ravan slobode koji predstavlja Sveti Sava. Veliko prosvetljen dete kroz takvu metanoju prošao je već sa sedamnaest godina i to se posle nije moglo izbrisati. Uzalud su ga spaljivali Turci, zabranjivali komunisti, odbacivali liberali. Sećanje je uvek bilo jače jer posle svih tih neuspelih potiranja u Svetom Savi se sabirala ukupna stvarnost srpske slobode spram imperijalnih i ideoloških fantoma.

Da bi se uprkos ništavilu opazilo čudo, prvo treba imati sećanje i u njemu prepoznati ono što nikada bez obzira na sve neće proći iako se neprekidno menja. To će učiniti da se oslobodimo predrasuda koje nam sužavaju vidik i sputavaju pogled. A onda treba naučiti poseban simbolični jezik naših predaka kojim čuda govore. Taj jezik poimaju svi koji su čitali Nomokanon i tipike Svetog Save, kao i Kanon osunčavanja Milutina Milankovića. To je jezik analogija i metafora Mihaila Petrovića i Koste Stojanovića, kao i Rečnik tehnologije nepoznatih autora. Tako se uči novi jezik koji otkriva stvarnost, tako se srpska kultura vraća sebi posle vekova kolonizacije evropskim ideologijama koje su je krivotvorile i unižavale. Ne znam koliko je to ubedljivo onima koji ne znaju kanonski jezik analogija, ali to je stvar novog obrazovanja koje će neminovno doći dok se precesioni ciklus navršava uz sve neizbežne potrese. Važno je da kada pogledamo svet svetosavskim očima, vidimo svetlo iza svih maski obmana, laži i privida. A to je čudo.

To čudo se noć uoči Krstovdana pojavilo na ulicama Beograda. Desetine hiljada mobilnih svetiljki koje su studenti držali iznad glava na ulicama Beograda su svetlucanjem podsetile na tok Mlečnog puta. Bio je neodoljiv snoliki utisak da se svetlo samo spustilo na Zemlju i poteklo kao voda. Ta analogija ne samo da se otela tami već je budila i uspavano sećanje na veliki poredak u kome smo ono što zaista jesmo. Ona se dogodila po promisli kojoj se ne može ući u trag, ali čije posledice su jasne. To je ključni trenutak identiteta Neba i Zemlje kada su, prividno odvojeni u našem opažanju, prizvani da pokažu sebe u simboličnom jedinstvu. Glavna zamka prizemnog obrazovanja je odvajanje Zemlje od Neba, kidanje niti koje ih povezuju u svesti. To je glavni izvor osvajačke moći, prosto divide et impera.

Naravno, uz to obavezno ide jaram obrazovanja podeljenog subjekta i objekta što ne dopušta da se od zaprašivanja informacijama otvore oči. Takvo raspalo obrazovanje postaje gola edukacija i ne dopušta nikakve uvide u celinu povezanosti sveta iznad normalizovanih predrasuda. Mi treba da siđemo s klackalice racionalizam – empirizam koja održava mehaničku sliku sveta i u krajnjoj liniji čoveka kao biorobota. Ona čoveka nije ni malo približila sebi, mašući lažnom zastavom otkrivanja tajni prirode da bi mogla da je besomučno pljačka, već je samo branila sliku sveta kao mehanizma. Ta se mehanička slika pojavila danas kao tehnologija koja čoveka vidi kao zastarelo biće manje savršeno od mašine što je ideološki uvod u njegovo brisanje s lica zemlje i pretvaranje sveta u tehno rezervat.

