Viđenje investitora u očuvanje životne okoline na pretnju po naš globalni sistem proizvodnje i snabdevanja hranom
Genetički modifikovani usevi su okruženi kontroverzama od početka njihove primene, pre skoro dvadeset godina, ali su i dalje tehnologija koja se najbrže usvaja i sprovodi na usevima. 2012. godine, GM usevi su zasejani na preko 420 miliona jutara (1 jutro = 0.405 hektara, prim. prev.), i po prvi put više od polovine ove površine je u zemljama u razvoju. Kako bi se razumela veličina ove površine, svi GM usevi iz 2012. bi pokrili skoro celu Aljasku. Za tih 20 godina od početka njihove primene, GM usevi su ukupno zasađeni na četiri milijarde jutara obradivih površina, što je grubo rečeno, površina Rusije1.
Stabilan trend usvajanja GM useva je dokumentovao i Internacionalni servis za prikupljanje podatak o agro-biotehnologiji (ISAA), industrijska tržišna grupacija, u svom godišnjem pregledu „Globalni Status Komercijalizovanih bioteh/GM useva“2.
Stopa usvajanja ovih useva je neverovatna. Desetine hiljada farmera su sada zavisni od poljoprivrednih bioteh kompanija odgovornih za prodaju i stvaranje GM semena. Hrana dobijena od ovih GM useva stiže do stotina miliona potrošača, a samim tim utiče i na svetsku proizvodnju hrane, od malih, nezavisnih proizvođača u Južnoj Americi, do regulatornih tela Evropske Unije.
Ali pitanje ostaje, koji i koliki su zapravo ti uticaji? Snabdevači transgenih proizvoda tvrde da obrađivanje GM useva povećava prinose i prihode tako što štedi na fosilnim gorivima, pesticidima, i na radu. Druga tvrdnja koja proizilazi is ove pretpostavke je da obrađivanje GM useva predstavlja korak ka održivosti životne okoline smanjenjem emisije i upotrebe poljoprivrednih hemikalija. Advokati GM industrije takođe tvrde da ovi proizvodi ne predstavljaju rizik po zdravlje ni proizvođača ni potrošača.
Nijedna od ovih tvrdnji se nije održala u dužem periodu korišćenja, ili suočavanjem sa nezavisnim istraživanjem. Usevi koji su otporni na pesticide i herbicide (kao najčešće korišćene GM sorte) zapravo vode do povećane upotrebe pesticida i herbicida u vremenskom periodu korišćenja od samo četiri godine3.
Finansijska dobit, koju proizvođači imaju od većih prinosa se troši na nabavku patentiranog semena, đubriva, herbicida i pesticida, što dovodi do smanjenja prihoda za sve, sem za najveće mega-farme. Ovi povećani iznosi početnih troškova naročito štete kada mali, marginalizovani proizvođači iskuse loš rod useva. Povećan nivo bankrota i konsolidacije su često povezani za korišćenjem GM useva.
Možda i najveći argument za GM useve je baziran na tome da su ovi usevi neophodni da bi se „nahranio svet“. Pretpostavka koja se zasniva na ovoj tvrdnji je, međutim, jednostavno netačna. Sa sadašnjim nivoom globalne proizvodnje, postoji dovoljo hrane da se za svaku osobu na ovoj planeti obezbedi 3.000 kalorija dnevno4.
Problem leži u distribuciji, prihodima i bacanju hrane. GM usevi zapravo mogu doprineti problemima gladi time što vrše pritisak na proizvođače u marginalnim područjima da uzgajaju useve koji donose novac namenjene izvozu ili ekstenzivnoj preradi. Proizvođači koji su se odlučili da pređu na GM proizvode obično na početku imaju porast prinosa, ali ovo može i da se pripiše sortama koje su korišćene kao baza za komercijalno dostupne transgene sorte. Dalje, u ponovljenim ispitivanjima, konvencionalno gajenje je bilo podjednako uspešno, pa čak i uspešnije za dobijanje useva koji su prilagođeni klimatu koji uključuje i otpornost na sušu ili poplave.
Za investicione strategije koje se bave životnom okolinom, društvom i vladom, poljoprivredna biotehnologija predstavlja neprihvatljiv nivo rizika zbog uticaja raznih faktora. Problem nije (ili je manji) u vezi sa individualnim kompanijama ili proizvodima, već je veći problem kako GM poljoprivreda u trenutnim ponavljanjemm ugrožava ceo poljoprivredni sistem. Kada bi se samo ovi rizici uzeli u obzir, posledice bi se ispoljile u promenama u biološkom, ekonomskom i socijalnom okviru celog sistema proizvodnje hrane.
Skoro dvadeset godina od početka ovog GM eksperimenta, dosta ovih rizika je postalo veoma jasno (po životnu okolinu, društveni, regulatorni, reputacijski i finansijski).
Kada se sagledaju zajedno, ovi rizici predstavljaju veoma jasnu osnovu za isključivanje iz investicionih strategija koje se bave životnom okolinom, društvom i vladom. Bitno je, međutim, razlikovati sistematske rizike i rizike koje predstavlja tehnologija genetičkog inženjeringa. Genetički inženjering je zapravo samo oruđe. Zaista, ono predstavlja priliku da se promene parametri poljoprivrede koji mogu da budu isplativi ako se obavlja u odgovarajućem regulatornom okviru, a koji služi za održavanje zdravlja i postizanja održivosti.
Na trenutnom tržištu, međutim, stvaranje genetički modifikovanih organizama zahteva ogromna ulaganja, koja stvaraju potrebu za ogromnim povratnim sredstvima. Kada se pogleda mali broj transgenih tehnologija koji se danas koristi, postaje jasno da priroda te selekcije favorizuje određenu paletu proizvoda koji su najbolje prilagođeni za mehanizovanu kultivaciju koja se obavlja na velikim površinama. Ovo je potpomognuto i intelektualnom svojinom, pod koju spada ovo GM seme, i oruđa koja se koriste u genetičkom inženjeringu. U ovom sadašnjem stanju, glavni cilj GM poljoprivrede je da poveća prodaju semena i određenih agro-hemikalija.
Rizici po životnu okolinu
GM poljoprivreda ojačava mnoge od najopasnijih aspekata monokulture i mehanizacije. Ovo uključuje i gubitak biodiverziteta, upotrebu agro-hemikalija, i ubrzano iscrpljivanje zemljišta. Dodatak tome je i strani genetički materijal koji može da se raširi van namenjenog područja putem oprašivanja i ukrštanja sa drugim sortama, a potencijalno i da migrira kroz različite vrste.
Društveni rizici
Demografske promene koje prate trgovinu i usvajanje GM tehnologije pokazuju uznemirujuće obrasce, naročito kod zemalja u razvoju. Mali proizvođači često budu namamljeni u zamku taksama za licencirano seme i drugim troškovima inputa koji stalno rastu. Dalje, prelazak na useve koji su namenjeni izvozu može da pogorša lokalno snabdevanje hrane i njen kvalitet.
Rizici vladavine i propisa
Sistem intelektualne svojine omogućava korporacijsko patentiranje organizama, čime se otvara prostor za etički problematičnu poslovnu praksu. Takođe, poljoprivredne bioteh kompanije su dosta puta koristile svoj ogroman uticaj na regulatorna tela kako bi dobile dozvolu za svoje proizvode, zaobilazeći propise i odbacujući nezavisna istraživanja.
Reputacijski rizik
Potrošači se sve više edukuju o svojim hranidbenim navikama i posledicama njihovih izbora. U vezi sa rastućom sumnjom o uticaju na zdravlje ovih GM proizvoda, širenje ovih informacija stvara negativnu sliku za poljoprivredne bioteh korporacije i industrije kao celine.
Finansijski rizici
Kada im se daju informacije i mogućnost izbora, sve veći broj potrošača (i kompanije koje ih snabdevaju) odbacuju GM proizvode. Potrošači, a naročito oni iz bogatih zemalja, odbacili su GM useve na samo dno tržišta, gde su sada jeftin izbor za životinjsku ishranu, biomasa za proizvodnju energije i hrana koja se dosta prerađuje. Pored svega ovoga, poljoprivredne bioteh kompanije se suočavaju i sa troškovima parnica, van-sudskim poravnanjima i „troškovima restrukturiranja“ koji nastaju zbog neuspelih pokušaja uvođenja GM semena.
U narednim decenijama je veoma moguće da će biti značajnog rasta pritisaka u vezi sa hranom, uzrokovanih i rastom populacije i promenama klime. Do 2050. godine, smatra se da će svetska populacija dostići devet milijardi, dok će površina ratarske zemlje po glavi biti otprilike upola manja nego što je bila 1990. godine.
Upravljanje poljoprivrednim sistemom na održivije načine je teže širenjem monokulutre i velikih poseda, koji se mašinski obrađuju. Naročito se u zemljama u razvoju, GM monokultura i industrijski pristup prenose takoreći iz ruke u ruku. Prinosi će biti možda veći, ali oni nisu, dugoročno gledano, održivi.
