1. UVOD

Trenutno stanje srpskog naroda opterećeno je brojnim problemima i nerešenim pitanjima, kako u matičnoj državi Srbiji tako i u rasejanju. Ovom prilikom predstavljeno je nekoliko delova celokupnog problema čije rešenje je moguće u relativno kratkom vremenskom periodu uz odgovarajuću spremnost javnog mnjenja i državnih institucija:

1. Usvajanje „Deklaracije o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u Hrvatskoj“;
2. Odstranjivanje titoističkog nasleđa;
3. Zaštita životne sredine zasnovana na resursnom „nacionalizmu“ i ekološkom patriotizmu;
4. Reintegracija Kosova i Metohije u administrativno-pravni poredak Republike Srbije.

Krajnje je vreme da srpsko društvo preuzme odgovornost za sopstvenu sudbinu u građenju suverene države koja jedino može da nam obezbedi slobodu, i sačuva nas od razornih uticaja ideološkog i mentalnog nasilja koje nam dolazi u bujici novih formi „političke korektnosti“ ili „kulture ukidanja“. Nasilje nad prirodom proizvodi nasilje nad ljudima, koje se vešto prikriva „zelenom agendom“, „ciljevima održivog razvoja“, neograničenim nametanjem novih oblika „ljudskih prava“ i „prava manjina“, pri čemu se izostavlja koncept pravedne raspodele globalnog bogatstva i očuvanja zdravog životnog okruženja. Posebno je zabrinjavajuća veza između srpske političke „elite“ i korporativnih zahteva, uz ignorisanje javnog interesa i stalnu degradaciju sistema vrednosti, posebno u medijskoj sferi, uz rašireno ignorisanje ili otvoreno kršenje važećih zakonskih normi. Opšti društveni napor treba da bude usmeren ka sveobuhvatnom razvoju, slobodi i jednakim pravima za sve, jačanju državnih institucija, poštovanju zakona i beskompromisnoj zaštiti životnog okruženja.

2. USVAJANjE „DEKLARACIJE O GENOCIDU NAD SRBIMA, JEVREJIMA I ROMIMA U HRVATSKOJ“

Prema popisu stanovništva iz 2021. godine, Srbi čine 3,2 % stanovništva Hrvatske (123.892), što je posledica stalnog, višedecenisjkog napora Hrvata, uz doslednu asistenciju Katoličke crkve, da se njihov broj smanji u što je moguće većoj meri. Na popisu iz 2011. godine činili su 4,4 % stanovništva Hrvatske (186.633), na popisu iz 2001. godine bilo ih je 4,5 % (201.631), dok su na popisu iz 1991. godine činili preko 12,2 % stanovništva (581.663). Na prvom popisu posle Prvog svetskog rata udeo srpskog stanovništva bio je čak 22,2% (764.901). Tokom II Svetskog rata u Nezavisnoj državi Hrvatskoj je počinjen genocid nad Srbima, kada je ubijeno nekoliko stotina hiljada ljudi na najbrutalniji način, u brojnim koncentracionim logorima od kojih su najpoznatiji Jasenovac, Stara Gradiška, Pag, Jadovno i jedini u istoriji poznat logor za decu, Jastrebarsko. Iako su upravo Srbi dali najveći broj boraca u partizanskom pokretu, gde su bili neuporedivo brojniji od Hrvata do septembra 1943. godine, perverznom politikom Josipa Broza Tita i Komunističke partije Jugoslavije, nametani su komandanti i politički komesari koji su često opstruirali borbu Srba za opstanak. Pored toga, komunisti su imali ugovor sa ustašama prema kome su i jednima i drugima glavni neprijatelji bili pripadnici Kraljeve vojske u otadžbini. Posledica takve politike omogućila je posle rata amnestiju za veliki broj ustaša, domobrana, pripadnika Katoličkog klera (primer nadbiskupa Stepinca i biskupa Akšamovića) i pojedinaca iz administracije NDH koji su jednostavno prešli u redove pobednika. Srbima nije dozvoljeno formiranje autonomne pokrajine, na prostoru koji je najteže stradao od pogroma, a najpoznatije vođe Srba ubrzo su eliminisane iz javnog života (Dušan Brkić, Rade Žigić, Stanko Opačić Ćanica). Ukinute su sve srpske kulturne institucije, a oni su 1990. godine izbrisani iz hrvatskog ustava kao konstitutivni narod, posle čega je započeo građanski rat, stvaranje Republike Srpske Krajine (RSK) i masovan progon Srba iz ostalih delova Hrvatske (oko 200.000). Slomom RSK i progonom oko 250.000 ljudi tokom 1995. godine dovršen je genocid započet početkom XX veka.