Veliki Milutin Milanković je pokazao da se uzrok događaja na Zemlji nalazi na nebu i da su nebo i zemlja obuhvaćeni i spojeni Milankovićevim ciklusima. Da bismo se sabrali, treba samo da povežemo njegove cikluse, koje geocentrična evropska nauka nije imala kud nego da prihvati, sa antičkim uviđanjem da kosmos nije mehaničke, kako se to opsesivno nameće, nego etičke prirode. U njegovoj biti je ravnoteža, a ne sila koja nastaje narušavanjem ravnoteže. Kada tako razmišljamo, vidimo koliko je mehanički pogled na svet, kosmos i čoveka naneo štete svesti koja se našla u pećini. Mehaničke filozofije i mehanička nauka, koja se uglavnom zove tehnologija, najveći su generator gluposti sužene svesti. Glupost nije intelektualni problem, to je najmanje. Ona je etički problem, neshvatanje etike ravnoteže. Odsustvo etike je izvor svega zla, temelj prisustva zla u svetu. Glupost je i osnov moći jer politika ne ide bez pretvaranja, glume i skrivanja prizemnih ciljeva ispod vela deklamovanih dobrih namera kojima se popločava put u pakao.

ARHIVA PPNS ANSAMBL KNJAŽEVSKO-SRPSKOG TEATRA I KOLEGE IZ SRBIJE UZ STUDENTE NA SRETENJE

U jednom od najvećih filozofskih dela ljudske misli, u „Upanišadama“ kaže se da

Tako zaslepljeni glupaci žive u spletu ovosvetskih zabluda i potopivši čun za spasenje veličaju laž i proglašavaju neistinu za istinu.

Ili kaže i Sveti Sava (Teodosije, „Žitije Svetog Save“):

Jeretici imaju lažnu čast, tamni su u svetlosti i nenaučeni u istini, jer govore da je slatko gorko i gorko slatko.

Čudo je i izvući se iz obruča gluposti, izaći iz okruženja ogledala i napraviti proboj ka sebi. I to Sveti Sava u „Hilandarskom tipiku“ jasno iskazuje:

Koji sluša reči i ne čini šta je zapoveđeno njima, takav je sličan čoveku koji gleda lice svoje u zrcalu: jer pozna se i otide i odmah zaboravi kakav je bio. A koji je pronikao u savršeni zakon slobode, ostavši u njemu, ovaj neće biti zaboravan slušalac, nego je tvorac dela, blažen je taj.

Blaženstvo je spasti se zaborava koje nastaje opsesijom ogledala. Gledajući u njega čovek je lišen dela, on je samo odraz i senovita sablast. Zato strategija Svetog Save savršenog zakona slobode, odbrane života i sećanja jeste razbijanje ogledala. Ako to ne učinimo, zauvek smo zaboravom zarobljeni u senkama prelomljene i slomljene svetlosti gde nikada ne možemo da vidimo identitet sveta i svetla.

Ovaj studentski bunt je kao vidljivi tok Mlečnog puta svetlosti koja je stala protiv tame, obmana, privida, opsena, zabluda koje su zatočile istinu i hoće da vladaju životom po cenu smrti. To je prava pobuna, jedini pravi ustanak, svrgavanje kralja laži koji hoće da se otme iz devetog kruga pakla gde je bačen i da zavlada ovim svetom. Poslušnik cara laži koji se jedino raduje smrti treba kao laž da bude isteran iz svesti svakog od nas, a potom i iz sveta jer svest i svet, to su znali drevni tvorci jezika, jesu isto. Ono što je u svesti to je u svetu. Zato je obrazovanje toliko važno, zato se ono napada i zato je pobuna krenula iz obrazovanja kada su svi drugi legli na rudu i poklonili se gospodaru laži. Obrazovanje je borba protiv gluposti, sprečavanje da obrazovanje postane generator gluposti bez čega moć nije moguća. Ono je i bitka za sećanje bez čega nema istine, a potom ni života.

Bez obzira na politički ishod, ako studenti odbrane pravo na sećanje, istinu i pravdu, to je pobeda, konačna i neopoziva koja će posle delovati svojom snagom. To će se dogoditi ako u borbi postanu svesni sebe, ako smognu snage da dignu pogled, odbrane opšte dobro i povežu Nebo i Zemlju. Kako Džordž Berkli kaže da dok ne postavi pitanje slobode,

onaj ko nije razmišljao o Bogu, o ljudskom duhu i najvišem dobru može postati krasan crv u zemlji, ali dobar sin domovine i dobar pripadnik države nikada neće biti.