Mehanizovana poljoprivreda, u nekom svom obliku, je neophodna da se nahrane svi ljudi na svetu danas. GM poljoprivreda nije neophodna. Do sad nije obezbedila dovoljno doslednih koristi u odnosu na rizik koji donosi. GM poljoprivreda, u ovom obliku u kom se danas koristi, treba da bude na dnu liste rešenja koja obezbeđuju dostupnost hrane u svetu.
Industrijska poljoprivreda kao Fondacija za genetičke modifikacije
Razumevanje GM poljoprivrede i njenih sistematskih uticaja zahteva i razumevanje ogromnih promena koje je donela industrijska poljoprivreda. Osnova na kojoj industrijska poljoprivreda leži je razvoj giganata agro-hemijskih kompanija i korišćenje njihovih proizvoda.
Dok su se ove sistematske promene dešavale u toku proteklih decenija u SAD, mnoga tržišta u razvoju koja su nove mete GM marketinga suočavaju se sa ovim problemima jer GM sistemi ne mogu da funkcionišu u tradicionalnoj, organskoj i proizvodnji malog nivoa.
Zato, kada se ovi GM usevi unesu na novu teritoriju, oni obavezno postaju deo većeg sistema. Promene koje su uzrokovane primenom industrijske poljoprivrede, kao ekonomski produktivne, veoma remete dotadašnju situaciju. GM usevi pogoršavaju i naglašavaju ove poremećaje, uz to ne obezbeđuju proporcionalne poraste u ekonomskoj ili društvenoj dobrobiti.
Kroz deset hiljada godina dugu istoriju poljoprivrede, umiranje od gladi i glad su bili redovna pojava. Početkom 19. veka, Engleski naučnik Tomas Maltus je doneo jedan od prvih modernih intelektualnih komentara o prirodi populacije i njenoj potrebi u hrani, stvarajući koncept „Maltuške dileme“ (Malthusiann dilemma) u kojoj opisuje u kojim slučajevima se dešava da populacija prevaziđe proizvodnju hrane i dođe do masovnog gladovanja.
Iako je o njegovim idejama obimno raspravljano od tada, ovaj komentar je obezbedio bitne koncepte koji su pomogli da se pokrene potraga za prefinjenije i pouzdanije načine proizvodnje hrane. Dostizanje održive produktivnosti je postalo još važnije jer njive ubrzano nestaju kako bi se obezbedile potrebe razvoja modernog društva.
Početak 20. veka je vesnik ere brzog širenja populacije, kao i tehnologije, koje su oglasile veoma bitne promene u svim delovima ekonomije. U SAD, Veliki rat (I svetski) je izazvao ogroman porast manufakturne proizvodnje teških mašina. Sa podrškom Ministarstva poljoprivrede i Servisa za proširenje poljoprivrede, farmeri su užurbano nabavljali opremu koja im je omogućavala povećanje produktivnosti. Međutim, posledice ove kupovne groznice su možda i ključ ekonomske propasti ruralne Amerike u toku Velike Depresije. Do ’30-ih, poljoprivredne cene robe su pale za 60 odsto, dok su cene teških farmskih mašina i prateće opreme pale za samo 20%.5
Mnogi farmeri su se našli u dugovima i bili su primorani da prodaju sve većim farmama, što je dovelo do porasta zakupa i migracije u urbana područja. Dok se veća ekonomija oporavila pred početak II svetskog rata, dalja primena tehnologije je nastavila ovaj proces. Umesto korišćenja samo traktora i kamiona, velike farme su dobile pristup masovno proizvedenim hemikalijama i avionima koji služe za prskanje useva tim hemikalijama. Farme su se sve više ujedinjavale, i ukupan broj farmi u SAD se prepolovio za manje od dve decenije.
Dok je industrijalizacija najčešće asocijacija za promenu sa poljoprivredne na proizvodnu ekonomiju, ona obuhvata i više od toga. To znači da je donošenje modela za upravljanje resursima (kapitalom, ljudima i prirodom) koji teže ekonomskoj efikasnosti kroz specijalizaciju, standardizaciju i ujedinjenje. U slučaju poljoprivrede, ovo je standardizovalo niz praktičnih načela koji su sušta suprotnost održivosti životne okoline.
Monokultura – Ponovna kultivacija jedne vrste useva na delu zemlje. Ovi usevi su obično alohtoni i uzgajaju se za dalju preradu ili izvoz. Lokalni ekološki balans postaje veoma ugrožen, i vezivanja ugljenika za zemljište je veoma smanjeno. Štetočine i bolesti se šire lakše jer ne postoje prepreke ekološke raznolikosti. Nezavičajne biljke obično zahtevaju i veće količine vode i energije.
Pesticidi/Herbicidi – Umesto ručnog uklanjanja ili sejanja prirodno otpornih sorti (koji neminovno imaju niže prinose jer biljka koristi energiju i hranljive materije za odbranu pre nego za porast veličine), industrijska poljoprivreda se služi masovnom upotrebom toksičnih hemikalija kako bi ubila štetočine i i korove. Do 99,7% herbicida čak i ne dođe u kontakt sa organizmima kojima je namenjen.6 Ove hemikalije zatim prodru kroz zemljište do podzemnih voda i otvorenih vodotokova.
Veštačko đubrivo – Azot je neophodan za ishranu biljaka, postoji jaka povezanost između nivoa azota i prinosa. Industrijska poljoprivreda iscrpljuje zalihe azota i drugih hranljivih materija iz zemljišta mnogo brže nego što one mogu da se obnove, čime postaje neophodna industrijska proizvodnja azota i drugih oblika veštačkog đubriva. Ali, manje od 20% sintetičkog azota koji se koristi u poljoprivredi nađe svoj put do useva ili životinjskih proizvoda koje koriste ljudi.7 Ostatak se otpušta u okolnu sredinu, nekada i sa kaskadnim efektom na vodene sisteme, kao što su „mrtve zone“ koje su nastale zbog algi koje bujaju u višku azota.
Oslanjanje na fosilna goriva – i dok svi sektori moderne ekonomije zavise u nekom nivou od fosilnih goriva, industrijalizacija poljoprivrede je imala delimično transformativni uticaj na energetske inpute. 1940. godine poljoprivredni sistem je bio sposoban da proizvede 2,3 kalorije hrane za svaku potrošenu kaloriju fosilnog goriva, dok je u 2008. godini više od 10 kalorija utrošenog fosilnog goriva potrebno da bi se proizvela jedna kalorija hrane.8 Industrijalizovane poljoprivredne operacije se oslanjaju na jeftina fosilna goriva da bi mehanizovale što je moguće više faza u proizvodnji. Ovi problemi izgledaju kao mala cena za zdravlje i rast ljudskog društva, ali postoje održiviji načini uzgajanja hrane. Između 1910. i 1983. godine prinosi kukuruza u SAD su porasli za 346% po jedinici površine. Međutim, energetski inputi za kukuruz u toku ovog perioda su porasli za 810%.9 Pored ovoga, milioni tona poljoprivrednih hemikalija se oslobađaju u životnu okolinu svake godine. Gledajući dugoročno, destruktivni uticaj ove prakse će se osetiti. Kada se svemu ovome dodaju GM usevi, mnogi od ovih destruktivnih uticaja se pojačavaju bez obezbeđivanja povećanja proizvodnje hrane. Dodatno, GM proizvodi donose novu paletu problema, uključujući i genetičku kontaminaciju i rizike za krajnjeg potrošača.
Prvi GMO
Razvoj industrijalizovanog procesa genetičke modifikacije nije počeo na usevima, već na životinjama, tačnije stoci. Dok je mehanizam transmisije gena bio nešto drugačiji, stvorena je naučna osnova za kasnija podrobnija istraživanja transgeneze. Možda je bitnije da se kaže, postavljeni su temelji za manipulaciju sistemima regulacije, koji su od tada postali zaštitni znak prakse poljoprivrednih bioteh korporacija.
Somatropin je hormon rasta koji se prirodno proizvodi u izobilju kod bremenitih krava. On stimuliše laktaciju omogućavanjem korišćenja rezervi energije koje su uskladištene u tkivu životinje.
Od otkrivanja 1930. godine, brojne laboratorije i poljoprivredne kompanije su pokušale da nađu metod za masovnu proizvodnju ove supstance. Rani pokušaji su bili neuspešni, zahtevajući klanje 20 krava da bi proizveli dovoljno hormona za jednu efektivnu dozu za jednu životinju. Pomak je postignut kada su istraživači finansirani od strane hemijske korporacije Monsanto, čime su bili u mogućnosti da koriste manipulaciju gena da ubace hormon u E. coli, bakteriju koja se nalazi u crevima. Bakterija se umnožavala neverovatno brzo, čime je omogućila brzu proizvodnju proteina somatropina. Izdvojeni hormon je nazvan rekombinovani goveđi somatropin (rBST), poznat i kao rekombinovani goveđi hormon rasta (rBGH).
Nakon pokretanja ovog problema, obaveštavanjem nadređenih i detaljnim prezentovanjem svojih briga Monsantu, dr Burouz je sklonjen iz istraživanja, odbačen i na kraju otpušten. Tužio ih je i dobio parnicu, ali je na kraju završio rezigniran jer je video da agencija dobrovoljno zatvara oči u nameri da zaštiti interes kompanije.
