Pre 28 godina u Nemačkoj je na nemačkom jeziku Peter Gerlinghof, potonji počasni građanin Kragujevca, objavio moju knjigu „Kragujevac, oktobar 1941“, koja je podsećala na zločin u Šumaricama 21. oktobra 1941. godine. Dogovorili smo se da unesemo i podnaslov koji je glasio „Zaborav je novi zločin“.
Pedeset osam godina nakon ovog bili smo izloženi novom zločinu. Posle decenije „mekog“ pritiska – uticaja na raspad dotadašnje države, sankcija i iznurivanja različite vrste – dogodilo nam se bombardovanje. Ono je svetu predstavljeno kao politički čin, a ustvari je bilo ogoljena demonstracije moći i ostavilo je teške posledice na ukupnu populaciju građana.
Red je da na 25. godišnjicu ovog zločina, na koji podseća ova izložba Nebojše Rausa i Zorana Petrovića, i o kome svedoči monografija „1999“, ponovimo: Zaborav je novi zločin!
A sada nekoliko reči o njemu samom i onome što mu je prethodilo.
Prva bomba, pala na današnji dan pre četvrt veka, zatekla me je u gradu sa ćerkom. Odjednom nestaje svetlo. A onda nejasan tresak. Već izmučeni najavama bombardovanja, žurimo kući da vidimo šta je sa sinom, gimnazijalcem. Otišao na čas engleskog. A i supruga će da brine i za nas i za njega.
Zaključujem u trenu da je ovo samo katarza, vrhunac onoga u čemu živimo čitavu deceniju.
Kroz glavu mi prolaze neprijatne slike te decenije. Svađe republičkih vrhuški, početak, pa definitivni raspad zemlje, stihijski. I to kakav – građanskim ratom, u krvi. Prvi znaci truleži i kriminalizacije društva su paravojske na svim stranama u sukobu. Rat, sva njegova lica i naličja, gledam iz blizine punih devet meseci kao ratni izveštač.
Medijskim spinom Srbi postaju jedini krivci. Kao takvi moraju biti kažnjeni. Sankcije, embargo, tvrda blokada zemlje, već načete unutrašnjim međusobicama, dubokim stranačkim i ideološkim podelama. Setih se i onih sankcija koje je Srbija uvela Sloveniji pre raspada zemlje. Ali to je ličilo na šalu, na pucanj u sopstvenu nogu. A sada na granicama ostatka Jugoslavije prema ukupnom okruženju međunarodna kontrola. Da bi se opstalo, mora se izigrati ta kontrola. Ili potplatiti. Šverc postaje zanimanje. I države i pojedinaca. To podrazumeva kriminalizaciju društva. Samo što u tom poslu neki imaju državnu tapiju, drugima se ostavljaju restlovi, kao vid socijalnog zbrinjavanja. Jedni prevoze benzin u kantama, drugi u cisternama. Jedni imaju fri-šopove na granicama, drugi prodavnice na kartonskim kutijama.
Ovo govori koliko su štete sankcije nanele čitavoj državi i narodu, društvu kao obliku zajednice, ne dovodeći u pitanje stabilnost vlasti i unutrašnju politiku. To govori da su sankcije nepravedni oblik kažnjavanja, koji ne pogađa one prema kojima su navodno uvedene već razaraju društveno biće čitave populacije.
Imajući ovo u vidu nije čudo koliki su društveni i moralni pad izazvali ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, u kojima su učestvovali i ljudi sa ovog područja, i sankcije koje su razorile normalnu ekonomiju države i komunikaciju sa svetom. Ljudi su slati na takozvane prinudne odmore, primali su neku crkavicu od naštampanih para koje nisu ništa vredele, izgubili su uobičajeni radni ritam, prinudno se priklonili trange-frange ekonomiji radi preživaljavanja. Izgubili ljudsko dostojanstvo.
A kada su sankcije ukinute i kada se naziralo svetlo na kraju tunela stiže bombardovanje.
Bombardovanje se zahuktalo.
Gradonačelnik prijateljskog Piteštija, dokazani prijatelj Kragujevca, Tudor Pendjuk, prikuplja humanitarnu pomoć i dolazi lično da doprati dva šlepera osnovnih potrepština. Sa njim dolazi i novinar Florijan Sileštijanu, koji će tamošnju javnost obavetiti o tome šta se ovde događa. Šetajući tokom prepodneva gradom, on se čudi mirnoj atmosferi i ocenjuje da to bombardovanje „i nije tako strašno“. Te noći bombarduju „Zastavu“, a Florijan sutradan, sav podbuo od straha i nespavanja, jer je imao sobu u hotelu „Kragujevac“ sa pogledom prema „Zastavi“, u mojoj pratnji odlazi da vidi posledice bombardovanja. Da vidi kako – kao veš u brazilskim favelama – sa pokidanih montažnih traka vise nezavršeni automobili. Kako bomba u Preseraju Kovačnice otkida presu ankerisanu za pod, tešku dvadeset tona, i izbacuje je na prvi sprat oštećene zgrade.