Stoga, Republika Srbija ima moralnu obavezu da konačno usvoji „Deklaraciju o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u Hrvatskoj“. Na žalost, „Deklaraciju o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj (1941-1945)“, Narodna skupština Republike Srbije nije usvojila u decembru 2021. godine, na predlog grupe narodnih poslanika koje je predvodila gospođa Smilja Tišma, najstariji poslanik, preživela logorašica Jasenovca. Ovoga puta u naslovu Deklaracije treba da stoji Hrvatska, bez posebnog pominjanja ustaša, s obzirom da su u genocidu učestvovale sve strukture društva: hrvatski Sabor je doneo najbrutalnije rasne zakone, koje je sprovodilo redarstvo (policija), u sadejstvu sa svim državnim institucijama, gde su domobrani bili logistička podrška ustašama. Većina pripadnika katoličkog klera je učestvovala u izvršenju genocida, kao inspiratori progona, upravnici koncentracionih logora i direktni izvršioci pokolja. Takođe, nepotrebna je i vremenska odrednica 1941-1945, s obzirom da su procesi etničkog čišćenja, rušenja crkava i pokatoličenja vršeni intenzivno do kraja XX veka.

Usvajanje deklaracije ne treba da bude vođeno bilo kakvim kratkoročnim i dugoročnim političkim razlozima, niti kalkulacijama o hrvatskim reakcijama i posledicama po evropske integracije (ako ih uopšte i bude). To je jednostavno dug prema našim žrtvama i nužan element u izgradnji pravilne istorijske percepcije srpsko-hrvatskih odnosa.

3. ODSTRANjIVANjE TITOISTIČKOG NASLEĐA

Tokom septembra 1944. godine započelo je sprovođenje tzv. „revolucionarne pravde“ i „crvenog terora“ nad pripadnicima srpskog naroda, kada je likvidirano više od 60.000 ljudi, opljačkana ogromna imovina, uništene sve demokratske institucije i praktično zbrisana srpska intelektualna i privredna elita. Naređenje za teror izdao je Josip Broz Tito a sprovodili srpski komunisti na čelu sa Aleksandrom Rankovićem-Lekom, Slobodanom Penezićem-Krcunom, Mošom Pijade, Milovanom Đilasom, Ratkom Draževićem, Milojem Zakićem, Dobricom Ćosićem, brojnim funkcionerima nove vlasti i pripadnicima OZNE, kasnije UDBE. Avgusta 1945. godine, doneta je Odluka Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije koju je potpisao Vlada Zečević (bivši sveštenik Srpske Pravoslavne Crkve), kojom se uvodi privremena zabrana povratka kolonistima (Srbi i Crnogorci) na prostor Kosova i Metohije, odakle su ih naoružani Arbanasi proterali u periodu 1941-1945. godina, kada je ubijeno gotovo 12.000 ljudi. Istovremeno, dozvoljen je ulazak oko 50.000 državljana Albanije koji su naselili prostor ispražnjen od Srba i Crnogoraca. Ubrzo su formirane dve autonomne pokrajine na teritoriji Srbije, iako je bilo daleko više istorisjkih i moralnih razloga da se to uradi na teritoriji Hrvatske. Prostor Zapadnog Srema (današnja Baranja) pridodat je Hrvatskoj na intervenciju Milovana Đilasa i Moše Pijade. Maloumna politika srpskih komunista (Petar Stambolić) dovela je do izdvajanja teritorije nekoliko opština na padinama Kopaonika i pripajanja Kosovu i Metohiji.

