U broju od 10. novembra 1834. “Novine Srbske” objavile su tekst pod naslovom ,,Dogodivšijse požar u Kragujevcu”. Dopisnik lista je javio da je u noći između 6. i 7. novembra u tadašnjoj prestonici Srbije u požaru izazvanom upaljenom svećom, koju je jedan trgovac ostavio prilepljenu uz stub, izgorelo 11 dućana. Na mesto događaja došao je i sam knez Miloš, koji je odmah potom naredio ministru unutrašnjih dela Đorđu Protiću da izradi akt koji će regulisati pitanje paljevina.

Ministar je bio vrlo efikasan i već 27. novembra 1834. godine knez Miloš je odobrio Uredbu za gašenje požara, koja je “rasposlata svim velikim serdarima da nastoje da se uredba svuda po Serbiji obnaroduje i nabljudava - primjenjuje”. Pre ove uredbe, kojom je Srbija konačno regulisala pitanje zaštite od požara, prvi pisani trag o antipožarnim merama nalazimo još u Dušanovom zakoniku iz 1349, koji članom 99 propisuje: “Ko se nađe da je užegao kuću, ili gumno, ili slamu ili seno, da to selo da zapaljivača. Ako li ga ne da, da plati ono selo što bi zapaljivač platio.”

ŽAR U SENU

U prvoj polovini XIX veka u Beogradu je bilo više požara sa velikom materijalnom štetom. Oktobra 1819. u donjem gradu izgorela je kasarna i konak nadzornika za izgradnju javnih objekata - Bina-emina. Požar je izbio tako iznenada da je nadzornik iz zgrade uspeo da iznese samo kasu, a sve ostalo je izgorelo. Zabeleženo je da je požar bio tako jak da ,,je veličinom svoje svetlosti ognjene ne samo Beograd no i Zemun prestravio”.

Aprila 1831. Cvetko Rajović, upravnik varoši Beogradske, izvestio je kneza Miloša o požaru u dućanu nekog krojača Boška, čiji je šegrt nepažnjom ispustio parče žara u podrum gde je bilo smešteno seno. U požaru potpomognutim vetrom izgorelo je 16 dućana, a četiri su delimično upropašćena. Istog meseca na Zereku - imanju u sadašnjoj Ulici kralja Petra Prvog, koje je kupio knežev brat Jevrem, neko je iz bašte na patosu pred vratima sobe naložio vatru. Patos se zapalio i skoro su cela vrata i pragovi izgoreli. U istom kraju slične paljevine dogodile su se na još nekim mestima, pa je upravnik Rajović zaključio “da su neki zloumleniki - zlonamernici naumili izgoreti čaršiju”.

BARUTSKO PITANJE

Pred zoru 4. februara 1834. u delu Beograda zvanom Bukureš mala u kući opančara Andre iz nepoznatih razloga izbio je veliki požar. Zbog siline vetra požar se rasplamsao i progutao sedam sirotinjskih kuća, čiji su žitelji jedva izvukli živu glavu. Načinjena je šteta preko 20.000 groša, a slučaj je naterao Beogradski sud da Sud opštenarodni srpski u Kragujevcu upozori na opasnost koja je pretila Beogradu. U upozorenju Beogradski sud navodi i primer trgovca Sime Kovačevića u čijoj daščanoj magazi je, osim koža, loja i voska, bilo i 600 oka baruta. “Da se i ona zapalila, sve bi na Savi izgorelo, požar se ne bi mogao ugasiti dok sve ne bi izgorelo”, navodi se u izveštaju u kome piše da se “u magacinima Turaka i Srba nalazi preko 10.000 oka baruta” (12.500 kilograma).

Afera poznata kao “barutsko pitanje” naterala je Kneza Miloša da konačno nešto konkretno preduzme po pitanju zaštite od požara u gradovima. Prvo je uputio naredbu bratu Jevremu, tadašnjem gubernatoru Beograda, da niko ne sme u beogradskoj varoši da drži veću količinu baruta u prodavnici, odnosno da barut mora da se izmesti i drži negde kod Batal džamije, na tadašnjem smederevskom putu.

SKUPI ŠMRKOVI

U radu “Razvoj vatrogastva i zaštite od požara u Jagodini” Nebojša Manojlović, profesionalni vatrogasni oficir, kaže da je Kragujevac prvi grad na tlu bivše Jugoslavije koji je imao vatrogasnu družinu. U ovom gradu knez Miloš je 1833. godine ustanovio odred požarnika od vojnika iz kasarne, a Manojlović navodi dokument iz kog se vidi da je 15. aprila 1834. godine iz kneževe blagajne izdato 15.832 groša za nabavku jednog šmrka u Beču.

Autor navodi i kneževu naredbu iz 1833. u kojoj se vlastima svih većih srpskih varoši nalaže “da više nijedna stambena zgrada ili radnja ne sme biti pokrivena krovom od slame ili ševara”.

Pozivajući se na dokument Istorijskog arhiva Jagodine “Uputstvo Načelstva Okruga Jagodinskog o zaštiti od požara” Manojlović kaže da su već 1835. u Jagodini postojale četiri sprave “protivu požara” i prvi vatrogasci - “lica koja će pri pojavleniju požara sa pomenutim spravama u pomoć priteći”. Ti prvi vatrogasci nisu imali nikavu zaštitnu opremu ili odela a njihovu opremu činile su kace sa vodom, čaklje i kofe. A prema uredbi ministra Protića, u gašenju požara učestvuju: čabronoše, kantaši, merdevinari, čakljari, sekiraši, vrećari...

ZA KRAĐU - ŠIBANJE

Uredbom je propisano da “čabronoše svagda u svako doba čabrove svoje zajedno s posudama u gotovosti imaju”, merdevinari i čakljari “treba odmah pri pojavljivanju požara ka mestu požara da požure”, prvi da merdevine nameste, a drugi da čakljama “iz vatre vade još nezapaljenu građu i druge stvari”. U slučaju da se zapaljena građevina ne može vodom ugasiti, u pomoć priskaču sekiraši “da se staraju razvaliti je”, a vrećari najpre iz građevina u plamenu, a potom iz onih koje su u opasnosti od požara, iznose stvari na bezbedno mesto. Za ove pomoćnike, nalaže uredba, “treba ljude izabrati najpoštenije i najpouzdanije, za koje je osvedočeno da što prikriti neće”.

A onima koji požar iskoriste za krađu, kako piše u uredbi, “jednaku onoj pri brodolomu”, član 16 odredio je “šibanje sred čaršije, s tim da mu se ukradene stvari, ako je moguće, o vrat obese”.

Autor: Branislav Krivokapić
Izvor: Blic