"Litijum: Stručnjaci govore" Geolog Branislav Božović: Srbija mora birati između profita i održive budućnosti
U novoj epizodi dokumentarnog serijala „Litijum: Stručnjaci govore“, geolog Branislav Božović otvoreno je govorio o stanju u rudarskom sektoru Srbije, ekološkim posledicama eksploatacije sirovina i ulozi stranih kompanija u projektima poput „Jadara“. Božović upozorava da se Srbija nalazi na raskrsnici – između kratkoročnih profita i dugoročnog očuvanja prirodnih resursa i zdravlja stanovništva.
Da li znate da se negde u svetu planira eksploatacija litijuma na plodnoj zemlji?
Ja ne znam, ali činjenica je da sigurno postoji, pre svega u zemljama koje su siromašne i koje se ne mogu odbraniti od velikih investitora.
Da li mislite da je u Jadru moguće sprovesti eksploataciju litijuma na ekološki prihvatljiv način?
Sa gledišta, tako da kažem, geološke struke, koja se bavi tlom i strukturama i građom, mislim da ne može. Znači, to se ne može postići.
Da li bi, prema Vašem mišljenju, trebalo prirodne resurse ostaviti budućim generacijama, uključujući ključne resurse, kao što su zdrava životna sredina i voda?
Sigurno. To je naša obaveza, to je naša misija kao čovečanstva.
Da li može bilo koja kompanija da garantuje da neće doći do curenja toksičnih materija u slučaju rudarenja u Jadru, odnosno da neće doći do zagađenja životne sredine?
Ne može da garantuje, nijedna. Posebno u slučaju ovih resursa Jadra i naravno i ostalih rudnih ležišta.
Da li ste Vi, lično, protivnik rudarenja kao privredne grane?
Ne. Rudarstvo je veoma važna privredna grana. Samo se radi o tome kako se to radi.
Kako biste zapravo ocenili trenutnu situaciju u rudarstvu i za kako se rudarenje vi zalažete?
Da ne budem preoštar, ali moram biti istinit i jasan. Nije dobra situacija u rudarstvu u Srbiji. Ne bismo se ovoliko zaletali, mnogo toga je zapuštenog. To se naročito vidi na našim rudnicima koji su još uvek aktivni i koji nisu ispunili onaj deo svih obaveza da se tokom vremena eksploatacije i posle eksploatacije, ali pre svega tokom vremena eksploatacije i prelaska na tzv. nova istražna polja ili polja za kopanje i eksploataciju, da se reši njihova sanacija; da se vrši njihovo uređenje sa raznoraznim merama, pre svega biotehničkim, naravno tu postoje i građevinske mere i sve ono ostalo što sprečava dalje razaranje tla i voda i vazduha, naravno.
Tokom našeg prethodnog razgovora zapravo ste pomenuli da ste pristalica održivog rudarenja i umerenog pristupa prema intenzivnom rudarenju. Možete to malo da pojasnite?
Da, kako da ne. Samo ću da naglasim jednu tužnu stvar. Taj pojam održivog se pojavio u poslednjih decenija, još od vremena one čuvene konferencije u Rio de Janeiro o životnoj sredini. 90-tih godina. Pojam održivog se uvek podrazumeo i odnosio se na pojam usklađenosti razvoja. Da se jednostavno mora pratiti i ekonomija, i energija, i ekologija, ali pre svega znači životna sredina kao nosilac vrednosti onih koje čuvaju sve ono što je za buduće generacije, o čemu smo malo pre rekli. Činjenica je da je taj pojam «održivog» dobio, tako da kažem, nekakav podsmevajući koncept kod onih koji su zagovornici intenzivnog razvoja bez dovoljne kontrole. I ono što je vrlo važno, zato se ponavljam i držim se tog termina kojeg se drže i mnogi moje kolege iz raznih oblasti i profesija - održivo rudarenje podrazumeva takođe uslađeno ponašanje u funkciji istraživanja, u funkciji kasnije eksploatacije, ali i poštovanja svih uslova te eksploatacije, vađenja uz poštovanje svega onog što može ugroziti životnu sredinu, a ne samo dozvoliti da se odnese rudna vrednost, a da sve ono ostalo ostane jednostavno zapušteno i uništeno. Evo, to je, na neki način, pristup za koji se ja zalažem. Taj pristup je moguć.
