Paralisano stojim na vidikovcu Minas de Riotinto. Preda mnom se razjapila neviđena monstruoznost jednog unakaženog predela. Sa plavetnila neba pogled se survava u grotlo raščerečene zemlje. U daljini nazirem sićušne mašine, nazirem neko dno koje je toliko nezamislivo duboko. A čovek je, ipak, uspeo da ga dotakne.
Minas de Riotinto. Pisalo je na tabli. Na obroncima ovog andaluzijskog sela pruža se obris izobličenog krajolika nalik slapovima okamenjenih vodopada. Selo je obično. Nema u njemu one pompeznosti španske arhitekture. Kuće su proste, nizane u redu kao pred streljanje. Sagradila ih je ovde svojevremeno „Kompanija”, kako su je zvali meštani, a za potrebe svojih radnika.
Kriza u rudarskom sektoru sredinom 80-ih godina, prouzrokovana padom cene bakra, koji se vadio iz ovih rudnika, kao i nestašicom rude gosan, iz koje su se dobijali zlato i srebro, dovela je do ideje da se osnuje Fondacija Rio Tinto. Osnovni cilj bio je stvaranje jednog tematskog parka na području koje je činilo rudarsko nasleđe ovog kraja, koji bi posredstvom turizma pomogao ne samo lokalna sela, već i celokupnu ekonomiju južne Španije.
Jedan od prvih turističkih projekata bio je preuređenje zgrade stare bolnice u rudarski muzej „Museo Minero”. Bolnicu je 1927. godine izgradila britanska kompanija Rio Tinto Limited. Prepuštam se reci posetilaca i zajedno uranjamo u muzejski lavirint. Iz sale za geologiju sa neverovatnim primercima minerala različitih boja i sjaja, preko arheoloških artefakata kao što su rimske skulpture imperatora Klaudija i njegove supruge Agripine, sve do eksponata iz bliže prošlosti i današnjih dana. Iako rudnici Rio Tinta postoje već oko pet miliona godina, uništavanje okoline počinje tek sa dolaskom kompanije Rio Tinto, koja uvozi moderne tehnologije eksploatacije rudnih sirovina, odnosno tip kopa „pod otvorenim nebom”.
Rođenje kompanije Rio Tinto
„Jednog jutra februara 1873, na stanici Austerlic, u Parizu, pod budnim okom jednog ćutljivog Škotlanđanina utovarene su u voz drvene kutije ojačane metalom. Tako je počeo tajni put, pažljivo planiran, tokom kojeg su nošeni sefovi, nekad vozom, a nekad kočijama koje su vukli volovi, zaobilaznim putevima Francuske, preko Pirineja sve do Španije. Krajnji cilj je bio Madrid (…), njihov sadržaj 422.680 dolara u polugama zlata”, pisao je David Avery o sudbini rudnika Rio Tinto u svojoj knjizi „Ne na dan rođendana kraljice Viktorije”. Te godine španske rudnike kupio je strani kapital sa sedištem u Londonu, poznat kao kompanija Rio Tinto Limited.
Dolazak kraljice Izabele II na tron i liberalizacija zakona omogućili su lakši ulazak privatnog kapitala u zemlju i masovnu eksploataciju bakra za potrebe električnog sektora i saobraćaja, ali i iskorišćavanje sumpora za dobijanje sumporne kiseline koja se koristila u hemijskoj industriji. Kompanija Rio Tinto, čiji i sam naziv ukazuje na to, stvorena je upravo zarad prisvajanja juga Španije. Kompaniju je osnovao bankarski konzorcijum u Londonu 29. marta 1873, neposredno nakon kupovine rudnika Rio Tinto. Osnivači su bili Deutsche National Bank iz Nemačke (sa 25% vlasništva), The Union Bank of Scotland iz Škotske, graditelji železnice Clark & Punchard (20%), Matheson & Co iz Londona (20%), zatim Heinrich Doetsch i Wilhelm Sundheim, dvojica nemačkih preduzetnika sa prebivalištem u Huelvi (provinciji kojoj pripadaju rudnici Rio Tinto), kao i još neki preduzetnici, koji su delili ostatak udela u vlasništvu.