Pendjuk predaje pomoć i kreće nazad za Pitešti. Na autoputu, pred prelazom preko Morave u Mijatovcu NATO bombarduje most: vozač nije u stanju da ukoči automobil, sleće na oborenu traku puta i zaustavlja se na usponu te trake oborene u reku. Svi u kolima prolaze sa malim ogrebotinama i po malo ugruvani. Dobro se dobrim vraća! A svedočiće o beskrupuloznosti agresora.
Prvih dana bombardovanja skloništa su bila puna. Škole su stale, u fabrikama se dežuralo, u vojnoj su najskuplje CeEnCe mašine iseljene na bezbedna mesta. Zdravstveni radnici, vatrogasci, policija na dužnosti. Dežurne službe u elektrosistemu, u saobraćajnoj infrastrukturi, na poslu u punom sastavu. Na dužnosti su i novinari, fotoreporteri, TV snimatelji. Da nije tako ni ovog svedočanstva posledica NATO agresije ne bi bilo.
Prema selima su žurile kolone dece koja su sklanjana kod svojih baka i deka ili baka i deka svojih drugara. Tamo se sirene nisu čule. Možda deluje cinično, ali u poslednjih nekoliko decenija sela nisu bila punija mladeži i živosti nego tog strašnog proleća.
Posle nekoliko dana ljudi su se opustili, sedeli su ispred zgrada, mezetili uz ljutu i pivo, psovali Klintona, Blera, Solanu, u poverenju najavljivali dobijanje protivvazdušnog sistema S300 iz Rusije, prepričavali vesti i lažne vesti. Ni u gradu nije bilo više komšijskog druženja nego tih prolaćnih meseci 1999.
Reklo bi se da nikada u poslednjoj deceniji 20. veka nije bilo veće sloge među ljudima. Tu idilu vlast bi povremeno pomutila pričama o domaćim izdajnicima i neprijateljima, o lokatorima.
Ovo ne pričam samo na primeru Kragujevca. Dane bombardovanja proveo sam u uniformi kao komadir Voda za psihološko-propagandna dejstva pri komandi Kragujevačkog korpusa, koji je, uz ostalo, morao da dokumentuju svaku palu bombu i raketu i njihove posledice u zoni odgovornosti Korpusa, da to isto omogući medijskim ekipama, a to je značilo od Smedereva do Paraćina i od Despotovca do Kraljeva. Skidali smo za komandu strane vesti, slali agencijama prave o posledicama bombardovanja, ali i lažne o gubicima agresora.
Naš zadatak je bio i da prihvatamo strane novinare i pokazujemo im bombardovane objekte i obezbeđujemo susrete sa građanima. I tako, sećam se, grupi stranih novinara, koje su nam poslali iz Beograda, u naselju Bubanj obezbedili smo razgovor sa građanima. Kao što je već rečeno, ljudi pokazuju svoj inat sedeći pred zgradama, psujući lidere NATO alijanse, igrajući karte i pijuckajući rakiju i pivo uz mezeluk i poslednje ostatke turšije, nudeći i strane novinare. Novinare, malo zanete tom nadrealnom, Felinijevskom atmosferom, u realnost vraća bliska eksplozija projektila, koji nedaleko odatle ruši srednjetalasni predajnik Radio Kragujevca.
Nagledali smo se posledica te zločinačke agresije. Razorenog rezervoara benzina u Leskovcu , gde su šrapneli bombi probijali železničke šine i iznad kog je bio krater dubine 50 metara, očigledno bombardovan bombom sa osiromašenim uranijumom. Ali i zapaljenog skladišta goriva u Smederevu, nad kojim se nadvijala vatra i otrovni dim sagorelih derivata. Pa uništenog Elektronsko-računarskog centra „Zastave, prelepe zgrade sa kompjuterima u kojoj su, uz obračun plata zaposlenih u našem industrijskom gigantu, svoje karijere započinjali i naši istraživači, budući profesori i akademici, jer na fakultetima nije bilo tako moćnih kompjutera. I u blizini srušenog trafoa, iz koga se razlivao otrovni piralen. Kao i iz Lakirnice.
A tek grafitene bombe, koje su onesposobljavale elektro-sistem. Videli smo kako ljudi bacaju mukom pripremljene rezerve hrane iz zamrzivača zbog prekida u snabdevanju strujom.
Dakle, nije gađana vlast, nije bombardovana politika – bombardovani su žitelji jedne države, atakovano je na njihov život, na njihovu budućnost kroz uništavanje ekonomije i infrastrukture, rušeno ono što su stvarale generacije, rasipani različiti otrovi.