Taj unutarnji preobražaj nije sredstvo, on je cilj jer menjajući sebe iznutra čovek dovodi svet u etički poredak spolja. Tada se vidi koliko je jadan ljudski talog koji je isplivao na površinu, lopovi, krivokletnici, lupeži, cinkaroši, grozni lažovi koji kao prazna odela vise na čivlucima kojekakvih varavih ustanova. Jadni i bedni će pokrivenih glava da beže od istine koju su izdali. Danteu se otkrilo kada je pisao Pakao da izdajnici roda završavaju u devetom krugu gde ispred vrata moraju da ostave sve što su u nesvesti i gluposti ukrali. Ništa to nije vaše, vaša je samo duša koju ste prodali, a ne i one duše koje ste pokušali da unovčite. Nema prodaje duše bez pristanka, a vi ste već na sve pristali. Studenti su tu da vas na to podsete i da vam pokažu gde pripadate.

Mlečni put silazi na Zemlju da nas podseti, da nam vrati sećanje i veru u istinu, da nas ponovo nauči zaboravljeni jezik analogija koji čuvaju kanoni, da nas učini spremnim za slobodu spram celog naoko moćnog sveta laži koji se raspada na dodir istine. Jer oni koji su naučili da varaju i to neprekidno čine su simbol izdaje celog sveta. Vrhovni nepomjanik laži nije samo prodao Srbiju i Kosovo i Metohiju, on je izdao ceo svet. U njemu su se sjedinile beslovesno pohlepne korporacije i države večno gladne kolonijalnog plena. Njega čine sve one države koje su priznale kao lažnu državu južnu srpsku pokrajinu, a kao ulog položile ono što imaju: gordost, bezdušnost, narcisoidnost, brutalnost, ljigavost… Jednostavno, svi su tu, mračno crno plemstvo, a naše je da shvatimo da smo sami, ali da smo na Mlečnom putu, jedinim kojim vredi ići. S njim je kamarila izdajnika, a oko nas je sto milijardi zvezda Mlečnog puta živih kao što to samo svetlost može da bude.

Ako je nekada bila jasna razlika svetlosti i tame, onda je to sada u ovom prazniku svetlosti gde je znanje stalo naspram neznanja, dobro prema zlu, a istina nasuprot laži. Zlo nema treću dimenziju, istinu i njenu dubinu, već je samo dvodimenzionalna slika koju pronose njihovi proračunati računari i vešte inteligencija bez uma. Sve su to samo strašila, zastrašivači i zaprašivači koji nikome nisu potrebi i zato se kolonijalizmom brutalno nameću da bi ih primili u društvo iako su otpadnici od sveta i svetla.

Utvarne su te ljudske prikaze koje brzo nastaju i odmah nestaju kao mehuri od sapunice. Oni su kao pas od slame spram kosmosa u kome se dešava sve ono što vidimo i još više ne vidimo. Dosta je bilo istorijskih sapunskih opera i nametnute kulture bez svesti o kosmosu, jer sve se zaglavilo u ćorsokaku priča koje pričamo ne shvatajući ništa u gluvoj sobi senki dok negde iznad Sunce poziva da se vratimo sebi i tu nađemo ključ. Ovo je u pravom smislu rat svetova, ruše se dvorci tame, nebo je zamračeno prašinom i memlom, ali svetlost je nepobediva jer ona je naš dah i duh.

Pobuna studenata može da bude poziv da ponovo vidimo istinu na Mlečnom, a ne istorijskom putu. Ako odbranimo Sunce u sebi spram hladnih, ljigavih senki, onda smo na pravom putu šta god da se desi. Tako je s nama simbolično i praktično i Sveti Sava, koji je spasao srpsku samosvest svojim napuštanjem istorije i skokom u slobodu. On će nas voditi jer sloboda je jedina naša istorija, i jedini glasnogovornik Neba. Borba treba da bude delo svetlosti upravo onako kako u „Hilandarskom tipiku“ kaže Sveti Sava:

Oni koji čine tumačenja o delima svetlosti, službu treba da počnu od svetlosti.