Kompanija je kupila površinu rudnika od 1.902 hektara, ali je kasnije prisvojila još 7.406 hektara od okolnih privatnih poseda. Rudarske aktivnosti su proširene na sveukupno oko 13 kvadratnih kilometara.
Kompanija je bila „apsolutni gazda zemlje, salaša, podzemlja, planina, vazduha, zakona, slobode”, napisala je Koncha Espina u svojoj knjizi „Metal mrtvih” iz 1920. godine. Ova knjiga smatra se prvim socijalnim romanom u Španiji i opisuje štrajk rudara koji se desio 1917. godine. Njen naslov je takav jer autorka smatra da kovanice koje potiču od ogromnog zločina (eksploatisanja radnika) zaslužuju da se zauvek zovu metal mrtvih. Kompanija je podmićivala novinare, poslanike u parlamentu, ministre i sudije.
„U zoni rudnika Rio Tinta, otkako je 1873. engleska Kompanija položila svoj novac na provinciju Huelva, gradonačelnike, sudije, načelnike policije i sve zaposlene u lokalnim samoupravama u okruženju birao je direktor Kompanije”, napisao je Felix Lunar, rudar, novinar i revolucionar, u svojoj autobiografiji „A cielo abierto” (Pod otvorenim nebom).
Od milosti Kompanije zavisilo je oko 50 hiljada duša.
Corta Atalaya – otvorena rana
Iz muzeja organizovano odlazimo da vidimo Corta Atalayu – koja se smatra najvećim otvorenim kopom u Evropi, sa dužinom od 1.200 metara i dubinom od 350 metara. Zovu je još i „otvorena rana”. Corta Atalaya je svojevremeno bila najambiciozniji projekat kompanije Rio Tinto. Nadomak nje se nalazilo i malo selo La Atalaya, u kojem su bili smešteni rudari, ali je ono stradalo, kao i staro naselje Riotinto, prilikom proširenja rudnika. Ovaj kop je funkcionisao sve do 1992. godine. Sada je u službi turizma.
Sa vidikovca posmatramo ogroman krater. Njegove impresivne boje potiču od mnoštva minerala. Narandžasta, žuta, ljubičasta, siva, zelenkasta, bela, braon, crvena. Ovde se mešaju i stare vulkanske i sedimentne stene. Corta Atalaya je spojena sa rudarskim tunelom „Pozo Alfredo” dubine više od 550 metara, u kojem su Britanci istraživali rezerve pirita, bakra, cinka i olova.
Dok posmatram jezero na dnu ovog zaboravljenog kopa, čujem kako naš vodič govori o promeni sistema, o promeni stila života. Da li je to moguće? Kaže da bi se u budućnosti proizvodi i usluge mogli dobijati u zajam. Ne bi svako imao svoja kola, već bi ih uzimao u zajam od agencije, odlazio bi u kupovinu i kasnije kola vratio. Ili ćemo promeniti naše navike, kaže, ili ćemo prihvatiti da moraju postojati „zone žrtvovanja”.
Vozom kroz rudničke pejzaže
Sledeća turistička atrakcija – „ferrocarril minero”, rudarski voz. Kompanija Rio Tinto Limited nije gubila vreme. Izgradnja železnice započeta je već nekoliko nedelja nakon njenog osnivanja, uporedo sa početkom eksploatacije bakra. Pruga je spojila rudnike Rio Tinta sa primorskim gradom Huelvom, gde je Kompanija izgradila i prihvatni dok kako bi se sirovina mogla direktno utovarivati iz vagona u brodove. Radovi su trajali dve godine, izgrađeno je 84 kilometara železnice i oko 260 kilometara dodatnih pruga kako bi se spojile sve rudarske radionice, skladišta i rudarska naselja, čime je ova železnica postala najznačajnija na svetu između kraja XIX i prve trećine XX veka.