Treba se setiti kako padaju naši mostovi na Dunavu, kako izgleda spaljeni voz u Grdeličkoj klisuri, male Milice iz Batajnice, nemoćnih ljudi zasutih bombama u Varvarinu.
Izvršen je zločin!
Ali je bilo hrabrih i humanih ljudi koji koji su odbili da učestvuju u bombardovanju, kao oficir iz Grčke, ili pilot koji nije uputio raketu na cilj kada je video da je to crkva.
Treba se podsetiti, a neke od ovih fotografija i o tome svedoče, hrabrosti naših ljudi koji su na Košarama i drugde, za odbranu domovine položili svoje mlade živote.
Veru u ljude vraćali su nam brojni protesti protiv bombardovanja u Grčkoj, Makedoniji, Italiji... Čak i u Nemačkoj! Koordinacija mirovnih organizacija u Berlinu svakog petka okupljala je desetine hiljada ljudi na protestima protiv bombardovanja Jugoslavije i učešća Nemačke u njemu, skupove u kojima su učestvovali nemački pacifisti i naši ljudi koji su tamo živeli.
Već spominjani Peter Gerlinghof je na tim skupovima čitao i pisma koja sam mu slao o posledicama bombardovanja ovde.
I vraćam se prvoj bombi!
Iako je njom gađano mesto na kojem je stajao vojni radar protivavionske artiljerijske jedinice, koga naravno tu nije bilo, ta bomba je pala na najosetljiviju tačku koju naš grad ima. Oštetila je Spomen-muzej „21. oktobar“, to svetilište našeg pamćenja, to svedočanstvo ranijeg zločina. I Istorijski arhiv – čuvara naše istorije. Odjednom kao da smo se trgli iz decenijskog bunila. Pa oni gađaju neselktivno sve nas, bez obzira ko smo i šta smo. Hoće li da nam izbrišu pamćenje i mišljenje?
Posle svega bi trebalo izvući zaključak. U pitanju su veliki i krupni interesi. A mi smo slamka među vihorove. Sankcije su nam uvedene od strane Ujedinjenih nacija – znači svi koji su o tome odlučivali, složili su se. Bombradovali su nas i saveznici iz dva svetska rata. Isto tako je poznato da nismo dobili ni S300, Rusi su brinuli svoju brigu – pregovarali sa Amerikom o kupovini žita za svoj gladni narod i vojsku. I Karađorđa su 1813. prepustili hudoj sudbini.
Znači: u se i u svoje kljuse. Budimo vešti u prepoznavanju sveta i nalaženju pravog puta. Da li smo naučili nešto od Miloša Velikog?
I na kraju da bismo imali sva ova svedočanstva agresije NATO za nove generacije, nije bilo dovoljno samo znati zanat, već imati hrabrost da se za bombom i raketom uleti u razoreno. Da se hoda po zatrovanim kraterima, da se priđe načetom objektu sklonom definitivnom padu, da se snima dok najavljuju novi nalet. Podsetimo da mnogi koji su raščišćavali srušene hale „Zastave“ više nisu među živima.
Zato čuvajmo ove neizmerno vredne dokumente. I pamtimo! Da li ćemo moći oprostiti to je na svakom od nas individualno.
Važno za budućnost je da na sve ovo ne gledamo kroz prizmu osvete. Ne samo zato što smo mali i slabi naspram onih koji su učinili zločin, već zato što je osveta lenjost duha da se suoči sa stradanjem i da ga duboko pamti na zdrav način. A mi smo mnogo zaboravljali kroz našu istoriju.
I na kraju još jednom: Zaborav je novi zločin!
Miodrag Stojilović
Autor je kragujevački novinar i publicista, predsednik Salona antiratne karikature
Sadržaj je kao lični ostvrt pročitan na komemorativnom skupu "Sećanje na tragediju 1999. godine"(Narodni muzej Šumadije, 24. mart 2024)
Foto: Zoran Lazarević Laki
ARHIVA PPNS
U KRAGUJEVCU SADRŽAJ TEŠKIH METALA U ZEMLJIŠTU VIŠI OD DOZVOLJENOG I POSLE 20 GODINA OD BOMBARDOVANJA NATO
PRAVCI KRETANJA POLIHROLOVANIH BIFENILA U VODAMA NAKON NATO BOMBARDOVANJA - DOKTORSKA DISERTACIJA MILJANE STOJANOVIĆ-MILOSAVLJEVIĆ
GALERIJA PPNS MILOSRDNI ANĐEO 1999
STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANA, TVITER, INSTAGRAM, TREDS
PODRŽI PPNS!
MIHAJLO PUPIN
ARČIBALD RAJS
Komentara: 0