Iza problematičnog odnosa između interesa korporacije i FDA, kontraverzno odobravanje rBGH je ukazalo na veoma važnu promenu u politici FDA. Transgeni hormon nije osmišljen da leči nikakve bolesti ili da obezbedi koristi po zdravlje - imao je samo ekonomsku svrhu. Zaista, štetan je po zdravlje i životinja (dokazima iz brojnih istraživanja gde su primećeni poremećaji materice, ciste na jajnicima, smanjena plodnost i mastitis)11 i ljudi (mastitis je povećao nivo belih krvnih zrnaca u mleku, na primer gnoj). Pored ovoga, mleko tretiranih krava je imalo i do 75% veći nivo IGF-1 (faktor rasta sličan insulinu), hormonske supstance koja se nalazi u hipofizi, i povezan je sa višim povećanim nivoom kod ljudi koji konzumiraju takvo mleko.12 Ova supstanca ima veoma bitnu funkciju u rastu ćelija, razvoju i deobi. Povećan nivo u mleku je povezan sa kancerom pluća, dojki, debelog creva i prostate. U Evropi, koja konzumira više mleka po glavi stanovnika od SAD, rBST je zabranjen.
Uprkos ovim brigama, FDA je dala dozvolu za ovu supstancu, i ona je ubrzo izašla na tržište i prodavana je širom SAD. Reakcija je bila brza, i Monsanto je započeo kampanju davanja netačnih informacija i zastrašivanja naučnika i novinara koji su kritikovali ovu supstancu. Suzbijanje sudskim putem i bliskim vezama sa regulatornim telima je bila efektivna strategija koja će se ponavljati i za naredne proizvode.
GM usevi
Goveđi hormon rasta je dokazano bio prvi korak u primeni genetičkih manipulacija u proizvodnji hrane. Sledeći put će ovi napori prevazići manipulacije sa bakterijama kao pokretačima proizvodnje hemikalija, i zaći u kreiranje novih vrsta sa specifičnim genetičkim modifikacijama.
Rad koji su bioteh kompanije uložile u genetička istraživanja je ogroman i u mnogim slučajevima impresivan. Međutim, projekti su se menjali iz tradicionalnije naučne znatiželje ka korporacijskim interesima. Ovo istraživanje, iako je bilo početno, je jasno oblikovalo komercijalne zahteve velikih biotehnoloških kompanija. Sa njihovim uspehom u manipulacijama regulatornih procesa u SAD, agrobiznis se fokusirao na najveće useve tog vremena u SAD - kukuruzu i soji.
Iako su promoteri biotehnologije imali drugačije tvrdnje, mehanizmi korišćeni za stvaranje transgenih organizama su bili u potpunosti drugačiji od poljoprivrednih tehnika koje su se koristile od samih poljoprivrednih početaka. Istorijski gledano, seme najboljih biljaka je čuvano, a zatim sejano u pokušaju da se izazove ukrštanje. Najbolje osobine su se zatim prenosile sa jedne generacije na drugu putem seksualne selekcije. Transgena modifikacija, međutim, zahteva ubacivanje strane DNK u genetički kod drugog organizma. Na nesreću transgenih istraživača, genetički materijal se nalazi u jedru (nukleusu) ćelije i veoma je zaštićen mehanizmima koji sprečavaju prodiranje stranih tela.
Monsanto prodaje herbicid imena raundap sa aktivnim sastojkom koji se zove glifosat, od 1974. godine. Ova hemikalija funkcioniše tako što sprečava EPSP (5-enolpiruvilshikimat-3-fosfat) da sintetiše enzim koji je neophodan za rast ćelija u svim biljkama. U početku, korišćen je za tretiranje polja pre sadnje jer zbog širokog spektra dejstva ubija sve biljke koje rastu na tom polju u roku od nekoliko dana. Materija koja ostaje od osušenih biljaka se zatim zaorava, jer glifosat postaje inertan i ne utiče na klijanje semena. Dok je ova tehnika bila efektna, stvaranje biljaka otpornih na glifosat bi dozvolilo proizvođačima da prskaju ovom hemikalijom, čak i kada usev raste jer je prilgodljivost tih otpornih biljaka povećana. Ovo je postao jedan od Monsantovih ciljeva za narednu deceniju.
Uprkos veoma snažnim naporima i finansiranju projekata za istraživanje i stvaranje, naučnici nisu uspeli da proizvedu otpornu biljku. Novi direktor je 1984. godine preusmerio istraživanja, završio je sve otvorene projekte i slio sva sredstva u stvaranje žive soje otporne na glifosat. Istraživači su isprobali brojna rešenja, u većini slučaja napuštajući svoje bezbedne i oprezne eksperimente u korist pokušaja na polju gde su desetine sorti promenjene vremenom. Rešenje je konačno nađeno 1987. godie, u jednom od zatrovanih jezera koja se nalaze u blizini fabrike glifosata u Misuriju. Naučnici su uspeli da identifikuju gene u tipu bakterije koja je preživela zahvaljujući blokadom hemijskih puteva preko kojih glifosat deluje.
Nakon dodatne dve godine istraživanja efektnog mehanizma prenosa, uspeh je postignut korišćenjem novog „genskog pištolja“, koji je dizajnirala bioteh kompanija Akraketus (Acracetus), koji je Monsanto nabavio 1996. godine. Genski pištolji funkcionišu spajanjem genetičkih fragmenata sa mikroskopski malim volframskim ili zlatnim „mecima“, ispaljujući ih u embrionsku ćelijsku kulturu. Zbog ove tehnike geni se ubacuju totalno slučajno, desetine hiljada pokušaja je bilo potrebno da bi se dobilo nekoliko tuceta biljaka. Dodatne tri godine ispitivanja na polju i razmnožavanja je bilo potrebno dok se nije došlo do jedne linije živih, biljaka soje otpornih na glifosat. Kompanija je 1994. godine smatrala da je proizvod spreman za prodaju, i podnela je zahtev za odobravanje kod FDA.
U središtu njihovog pritiska za odobravanje je bio koncept Suštinske Jednakosti (concept of Substantial Equivalence). Esencijalno, argument koji je korišćen da su GM biljke skoro ekvivalentne njihovim prirodnim ili konvencionalno odgajenim parnjacima. Enzimi i proteini koje proizvode biljke su dovoljno sliče onima koje ljudi konzumiraju i vare desetinama hiljada godina.
To dozvoljava ovim proizvodima da izbegnu kategorizaciju kao veštački aditivi hrane, koji moraju da se podvrgnu toksikološkim istraživanjima. Umesto toga, oni su označeni oznakom „generalno bezbedni“, oznakom na koju pravo ima hrana koja se koristi od pre 12. januara 1958 (kada je odobren Akt o aditivima hrane) ili zato što su „naučne procedure“ dokazale da ne postoje rizici po zdravlje.
Monsantov argument je bio da ljudi imaju dugu istoriju konzumiranja DNK (zaista je u svemu što jedemo), i zato DNK koja se ubacuje u transgene organizme ne predstavlja rizik po zdravlje. Uprkos apsurdnosti ovog argumenta, FDA je dozvolila upotrebu transgene soje, i to je bio presedan koji je omogućio budući nastanak i upotrebu brojnih GM useva. O regulatornim mehanizmima koji se kriju iza ovoga će biti više reči u narednom delu, ali ovaj razvoj slikovito prikazuje opasni nivo uticaja koji velike bioteh kompanije imaju na regulatorni proces. Dok je zadatak FDA da obezbedi sigurnost za potrošače, u vezi sa GMO je delovala više kao promotivna organizacija za svoje velike korporacijske sponzore.
GM usevi u SAD
Ogroman uticaj i agresivna taktika poljoprivrednih bioteh kompanija su drastično promenili sastav i kvalitet američkih useva. I dok je ova promena bila ograničena na kukuruz, pamuk i soju, više od polovine ukupne površine pod ovim usevima je pod GM sortama. Ovi usevi su i najčešći sastojci prerađene hrane, čime smo došli do toga da više od 70% prerađene hrane koja se nalazi u supermarketima sadrži GM proizvode.13 Ovo, zajedno sa zabranama označavanja GM proizvoda je doprinelo da je postalo neverovatno teško američkim potrošačima da izaberu alternative koje nisu GM. Otpornost na herbicide je poznata osobina nekih od najpopularnijih GM proizvoda, ali 2008. istraživanje Centra za bezbednost hrane (Center for Food Safety) je pokazalo da su soja, kukuruz i pamuk koji su otporni na herbicid, zapravo doprineli većoj upotrebi pesticida u iznosu od 122 miliona funti, od 1996. godine. Upotreba glifosata se povećala za 15 puta od uvođenja raundap-redi useva 1996.