Pratim mapu koju sam dobila u muzeju. Stižem do stare železničke stanice odakle kreće tura. S leve strane puca pogled na one okamenjene vodopade što mi u tom trenutku više liče na raznobojne slojeve torte. Iza njih se krije, kako je stajalo na mapi, centralni deo rudnika Cerro Colorado. U dnu pejzaža uočavam nešto nalik na malu planinsku rečicu neke čudne tamne boje. Ushićena sam jer znam da je to čuvena reka Rio Tinto. Svi smo ushićeni, kao pravi turisti. Zvižduk voza opominje putnike da zauzmu svoja mesta. Krećemo.
Voz škripi po starim šinama. Prolazimo pored opustošenih predela, pored starih skladišta i radionica. Oko nas olupine zarđalih vagona blješte na andaluzijskom vrelom suncu. U daljini se nazire ulaz u stare rudničke tunele uklesane u zidinu kao kakva grobnica nekog velikog vladara. Pokraj nas povređeno cvili reka Rio Tinto, u svom bednom prezrenom koritu. Kao da se nadmeće sa vozom, tom ljudskom nemani, i kako se udaljavamo od rudnika tako reka sve više buja i divlja, njena voda penuša purpurnom crvenom penom, njeno telo se izvija kao pobesnela zmija i juri dalje, što dalje odatle. Odjednom je sve drugačije i na prvi mah nije jasno šta. Zeleno. Sve je toliko zeleno. Oslobođenu reku okružuju neverovatno zelene krošnje stasitog drveća.
Sa mislima o reci okruženoj bujnim zelenilom vraćam se u ništa. Predeo je okićen brdima koja su nastala višedecenijskim taloženjem jalovine iz rudnika. I veličanstvena je, ta veštačka planina. Sklop njene obojenosti prkosi svim pravilima upotrebe boja u slikarstvu. Apstraktna umetnost.
Odlazim na groblje. Osećam da je jedno mesto najbolje upoznati posetom njegovoj reci i njegovom groblju. Oboje nose sa sobom neke davno zaboravljene duše i njihove priče. Sedim na rubu i mirujem. Pokušavam da upijem sve što ovo mesto pruža. Mirise, zvuke, istoriju. Poda mnom ćuti crvena reka. Pogled se kroz nadgrobne spomenike probija ka onim slapovima okamenjenih vodopada. Da li je na ovom groblju sahranjen neko ko je stradao u tim silnim štrajkovima za vreme osamdesetogodišnje vladavine svemoćne Kompanije?
Prva ekološka manifestacija u svetu
„El año de los tiros” (godina pucnjave) smatra se prvom ekološkom manifestacijom u španskoj istoriji, ali i u svetu. Maria Dolores Ferrero sa Univerziteta u Huelvi u svojoj studiji „Februarski konflikti godine 1888. u Riotintu”, istražuje ko je dao naredbu za pucanje na narod i koliko je zapravo bilo žrtava.
Tog dana, 4. februara 1888. godine, na hiljade rudara i zemljoradnika iz dvadesetak susednih sela, okupljenih oko „Lige protivnika dima” (Liga antihumista), ujedinilo se u zajedničkom štrajku protiv kompanije Rio Tinto Limited. Narod se okupio ispred zgrade opštine Minas de Rio Tinto u nadi da će pregovarati o rešenju svojih problema. Glavni povod ovog protesta bila je termičko-hemijska obrada rudnih sirovina na otvorenom. Odnosno, spaljivanje tona minerala kako bi se došlo do čistog bakra. Ovaj proces je trajao neprestano od šest do dvanaest meseci godišnje i proizvodio je ogromnu količinu gustog dima prepunog sumpora, popularno zvanog „ćebe”, koji je zbog štetnosti po ljudsko zdravlje i okolinu bio značajan ekološki problem s kraja XIX veka. Stanovnici su zbog toga neretko bežali iz ovog predela, koji se ranije isticao po zemljoradnji kao najbitnijem izvoru bogatstva, pokušavajući da stignu do svežeg vazduha.