Zašto to predlažem još sa drugim odnosom i svim? Pa nama je pred očima sve to. Pojavio se taj, kao što je pojavio urbanizam koji uništava gradove sa besomučnom gradnjom što više kvadrata stambenog ili drugog prostora na manjem prostoru. Tako isto postoji sada i masovno rodarenje, koje se i ranije pojavilo, ali sada je to izgubilo već kriterijum. Znači tamo ko ima novca da uloži, i novca, ali i tehnologije i tehnike, to su velike sile, velike kompanije koje čak više nisu, samo kompanije. To su udružene čak i zemlje koje ulažu u te kompanije. I vi imate mogućnost tih kompanija da danas mogu da naprave ugovor da će biti iskopavanja programski do 30-40 godina korišćenja i eksploatacije, dođu i sa tim tehnologijama i tehnikama izvade sve mnogo ranije. A sve to što se radi masovno i sklanja, to izaziva užasne poremećaje u životnoj sredini i u osnovnim činiocima vodi i vazduhu, živom svetu, biljnom, životinjskom svetu, u svemu. Znači, to se kasnije manifestuje, čak mnoge stvari mi ne primetimo ili mislimo preživećemo to, malo ćemo se mučiti, napravićemo filtere, ali to je humana skala vremena, naš život - a sve ono ostalo se pojavljuje u kasnijim generacijama. To je katastrofa.
Jako je zanimljivo to što ste pomenuli te tri decenije. Dakle, tu postoji nekakav plan da se u roku od 30 godina iskopa ukupna količina litijuma koja tu postoji, odnosno jadarita. Kako Vi zapravo gledate na to?
Takav plan je ubistven i, zašto kažem ubistven, ubistven je, baš sam malo pre rekao, i na humanoj skali vremena i kasnije jer se sav taj štetni materijal i prašina i ostali sadržaj minerala, teških metala i svega toga, to ostaje i u tlu i u vodi i u vazduhu i buduće generacije na tome stradaju. Činjenica je da kad dođete u Bor i u Majdanpek, tek onda možete videti gde narod živi i kako to izgleda. Kako je to zapušteno i koliko je moglo da se najjednostavnijim metodama u toku, činjenica velikog kopanja, eksploatacije željeza, brzom obnovom posle svih naših ratova, znači ulazku u svetsko tržište sa retkim metalima, sa koristnim mineralima i mineralnim sirovinama, to kada se zapusti, to se više ne može povratiti. Da ne govorim dalje i o rekama oko toga, voda i svega ostalog. I sad imate situaciju da na dva mesta kod nas u Srbiji se pojavljuje to kopanje zlata u Homolju, u istočnoj Srbiji. I imate kopanje buduće, na kome se insistira, gde se kopa jadarit u zapadnoj Srbiji. I shvatite da se tamo već sada su takve stvari učinjene po pitanju zagađenja nečega što je najvažnije, voda i vazduh.
U Istočnoj Srbiji najvažnije rezerve podzemnih voda koje izbijaju preko vrela kojima se mi divimo i kojima smo se divili svih ovih decenija i naših života, da tamo turistički odemo, i na Žagubičko vrelo, i na Zlotsko vrelo, i na pećine tamo, i na kanjone, tamo je trebalao da bude nacionalni park - imamo potpunu eksploataciju, odnešene su čitave planine. Čuvena planina Starica iznad Majdenpeka, koja je bila čak i zaštitnik grada, koji je nažalost smešten sada pored same ogromne jame tzv. površinskog kopa, imamo sad potpuno drugačiju jamu preko puta, a Starica planina je odnešena i zajedno sa njom, ne samo sa rudom u kojoj je zlato, jer se kod nas ta ekstrakcija ne vrši više, nego se to vozi u inostranstvo- da li se vozi u Kinu, Aziju, obično se vozi u zemlje koje to mogu da prime na ekstrakciju, kao što se i očekuje da se ruda litijuma iz Austrije, iz jednog rudnika, da se vozi u Saudijsku Arabiju.
A kakav je Vaš stav upravo u vezi sa tim što se ti prirodni resursi kod nas daju strancima?