Samo dve godine od uvođenja ovih proizvoda, 1998. godine počeli su da se pojavljuju korovi koji su otporni na glifosat! Primeri ovih „super korova“ su se brzo proširili, sa više od 65 vrsta, identifikovanih do kraja 2010. Farme se obračunavaju sa njima ili povećanjem broja aplikacija glifosata ili okretanjem ka herbicidima veće toksičnosti. Ovim se farmeri stavljaju i u tešku fiansijsku situaciju jer pojava otpornih korova na njivama može da smanji vrednost zemlje i za 17% po jutru.14 (1 jutro = 0.405 hektara, prim. prev.)
Dalje, četvorogodišnje istraživanje iz 2001. koje su sprovodili istraživači s Univerziteta Nebraska je pokazalo da prinosi soje opadaju za 5% kada se konvencionalne sorte zamene transgenim. Ovaj pad prinosa je posledica brojnih faktora. Drugim istraživanjem, koje je sproveo Univerzitet Arkanzas, je dokazano da upotreba glifosata dovodi do sprečavanja razvoja rizobijumskih bakterija, koje se nalaze na korenu soje, i usvajaju atmosferski azot i obogaćuju zemljište. Bez dodatnog veštačkog đubriva, prinos biljaka je smanjen i do 25% u toku sušnih perioda. Dodatno, i usevi GM soje i GM kukuruza su pokazali smanjenu otpornost na brojne bolesti.15 Upotreba GM useva izaziva brojne negativne efekte, ne samo na farmere koji su se odlučili da ih gaje i koriste, već na ceo poljoprivredni sistem i potrošače. Veća upotreba agro-hemikalija koja prati ovu proizvodnju odgovara velikim korporacijama koje prodaju GM seme i prateće herbicide/pesticide, ali ne znači da oštećuju ostatak agrarnog modela.
Pozitivni efekti po životnu okolinu i ekonomiju, koji su najavljeni, nisu dokazani prilikom suočavanja sa rezultatima nezavisnih istraživanja. Oni su samo doprineli stvaranju dodatnih troškova u vidu poljoprivrednih subvencija, koje se završavaju padom cena hrane i na kraju nalaženjem puta do interesa velikih korporacija, koje zatim nastavljaju ciklus kroz trošenje ovih sredstava na obezbeđivanje dodatnih regulatornih usluga.
Regulatorna klima
SAD: Prijatelji na visokim pozicijama
Dok su GM usevi postali neizbežan deo Američkog hranidbenog sistema, gotovo da ih nema u Evropi, bilo da se proizvode na poljima ili u vidu potrošačkih proizvoda. Razlika u regulatornim odgovorima zaista oslkava različite političke klime, a takođe prikazuje da postoji mogućnost da velike korporacije, dugoročnim strategijama i pravim političkim konekcijama, kompromituju regulatornu praksu. Hemija i biologija su možda objektivni procesi, ali upotreba ovih nauka u testiranjima može da dovede do ogromne manipulacije. Velike poljoprivredne bioteh kompanije koje razvijaju GM useve i organizme konstantno koriste sijaset taktika i težnji ka nesputanom pristupu tržištu i višim instancama.
Ovaj naročiti odnos sa američkim zakonodavstvom je počeo od rata u Vijetnamu, ali su u toku ’80-ih godina XX veka ovi bioteh intresi utvrdili veze sa federalnom vladom, pa sve do Reganove administracije. Preduzeća koja su se bavila istraživanjima i tehnologijama su u to vreme osećali rastući pritisak od stranih kompanija, delimično i od velikih japanskih industrijskih konglomerata. Genetički inženjering je prebačen u prvi plan poljoprivrede jer su američke kompanje uživale poziciju svetskih vođa decenijama.
Ova pretnja je povezana sa dve važne političke struje u Reganovoj i Bušovoj administraciji, gde su promovisani korporacijski interesi i jačanje američkog prisustva u svetu. Izgleda da ove direktive nisu ostavile dovoljno prostora za razmatranje bezbednosti potrošača i životne okoline. Zapravo, predstavnici FDA su napisali dokument u kom se, u skladu sa politikom vlade, kaže da njihova svrha nije da se obezbedi bezbednost potrošača, već da se „promoviše“ američka bioteh industrija u zemlji i inostranstvu.16
Postizanje prevlasti nad propisima i zakonodavcima nije zahtevalo samo finansijske priloge, već i široku mrežu ljudi preko brojnih agencija sa ličnim kontaktima sa industrijom. Monsanto i druge kompanije su odradile impozantan posao. Industrija je postavila bivše visoke funkcionere na pozicije velike moći u FDA, Ministarstvo poljoprivrede SAD (USDA), Ministarstvo Pravde, EPA, i svaku predsedničku administraciju od Džimija Kartera. Sudija Vrhovnog suda Klarens Tomas, bivši sekretar odbrane Donald Rumsfeld, pa čak i bivša sekretarka zemlje Hilari Klinton, su radili za Monsanto ili njihove partnere.17 Ovi prijatelji na visokim položajima, koji su pomogli i lobiranjem trošili preko 70 miliona dolara godišnje,18 su dozvolili poljoprivrednim bioteh korporacijama zaista izvanredan prolaz i uticaj na regulatorne procese SAD.
Zakon o patentiranju je bitna početna tačka ispitivanja ovog neprikladnog uticaja. Dok su živi organizmi nekada bili veoma zaštićeni od patentiranja, nizom kongresnih akata i odluka Vrhovnog suda, koji su počeli 1970. godine, postalo je moguće dobiti više vrsta zaštite patenta GM biljaka.19 Moć i obim ovih patenata su porasli sa industrijom, i postali su kritičan deo industrijskog modela. Poljoprivredne bioteh kompanije su pokrenule ozbiljan pristup jačanju patenata, aktivno tražeći prestupe i žestoko ih goneći.
Glavni fokus ovih akcija su „braon prosjaci“, odnosno farmeri koji čuvaju seme prethodnog useva i ponovo ga seju. Iako je ovo bila standardna praksa od uvođenja poljoprivrede, standardima zaštite GM semena ovo više nije dozvoljeno. Seme je označeno kao intelektualna svojina, i zbog toga „reprodukcija“ takvog semena u profitne svrhe predstavlja prestup. Hiljade ovakvih slučaja se pojavljuju svake godine, a velika većina se završava vansudskim poravnanjem. Farmeri imaju male šanse u borbi sa ovim velikim multinacionalnim korporacijama, a oni koji se suoče sa javnim vređanjem često budu izolovani i profesionalno uništeni.20
Zanimljivo je to, da je proces dobijanja ovih patenata kontradiktoran sa raspravom o Suštinskoj jednakosti, koja je centralno načelo za sve industrijske rasprave u vezi sa manjim testiranjem i propisima. Monsanto, na primer, je izjavio da raundap-redi soja ne zahteva dodatna istraživanja na polju jer je ta soja zapravo ista kao i ne-GM soja. Njihov uticaj i na potrošače i na okolinu će zato biti „posledično jednak“.21 U isto vreme, tvrdili su da su posebne osobine GM soje dovoljno posebne da opravdaju patentiranje.
Rasprava o suštinskoj jednakosti je postala osnova politike FDA za dopuštanje GM proizvoda bez pre-tržišne dozvole. Proces izdavanja dozvole još uvek postoji ali nije obavezan ni standardizovan, već je dobrovoljan i konsultativan. FDA ima proces izdavanja pre-tržišne dozvole, ali dopušta kompanijama da sprovode i objavljuju sopstvena istraživanja. Ove kompanije su radile na tome da ublaže pojavu ovih očiglednih sukoba interesa sarađivanjem sa univerzitetima, istraživačkim centrima i laboratorijama.
Američke istraživačke institucije: U potrazi za objektivnošću
Ovde odnos korporacijskih interesa i istraživačkih institucija igra glavnu ulogu. Skoro trećina svih poljoprivrednih naučnika je 2005. godine prijavilo usluge savetovanja privatnoj industriji. Iza ovoga, mnogi univerziteti usvajaju korporacijski status zbog donacija. U nekim ekstremnim slučajevima može doći do preklapanja u vođenju univerziteta i korporacijskih odbora, kao što je to bio slučaj 2009. godine kada je predsednik Južne Dakote dobio stolicu u odboru Monsantovih direktora, i platu od šest cifara.22 Deluje da su poljoprivredna istraživanja pod šapom korporacijskih uticaja. Finansiranje privatne industrije u 2010. je bilo samo 6% u totalnom finansiranju istraživanja, ali je obezbedilo 60% sredstava za ispitivanja u poljoprivredi.
Ovaj neprikladan uticaj na istraživanja ima brojno, veoma ozbiljno političko učešće. Nalaženje stručnjaka bez predrasuda na terenu postaje skoro nemoguće jer naučnici i istraživači moraju ili da se vode prema korporacijskoj liniji, ili da rizikuju svoje prihode. U zadnjih nekoliko decenija, ove velike multinacionalne bioteh kompanije su se učestalo obračunavale na surov način sa svakim nezavisnim istraživanjem koje je bilo kontradiktorno sa njihovim tvrdnjama. Umesto pobijanja njihovih tvrdnji naučnim metodama, izdvojeni glasovi su često bili napadnuti lično i profesionalno, često završavajući bez posla.