Manifestacija je bila mirna, na njoj su prisustvovale čitave porodice, radnici sa svojim ženama i malom decom, kao i stariji meštani. Dokumenta svedoče i da je upriličena muzika. Uprkos tome, u selu su se okupile jake snage žandarmerije i vojska Kraljevine Španije. U prvom trenutku nije bilo jasno odakle je pucano, niti ko je izdao naredbu. Nastala je opšta pometnja u uskim seoskim ulicama i nakon što se trg konačno raščistio, na njemu je ostalo da leži mnoštvo nepomičnih tela. Bilo je i teško povređenih, ali su se oni sakrili u svoje kuće. Niko se nije usudio da ode u bolnicu. Zvaničan broj stradalih bio je 15, pa 13, pa 14. Brojke su se u civilnom registru opštine Riotinto menjale. Dokazi su nestali, zajedno sa oko 100-200 leševa koji su, priča se, bačeni u dubine rudnika. Država je stala na stranu Kompanije.
I dalje sedim na groblju. Tišina je nepojmljiva. Naprasno se u daljini začula sirena, ali dovoljno glasno da parališe čula. Ona strašna sirena koja me podseća na bombardovanje. Utom se iza okamenjenih vodopada zaorio gromovit prasak. Detonacija je označila smrt još jedne stene.
Rođenje reke Rio Tinto
Na tri i po kilometra od rudarskog naselja Nerva, vijugavim putem kroz brda, stižem do table na kojoj piše „Nacimiento de Rio Tinto” – rođenje Rio Tinta. Ova reka nije imala šanse. Na njenom samom izvorištu nalazi se halapljivi rudnik. Silazim s glavnog puta, tražim je. Kroz šipražje niz padinu, među klizavim stenama šćućurila se mala reka, kao kakva ranjena zver. Prilazim joj lagano, plašim se da je dotaknem. Deluje opasno, a u isto vreme toliko pitomo. Uranjam svoju ruku u nju. Ruka postaje crvena i gubi se u žutom sumpornom mulju. Ne mogu se oteti jezivom utisku da klečim pred velikom lokvom krvi.
„Pogledaj kako su postavili reku između rudarskih kopova, zlo srce i očuh. Tu i tamo njena voda crvena uhvati, ovog popodneva, u mulju ljubičastom i žutom, zalazeće sunce; i po njenom koritu skoro da samo brodovi igračke mogu da plove. Kakva beda! Bakar Rio Tinta zatrovao je sve…”, stihovi su koje je 1914. godine napisao pesnik Juan Ramon Jimenez.
Ne zna se tačno koliki stepen zagađenja reke Rio Tinto dolazi od aktivnosti u rudniku, a koliki potiče od prirode geološkog okruženja u kojem reka izvire. U ovoj reci toliko kiseloj (pH vrednost 2,3, a na nekim mestima čak 0,7) skoro da nema kiseonika i u njoj ne žive ni životinje ni biljke. Sve ribe umiru u sredini čija je kiselost ispod 4,2 pH. Reka Rio Tinto smatra se jednim od najvećih nalazišta sulfata na našoj planeti. Njene vode prepune su rastvorenih teških metala. Negde 90-ih godina počinje da se analizira reka Rio Tinto. Uprkos tome što je do tada smatrana potpuno sterilnom i mrtvom, u njoj je pronađeno mnoštvo mikroorganizama. Više od 1.100 vrsta gljivica, na stotine algi, protozoa i neke vrste bakterija uspele su da opstanu u ovim ekstremnim uslovima. Prema naučnim analizama bakterije vrše oksidaciju različitih minerala prilikom čega se povećava njena kiselost. Ova kiselost, koju ispuštaju bakterije, meša se sa kalijumom iz reke i stvara se nov mineral jarosit.