Tokom sprovođenja „crvenog terora“ ubijeni su, brutalno i bez ikakvog sudskog procesa, brojni istaknuti pojedinci srpskog društva, često najugledniji i najzaslužniji ljudi: vojvoda Petar Bojović, jedan od najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata; Dragutin Gavrilović, komandant odbrane Beograda 1915. godine; Branko Popović, dekan Tehničkog fakulteta, arhitekta i čuveni slikar. Proglašen je za ratnog zločinca profesor Slobodan Jovanović, rektor Univerziteta u Beogradu i predsednik Srpske kraljevske akademije, dok su brojni pojedinci pobegli iz Srbije, u strahu od terora: Jovan Dučić, Miloš Crnjanski, Stanislav Krakov....Oduzeta je ogromna imovina Univerzitetu u Beogradu, koja do danas nije vraćena, u vidu nekretnina (stanovi, zgrade, placevi), umetničkih zbirki, bogatih bankovnih računa, dok su brojni pojedinci izgubili građanska prava i ostavljeni bez sredstava za život. Ovim i brojnim drugim postupcima obezvređen je herojski napor srpskog naroda iz Prvog svetskog rata i osramoćeno 1.300.000 žrtava. Broz i njegovi srpski komunistički sledbenici formirali su sistem vrednosti kojim je pripremljen i konačan raspad Jugoslavije, građanski rat, veliki ljudski, teritorijalni i materijalni gubici srpskog naroda. Formirana je postkomunistička elita koja i danas nameće sentiment o Jugoslaviji i Brozu kao velikom svetskom državniku, gde se veličaju mediokriteti poput Radomira Konstantinovića, Latinke Perović, Koče Popovića i svih onih koji su skovali floskule o „velikosrpskom hegemonizmu“, „srpskom nacizmu“, „srpskoj dominaciji“. To je formiralo šizofreno pocepanu javnu svest zbog koje nemamo jedinstven stav oko najvažnijih nacionalnih pitanja, poput Kosova i Metohije,odnosa prema Srbima u Crnoj Gori ili upotrebe ćiriličnog pisma. Neophodan simbolički čin, kojim ćemo pokazati otklon od mazohističkog, autodestruktivnog stava prema sopstvenoj sudbini i konačno objektivno vrednovati zločinca Josipa Broza, jeste demontaža faraonskog kompleksa („Kuća cveća“) i izmeštanje njegovog groba, ako je uopšte tamo i sahranjen. Neophodno je dovršiti proces otkrivanja stratišta žrtava „crvenog terora“ i pristupiti izgradnji odgovarajućeg spomeničkog kompleksa.

4. ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE ZASNOVANA NA RESURSNOM „NACIONALIZMU“ I EKOLOŠKOM PATRIOTIZMU

Brojne novinarske ekipe iz sveta (Japan, Švajcarska, Nemačka, Francuska, Švedska, Austrija, Hrvatska) pokazale su jako interesovanje za pobunu srpske javnosti u vezi iskopavanja litijuma u dolini Jadra, kod Loznice. Jedino je novinar britanskog časopisa „The Guardian“ proteste prikazao na omalovažavajući način, kao pobunu domorodaca koji ne razumeju važnost projekta. Novinarka iz Švajcarske je jasno rekla da se takav otpor nije očekivao „od zemlje kao što je Srbija“, da je to izvanredan primer za celu Evropu i da je ona lično promenila viđenje naše zemlje koje je bilo opterećeno predrasudama i negativnim stavovima. Možda su električni automobili dobri za životnu sredinu Švajcarske i Danske, ali to ne proizvodi obavezu Srbije niti drugih zemalja, da uništavaju svoju prirodu radi dobrobiti drugih. Dolina Jadra ima potencijal za poljoprivrednu proizvodnju vrednu najmanje 80 miliona evra godišnje, što je daleko više od 7-15 miliona evra za rudnu rentu koju bi Srbija dobijala za iskopavanje litijuma. Kakav je odnos našeg društva prema poljoprivrednim proizvođačima, koliko država stoji iza njih sa subvencijama po hektaru, za nabavku mehanizacije i koji je to nivo usluga u poređenju sa Holandijom i drugim evropskim zemljama? Dodatno, zastupnici projekta „Jadar“ tvrde da je „poljoprivreda najveći zagađivač zemljišta i voda“, što predstavlja običnu neistinu. Najveći zagađivač na prostoru Balkana su aktivnosti u domenu rudarstva i prerade ruda (Soil Health in Western Balkans, EU, 2022).