Manuela Malatesta, univerzitetski profesor, koja je iskusila ovo tvrdi: „...istraživanje o GMO je novi tabu. Ne možete naći novac za njega. Pokušali smo sve da nađemo načine za finansiranje, ali nam je rečeno da, zato što ne postoje podaci u naučnoj literaturi koji dokazuju da GMO izazivaju probleme, nema svrhe raditi na tome.“23 Privatne kompanije su efektno napravile monopol nad „legitimnim“ istraživanjima svojih proizvoda.
Posebno govori i epizoda koja se desila 1996: dozvoljeni nivo rezidua glifosata na soji je povećan sa 6 ppm (delova po milionu) na 20 ppm, samo nekoliko nedelja pre izbacivanja raundap-redi soje. Kada je EPA upitana da prokomentariše ovu odluku, njeni toksikolozi su tvrdili da je promena nastala zbog istraživanja koje je sproveo Monsanto.24 Ova istraživanja su ponovo pokrenuta 2003. godine od strane nezavisnih organizacija i nekoliko opasnosti je uočeno. Monsanto je odbio da obezbedi neobrađene podatke ovih istraživanja, tvrdeći da je to „poslovna tajna“.
Iako je ovaj argument tajnosti često korišćen u podacima istraživanja, odbijanje pristupa neobrađenim podacima je veoma neobično. Iz podataka i laboratorijskih izveštaja do kojih su došli profesori koji rade na ovom ispitivanju, primećen je niz nedoslednosti i sumnjivih naučnih postupaka. U jednom od istraživanja u kom su korišćeni pacovi, koristili su samo starije laboratorijske pacove, za koje je poznato da su mnogo manje osetljivi na štetne efekte ishrane. U još nekoliko slučajeva, ispitivanje organa je sprovedeno samo pukim posmatranjem golim okom, bez upotrebe mikroskopa, a kamoli pravim toksikološkim testovima. Uprkos svim ovim nelogičnostima, početno odobravanje nikada zvanično nije stavljeno pod znak pitanja. Velike poljoprivredne bioteh kompanije, međutim, se ne suprotstavljaju propisima. Kada im odgovara, oni koriste svoje bliske odnose sa raznim vladinim agencijama da bi obezbedili pravna sredstva kojim obezbeđuju svojim proizvodima izlazak na tržište. Jasna ilustracija ovoga su akcije koje su preduzete od strane agro-korporacijskih interesa da spreče potrošače da saznaju koja hrana sadrži GM proizvode. Zabrana označavanja rBST/rBGH mleka je donešena da bi se sprečilo žigosanje tog proizvoda na tržištu. Označavanje je tehnički dozvoljeno, dok god ne označavaju razliku između rBGH i prirodno dobijenog kravljeg hormona.
Jasno je da je cilj ove regulacije promocija agrobiznisa i biotehnologije, a ne bezbednost potrošača. Čovek koji je napisao ove smernice, objavljene u februaru 1994. godine, je Majkl Tejlor, zamenik komesara u FDA. Tejlor je pre svog imenovanja predstavljao Monsanto više od sedam godina i dobar deo karijere je proveo između višeg menadžmenta u Monsantu i visokih pozicija u FDA i USDA. Dok se ovi propisi osporavaju glasačkim merama i na sudovima, ovaj očigledni korporacijski protekcionizam je uspeo da spreči potrošače da dođu do informacija duže od decenije.
Evropski pristup
Uvođenje GM useva nije išlo lako u Evropi. Velike poljoprivredne bioteh kompanije su i dalje bile veoma bogate, ali nisu imale ni blizu toliki uticaj na naučna i regulatorna tela kao što je to slučaj u SAD. Bioteh kompanije U SAD su uspele da iskoriste svoja sredstva i naklonost kako bi kontrolisale objavljivanje istraživanja i imali su veliki arsenal pravnih, finansijskih i medijskih mera koje su koristile za hvaljenje GM poljoprivrede. U Evropi su morali da se usklade sa sistemom, umesto da upravljaju sistemom od početka do kraja. Iako ove kompanije nisu štedele sredstva kako bi preuzele kontrolu nad procesom, bile su nesposobne da se izbore sa pritiskom koji je dolazio od nezavisnog istraživanja i skepticizma evropske javnosti. Regulatorni protokol o GMO u Evropi je usvojen u aprilu 1990. godine od strane Evropskog Društva (danas Evropske Unije). Pod ovim modelom, kompanije moraju da predstave tehničke dosijee željenih proizvoda na procenu relevantne komisije zemlje članice. Zemlja članica tada preduzima korake za koje smatra da su neophodni za procenu rizika. Nakon toga, komisija šalje dosije svim drugim zemljama, koje imaju 60 dana da zahtevaju dodatne informacije. Nakon što su sve zemlje članice zadovoljene obezbeđenim podacima, komisija može da dozvoli uvoz.
Raundap-redi soja, kao i sorte kukuruza otpornog na štetočine, su uspeli da dobiju dozvolu sprovođenjem ovog procesa u decembru 1996. godine, koristeći podatke kompanija sponzora. Nova sorta krompira otporna na vaši je 1998. godine došla na red za odobravanje. Ovog puta, škotsko Ministarstvo za poljoprivredu, životnu okolinu i ribolov, koje je predvodio dr Arpad Pustaji, svetski priznati biohemičar, sprovelo je nezavisno istraživanje. Pustaji je ispitao istraživanja koja je podržao Monsanto u vezi sa sojom otpornom na glifosat, objavljeno 1996. godine. Mislio je da je to „veoma loša nauka“, ali je smatrao sebe pristalicom biotehnologije i krenuo je sa istraživanjem, pomognuto kredibilitetom svog imena, kako bi pokazao da su GMO bezopasni.25
Rezultati njegovih eksperimenata su mu pokazali drugačiju sliku. Protein (lektin), koje modifikovani organizmi proizvode, je varirao značajno između proba. Dalje, digestivni sistem pacova izgleda nije bio u stanju da preradi GM krompir na isti način kao što prerađuje tradicionalni krompir. Mozak, jetra i testisi su bili nedovoljno razvijeni, dok je postojala proliferacija (bujanje) želudačnih ćelija, koja može dovesti do razvoja tumora. Odgovor imunog sistema je ukazao na to da je GM krompir tretiran kao strano telo. Ovo je bilo naročito uznemiravajuće jer lektin gen je dokazano bezbedan u svom prirodnom obliku. Neobjašnjivi efekti su se izgleda desili tehnikom genetičkog ubacivanja, koja je u direktnoj suprotnosti sa onim šta su kompanije, koje su proizvele takve organizme, i FDA tvrdile.
Pustaji je predočio svoja zapažanja zakonodavcima Velike Britanije, i prikazao ih i u segmentu intervjua na britanskoj televiziji. U početku je Rovet Institut (Rowet Institute), njegov poslodavac, bio srećan zbog ove pažnje, ali su se stvari ubrzo promenile. Dva dana nakon objavljivanja intervjua, Pustajev ugovor je raskinut, njegov tim raspušten, a celo njegovo istraživanje zaplenjeno. Prećeno mu je tužbom ako se obrati novinarima. Šef Instituta se momentalno pridružio medijskoj kampanji protiv ovog GM istraživanja i Pustajia. Institut je takođe formirao javni komitet, koji je recenzirao eksperiment i Pustajieve izjave proglasili „neosnovanim“.
Medijsko pokriće je bilo ogromno, a rasprava je izazvala pažnju u britanskom Parlamentu. Tražili su Pustajievo svedočenje, zahtevajući da mu Rovet Institut vrati podatke istraživanja. Pustaji je zatim poslao podatke na 20 adresa naučnika širom sveta, koji su se složili da spreme izveštaj u kome će se uporediti podaci koji su prezentovani javnosti. Rezultati, koji su objavljeni na naslovnoj strani jedne od britanskih vodećih novina, nisu išli na korist Rovet Institutu. Pokazano je da je veoma bitan rezultat bio u potpunosti zanemaren i da je postupanje tog Instituta prema dr Pustajiu bilo neosnovano i neverovatno surovo. Objektivnost Instituta je bila poljuljana i sada je još više zavredilo pažnje činjenica da je u februaru te godine, Rovet Institut potpisao ugovor sa Monsantom, koji je obezbedio 1% godišnjeg budžeta Instituta.
