Spinovanja o litijumu - Boris Jašović

Nesuvislo je porediti Srbiju sa zemljama koje umesto litijuma eksploatišu naftu

Dođe neko vreme kada dvorski analitičari zašilje svoja napredna pera i svojski se raspišu o komparativnim prednostima ove naše prosperitetne kolonije. Trenutno je na meniju kuknjava nad propuštenim prilikama i šansama u vezi sa iskopavanjem litijuma. Rečju, mlaćenje prazne slame po principu red nespretnih zamaha prema opoziciji, red omalovažavanja građanskih pokreta, red nesuvislih poređenja, red izlizanih floskula o strahu od progresa i povrh svega, red spinovanja o sve izvesnijoj promeni kursa državne politike prema „Rio Tintu” – korporaciji koja „misli dobro” Srbiji.

Da bismo se nosili sa spinovanjima moramo biti medijski pismeni, a to znači sposobni da prepoznamo i prozremo spinove na različitim nivoima društvene stvarnosti. To katkada može delovati kao vrlo težak zadatak premda ne i u slučaju ovdašnjih spinova koji su uglavnom providni i tanki poput omota na onom jeftinom spin parizeru. Spinovanja o litijumu se u tom smislu naročito ističu budući da oskudevaju u suvislim argumentima koji bi trebalo da nas ubede kako je pretvaranje Srbije u rudnik korporativnog kapitalizma stvar od nacionalnog značaja. Na prvom mestu, nesuvislo je porediti Srbiju sa zemljama koje umesto litijuma eksploatišu naftu. Takvo poređenje je metodološki neispravno budući da su štetnosti od tehnologija eksploatisanja nafte i litijuma kvalitativno različite. Takođe je nesuvislo porediti Srbiju sa zemljama koje eksploatišu litijum ili planiraju da to čine u budućnosti. Te zemlje su ili daleko veće od Srbije ili se ne nalaze u kolonijalnom položaju, ili i jedno i drugo pa se može očekivati da u njima postoji odgovoran odnos prema ljudima i prirodi.

U prostranim zemljama poput Australije, prljavo rudarenje se može vršiti hiljadama kilometara daleko od urbanih zona dok Srbija takav teritorijalni luksuz nema. U Nemačkoj se, vele spin analitičari, planira eksploatacija litijuma, doduše bez upumpavanja štetnih hemikalija u zemljište. No ono što spin analitičari ne pominju jeste kolonijalni položaj Srbije kojom (za razliku od Nemačke ili Britanije) rukovodi vlast koja je u servilnokooperativnim odnosima sa korporacijskim i burazerskim kapitalistima. Zato je nerealno očekivati da će baš u takvoj jednoj zemlji „Rio Tinto”, inače poznat po nepoštovanju ekoloških standarda u rudarenju, najednom okrenuti ploču i postati ekološki osvešćena korporacija.

Daleko je realnije očekivati da ćemo uz pomoć „Rio Tinta”, umesto da litijum izvlačimo iz podzemnih voda kao što to planiraju da čine Nemci, štetne hemikalije direktno upumpavati u plodno zemljište a otrovni šut izručivati u bistre rečne vode. Pitanje je samo zarad kojeg progresa i komparativne prednosti? Jel’ zarad zgrtanja novca kojim ćemo graditi još više puteva i bolnica kako bismo što brže i kvalitetnije stizali do bolesničkih postelja u kojima ćemo iznureni od posledica prljavog rudarenja slušati priče o zlatnom dobu koje će nam pričati japiji na vlasti u pauzama poslovnih dilova sa svojim globalnim i lokalnim partnerima. Istim onim s kojima će deliti unosni kolač od litijuma i proizvodnje baterija prethodno sklonivši svoju decu u sigurne inostrane koledže daleko od zagađenog Jadra i Srbije pretvorene u rudnik „Rio Tinta”.