U svetu se uveliko proizvode natrijum-jonske, grafenske ili baterije na bazi vodonika. Zašto se onda toliko insistira na litijumu, tvrdi da Srbija ima neke od najvećih svetskih rezervi i da je prava šteta što još nismo započeli eksploataciju? Istina je da Srbija nije u prvih 10 zemalja po rezervama litijuma (ima ga manje od 1%) i da se nalazi daleko iza Čilea, Australije, Argentine, Kine, Ukrajine, Rusije, Kanade, SAD, Meksika, Velike Britanije, Nemačke i Francuske. Ministarstvo rudarstva i energetike izdalo je istražna prava za prostor od 536.000 hektara (oko 6%) državne teritorije, za nekoliko desetina lokacija gde se traže litijum, bor, zlato, srebro, nikl, uglavnom privatnim (stranim) rudarskim kompanijama. Kako je moguće da se akcenat stavlja na projekte koji razaraju prostor i ugrožavaju javno zdravlje a da se zanemaruju održive aktivnosti u poljoprivredi i brižljivo odabranim industrijskim granama? Zašto evropske birokrate ističu Srbiju kao zemlju bogatu resursima iako ih ima širom Evropske Unije?

Možda će sve biti jasnije ako se obrati pažnja na izjave pojedinih evropskih zvaničnika: Angela Merkel je izjavila da je Nemačka zainteresovana za srpski litijum, iako ga ima u podzemnim vodama doline reke Rajne; sekretar za unutrašnju trgovinu EU Tijeri Breton govori o potrebi da se iskoriste svi evropski potencijali kako bi se smanjila zavisnost od Kine, iako je to u koliziji sa zaštitom životne sredine. Dejvid Bojd, specijalni izvestilac Ujedinjenih Nacija za ljudska prava i životnu sredinu, piše u svojoj knjizi „Žrtvovane teritorije - 50 najzagađenijih mesta na svetu“ (Univerzitet Britanska Kolumbija, 2022.), da su najugroženije lokacije upravo zone rudarenja i prerade ruda. Naravno, Srbija ima svoje „počasno“ mesto među 50 najzagađenijih lokaliteta na svetu: grad Bor i okolina.

Postavlja se pitanje politike Ministarstva rudarstva i energetike koje velikodušno deli istražna prava, imajući u vidu činjenicu da niko ne troši milione evra bez namere da se dođe i do eksploatacionog prava, pa tako imamo rizik da se litijum i bor iskopavaju na prostoru Valjeva, Loznice, Požege, Gornjeg Milanovca, Rekovca, Jagodine, Čačka. Srbija je označena kao zemlja sa visokim koruptivnim potencijalom i niskim standardima zaštite životne sredine, čime se objašnjava veliki interes privatnih rudarskih kompanija. Treba imati na umu činjenicu da više od 10.000 ljudi godišnje umire od bolesti povezanih sa zagađenjem vazduha, da su brojni srpski gradovi po nekoliko dana godišnje najzagađeniji na svetu, da imamo najveću stopu smrtnosti od raka pluća na svetu. Prema poslednjem popisu (2021. godine) broj stanovnika je smanjen za više od 500.000 hiljada, imamo veoma nizak natalitet i jedna smo od najstarijih nacija na svetu, sa prosekom godina 43,5. Pored toga, Srbiju je u poslednjih 15 godina napustilo 650.000 ljudi (uglavnom mladi i obrazovani), dok je kapacitet zadržavanja talenata jedan od najnižih u svetu.

Izloženi smo pokušajima realizacije projekata koji su očigledni primeri ugrožavanja životne sredine, javnog zdravlja i kulturno-istorijskih vrednosti: eksploatacija litijuma i bora, zlata i srebra; izgradnja 856 malih hidroelektrana derivacionog tipa na najosetljivijim vodotokovima brdsko-planinskog regiona; izgradnja ski-staze na Avali; seča 40 ha šume na području Košutnjaka; uzurpacija prostora na levoj obali Save i nelegalna gradnja više stotina objekata; gondola na kalemegdanskom platou. Posebno brine mogućnost da privatne kompanije prave „Akcione planove za relokaciju stanovništva“, što praktično znači raseljavanje našeg stanovništva sa zemlje predaka, uništavanje njiva, šuma, vode, živog sveta, a zarad profitnog interesa stranih rudarskih kompanija. Zašto Srbija dopušta diplomatskim predstavnicima stranih zemalja da lobiraju za kompanije kao što je „Rio Tinto“ (ambasadori Australije, Velike Britanije i Sjedinjenih američkih država), Vlada formira radnu grupu za implementaciju projekta „Jadar“, dok premijer (Ana Brnabić) tvrdi da projekat nema podršku države!? Nužna je priprema, usvajanje i dosledna primena zakonske regulative u cilju zaštite životnog prostora, zaustavljanja pojava epidemijske razmere svih vrsta kancera, autoimunih bolesti i pada brojnog stanja srpske populacije. Privredni rast i poboljšanje standarda stanovništva nemaju nikakvog smisla ako zagadimo sopstveni životni prostor i upropastimo zdravlje nacije. Srbija je najsiromašnija zemlja Balkana, kada su u pitanju površinske vode i šume i jedno od najugroženijih područja na svetu, u svetlu tekućih a posebno prognoziranih klimatskih anomalija!