Pa, da Vam kažem, davanje strancima je normalno. Treba da se daje pod koncesijama, ali razumnim ugovorima i razumnim koncesijama -načinom iskopa, uslove iskopavanja, količine iskopavanja. Šta je drama kod nas? One službe koje bi trebalo da budu najjače i da kontrolišu rad tih stranih kompanija -to su inspekcije, rudarske, geološke, ali to nije samo slučaj rudarske geologije, nego uopšte inspekcijske službe -prve službe koje se smanjuju da bi se prištedilo u lokalnim upravama i su inspekcije, što je užasna greška. I vi imate situaciju da ne može da se vrši kontrola, mi čak, tvrdim ja odmah, da se ne zna ni koliko su naši partneri iz Kine odneli, iskopali, ni koliko su zlata dobili. Tako to će se odnositi i na litijum isto.
A da li onda na osnovu toga što sada kažete, da li postoji razlika zapravo između onoga što bude na papiru, odnosno na nekom dokumentu i onoga što se dešava u praksi?
Kako da ne? Pa postoje razlike. Uopšte taj, zato što ja govorim o tom problemu našeg stanja, to usaglašavanje i to spada u taj održivi koncept. Da vi možete pratiti to, da možete usaglašavati te različite segmente u nekom poslu. Koliko se iskopa, koliko je dozvoljno da se iskopa, gde se to odlaže, na koji način se odlaže, pa onda kolika je dobit. Pa koja se dobit deli, stvara? To su, sada kažu, službene tajne, što je apsolutno za mnoge stvari neprihvatljivo. Proglašavanje količina koje se odnesu, na koji način i tako dalje, to ne sme da bude tajna. Mi smo tajnu koja je pojam državne tajne, kada smo imali, i dan danas to postoji u zakonu, strateške sirovine, koje pametni narodi tako lako ne prodaju. To se čuva kao što se čuva gaj koji je pradeda posadio za svoje pravnuke, tako se čuvaju i rezerve, znači mineralnih sirovina koje čak i ako su u trenutku aktuelne i onda se radi održivo, ne mora da se sve isprazni, da se sve završi u jednoj, jednoj, tako da kažem jednom mandatu, dva mandata vladajućeg režima ili sistema. Znači, da se ne kontroliše ono što treba da ostane kao zaštita za buduće. Tu postoje posebne vrste minerala, posebne vrste, znači, metaličnih sirovina, posebne vrste voda, koje ne smeju se tako lako raspodavati. Ja sam na tom nivou školovan, studirao i ja takav stav imam.
Danas je to očigledno sve ubrzano, da se što pre proda, brzo se zaradi i nakon toga, ja volim da kažem, to kaže naš narod, niko se tu nije obogatio, samo onaj ko je presipao med, on je lizao prste. To je sad malo, ne deluje stručno, značajno, ali je činjenica da smo skloni da nešto brzo prodamo radi brze zarade i koristi, da ne razmišljamo o budućnosti.
Kako onda ocenjujete eksploataciju prirodnih resursa trenutno u Srbiji, onako generalno, kako to ocenjujete?
Generalno, kad kažete prirodnih resursa u Srbiji, tu onda treba podrazumevati sve resurse, dobra. Ne samo metalične sirovine, rudarske sirovine i geološke, pošto sve ima svoje jedinstvo. Tu su u pitanju - resurs je i vazduh, resurs je i voda, resurs je i šuma, resurs su i divlje životinje i sve one vrednosti i prirodne retkosti koje čine ukupnu vrednost jedne teritorije i jednog naroda. To što je Ustavom zagarantovano, Ustavom upisano, upisano u izvaredne zakone o zaštiti životne sredine, u izvaredne zakone o svim delatnostima u našoj zemlji, znači to se pre svega ne poštuje i to se drastično ne poštuje. To se vidi, jasno je, kod svih ovih elementa, da neko može da bude pušten u vašu zemlju, čak i stranac, da se bavi bušenjem, istraživanjem, a da ne poseduje zvanične dozvole. To je apsurd. Znači, kako će onda biti stanje u korišćenju tih dobara -ja volim da kažem više korišćenju nego eksploataciji, eksploatacija je ružna reč kapitalizma, nego kažem korišćenja dobara - da li je to održivo, da li je to kontrolisano, da li se može kontrolisati, i da se analizira periodično u kakvom je stanju. Znači mi ni to ne pratimo. Mi imamo jedan veliki zaostatak, ispušteni taj koncept koji svako dobro domaćinstvo, da ne kažem država, mora da vodi. Kod nas je to otežano i kod nas je to, nažalost, veoma loše.