Ispalo je da je ovo medijska noćna mora za GM pristalice jer se spremao poraz na nivou kontinenta. Britansko ispitivanje javnog mnjenja je pokazalo brzi pad podrške novim tehnologijama. Problem je pokrenuo i političke posledice, budući da su političari gledali da se distanciraju od nepopularnih američkih bioteh firmi i njihovih GM proizvoda. Veliki broj najvećih snabdevača hranom u Britaniji, uključujući Tesko, Nestle i Mekdonalds se zalagao da ne uključe nijedan GM sastojak u svoje proizvode.26 Dok su mišljenja varirala u evropskim zemalja i regionima, politički momentum je došao do te tačke da je u junu 1999. godine Evropska Komisija povukla svoju odluku da odobri uvoz GM useva. Do 2001. godine, izvoz američkog kukuruza u Evropu je opao za 99.4% u odnosu na nivo iz 1996. godine, što je žestoko uticalo na američke farmere kojima su obećani dodatni prihodi od ove nove tehnologije.27
Osnovna osobina koja razdvaja politiku biotehnologije u SAD i EU se tiče problema koji razmatraju potrebe testiranja. Proces EU kvalifikuje proizvode za testiranje preko metoda samog stvaranja (genetičkog inženjeringa), dok politika SAD određuje da samo oni organizmi, koji mogu da predstavljaju pretnju po okolinu, moraju da se podvrgnu testiranju. Ovaj pristup zvaničnika SAD je zasnovan na konceptu da organizmi sa genetičkom modifikacijom nisu rizičniji od novih organizama koji su dobijeni tradicionalnim načinima.
Evropski pristup, s druge strane, radi po Principu opreznosti kojim se tvrdi da kada aktivnost poveća opasnost od šteta po okolinu ili ljudsko zdravlje, mere opreznosti moraju da se primene čak iako neki uzrok ili efekat odnosa nije naučno potvrđen.28 Dok politika SAD dozvoljava testiranje nakon izlaska na tržište (kada je očigledno da rizici po okolinu ili zdravlje rastu), evropski zakonodavci insistiraju na nezavisnim, naučno osnovanim uverenjima pre puštanja GM proizvoda na tržište. Tako imamo da samo dva GM useva mogu da se uzgajaju u Evropi i nijedan se ne koristi za ljudsku ishranu.
Ciljanje na tržišta u razvoju
Južna Amerika: Ujedinjena republika soje
Još pre 1994. godine i donošenja dozvole za GM soju u SAD, proizvođači GM soje su preduzimali korake da dostave svoje proizvode u nove centre soje, područje oblika kupe, ekstremno plodne zemlje koja zahvata Paragvaj, delove Argentine, Brazila i Bolivije. Regionalna kultivacija useva je započela ranih ’80-ih XX veka, i od tad je zaposela preko 45 miliona hektara, područje veličine Švedske.29 Ovo područje je nedavno preuzelo primat nad izvozom soje od SAD i dobilo nadimak „Ujedinjena republika soje“.
Prva tačka ulaza je bila Argentina. Vlada Karlosa Menema, koji je došao na vlast 1989. godine, je sa entuzijazmom sprovodio deregulaciju i gledao da skloni barijere za trgovinu i strana ulaganja. Monsanto je iskoristio ovo otvaranje 1991. godine, čime je obezbedio uticajno mesto u Nacionalnoj komisiji za savetovanje o poljoprivrednoj tehnologiji, sa sedištem u Konabiji. Ovo telo je, što se i očekivalo, prihvatilo regulatorne modele koji su lepo funkcionisali kod GM kompanija u Severnoj Americi. Nijedna dozvola ili nezavisno istraživanje nije bilo potrebno, a komitet je potrošio dosta svojih resursa u promociji nove tehnologije u medijima.30
Južni region Argentine, poznat kao Pampas, je bio glavni resurs za Argentinu od njenog naseljavanja. Ova pašnjačka zona je bila odlična, izdržavajući stotine hiljada krava, namenjenih proizvodnji mesa i mleka. Farmeri su proizvodili kukuruz, pšenicu, sirak, kikiriki, suncokret, soju i sijaset voća i povrća. Dolazak GM soje je totalno promenio pejzaž. Do sredine ’90-ih, plodnost zemlje je opala i pojavile su se smetnje u produktivnosti, koje su se proširile u mnoge regione.
Poljoprivredne bioteh kompanije su ugrabile ovu priliku, prodavanjem semena po ceni 1/3 od američkih cena, pakujući ih sa tehničkim savetima, uključujući i tehnike direktne setve. Početni porast prinosa je bio primetan i kompanije koje proizvode GM seme su se potrudile da se ovo poveže sa novim semenom. Zbog viših prinosa, profit se povećao i farmeri su poludeli za ovom novom tehnologijom, zasejavajući sve više svojih polja ovim „magičnim semenom“.31 Nije prošlo mnogo dok farmeri iz susednog Brazila i Paragvaja nisu ovo primetili.
Velike poljoprivredne bioteh korporacije su u SAD i Argentinu donele svoje GM proizvode na tržište, čime su postali toliko povezani sa regulatornim procesima u ovim zemljama da su na kraju diktirale pravila. U Brazilu su imali drugačiji pristup, ali sa veoma sličnim efektom. Ignorisali su regulatorna tela i propise jer uvideli su da vlada Brazila, koja se bavi propisima o zaštiti i zastupnicima, često manjka u sredstvima. Paralele se mogu povući sa borbom protiv uništavanja šuma (deforestacije), gde se uprkos zvaničnim propisima, hiljade jutara amazonske džungle ilegalno raskrči svake godine.
Početna politika brazilske vlade u vezi sa GMO je zasnovano na sporazumu o biodiverzitetu iz 1993. godine, koji je utemeljio Princip opreznosti kao vodeću politiku za biotehnologiju, zahtevajući testiranja pre izlaska na tržište za sve „genetički obogaćene“ organizme. Međutim, do 1996. godine GM soja je preplavila njive preko granice i hiljade novih jutara biva zasejano svakog meseca.
Zakonodavci su uvideli da je sprečavanje širenja logistički nemoguće i u interesu dobijanja neke vrste regulatornog uticaja, uslovno su dozvolili GM usev 1998. godine. Dok su protivnici uspeli da prođu zakon o obeležavanju 2003. godine, sukcesivne „privremene mere“ su dale velikim poljoprivrednim bioteh kompanijama regulatornu klimu koju su one priželjkivale jer su se ticale tržišta semenom.
Kada je regulatorni okvir postavljen, GM kompanije su počele da cede svoje mušterije za dodatne troškove. Pronašli su način da se probiju na tržištu agresivnim cenama i prethodnim uobičajenim ugovorima o semenu, mudrom strategijom, budući da su njihovi proizvodi tehnički bili ilegalni. Nakon odobravanja počeli su da primenjuju standardne dogovore o kupovini, kojim je čuvanje semena postalo zabranjeno, a zatim su postepeno počeli da povećavaju cene. Farmeri koji su prihvatili GM poljoprivredni sistem su se često nalazili u situaciji da se vrate na konvencionalnu proizvodnju nakon gubitka novca zbog kupovine semena i agro-hemikalija na koju su bili primorani zbog višegodišnjih ugovora.
Prelazak na GM soju podstiče trenutne ekonomske i demografske promene u celom regionu. Strani kapital i lokalni entuzijazam su izazvali da se cene zemljišta povećaju trostruko za godinu dana u nekim mestima, što je dovodilo do brze i velike konsolidacije. Svi drugi veliki usevi su doživeli pad u proizvodnji.32Velika raznovrsnost hrane koja se tradicionalno uzgajala na ovim plodnim ravnicama je pretvorena u beskrajna polja monokulture soje. Društveni potresi su postali delimično brzi u Paragvaju, gde se godišnje pola miliona hektara pretvori u polja soje, čime se 9.000 seljačkih porodica primorava na iseljenje. Samo dva odsto populacije sada kontroliše 85% obradivih površina Paragvaja33.
Uzgajanje soje je preokrenulo Paragvaj od izvoznika hrane u mrežnog uvoznika, uprkos poljoprivredi koja obezbeđuje skoro četvrtinu bruto domaćeg proizvoda. Hronična neuhranjenost pogađa 14% dece u zemlji, a još više njih nema pristup čistoj pijaćoj vodi.34 I dok ekonomija Paragvaja cveta zbog eksplozije GM soje, ogromna količina dodatne vrednosti se iznosi iz zemlje. Procenjuje se da 50-80% proizvodnje kontrolišu brazilski interesi, a više od 70% prerade se dešava nakon izvoza. Više od polovine paragvajske soje se šalje u Argentinu, gde se prerađuje u hraniva za stoku ili biodizel kao gorivo evropskih vozila.35
Ovaj nedostatak ekonomske raznolikosti je ostavio region nezaštićenim od skokova cena. Čak i relativno mala variranja u ceni soje mogu da izbace kompletne farme iz posla, čime je izazvana još veća konsolidacija. Ovoliko zasejavanje jednom vrstom čini susedne zemlje u regionu veoma osetljivim na bolesti useva. Velike, guste populacije kombinovane sa niskom genetičkom raznovrsnošću je recept za razvijanje i brzo širenje štetočina i patogena.