Srbija ima 4,5 miliona hektara obradivog zemljišta a izvozi godišnje poljoprivrednih proizvoda u vrednosti svega 3,5-4 milijarde evra. Istovremeno, Holandija sa 1,5 miliona hektara obradivog zemljišta izvozi godišnje više od 80 milijardi evra od poljoprivrede. Dakle, zemlja koja ima 3 puta manje obradivog zemljišta zaradi 20 puta više novca od izvoza hrane nego Srbija! Srbija navodno ima rezerve od 500 tona zlata koje vrede 30 milijardi dolara, što je moguće iskopati i preraditi u narednih nekoliko decenija, uz strašne razmere degradacije životne sredine i ugrožavanje javnog zdravlja. Naravno, od projektovanih 30 milijardi dolara zarade Srbiji bi ostalo najviše 10%, dakle 3 milijarde za nekoliko decenija. Poljoprivreda može da nam donese dodatnih 10 milijardi dolara svake godine uz odgovorniji i pošteniji pristup prema našim proizvođačima, bez uništenja životnog prostora. Zašto ne radimo ono što se više isplati i suštinski doprinosi razvoju države i dobrobiti naroda?

Tokom 2021. godine obavljen je izvoz:

• kukuruza, za 510, 5 miliona evra;
• pšenice, za 228,2 miliona evra;
• suncokreta, za 49,6 miliona evra;
• malina, za 426,1 miliona evra.

Zašto se sve ovo izvozi kao sirovina umesto da bude usmereno u ishranu stoke (kukuruz i pšenica, kao u Danskoj) ili u gotove proizvode (suncokretovo ulje; džemovi i sokovi, konditorski proizvodi od maline). Uvoz mleka i mlečnih proizvoda u 2021. godini iznosi 102,1 miliona evra, dok se broj muznih krava smanjio sa 455.000 (2012. godine) na 408.000 (2021. godine). Brojni proizvođači stoku daju klanicama jer im se ne isplati proizvodnja mleka usled niske cene i dugog čekanja na naplatu. Slično se dešava i u svinjarstvu gde zbog uvozničkog lobija domaći proizvođači masovno odustaju od uzgoja za tržište i proizvode samo za sopstvene potrebe.

Studija Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu nedvosmisleno je pokazala da bi eksploatacija litijuma i bora uništila „mrežu života“, odnosno, biodiverzitet i zaključeno je da projekat ne treba ni realizovati. Projekat „Jadar“ predstavlja direktnu negaciju principa „RIO“ konvencija (UNFCC-klimatske promene, UNCBD-biodiverzitet, UNCCD-borba protiv opustinjavanja i degradacije zemljišta), koje su ratifikovane (potvrđene) u Skupštini Srbije i imaju snagu međunarodnih zakona. Takođe, eklatantan primer udovoljavanja „investitoru“ predstavlja i projekat MHE „Zvonce“ (između sela Rakita i Zvonce, opština Babušnica), gde su prekršeni Zakon o vodama, Zakon o zaštiti prirode i Zakon o vanrednim situacijama. Umesto da se poništi građevinska dozvola i demontira objekat, MHE je puštena u rad, što predstavlja nasrtaj na koncept pravne države, gde investitor radi šta hoće, institucije ćute a narod pati.