Vi zapravo radite geološka istraživanja decenijama i prošli ste u skoro svaku oblast u Srbiji. Otkuda kod vas i kada se javila potreba da se bavite temom Jadra?
Ali ono što je važnije od litijuma, što je važnije i od jadarita i od tih borata i svega, važnija je kompletna vrednost. Ja sam, kada je bio u pitanju i nikl, ja sam uvek tamo pitao te nosioce tih ideja i koji su se zdušno borili da se odmah uđe u nikl na Mokroj gori- ja sam pitao da li ste izvršili procenu vrednosti jedne Šumadije ? Nije u pitanju procena vrednosti samo jadarita, pa smo milioneri. Jeste li sabrali vrednost ukupnu i društvenu, i materijalnu, i duhovnu, i sve ostale vrednosti za danas i za budućnost jednog Cera, Pocerine, Rađevine, velike doline Jadra, gde žive ljudi vekovima, gde sada žive hiljade ljudi? Da li je neko to procenio i garantovano je ta vrednost ukupna mnogo veća od trenutne vrednosti litijuma, da se on izvadi odmah i proda i da se taj novac potroši za nešto što je sad nam aktuelno. A šta ćemo sa budućnošću?
U vezi sa litijumom u Jadru postoji zapravo još jedan zanimljiv podatak, a to je da prema mapi nalazišta litijuma u Evropi, u Srbiji ga ima manje od 10% svetskih rezervi. Zašto se onda rudarenje ne fokusira na zemlje koje imaju veće rezerve litijuma nego mi?
Pa iz razloga o kojoj sam ja objašnjavao sada. Taj razlog je jedini pravi. Kad nađu siromašniju zemlju koja traži slabije uslove, čiji zakoni nisu strogi ili se mogu izigrati da bi se dobila brza eksploatacija i činjenica je ta, još jedna, da taj jadarit kod nas ima i borata, znači bornih minerala. Znači još jedna vrednost- a ugovarao se litijum, koristiće se i borat. Znači, to su sve kalkulacije, a ugovaranja koja su tajna, čak i za ljude iz struke, kada ljudi naši iz tehnoloških institucija, fakulteta, iz Akademije nauka, traže podatke kao posebni ljudi koji imaju pravo na to, čak sa poštovanjem tajne, da potpišu čak i takav akt -da vide, da procene šta se tu u tom ugovoru radi, šta će se dešavati i kako će se na taj način raditi. Međutim, ovde čak i tehnologije nisu poznate.
Još uvek se i u Evropi i u svetu tehnologije istražuju, a rizici koji se pojavljuju su ogromni i ima jedna stvar koja je velika, pošto je vezana i za ovu oblast, pa ste pitali da li će biti zagađenja. Američka nacionalna agencija za životnu sredinu dala je pre par meseci izveštaj da već šest godina istražuje mogućnost smanjivanja stepena rizika od eksploatacije litijuma. I dala je izjavu da je isključivo šest godina istraživala i uspela je da samo za, ne znam, 6 promila ukupnog rizika, od 100 odsto rizika, da može da to garantuje. Sve ostalo još uvek ne može da garantuje. Znači, to su stvari koje se napolju rade vrlo zdušno i velike zemlje, evropske zemlje, neće da kod sebe kopaju na način kako se kopa kod nas. U Nemačkoj pokušavaju sa mineralnim vodama, koje t sadrže litijum, da se to eksploatiše na tehnološki bolji način, sigurniji način, imaće i oni problema, ali nalaze to da tu vodu permanentno recikliraju i da izvade iz nje sve što mogu i onda to mogu da vrate u podzemlje ili da ispuste za neke tehničke vode itd.
A da li na osnovu svega što ste nam sada rekli, zapravo smatrate da bi rudarenje litijuma, odnosno jadarita, u Jadru zapravo bilo ekološka katastrofa?