Jarosit je mineral malo poznat na našoj planeti, ali je nedavno pronađen na – Marsu! Ako je jarosit u reci Rio Tinto nastao kao produkt bakterijske aktivnosti, moguće je da se upravo to dešava i na Marsu. Naučnici se pitaju da li je jarosit na Marsu organske prirode. NASA i Španski centar astrobiologije od 2000. godine tragaju u oba ova tipa tla za mogućnostima života na Marsu. Kažu da bi legendarna “mrtva reka” Rio Tinto mogla biti ključ za otkrivanje izvora nastanka života na planeti Zemlji.
Deca – jeftina radna snaga u rudniku
Sledeća u nizu vrsnih turističkih atrakcija ovog područja jeste „Peña de Hierro”, otvoreni rudarski kop u kojem su se, za vreme vladavine Kompanije, vadili minerali pirit za ekstrakciju sumpora i kalkopirit za ekstrakciju bakra. Dubine je 85 metara, od čega se 35 metara nalazi pod vodom. U dubinama ovog kopa izvire reka Rio Tinto.
Do kopa sa crvenim jezerom stiže se kroz jedan stari rudarski tunel. Koračam tiho sa ostalim posetiocima. Svuda oko nas odzvanja kloparanje čekića, kao da rudari upravo u ovom trenutku rade. To su snimljeni zvuci koji dolaze sa razglasa. Iz bočnih hodnika vire tužna lica rudara, iscrtana na nekom kartonu. Ispred njih rešetke – nisam sigurna da li kako posedioci ne bi mogli onamo da se kreću ili kako ta lica odatle nikad ne bi mogla da pobegnu.
Godine 1873. od prvih 1.100 radnika, koje su novi vlasnici rudnika zaposlili, jednu trećinu činila su deca, a 47 njih su bili mlađi od 10 godina. Dugogodišnji rad u surovim uslovima u rudniku, udisanje prašine od silicijum i sumpor-dioksida, razne epidemije, nesrećne slučajeve i štrajkove preživljavali su oni koji su imali sreće. Glavni razlog ovome, osim manjka radne snage, bila je i dnevnica. Naime, deca su plaćana upola manje od odraslog čoveka, zbog čega su i neki odrasli radnici često bivali zvanično zavedeni kao „dete”. S obzirom na ogroman broj dece u rudnicima i njihovo iskorišćavanje jedan od prvih socijalnih zahteva bio je upravo ispravljanje ove nepravde.
Stoga je 1900. godine donet zakon kojim se definiše starost od 14 godina kao minimalna za primanje u radni odnos. Ipak, on u rudnicima Rio Tinta nije implementiran sve do 1924.
Još jedan od bolnih događaja koje pamti istorija ovoga kraja i cele Španije bio je štrajk koji je počeo aprila 1920. i trajao je skoro godinu dana. Bio je najduži i najiscrpljujući protest protiv kompanije Rio Tinto Limited u kojem se poseglo za svim mogućima alatima borbe, kako sa strane Kompanije, tako i sa strane radnika. Niko nije bio voljan da odustane. Kako su se za to vreme uslovi života u rudarskim selima pogoršali i glad postala nepodnošljiva, porodice su bile primorane da pošalju svoju decu daleko odatle. Bio je to najveći egzodus dece u španskoj istoriji. Između tri i pet hiljada dece uzrasta oko osam i devet godina ukrcavano je u voz i odvođeno u glavni grad Madrid, gde su ih primile španske radničke porodice.