Pokušaj „tihe“ realizacije projekta „Jadar“ i nametanje predloga Zakona o eksproprijaciji doveli su do erupcije narodnog nezadovoljstva u decembru 2021. godine, kada su desetine hiljada ljudi protestvovale na ulicama širom Srbije. Desila se sinergija besa i očaja ne samo zbog planova u dolini Jadra, već i na područjima Valjeva, Požege, Čačka, Gornjeg Milanovca, Rekovca, Jagodine i ko zna još koliko mesta gde su izdata famozna „istražna prava“. Formirani su nov senzibilitet i samosvest našeg naroda koji jednostavno neće više da trpi košmare zagađenja, bahate eksproprijacije i nekritičko veličanje „njihovih investitorskih visosti“. Izvesno je da interesne grupe imaju svoje zastupnike u Vladi, ministarstvima, javnim preduzećima i privatnim kompanijama. Taj „matriks“ pojedinaca bez ideološkog i moralnog sidrišta, vodi jedino pohlepa i nekontrolisan nagon za sticanjem, pod parolom „društvenog razvoja, povećanja bruto nacionalnog dohotka i zapošljavanja“, tretirajući delove Srbije kao pustinju, bez ikakve milosti i obzira za narod koji tamo živi. Interesno udruženi sa stranim i domaćim korporacijama, deluju oni koje poznajemo od 90-tih godina prošlog veka, zajedno sa novim licima posle 5. oktobra 2000. godine, da bi danas svi zajedno bili istaknuti članovi vladajuće stranke i njenih koalicionih partnera. Te socijalno-partijske metamorfoze, nepoznate u prirodi, porodile su kastu bogatih i oholih koji se običnom čoveku obraćaju isključivo radi sopstvene političke promocije. Aktuelna vlast ima priliku da završi sa planovima za kopanje litijuma i bora u Srbiji, a ukoliko bude drugačije bio bi to početak stampeda za raskopavanje i zagađivanje Srbije i mogućeg generisanja narodnog nezadovoljstva koje bi se razlilo ulicama i institucijama. Planirani projekti eksploatacije litijuma, bora, zlata i srebra nemaju ekonomsko, ekološko, socijalno niti moralno opravdanje i odražavaju koncept neokolonijalnog tretmana Srbije. Ovakav stav su podržali brojni akademici SANU, članovi Akademije inženjerskih nauka Srbije, profesori univerziteta, pisci, sportisti, glumci, novinari, studenti, srednjoškolci, sveštenici, novinari, policajci, značajne ličnosti i obični ljudi iz srpske dijaspore.

Rudarstvo je važna privredna grana ali samo ako zadovoljava javni interes, odnosno, interes većine građana Srbije, nikako vlasnike privatnih rudarskih kompanija. Krajnje je vreme da država ojača finansijske i stručne kapacitete domaćih institucija kao što su Geološki Zavod Srbije, Rudarsko-geološki fakultet i Tehnički fakultet Univerziteta u Beogradu, koji će sprovoditi aktivnosti u okviru precizno definisanog javnog interesa. Sve drugo nas pretvara u modernu koloniju i jeftinu resursnu bazu, sa značajno pogoršanim stanjem životne sredine i zdravlja naših ljudi. To bi bio očigledan gest nacionalne izdaje i prezira sopstvenog naroda.

Srbija je u 2022. godini zaradila od turizma oko 2,2 milijarde evra. Istovremeno Island koji ima 350.000 stanovnika, u 2022. godini je zaradio 4 milijarde evra, a samo od posete lagunama sa toplom vodom više od 300 miliona evra (kupanje, saune, ishrana). Zašto se ne koriste srpski geotermalni potencijali (Bogatić, Vranjska Banja, Jošanička Banja, itd)?

5. REINTEGRACIJA KOSOVA I METOHIJE U ADMINISTRATIVNO-PRAVNI POREDAK REPUBLIKE SRBIJE

Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija predstavlja integralni deo Republike Srbije, koji je trenutno okupiran. Aktuelni pregovarački proces treba da se zasniva na sledećim pretpostavkama:

• Kosovo i Metohija su sastavni deo teritorije Republike Srbije;
• Članstvo u međunarodnim organizacijama odnosi se samo na Republiku Srbiju, nikako i na njen sastavni deo, odnosno, Kosovo i Metohiju;
• Osnovni zadatak pregovarača jeste izrada modela reintegracije Kosova i Metohije u administrativno-pravni poredak Republike Srbije;
• Jasna poruka Arbanasima da će njihova individualna i kolektivna prava biti zaštićena u okviru Republike Srbije, sa zahtevom da poštuju srpske živote, čast, svetinje i imovinu, jer će imati isti tretman kada budu reintegrisani.