Da. I iza toga stojim, jer kad se pogleda, sad da me pogrešno ne razumete, ali činjenica je- kad se pogleda lep umiveni crtež budućeg jalovišta, budućih šta ja znam, fabričkih pogona, budućih rudnika, podzemne jame, hodnici se ne vide itd. To je jedna slika. Onog časa, a kod nas je to gorko iskustvo, onog časa, kada se ode sa tog mesta eksploatacije, onda vi primate tu odgovornost. Priča o tome da će neko 20 godina da to prati, taj ko je eksploatisao, to se ne dešava. Nema bogatih rudara ni bogatih gradova rudarskih.
Da li bi zapravo, iako ta kompanija ne bi to nadgledala narednih 20 godina, da li, i kako je Vaše mišljenje u vezi sa tim zapravo, da li bi tu sanacija opšte bila moguća?
Svi oni koji planiraju da se po Srbiji rade krupni zahvati, u oblasti, znači rada na prostoru, na predelima, na eksploataciji mineralnih sirovina i svim ostalim, moraju da imaju u glavi da je Srbija mala. I da je, kad kažem mala, ona je velika u srcu, da mi neko ne zameri, jel da. Ali je mala za toliki broj koncentrisanih zona koje su već zahvaćene, i planiraju da se zahvate koje proizvode zagađenje. Znači, to su ti ekosistemi, u pitanju je veza i preko vazduha, i preko biljaka, i preko životinja. Svi ti, a da ne govorimo o podzemnim vodama i o geologiji, svi ti ekosistemi su povezani međusobno.
A da li možemo samo na trenutak da se vratimo na istražne, odnosno, kako kažete sada su to istražno-eksploatacione bušotine, jer je to ono što je sada aktuelno, da nam samo još malo pojasnite. Prvo, da li kompanija Rio Tinto zapravo ima dozvole za istražno- eksploatacione bušotine i da stavimo akcenat, da bolje razumemo zapravo šta one rade životnoj sredini?
U prvom trenutku, prvim godinama nastupa, Rio Tinto je došao tu nasleđujući i prethodne trgovce tim zonama koje smo mi otvorili za javnost i za naravno saradnju na principima koncesija, koje su, nažalost, loše koncipirane i kreirane kasnije, jer su onda zavisile od trenutnog donosioca odluka ili trenutnog interesa- da ne govorim više, da se ne uplićem u taj aspekt koji se kod nas pojavljuje i tužan je. Ali je činjenica da u prvom momentu njegov ulazak Rio Tinta je bio ipak vezan za određene odluke koje nisu pokrivale određeni nivo dozvola. Međutim, kada je to krenulo, onda je taj istražno-eksploatacioni koncept morao da bude kontrolisan. Oni su formirali kompanije ovde i to radili uz veoma loš inspekcijski nadzor. Ne što su loši inspektori, nego ih nema. Znači, nema dovoljno inspektora koji trebaju da budu stalno na terenu i da vode evidenciju. Znači, imate jednu činjenicu koja je malo upoređenje. Zahvaljujući mom kolegi, poznat je sada, gospodinu Đajiću, geologu, koji se bavio kamenom, koji je bio nadzor nad nadstrešnicom u Novom Sadu -povezan je samo zbog inspekcijskog koncepta. On je stara škola, on je vodio svoje dnevnike, izveštaje, podnosio, niko se nije osvrtao, ali on je sve to čuvao i zahvaljujući njemu smo saznali šta je sve oslabilo u funkciji praćenja rekonstrukcije te nesrećne nadstrešnice, koja je odnela toliko života.
Ali je činjenica da se to radi normalno u svim službama inspekcija i nekada je Jugoslavija, a i Srbija, do pre više godine, imala izvanredne inspekcijske službe. Tako da su to stvari o kojima se mora razmišljati.
A ovo sve što je sada vezano za taj aspekt, istražno-eksploatacioni. Da je neko kontrolisao, da se vidi koliko je toga, da li su neka polja koja treba da bude opitna polja, rađene su brojne bušotine, to je ona pojava crvenih barica oko bušotine, pa tamo gde kukuruz nije uspevao. To je dokaz da su korišćeni aditivi, dodaci koji nisu bili zdravi za biljni svet. Znači tamo su njive i tako dalje.