Bella Vista – život britanske gospode
Vraćam se u selo Minas de Riotinto. Ono je podeljeno po četvrtima. Ima nekoliko radničkih i jedan gospodski. „Bella Vista”, tako su ga nazvali. Ulazim u predeo lepih kuća viktorijanskog stila, zidovima je odvojen od ostatka sela. Ovde se danas nalaze luksuzni apartmani za zahtevniju klijentelu. U jednoj od kuća, današnjem muzeju „Casa 21”, očuvani su svi detalji tadašnjeg života britanske gospode.
Dolazak britanske kompanije doveo je do „kulturnog šoka” između dva društva koja su bila prisiljena da žive jedno pored drugog – britanski direktori i šefovi i njihove gospodske porodice i, s druge strane, španska radnička klasa. Razlike u mentalitetu, religiji, običajima i kulturi učinili su nemogućim jednakost među njima i odredili su odvajanje ove dve zajednice. Tako je izgrađena „Bella Vista” i oko nje zidine sa dve kapije koju su čuvali čuvari. Bilo je slučajeva mešovitih brakova, između Britanaca i Španjolki, ali direkcija Kompanije nije dobrim okom gledala na ovakve odluke i kazna je bila iseljavanje iz udobnosti gospodskog kraja.
U okviru Bella Viste vrlo je značajan bio „Engleski klub”, mesto koje je predstavljalo centar društvenih okupljanja. Klub je imao biblioteku sa engleskom literaturom i dnevnim novinama iz Britanije, kafeteriju za čaj u pet, salu za bilijar, veliku salu za bal i, naravno, popularnu odaju „man only”, gde su se okupljali muškarci – menadžeri i direktori. Sa Britancima su u Španiju došli i sportovi kao što su fudbal, golf, polo i tenis.
Penjem se na sprat stare viktorijanske kuće. Ulazim u nekadašnju kancelariju šefova kompanije Rio Tinto Limited. Na zidu su portreti svih nekadašnjih direktora. Ugledah portret ispod kojeg piše „Walter J. Browning, generalni direktor kompanije Rio Tinto Limited (1907–1927)”.
Browning je bio „kralj Huelve”, kako ga je nazivao David Avery. Vladao je rudnicima Rio Tinta gvozdenom rukom dvadeset godina i uživao je skoro apsolutnu moć. Njegov uticaj na politiku u celokupnoj provinciji bio je toliko neograničen da je ona pretvorena u pravu britansku koloniju, i kao da nije bila deo španske nacionalne teritorije. Uvek na svom konju, naoružan u pratnji svog vernog, takođe naoružanog, obezbeđenja.
„Nikad nijedna kapitalistička kompanija nije imala tako lojalnog slugu kao što je mister Browning i teško da bi takvog još jednom mogli da nađu. Mister Browning je za svog mandata dokazao da nije sposoban da razume opravdanost čak ni najosnovnijih razloga rudarskog pokreta. Kompanija i njeni interesi bili su jedina tačka njegovog smisla. Računao je samo sa onima koji su bespogovorno prihvatali ovakvu lojalnost… Nikad nije bilo epohe sa toliko jakim konfliktima sa radnicima kao u njegovo vreme. Mister Browning je bio oličenje Kompanije: njene represivne tvrdoće, njenih interesa, njenog nerazumevanja, razloga za štrajk”, ovekovečeno je u knjizi „Metal mrtvih”.
Alto de la Mesa – radnička četvrt
Na drugom kraju sela uzdiže se „Alto de la Mesa”. Jedna je od nekoliko četvrti koje su služile kao smeštaj za rudare. Bez vode i kanalizacije, kuće su brzinski sklepane 1878. godine. Vrelina dana obasjala je mahom bele skromne kuće. Ulice su puste. Neka žena šeta svoje pse. Jedno dete vozi bicikl i nestaje iza ćoška. Prilazim dvema staricama koje stoje ispred jedne kuće. Iz razgovora s njima shvatam da su ponosne na svoj kraj, ponosne su na ovo grotlo rudarskog pakla. Kažu mi da, ako baš volim prirodu, treba da odem na drugo mesto.