Ponovno zasejavanje jednog jedinog useva je izazvalo i negativne efekte na plodnost zemlje, koja se pojavila kao ozbiljan problem svega deceniju nakon početka prebacivanja na GM soju. Ovo propadanje zemljišta je povezano i sa preteranom upotrebom agro-hemikalija. Od početka sejanja GM soje, upotreba glifosata je porasla sa jedan milion litara godišnje na preko 150 miliona litara. Učestalo prskanje ovih hemijskih jedinjenja stvaraju inertno zemljište, koje postaje nesposobno da održi razvijanje bakterija koje su neophodne za procese raspadanja.36 Da bi nadoknadili ove probleme, farmeri moraju da koriste sve više veštačkog đubriva, što dalje povećava cene početnih sredstava. Od 1997. do 2010. godine, potrošnja veštačkog đubriva u Argentini je skoro utrostručena, dok je ukupna proizvodnja useva povećana za 50%.37
Upotreba agro-hemikalija koje nisu selektivne je postala i podmukla pretnja za javno zdravlje. Lokalno reklamiranje glifosata tvrde da je on „dobar za okolinu“ i „biorazgradiv“. Dok je možda manje toksičan od 2,4-Dihlorofenoksiacetne kiseline, poznatije pod nazivom 2,4-D (aktivna supstanca nove generacije herbicida), rastuća populacija štetočina i manjak regulative koja se odnosi na prskanje su učinile da hemikalije budu sveprisutne. Sve u svemu, argentinski farmeri koriste 4.3 funti agro-hemijskih koncentrata po jutru, što je više od duple količine koju koriste američki farmeri.
U provinciji Čako urođene mane su se učetvorostručile u toku decenije koja je pratila uvođenje GM useva, a u provinciji Santa Fe stopa raka je dva do četiri puta veća od nacionalnih proseka. Skoro 80% dece u regionu poseduje tragove pesticida u krvi.38 I dok mnogi smatraju da ova pojava prati novi pristup upotrebi agro-hemikalija, u javnoj raspravi dominiraju GM kompanije i njihova poslušna regulatorna tela koja insistiraju na neophodnosti i bezbednosti ovih sredstava.
Indija
Negativni uticaj GM sistema se osetio i u Indiji. Poznati problemi, kao što su podmićena regulatorna tela, odigrali su ulogu, ali kombinacija agresivnog marketinga i odbacivanje lokalnih odgajivačkih uslova je bila naročito razorna. Pamuk je dugo bio bitan usev u Indiji ali je veoma osetljiv na insekte i štetočine, zbog kog se koristi 55% ukupne količine pesticida, dok zauzima samo 5% obradive površine.39 Zakonodavci su 2002. godine dozvolili gajenje pamuka otpornog na štetočine (poznatog kao Bt pamuk zbog Bacillzs thurigiensis-a, bakterije koja mu je dodata), zbog verovanja tvrdnjama da će smanjiti upotrebu toksičnih hemikalija, dok će u isto vreme povećati prinose i profite farmerima.
Zbog monsuna, zemljište je u sezoni sadnje često zasićeno. Dok je ovo funkcionisalo u poljoprivredi prethodnih 5.000 godina, kompanije koje su prodavale GM seme pamuka su zanemarile ovu činjenicu. U ovom ekstremno vlažnom zemljištu, GM seme jednostavno nije nicalo. Ovo nije zaustavilo reklamiranje proizvoda od strane dilera i prodavaca. Dodajući to da je cena bila četiri puta veća od cene lokalnog semena, kupovina semena je primorala i kupovinu celog GM sistema, zahtevajući novu opremu, hemikalije, i ponovnu kupovinu semena svake godine. Zbog ovoga je cvetala zelenaška pozajmica, a smanjeni prinos useva i pad cena pamuka su izazvale talas bankrota širom ruralne Indije.40
Poznata je priča koja se tiče GM pamuka u Indiji krivi njegovu upotrebu za samoubistvo preko 250.000 farmera. Iako su mediji našli mnoštvo slučajeva gde je GM pamuk delovao kao vodeći faktor, stopa samoubistava se zapravo nije povećala nakom uvođenja useva 2002. godine i ostala je manja od totalne stope samoubistava.41 I pored toga, ova priča se ogleda u jačanju negativnog javnog osećanja, koje je izazvalo zvaničnu akciju sudova i zakonodavaca u zemlji. Ispitivanja na polju GM pirinča su se suočila sa otporom u indijskom Vrhonom sudu koji je priznao da su trenutni vladini propisi o GMO neadekvatni za obezbeđivanje javnog zdravlja i bezbednosti.
Afrika
U zadnjih 15 godina, globalni porast cena hrane i smanjivanje zabrana stranim ulaganjima je pokrenulo značajnu trku za poljoprivrednom zemljom, u kojoj su prednjačile velike multinacionalne korporacije. Afrika, sa najvećim rezervama obradive zemlje, je postala glavna destinacija za ovakva ulaganja. I dok strana direktna ulaganja mogu da budu profitabilna za obe strane, ovaj odnos mora biti uspostavljen pažljivo da bi se izbegla eksploatacija. Ovaj povećani fokus na poljoprivredno zemljište je takođe služio i da se poveća rasprava o GM usevima. I dok su neki tvrdili da je GM poljoprivreda put stabilnosti i prosperiteta Afrike, značajan broj korporacija, vladinih i ne-vladinih organizacija su radile na tome da promovišu organsku poljoprivredu kao deo održivije budućnosti.
Trenutno, afrički Kongres je neutralan, komercijalna upotreba GM useva je dozvoljena samo u Južnoj Africi, Egiptu, Sudanu i Burkini Faso. Južna Afrika je prihvatila GM useve sa puno entuzijazma, obrađujući skoro pet miliona jutara pod GM kukuruzom, sojom i pamukom u 2013. godini.42 Ovo je kontrast u odnosu na zemlje kao što su Malavi, Mozambik, Zambija i Zimbabve, koji su odbili američku pomoć u hrani jer je uključivala GM kukuruz, suočavajući se sa epidemijom gladi koja je pogodila milione.43
Ogromni preokreti će pratiti GM poljoprivredu. U sub-saharskoj Africi, poljoprivreda obezbeđuje 30% bruto domaćeg proizvoda (BDP), i zapošljava skoro 70% radnika. Kao što je slučaj sa Južnom Afrikom, primena sistema GM useva će najverovatnje dovesti do ukrupnjavanja zemljišnih poseda i nezaposlenosti. Gotovo svaki četvrti čovek u sub-saharskoj Africi se bori sa nedostatkom hrane, koju će GM poljoprivreda povećati.44 GM pristalice su u više navrata uveravale da njihovi usevi donose veće prinose, koji mogu da budu korisni svima. Čak i ako bi se ova uveravanja održala posle nezavisnih ispitivanje (a nisu se održala45), prinos je varljiv pokazatelj uspeha. Udružena globalna proizvodnja hrane već obezbeđuje 3.000 kalorija po osobi dnevno. Nedostaci hrane se dešavaju zbog siromaštva, otpada, i problema sa distribucijom hrane.46 Sama proizvodnja veće količine hrane nije zadovoljavajuće rešenje, naročito kada ugrožava buduće zdravlje i produktivnost.
Zavisnost od velikih multinacionalnih korporacija je takođe rastuća briga. U septembru 2013. godine Veće ministara udruženog tržišta Istočne i Južne Afrike (COMESA) je izglasalo da samo standardizovana, sertifikovana semena mogu da se komercijalno prodaju unutar 19 zemalja članica. Ovo u suštini sprečava male farmere da udruženo skupljaju i prodaju seme, što je široko zastupljena praksa u mnogim regionima. Pošto velike korporacije jedine imaju resurse da se pridržavaju zahteva testiranja i sertifikovanja, one su jedini legalni izvor za kupovinu semena.
Zamka zavisnosti od GM sistema se oslanja na postavljanju većih opterećenja na ionako nesigurne ekonomije. GM usevi bi takođe ugrozili izvoz poljoprivrednih proizvoda u Evropu, koja je najveći trgovinski partner Afrike. Dok pristalice tvrde da organska i tradicionalna poljoprivreda i dalje mogu da budu opcija, trgovinski incidenti sa SAD su pokazali da svaki rizik od GM kontaminacije može da bude uslov za totalni prekid slanja hrane na evropska tržišta. Dalje, ogromna biološka raznovrsnost, koja je jedna od najvećih bogatstava, će biti ugrožena zastašujućom monokulturom i genetičkom kontaminacijom.
Zaključak
Argumenti u korist trenutne generacije GM proizvoda nisu održivi duže vreme ili u suočavanju sa nezavisnim istraživanjem. Umesto toga, GM korporacije manipulišu regulatornim telima, istraživačkim institutima i medijskim izveštajima. Kompanije koriste ovu praksu ponovo i ponovo, ali i dalje insistiraju na tome da rade zbog interesa potrošača. Monsantovo skorašnje odbijanje da objavi podatke koji se tiču efekata njihovih pesticida i GM useva na populacije pčela je pokazatelj njihove kratkovidosti i nedostatka interesa za bilo čiju dobrobit van granica njihovih prodajnih prihoda.47
Dalje, osobine koje GM organizmi ispoljavaju nisu doneli obećane koristi. U analizi 77 istraživanja koje je sprovelo osam zemalja, tim američkih i francuskih naučnika je otkrio da je skoro polovina glavnih vrsta štetočina postala otporna na Bt pamuk ili kukuruz.48 Sorte otporne na herbicide su prošle malo bolje, jer je su nove vrste „super korova“, tolerantnih na glifosat, otkrivane na gotovo mesečnom nivou.
