Uvek sam se čudio piscima koji iz dana u dan pomno vode dnevnik. Postoje dve grupe ljudi koji vode dnevničke beleške: prva grupa marljivo iz dana u dan zapisuje i beleži sve ono što se događa u njegovom okruženju, druga piše samo izuzetno, kada oseti da je vremenu potreban svedok. Ja kao istoričar spadam u ovu drugu grupu ljudi.
Zadatak postavljen na početku NATO agresije postaje mi nekako bremenit i težak. Pisanje dnevničkih beleški u početku je za mene bio izazov, bilo je i nešto što do sada nisam radio, ali kako vreme odmiče, postaje mi obaveza, teret.
Ovoga jutra ustao sam rano.
Razgovor sa seljanima o prošlosti Gruže. Oni su svi predusretljivi i ljubazni. Pozivaju nas na kafu.
Pronašao sam u knjigama da je ovde postojalo rimsko naselje velikog prostranstva. Ostaci antičkih zidova, cigli (tugli), kamenja i novca, pronađenih u ataru sela, na šta su oni ponosni, ukazuje na veliku starost naselja. Seljani rado pričaju o tome, ali ne mogu da sagledaju vreme. Obično pričaju legende.
Oko podneva sam obišao mesta gde su vršena istraživanja, sa jednim komšijom. Po konfiguraciji terena vidljivi su tragovi naselja. Možda je ovo sve u vezi sa Boračkim gradom koji je bio neznatno udaljen i u srednjovekovnoj srpskoj državi igrao značajnu ulogu kao letnja rezidencija Nemanjića. Naselje se ovde razvilo tik uz Boračku reku, tako da su stanovnici imali veoma dobru vodu za piće. Kako je Boračka reka bogata ribom, stanovnici su mogli da imaju i hranu. Plodna kotlina, pružala je stanovništvu idealne useve za sejanje žitarica, tako da su ti prastanovnici bili u mogućnosti da se hrane veoma raznovrsnom hranom. To je razlog što se život ovde održavao od najstarijih istorijskih epoha, čak od neolita.
Danas nije bilo nikakvih napada NATO aviona.
U popodnevnim časovima vratili smo se u Kragujevac. Pavle je ostao u selu. Samo što smo stigli, ogalasile su se sirene za vazdušnu opasnost. Narod je hitao u skloništa. Navikao se.
Počeli su se deliti bonovi za benzin. Po putničkim kolima daje se 40 litara benzina. Mi ćemo bonove za benzin preuzeti u Osnovnoj školi „Stanislav Sremčević”, u Staroj radničkoj koloniji. Bonovi se dele u učionici prvog razreda škole. Dve službenice Sekretarijata unutrašnjih poslova dele bonove, pošto pokažeš saobraćajnu dozvolu. Dobio sam dva bona po 20 litara goriva.
Tako država uvodi neki red među ljude. Administrativne mere su u vreme ratova i kriza nužno zlo jer se time postiže određena socijalna pravda. Mnogi koji su podigli te bonove neće moći da kupe gorivo, pa će ih prodati onima koji imaju pare. Tako se stvara i crno tržište.
U redu za gorivo, komentariše se napad i protekli dani na Jugoslaviju. Imam utisak da su ljudi pod uticajem propagande, naročito elektronskih medija, posebno RTS-a. Televizijske emisije pune su lažnih obećanja, lažnih iluzija, tako da sam ja odavno prestao da gledam TV-program. Više slušam radio. Živimo u potpunoj informativnoj blokadi.
Setio sam se studentskih dana kada smo proslavljali 4. april, Dan studenata. Bile su to godine nemerljive, skupe, mladalačke.
Pošto sam dobio gorivo i vratio se kući, pokušavam da „uhvatim" neku radio-stanicu koja bi me tačno informisala o događajima.
Skladište „Beopetrola“ kod Kraljeva u Bogutovcu pogođeno, lakše je ranjena jedna osoba. Ponovo je bombardovana „Sloboda“ u Čačku. Stradala je Mileva Kulujić. Tokom bombardovanja pančevčke energane poginule su dve osobe, a četiri povređene. Prilikom granatiranja Toplane na Novom Beogradu poginuo je Slobodan Trišić (1946). Mete napada bila je Policijska akademija na Banjici i postrojenja Jugopetrola u industrijskoj zoni Smedereva. Dve krstareće rakete pale su blizu sela Stanovce u opštini Podujevo, granatiran je vojni objekat u Gnjilanu.
Da bih lakše zaspao čitao sam. To mi dođe kao neka relaksacija posle napornog dana punog informacija. Oduvek su knjige, i uopšte pisana reč, na mene mogli da ostave veći utisak nego živa reč ljudi. Dnevničke beleške pišem na samom završetku dana u krajnjoj nuždi, na brzinu.
Kasno noću utonuo sam u san.
Ponedeljak 5. april
Ustao sam oko pola sedam. Radni dan počinje uobičajeno, jutarnjom kafom. Svi smo na okupu. Prema rasporedu koji su nam dale gradske vlasti, posle oglašavanja sirene za opasnost mi iz Arhiva odlazimo na stadion Fudbalskog kluba „Radnički”, u jedan prolaz za igrače.