Geograf Saul Narbona Marquez u svojoj zabelešci o naselju Minas de Riotinto kaže: „Teško je zamisliti kako bi se razvijalo selo Minas de Riotinto da nije bilo rudarskih aktivnosti. Svakako se ne bi zvalo Minas (rudnici)… a možda ni Riotinto. Bilo bi to jedno sasvim obično andaluzijsko selo, kao i mnoga druga, posvećeno zemljoradnji i stočarstvu.”
XX vek je označio nestajanje originalnog naselja Riotinta pod nezadrživim širenjem otvorenih rudničkih kopova. Ovo selo je ranije bilo sačinjeno od pojedinačnih kuća različitog arhitektonskog stila, koji je nosio vizuelni pečat jednog tradicionalnog andaluzijskog sela.
„A cielo abierto” – pod otvorenim nebom
Idem putem koji vodi ka postrojenjima aktivnog dela rudnika. Kažu da će ovaj put nestati jer se planira proširenje rudarskih aktivnosti i spajanje dva kopa: Corta Atalaya i Corta Cerro Colorado. (Da li je pitanje vremena kad će sva ova naselja nestati pred potrebama za novim nalazištima bakra?) Paralisano stojim na vidikovcu Minas de Riotinto. Preda mnom se razjapila neviđena monstruoznost jednog unakaženog predela. Sa plavetnila neba pogled se survava u grotlo raščerečene zemlje. U daljini nazirem sićušne mašine, nazirem neko dno koje je toliko nezamislivo duboko. A čovek je, ipak, uspeo da ga dotakne.
Setih se opisa iz knjige „Metal mrtvih”: “Pohlepa je zastala prestrašeno pred veličanstvenim kopom, gde se pogled s neba spušta u gluve dubine zemlje, da bi probudila usnule stene i suncem pomerila kamenje. I mnogobrojne duše Prirode ovde pišu poslednje stranice svoje knjige, o radu Vremena, o istoriji sveta prepunog natprirodne umetnosti.”
Rudnik je ponovo aktiviran 2015. godine, ali samo otvoreni kop Cerro Colorado. Preuzela ga je multinacionalna kompanija Atalaya Mining. Cerro Colorado je jedan od najvećih rudnika „pod otvorenim nebom” u Evropi i bio je jedan od najvećih depozita sulfatnih masiva na svetu, sa 500 miliona tona minerala i sa više od 250 miliona i dalje neiskorišćenih.
Trenutna površina ovog otvorenog kopa je 4.2 kvadratna kilometra, sa dužinom od nešto preko dva kilometra i dubinom do 230 metara. Počeo je da se eksploatiše 1964. godine, da bi sa radom prestao 2001, a zbog nerentabilnosti. Kako je od 2007. cena minerala počela da raste, kompanija EMED Mining (sada Atalaya Mining) zainteresovala se za njegovo ponovno otvaranje. Dozvolu su dobili 2015. I već naredne godine krenulo se sa eksploatacijom bakra.
Uslovi za dobijanje dozvole bili su: obnavljanje (pošumljavanje) svih područja u okviru rudnika, koja se više ne koriste za eksploataciju kako bi se umanjio uticaj kiselih kiša, zaštita postojećeg biljnog i životinjskog sveta, kao i očuvanje kulturnog dobra, među koja spada i Corta Atalaya.
Ovaj projekat za sada ima životni vek od 16 i po godina, međutim, usled novih istraživanja i otkrivanja novih rezervi minerala, planira se produžetak trajanja projekta na 25 godina. Takođe, istražuju se i rezerve u kopu Corta Atalaya, što može dovesti do značajnog produžetka eksploatacije.
Toksična umetnost čoveka i prirode
Nastavljam putem kojeg uskoro neće biti. On me vodi kroz masivna rudnička postrojenja i izbija na jedno veliko jezero, sekući ga na dva dela. Silazim do vode. Ugljenisani ostaci stabala velikih borova krase krajolik. U toku 2004. godine u ovom delu Andaluzije desio se požar nezamislivih razmera. Bespovratno je uništeno oko 30 hiljada hektara zaštićenog područja, šuma, pašnjaka i useva.