Studenti počinju svoju službu svetlosti uzdižući se u visine duha jer shvataju da je sloboda nešto iznad školskih zadataka koje treba da savladaju i da je vreme njoj posvećeno veliki kapital života. Dubina njihove istine vidi se kada na vrhuncu protesta, umesto da lupaju u šerpe i lonce, neočekivano zaćute, više ništa ne govore, ne izbacuju parole, već stoje u mestu u tišini. Huka i strka kolonijalnog vrtoglavog napretka simbolično staje. Mesto na kome može da se stoji u tišini je cilj gde se razvejavaju utvare i aveti. I kao da su tu u dobar čas vidovite reči prvog rektora našeg univerziteta, Atanasija Nikolića („Autobiografija verno svojom rukom napisana“):

Stoj, stoj, stoj, jer mesto na kome stojiš sveto je… Šta se dakle drugo moglo raditi, no usvojiti tu misao da se seje seme dobre nade, kako bi ono za budućnost boljim izgledom urodilo.

Ne znam da li je bilo gde na protesnim skupovima zabeleženo takvo saborno ćutanje. Ono traži čvrstu disciplinu, saosećanje, sklad i veliku duhovnu snagu sejanja semena dobre nade protiv semena smrti. Političke marionete mogu da otmu sve, mogu da navijeni brbljaju bez kraja pretvarajući se da nešto znaju i mogu, ali ćutanje nisu kadri da otmu jer mu nisu dorasli.

Protesti su na taj način postali prava slobodna liturgija pod Nebom, a studenti Crkva, jezgro okupljanja i povezivanja. Po prirodi stvari oni na obodu će se raspršiti, ali samosvesno jezgro će u bilo kojem obliku opstati i sada i u vremenu. Dok teku ulicama s upaljenim svetlima iznad glave, koliko ruke mogu da dignu Nebu, studenti tim simboličnim svećicama kao voštanicama odaju obredno poštovanje mrtvima koji su tako postali deo živih sećanja. Ta sjajna svetlost duha pretvara ih u zastupnike naroda dok za njega prinose svetlost na oltaru prava, pravde i slobode da bi tako između lažnih suprotnosti stvorili jedinstvo duha. To je već samo po sebi studentski amanet bez obzira šta će probisveti uraditi da ih orobe.

Izlaskom iz lavirinta slatkorečivosti studenti su pokazali gde je čistina u čijoj osnovi je istina. Istina nije u rečima, već u ćutanju. Ta praznina je pravi praznik slobodnog duha koji se vinuo iznad okolnosti u jednu sveopštu poruku koja se razume na svim jezicima. Mocart kaže da je muzika u pauzama, a sloboda je u tišini čistine. U njoj se najbolje oseća svetlost i čuju otkucaji srca koji mere vreme. Sloboda leži u oblagorođenom srcu koje ćutanje pretvara u trenutak katarse, pročišćenja i preobražaja u kome se ne rađa novi poredak, već novi čovek. Onaj ko je razbio ogledalo i izašao iz mračnih tunela brbljivaca koji kao nekuda vode, ali bez imalo vode, daha i duha u sebi završavaju u pustinji. Stoga i mi sa studentima počinjemo našu službu od svetlosti na kojoj se sve završava da bi se opisao krug oko središta istine bez laži na kome stojimo pišući pohvalno slovo u duhu Svetog Save.

Samizdat - Studentski protesti
Kragujevac
15. februar 2025. (7533)

Beleške o autorima

• Dr Aleksandar Petrović je redovni profesor Teorije kulture i civilizacije i Kulturne antropologije na Filološkom fakultetu, kao i Istorije nauke na Multidisciplinarnim studijama Univerziteta u Beogradu.
• Msr Andrijana Vasiljević je završila grafički dizajn na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu gde je radila kao saradnik u nastavi. Doktorand je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i asistent na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru.

VODIČ (12 STRANICA)

SATNICA (6 STRANICA)

STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANA, TVITER, INSTAGRAM, TREDS

PODRŽI PPNS!

• DONACIJE I SPONZORSTVA
• REKLAMNE USLUGE
• STATUT PPNS
• IMPRESUM
• O IMENU I SADRŽAJU