Jadar je bogatstvo. Sada da kažemo otvoreno, iz šuma Jadra i Rađevine, med se izvozi u Norvešku. Oni imaju svog meda, fenomenalnog. I odlučuju se već decenija, domaćini koji to radi. Sad zamislite da te vrednosti u prvom naletu sada, otvorno da kažem, postoje cene. Sigurno je to na meda skuplje i vrednije nego tona litijum. Da li me razumete? Da ne govorimo o drugim stvarima, drugim vrednostima poljoprivrede tamo. E sad je ta stvar, neko procenjuje da je sad to hitno potrebno sada i treba nam hitno novac i tako dalje. To se mora još više objašnjavati, a ne “preko kolena”.
Za koje sve struke, znači, rudarsko-geološka struka se uključila, ali da li biste recimo pozvali i kolege nekih drugih struka da se uključe i da razmišljaju i razgovaraju na ovu temu?
To je najvažnije. Kao što u urbanizmu nije sam urbanista ili sam arhitekta koji projektuje, to su timovi ljudi, a u urbanizmu posebno od urbaniste pa preko geologa, preko botaničara, biologa, preko hemičara, preko pejzažiste itd. do lekara i do zdravlja. To je finale svega u analiziranju urbanog aspekta i koncepta planiranja osvajanja nekog prostora, naselja ili grada itd. E tako isto i ovde u rudarstvu. Kad smo pominjali sve ovo, znači sve struke koje su bliske i koje sagledavaju sve procese od istraživanja geološkog preko utvrđivanja mogućnosti tih resursa i kapaciteta koja su to sada polja, pa rezerve koje su, da li postoje istražne A, B, C rezerve i tako dalje, pa onda kvaliteta te rude, to traje godinama.
I onda rudari dolaze posle, onda se odlučuje da li to odgovara da se eksploatiše, pa se onda na ukupnom konceptu ekonomije analizira, onda nastupaju rudari, rudarska struka, koja tehnički razmišlja i rešava metode kojim će se kopati ta rudna sirovina. U tom konceptu, kad se odlučuje da se ona iskopava, dolaze tehnologi. Dolaze hemičari. Hemičari još u vreme kada se odlučuje da će da biti da se kopa ruda, oni dolaze da hemizam čitavog prostora istražuju i te rude same koliko će da utiče na okolinu. Opet je vezano za ekologiju sa gledišta hemijskih istraživanja i hemije kao nauke. Pa dolaze biolozi, botaničari. Pa dolaze hidrogeolozi. Pa onda dolaze hidrohemičari koji sve te vode koje se javljuju, oni se tu pojavljuju. Pa onda dolaze pored tehnologa, tehnički inženjeri. Pa dolaze kasnije kad se grade pogoni za separacije -onda dolaze mašinici, energetičari i tako dalje, termo-energetičari i ostali svi, ali tu su onda i lekari.
I sad dolazimo na ono vrlo važno pitanje i u vezi one studije koju je finansirao Rio Tinto da se proceni kao neka studija prateća njihova studija koja treba da pokaže da li tu postoje elementi da se to radi. I onda se desilo nešto što je suprotno zdravoj logici. Zašto bi onaj ko će da to radi plaćao da se urade studije? To mora da plati država, ili da ga na to uputi, ali ne da stručnjake on bira, nego se biraju najbolji putem konkursa, sagleda se ko je sve učestvovao i onda se to brani kad treba, ali onda to postaje zvanična procena uticaja. Zvanična. Ovo je bila nezvanična. E sad šta se dešava? Pokušavali su i naše kolege koji su to radili da tu nezvaničnu pretvore pričom i spinovanjem u zvaničnu.
I dotle je došlo do potpunog razilaženja i po fakultetima i od Poljoprivrednog fakulteta i od Hemijskog i Rudarsko-tehničkog fakulteta - ljudi koji su mnogi i tajno radili na tome pa se ne pojavljuju imena, to se krije. Radili su na tome i kolege koji su priznali da su radili, to je dobro. I onda se na tom planu došlo do potpunog razilaženja kolega do juče, zbog čega su bile rasprave takve u kojoj sam ja učestvovao i govorio o tome, i smatram da je to zakonski bilo nedozvojeno.