Na nekoliko hiljada polja sa GM usevima, sprovođena su ispitivanja, i od 1987. godine preko 650 je imalo veće prinose, što je bila njihova GM osobina. Ipak, nijedan od njih nije došao do komercijalizacije, što ukazuje na neuspeh GM tehnologije da bude uspešnija od konvencionalnog razmnožavanja. Viši prinosi koji prate uvođenje GM useva su u velikoj meri rezultat menjanja agro-tehnike i povećanih početnih troškova kao što je veštačko đubrivo i agro-hemikalije. Nedavno istraživanje, koje je sproveo Istraživački ekonomski servis Ministarstva Poljoprivrede SAD je pokazalo da je prosečno trošenje semena soje i kukuruza poraslo 325%, odnosno 259%, između 1995. i 2011. godine. Ovo je takođe i vremenski period u kome je površina pod GM kukuruzom i sojom porasla od 20% do više od 80-90%49
Uzevši u obzir sve ove stvari, rizik koji prati GM poljoprivredu je veći od koristi. Dok je genetička modifikacija oruđe koje nije ni naročito negativno ni pozitivno, istorija njene upotrebe ukazuje da su GM proizvodi u većini slučajeva uvedeni da se povećaju kratkoročni profiti poljoprivrednih bioteh korporacija na račun potrošača, malih farmera i životne okoline. Industrijalizovana poljoprivreda je već sama po sebi izazov za održivost, a primeri širom sveta prikazuju povećani nivo opasnosti koje dolaze od dodavanja GM organizama u sistem.
Literatura
1. Lee, J. (2013) “Charts: World’s GMO Crop Fields Could Cover the US 1.5 Times Over.” Mother Jones, San Francisco. http://www.motherjones.com/blue-marble/2013/02/gmo-farming-crops-more-popular-than-ever-world-charts
2. James, C. (2013) “ISAAA Brief 44-2012: Executive Summary.” International Service for the Acquisition of Agri-Biotech Applications. http://www.isaaa.org/resources/publications/briefs/44/executivesummary/default.asp
3. Fagan, J., Antoniou, M., Robinson, C. (2012) “GMO Myths and Truths.” Earth Open Source, London. http://earthopensource.org/files/pdfs/GMO_Myths_and_Truths/GMO_Myths_and_Truths_1.3b.pdf
4. Mission 2014:Feeding the World (2010) “Inadequate Food Distribution Systems.” Massachusetts Institute of Technology, Cambridge MA. http://12.000.scripts.mit.edu/mission2014/problems/inadequate-food-distribution-systems
5. O’Dell, L. (1997) “Agricultural Mechanization.” Oklahoma Historical Society, Oklahoma City, OK. http://digital.library.okstate.edu/encyclopedia/entries/a/ag005.html
6. Robin, M. (2008) The World According to Monsanto. The New Press, New York. p.186
7. Mingle, J. (2013) “A Dangerous Fixation.” Slate, New York. http://www.slate.com/articles/health_and_science/the_efficient_planet/2013/03/nitrogen_fixation_anniversary_modern_agriculture_needs_to_use_fertilizer.html
8. Mission 2014:Feeding the World (2010) “Ineffective/Inadequate Agricultural Practices.” Massachusetts Institute of Technology, Cambridge MA. http://12.000.scripts.mit.edu/mission2014/problems/ineffectiveinadequate-agricultural-practices
9. Muir, P. S. (2014) “Fossil Fuels and Agriculture.” Oregon State University, Corvallis OR. http://people.oregonstate.edu/~muirp/fossfuel.htm
10. Robin 91
11. Robin 203
12. Butler, Dr. J. (2006) “White Lies: The Health Consequences of Consuming Cow’s Milk.” Vegetarian and Vegan Foundations, Bristol, UK. http://www.vegetarian.org.uk/campaigns/whitelies/whiteliesreport.pdf
13. Tarver-Wahlquist, S. (2008) “GE Food: Precaution Advised.” Green America, Washington DC. http://www.greenamerica.org/livinggreen/gmofoods.cfm
14. Robin 221
15. Robin 222
16. Robin 156
17. Hankins, J. (2014) “Experts, Regulation, and Food.” Journal of Responsible Innovation, London. http://www.technologybloggers.org/science/experts-regulation-and-food/
18. Food & Water Watch, (2010) “Food and Agriculture Biotechnology Industry Spends More Than Half a Billion Dollars to Influence Congress.” Food & Water Watch, Washington DC. http://www.foodandwaterwatch.org/briefs/food-and-agriculture-biotechnology-industry-influence/
19. , J. (2009) “Patent Law: How Patents Grew Over Time to Include Living Organisms.” Potter Productions, Beaverton, OR. http://cookingupastory.com/patent-law-how-patents-grew-over-time-to-include-living-organisms
20. Robin 206
21. Miller ibid
22. Richardson, Jill. (2012) “How Corporations like Monsanto have Hijacked Higher Education” AlterNet, 11 May 2012. http://www.alternet.org/story/155375/how_corporations_like_monsanto_have_hijacked_higher_education
29. ProForest (2010) “Soy Production in South America: Key Issues and Challenges.” ProForest, Oxford, UK. http://www.proforest.net/objects/news-objects/soy-production-in-south-america-key-issues-and-challenges
30. Robin 258
31. Robin 260
32. Lence, S.H. (2010) “The Agriculture Sector in Argentina: Major Trends and Recent Developments.” The Shifting Patterns of Agricultural Production Worldwide, The Midwest Agribusiness Trade Research and Information Center, Ames, IA. http://www.card.iastate.edu/books/shifting_patterns/pdfs/chapter14.pdf
33. Gateway To South America (2013) “Soya Agribusiness and Land Consolidation in South America has Increased Under Left Wing Governments.” Gateway to South America, Buenos Aires. http://www.gatewaytosouthamerica-newsblog.com/brazil/brazil-farms/soya-agribusiness-and-land-consolidation-in-south-america-has-increased-under-left-wing-goverments/
34. Associated Press (2013) “Paraguay’s Incoming leader to Expand milk Handouts to Fight Child Malnutrition and Poverty.” Associated Press, 22 May 2013. http://www.foxnews.com/world/2013/05/22/paraguay-incoming-leaders-to-expand-milk-handouts-to-fight-child-malnutrition/
35. Hobbs, J. (2012) “Paraguay’s Destructive Soy Boom.” New York Times, 2 July 2012. http://www.nytimes.com/2012/07/03/opinion/paraguays-destructive-soy-boom.html
36. Robin 264
37. Duggan, M.T. (2012) “Outlook and Update on Phosphate Fertilizer Use in South America with Emphasis on Brazil and Argentina.” Fertilizer Latino-Americano Conference 2012, Buenos Aires. http://www.slideshare.net/martintorresduggan/phosphate-fertilizer-use-in-brasil-and-argentina-fertilizer-latinoamericano-confernce-2012
38. Warren. M., Pisarenko, N. (2013) “As Argentina’s Pesticide Use Increases, Many Worry About Growing Health Problems.” Associated Press, 20 October 2013. http://www.huffingtonpost.com/2013/10/20/argentina-pesticides-health-problems_n_4131825.html
39. Robin 295
40. Robin 298
41. Plewis, I. (2014) “Indian Farmer Suicides: Is GM Cotton to Blame?” Significance, Vol. 11, February 2014. http://onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1111/j.1740-9713.2014.00719.x/pdf
42. Stieber, Z. (2013) “GMOs, A Global Debate: South Africa, top GMO-Producer in Africa.” Epoch Times, 19 October 2013. http://www.theepoch¬times.com/n3/323635-gmos-a-global-debate-south-africa-top-gmo-producer-in-africa/
43. DeMoss, J. (2005) “Bioengineering and the Fate of Africa: The Economics of GMOs” University of Michigan, Ann Arbor MI. http://sitemaker.umich.edu/africa.gmo/economic_issues
44. Bremner, J. (2012) “Population and Food Security: Africa’s Challenge.” Population Reference Bureau, Washington DC. http://www.prb.org/Publications/Reports/2012/population-food-security-africa-part1.aspx
45. Gurian-Sherman, D. (2009) “Failure to Yield: Evaluating the Performance of Genetically Engineered Crops.” Union of Concerned Scientists, Cambridge MA. http://www.ucsusa.org/assets/documents/food_and_agriculture/ failure-to-yield.pdf
46. Inadequate Food Distribution Systems ibid.
47. Lozanova, S. (2014) “Food Companies Rally to Protect Bees, While Pesticide Giants Dispute the Evidence.” Triple Pundit, San Francisco. http://www.triplepundit.com/2014/06/battle-bees-food-giants-support-preservation-pesticide-companies-push-back/
48. Stieber ibid.
49. Roseboro, K. (2013) “The GMO Seed Cartel.” The Organic & Non-GMO Report¸ February 2013. http://www.non-gmoreport.com/articles/february2013/the-gmo-seed-cartel.php#sthash.cyEv0iLo.dpuf
Prevod: Bogdan Cekić Izvor: Portfolio 21 Foto: Elena Zhukova
Komentara: 0