Iz ove vode čudnih boja izranja zakržljalo granje koje kao da grebe za spasenjem. Ceo krajolik odiše jednim teškim propadanjem i apokaliptičnim osećajem. Gazim lagano tlo narandžaste i žućkaste boje. Ono poda mnom puca i moja stopala propadaju u zatrovanu zemlju koja guta. Prelazim na drugu stranu jezera – basena „Embalse de Gossan-Cobre”. U ljubičastom pejzažu miruju okamenjene statue visine preko dva metra. Osećaj da sam na nekoj drugoj planeti na kojoj vreme ne postoji ne napušta me.
„Embalse de Gossan-Cobre” je najtoksičniji basen u Evropi u koji se decenijama taložio industrijski otpad iz rudnika Rio Tinto. Zauzima površinu od 125 hektara, što je veličina 8800 olimpijskih bazena. U njemu se nalazi oko 90 miliona tona mulja sa visokim koncentracijama raznih metala, među kojima se ističu gvožđe, bakar i cink, a zasićen je arsenom, cijanidom, sumporom, kalcijumom i kadmijumom. Prestankom rada rudnika 2001. i napuštanjem basena, stvorili su se uslovi za prirodne procese – isparavanje i padavine prepune hemijskih elemenata, što je dovelo do stvaranja neverovatnih geoformi oko ostataka stabala. Zbog izuzetnih estetskih i naučnih odlika, ovaj fenomen je 2005. proglašen kulturnim i istorijskim dobrom.
S godinama je nivo basena Gossan-Cobre trpeo učestalu promenu nivoa vode, usled sušnih i plavnih perioda. Tako se oktobra 2010. godine otrovan sadržaj basena preko rečice Tintillo ulio u veliku reku Odiel, koja razgraničava Španiju i Portugal, i doveo do njenog potpunog zagađenja. Nakon različitih akcija vlasti u pokušajima da se reka spase, WWF (World Wildlife Fund) uradio je analizu kvaliteta vode reke Odiel i urgirao momentalno stopiranje projekta izgradnje brane i prestanak korišćenja ove vode za navodnjavanje obradivog zemljišta zbog izuzetne kiselosti i povišene koncentracije teških metala. Reka Odiel ostala je zagađena do današnjeg dana.
Napuštam ovaj turistički raj. Sve fenomene nastale zajedničkom snagom bezobzirne ljudske aktivnosti i prirode. Ostavljam za sobom sve stradale u borbi za svoje reke, svoju zemlju, svoj vazduh i šume. Njihov se broj, ni grob ne zna. I ostavljam jednu reku koja kao krv ovog ranjenog predela tiho otiče. I taj predeo ostaje, kao svedočanstvo rođenja moćne kompanije Rio Tinto, simbola imperijalističkog napretka koji ne ume da stane.
Na zvaničnoj Internet stranici kompanije Rio Tinto danas stoji sledeće: „Osnovani smo 1873, na obalama reke Rio Tinto u Andaluziji, Španiji. Ponosni smo na sve što smo postigli. U Rio Tintu znamo da je naša budućnost čak svetlija od naše prošlosti.”
Za dokumentarnu reportažu "Rio Tinto: Pod otvorenim nebom", objavljenu na portalu "Slobodna reč" novinarka Mina Delić dobila je nagradu Udruženja novinara Srbije (UNS) "Laza Kostić". U ovom tekstu Delić se osvrnula na ekološki, kulturni i istorijski aspekt nastanka kompanije i prikazala pustoš koju je Rio Tinto ostavio iza sebe u Španiji.
MINA DELIĆ: TEREN MI DAJE SLOBODU KOJU NE BIH MENJALA NI ZA ŠTA NA SVETU
Komentara: 0