Na stadionu „Čika Dača", na kome „Radnički” igra u Prvoj ligi, obično posedamo na klupe za rezervne igrače pomoćnog terena i posmatramo trening fudbalera. Oni marljivo treniraju.Trening vodi Sava Punović, a pomaže mu Gođevac, jedan od proslavljenih igrača „Radničkog”. On je Valjevac. Dugo smo pričali o njegovom poreklu iz mesta Gođevići u Osatu.
U restoranu koji radi pri stadionu, a koji drži u zakup konobar i bivši fudbaler koga od milošte zovu Đule, sedimo dugo, da bismo uz kafu i piće prekratili vreme do prestanka vazdušne opasnosti.
Ovde je sve je u crvenoj boji - boji „Radničkog" ili „Crvenih đavola", kako se nazivaju navijači ovoga kluba.
Pored mene su najčešće moje kolege Mića (Milutin Brzaković, arhivski manipulant) i Mare (Marisav Matić, ložač). Družimo se sve vreme dok traje vazdušna opasnost.
Posmatrao sam fotografije koje su ukusno poređane po zidovima ove kafane. Na njima su prikazane brojne generacije fudbalera. Neke pamtimo, ali ima nekoliko generacija koje su igrale pedesetih godina i samo ponekog imena se sećamo.
Stupili smo u razgovor sa jednim starijim gospodinom koji kaže da je iz Pivare i koji nam podrobno analizira svaku postavu fudbalera na zidu. On je maser u klubu.
Ispričao nam je mnogo zanimljivih anegdota sa putovanja fudbalera.
Na vratima se pojavljuje veliki pas koga zovu Flok, hrane ga fudbaleri.
Posle prestanka vazdušne opasnosti vratili smo se u Arhiv. Ljudi su zaplašeni. Boje se da će dobiti otkaz, a ko zna da li će preživeti. Svejedno je gde se nađeš - ako je to mesto određeno za metu, stradao si. Nema nekih pravila koje ciljeve avioni gađaju. Jednog dana vojne, drugi put civilne, čak i centar grada. Sve je u igri.
Vreme je sporo prolazilo. To je odlika ovih turobnih dana. Imaš vremena na pretek. Kod mene se javila i dilema - kako dalje voditi dnevnik? Ako ga budem vodio suviše ozbiljno, malo ko će ga čitati, ili ako događaje budem opisivao „iskosa”, iz malo lakšeg ugla, bojim se da ću se nekome zameriti. Najbolje je izabrati srednje rešenje.
Vesti koje slušam na TV stanicama „umivaju se“ po nečijem savetu. Gotovo sve su iste. Ne treba ih slušati. Orijentisao sam se više na štampu, ona je mnogo objektivnija. Danas je pogođena Kasarna u Raškoj i most Biljanovac na reci Ibru. U ovom napadu povređeno je 11 ljudi, od kojih dvoje teže. Gađani su Surčin i Rakovica. Nekoliko projektila palo je kod sela Leskovac u Gruži i kod Jošaničke banje.
Utorak 6. april
Ustao sam veoma rano. Nisam mogao da spavam. Ovaj dan u meni budi lepe uspomene. Toga dana sam se oženio. Na radnom mestu sam, slušamo vesti. Na meti NATO bombardera noćas su bili ciljevi u Beogradu, Zemunu, Somboru, Kraljevu, Lučanima, preduzeće „Milan Blagojević". Po svemu sudeći, intenzitet napada iz dana u dan se povećava. Pogođen je televizijski predajni na Crnom Vrhu između Kragujevca i Jagodine. Oštećeno je više privatnih kuća.
Meta napada noćas bilo je selo Leskovac u Gruži, koje se nalazi blizu Kragujevca. Prema izveštajima dopisnika, pogođena je platforma za transport goriva. Avioni su bacili bombe tačno u pola tri noću. Mesto se nalazi blizu sela Radmilović, gde sam smestio sina Pavla. Raspitivao sam se kod ljudi iz tog kraja šta je uništeno.
Što se tiče života u gradu on se odvija po ustaljenom redu. Posle vazdušne opasnosti stanovništvo se sklanja. Ulice opuste.
Snabdevenost prodavnica je veoma dobra. Sve rade do 18 časova. Životnih namirnica i lekova u apotekama ima dovoljno. Vlasnici motornih vozila koji su u nedelju i ponedeljak preuzeli bonove čekaju na pumpi svoje sledovanje benzina. Dugi su redovi. Snabdevanje vodom je dobro, a struje ima dovoljno. To sve daje neku sigurnost. Telefoni normalno rade.
Radio Beograd je u 15 časova javio da je Vlada SRJ proglasila prekid svih vojnih i policijskih dejstava na Kososvu i Metohiji od 6. aprila u 20 časova.
Policija pokušava da spreči svaki šverc goriva.
U selima u okolini grada počeli su poljski radovi, pa seljaci svaki slobodan trenutak koriste da poseju njive.
Svi koji su mogli sklonili su decu daleko od grada. Gradovi su u ovo vreme najnesigurniji jer su oni česta meta napada iz vazduha.
Kada će ovaj grad prestati da bude nesiguran, zatvorena srpska provincija, pitam se? Da li je sve ovo moglo proći bez nas?
Po povratku kući zatičem suprugu koja se užurbano sprema u sklonište.
Komentara: 0