Koliko zapravo javnost u Srbiji treba da bude zabrinuta zbog potencijalnog otvaranja rudnika u Jadru?
Ona javnost kojoj su dostupne informacije, ona je već informisana i zna važnost toga. Veći deo javnosti koji nema mogućnosti da to, jer mu ne javni mediji to ne upućuju i nema mogućnosti da sazna, oni ne mogu nikada da saznaju značaj toga. Oni samo mogu da, kad neko dođe, da vide šta se dešava i da im neko prenese. To se radilo jer su organizacije i ljudi koji su toga bili svesni, oni su pokušavali da kod ljudi probude interes. To je bilo i u Loznici. U Loznici je bila diskusija. Nedeljice su se žalile, bunile, dolazile u grad. Ja sam gledao dodjem tamo u Loznicu i gledam omladina, ljudi, građani, sede u kafiću i gledaju 30-40 ljudi, došli su iz sela da traže pomoć, da kažu javno, kao da ih niste dirali. Taj isti problem se javio i kod Makiša, izvorišta. Pozvali smo građane u što većem broju da stave do znanja da će izgradnja te trase biti pogubna za vodu za Beograd. Došlo je 30-40 ljudi. Znači nisu svesni važnosti. Sada su polako, oni koji tamo žive su svesni, ali veliki broj onih koji su i u Beogradu misle da ih to ne interesuje. A ja kažem doći će vam. To je problem.
A možete li onda za kraj da zapravo izvedete jedan zaključak ili nekakvu poruku koji bi bio značaj da i u Jadru, ali i u svim drugim delovima Srbije sačuvamo prirodne resurse za buduće generacije?
Budućnost Srbije su njeni prirodni resursi, uključujući i mineralne sirovine, ali naravno ne one koje su opasne po životnu sredinu i za čiju se eksploataciju još uvek u svetu ne poznaju tehnologije koje će da to spreče, da to zaustave, da to saniraju. I to je činjenica koja je upozoravajuća. Svedoci smo i velikih pobuna, a i ratova tamo u tim siromašnim zemljama, da ne govorimo o tragediji Afrike, ne samo za litijum, nego i za drugim mineralima uključujući i naftu. Srbija, pored tog rudnog bogatstva, ima i mineralnih sirovina koje mora da istražuje održivo i da temeljito utvrđuje da li ugrožavaju druge, važnije faktore životne sredine tj. činioce - ja volim da kažem reč « činioce životne sredine », a to su voda, zdrava voda, čist vazduh, čiste šume. Sve ono što je vezano za zdravlje na neki način, sve ono što je uključeno u tu međusobnu komunikaciju, da to bude razvoj koji je održiv i koji prati sva savremena otkrića i koristi javnog sveta. Inače, kad govorimo o pojmu prirodnih resursa Srbije, tu su naročito, moram da ih naglasim, zaštićena prirodna dobra. Srbija je mala, ali Srbija ima na desetine i stotine izuzetno vrednih i malih prostora i većih nacionalnih parkova, prirodnih blaga i svega ostalog, to se mora čuvati, jer to je lice i ogledalo jednog naroda. Njegova kultura pre svega.
Kompanija Rio Sava Exploration, deo Rio Tinto grupe, demantovala je navode geologa Branislava Božovića iznete u emisiji „Litijum: Stručnjaci govore“.
Navode da su tvrdnje o „nepoznatim tehnologijama“, zagađenju zemljišta, vode i vazduha, kao i o toksičnim aditivima – netačne i bez naučnog osnova.
Kompanija ističe da su sve tehnologije planirane u okviru Projekta „Jadar“ poznate, testirane i u primeni decenijama širom sveta.
Rio Tinto navodi i da su crvene barice u okolini bušotina, koje je Božović pominjao kao dokaz zagađenja, bile predmet zvaničnih analiza koje su pokazale da je reč o prirodnom fenomenu algi, a ne posledici geoloških istraživanja.
Demantuju se i tvrdnje da su podaci o projektu tajni – kompanija tvrdi da su svi tehnički i ekološki podaci javno dostupni, kao i da je plan eksploatacije projektovan na 40 godina, a ne 30, kako je rečeno u emisiji.
Komentara: 0