Centar za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR), Nataša Đereg
Izlaganje, Dom Narodne Skupštine, 13. novembar 2012. godine 

Poštovani,

Javnost u Srbiji treba da zna da se kako u svetu generalno, tako i u Evropi, jako malo zaista
zna o uticajima GMO po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Ne procenjuju se dugoročni efekti
GM organizama, i do sada nisu vršene procene GM organizama koji ispuštaju toksine slične
pesticidima.

Takozvana procena rizika GMO je uvedena u regulatorni sistem EU, koja kroz svoju posebnu
proceduru i formirano nadležno telo- zvano EFSA- vrši ocenjivanje rizika svakog
pojedinačnog slučaja GM organizma ili proizvoda koji se želi plasirati na njeno tržiste. Rad
ovog tela je problematičan i doveden u pitanje od strane ministara životne sredine zemalja
EU.

Nedavna studija francuskih istraživača vođenih naučnikom SERALINIJEM, publikovana u
naučnom časopisu „Food and Chemical Toxicology“ pokazala je značajna povećanja bolesti
raka i smrti kod pacova koji su hranjeni GM kukuruzom (NK603 od Monsanta), dovodeći u
pitanje ocenjivanje rizika od GMO u Evropi.

Po evropskim zakonima o GM organizmima, državama je dozvoljeno da zabrane GM useve
na osnovu zdravstvenih i ekoloških uticaja. Pravila Svetske trgovinske organizacije kažu pak
da svaka država treba da obezbedi naučno zasnovanu argumentaciju koja bi “dokazala” štetne
efekte GMO po životnu sredinu i zdravlje ljudi; što je potpuni apsurd jer su uprave
multinacioalne GM korporacije u posedu svih istraživanja i informacija o GM organizmima, i
jer ne postoje nezavisna istraživanja koja dokazuju da su GM biljke i proizvodi bezbedni za
upotrebu. Ne postoje „pravila“ u Svetskoj trgovinskoj organizaciji koja se tiču biotehnologije,
tj. genetički modifikovanih organizama. Ukoliko se zatraže ta pravila od same Svetske
trgovinske organizacije u ime države Srbije, oni će zasigurno odgovoriti da takvih pravila
nema. Pravila Svetske trgovinske organizacije koja se mogu primeniti kod genetički
modifikovanih organizama su zapravo tzv. SPS i TBT sporazumi Svetske trgovinske
organizacije koji se tiču mera za bezbednost hrane u međunarodnom prometu.

Svetska trgovinska organizacija može samo da koristi argument da se ne primenjuju njeni
standardi kada je u pitanju procedura procene rizika.

Građani Srbije i Evrope, koji su se većinom izjasnili da ne žele GMO, treba da imaju pravo na
poverenje u institucije koje će da primene visoke standarde pre nego se rizična i opasna hrana
po ljude ili po stoku ne odobri. Takođe imaju pravo na obavezno obeležavanje GMO i pravo
da znaju više o tome kako se procenjuju dugoročni uticaji GMO pre nego što se takav
organizam pusti u prirodu.

• Da li Srbija ima takve institucije? 
• Da li su oni koji su ilegalno gajili GM soju bili kažnjeni kako propisuje Zakon? 
• Da li naše laboratorije mogu ispratiti šta nam od transgena ulazi u zemlju, i pratiti trag GMO od njive do trpeze? 
• Koja visina kazne treba da se propiše protiv onog ko namerno ilegalno gaji GMO u Srbiji? 

Srbija je mala država, koja ima pravo da odredi u kom smeru želi da se kreće njena
poljoprivreda, i ima sva prava da napiše zakon o genetički modifikovanim organizmima
kakav želi, čak i da zabrani njihovo komercijalno gajenje, a sve bazirano na principu
obazrivosti i u skladu sa naukom. Niti američka administracija niti Svetska trgovinska
organizacija imaju pravo da odlučuju koji naučni pristup je prihvatljiv a koji je neprihvatljiv u
ime Srbije.

Rizik od nekontrolisanog širenja transgenih organizama u divlje vrste ili lokalne varijetete iste
vrste zavisi od lokalne flore i lokalnog sistema poljoprivrede i nabavke semena.
Što je država bogatija u biološkom diverzitetu, to je komplikovanija procena rizika i mogući
degradirajuci efekti tzv. slučajnih "ispuštanja" veći.

Srbija je drugi centar biološke raznovrsnosti poljoprivrednih kultura kao što su kukuruz, soja,
pšenica i suncokret i značajan centar za oplemenjivanje i stvaranje hibridnog semena.
Mogućnost kontaminacije sa GMO-om lokalnih sorti kukuruza i soje je značajna pretnja za
državnu biološku raznovrsnost, kulturne korene i bezbednost hrane uopste.

Srbija je ratifikovala Kartagena Protokol o Biosigurnosti Konvencije o Biološkoj
Raznovrsnosti 2006 godine, koji želi da zaštiti biološku raznovrsnost od potencijalnih rizika
od strane živih modifikovanih organizama (LMO); ali nije ništa učinila da omogući njegovu
stvarnu implementaciju.

U samoj Evropskoj Uniji postoje države kao što su Austrija i Mađarska koje su takođe
eksplicitno zabranile gajenje GM biljaka, i koje su uprkos pokušajima same Evropske
komisije (koja je opet pod pritiskom GM lobija) glasovima EU ministara uspele zadržati to
svoje pravo da kazu “NE” GM biljkama. U Švajcarskoj su građani na referendumu izglasali
petogodišnji moratorijum za GMO.

Srbija isto tako treba da bude mudra i da sačuva svoje genetičke resurse, biodiverzitet i
zdravlje ljudi. Interes Srbije treba da je pre svega u razvoju konvencionalne i organske
ratarske proizvodnje bez GMO, razvoju semenske proizvodnje bez GMO, kao i očuvanju
starih sorti voća i povrća. Sve ovo ne može da paralelno egzistira sa GMO.

Na kraju, da dodam da je potpuno neprihvatljivo da Evropska banka za obnovu i razvoj
razmatra odobrenje kredita od 40 miliona USD kompaniji Monsanto radi preuzimanja rizika u
koji bi ušla ova kompanija ako bi sklopila ugovore sa srpskim seljacima, između ostalih. U
Srbiji je gajenje transgena zabranjeno i nadamo se da će EBRD neko to i da poruči iz naše
Vlade.


Foto: subotica.info