Zadatak spin analitičara je da nas ubede da ovo nije tačno pa u tom cilju potežu otrcane politikantske adute poput skretanja pažnje na opoziciju koja, navodno instrumentalizovana od strane spoljnih faktora, nastoji da zaustavi gore opisani „prosperitet” Srbije. Zbog toga svakoga ko se protivi planovima vlasti spin analitičari preokreću u opozicionog neprijatelja zemlje, ili još infantilnije – u mrzitelja vršioca dužnosti predsednika republike. Takva spinovanja potrebna su vlastima kako bi jeftinom manipulativnom tehnikom skretanja pažnje sa stvarnih na nepostojeće probleme pokolebali sopstveno članstvo koje i samo uviđa štetnost litijumskog projekta.

Međutim, u tom kolopletu manipulacija u kojem se posebno ističe tehnika izmišljanja neprijatelja, ovdašnji spin analitičari propuštaju da i „Rio Tinto” uvrste u spoljni faktor koji dokazano proizvodi ekološke katastrofe širom sveta. Ali zato ne propuštaju da građane vlastite zemlje, koji ne pripadaju partijama a bune se protiv pretvaranja Srbije u rudnik „Rio Tinta”, poistovete sa beslovesnom ruljom koja barikadama zaprečava saobraćaj na ovdašnjim ulicama i auto-putevima. Uz ovo naravno ide i nečasno razvrstavanje ljudi na one „nepristojne” koji barikade postavljaju tobože protiv Vučića a ne protiv „Rio Tinta”, i na one „pristojne” koji osuđuju barikade jer ih se priča o zagađenju vlastite zemlje uopšte ne tiče.

Cilj ovako zamućenog koktela spinovanih besmislica jeste da izazove mamurluk kod medijski nepismenog konzumenta i što je bitnije – da kod građana izazove ravnodušnost prema štetnim stranama projekta iskopavanja litijuma u Srbiji. Spin analitičarima jedino sreću kvari činjenica da njihovo spinovanje teško prolazi čak i kod okorelih simpatizera napredne vlasti, a teško prolazi jer su voda, vazduh i zemlja životni resursi oko kojih ne može biti uskostranačkih i politikantskih sporenja.

Zato našim „spinerima” ne preostaje drugo nego da potežu buđavi „štos iz Minhena” – lamentiranje nad strahom od progresa u vidu prečesto pominjanog devetnaestovekovnog straha od železnice. A to je notorna stupidarija kojom se nekadašnja bojazan od vožnje vozom izjednačava sa današnjim opravdanim strahom od gubitka zdravlja usled neodgovornog rudarenja prljavom tehnologijom. Drugim rečima, spin analitičari pokušavaju da osobe koje se plaše zmija ubede kako je njihov strah neosnovan jer su se nekada isto tako ljudi bojali vozova. Zaključak – zmije i vozovi su jedno te isto.

ARHIVA PPNS BRNABIĆ: NEMAM INFORMACIJE O LOBISTIČKOJ RENDON GRUPI; INTELLIGENCE ONLINE, JUN 2023: RENDON POMAGAO SRPSKOJ VLADI; JEREMIĆ O RENDONU, 2021: JEDAN OD MOJIH NAJBOLJIH PRIJATELJA (VIDEO)

Na kraju treba obratiti pažnju da se u neozbiljnim spinovanjima o litijumu krije i ozbiljan tračak nagoveštaja da napredna vlast ne odustaje od projekta pretvaranja Srbije u rudnik „Rio Tinta” (ili neke slične korporacije – recimo kineske). Zato dvorski analitičari skloni spinu kao uzgred provlače da je projekat „Jadar” zamrznut, što znači da nije definitivno napušten. Jer zamrznuto se svakog momenta može odmrznuti, kao što se i peticija da se zaustavi ovaj projekat može zagubiti u fioci predsednika skupštine. A reč je o bezmalo četrdeset hiljada potpisa građana Srbije, gotovo deset hiljada više od ustavnog minimuma koji je potreban da bi građanska inicijativa o stopiranju iskopavanja litijuma ušla u skupštinsku proceduru. Umesto da o ovome kritički progovore, „demokratični spineri” mrče papir ubeđujući nas da smo glupi jer ne želimo ulogu kolateralne štete u litijumskim biznis planovima onih koji ovoj zemlji očigledno ne misle dobro. Premda misle da o litijumu znaju više od srpskih akademika nauka i rudarskih stručnjaka zajedno.