Jedna od najvažnijih osnova ishrane je seme. Posebno su za male poljoprivrednike pristup, uzgoj i znanje o različitim biljnim sortama i vrstama veoma bitni, zapravo od suštinskog su značaja. Sa druge strane industrijski sistem semena podržava jednovrsnost (jednolikost) i zavisnost. U nastavku sledi intervju sa Stig Tancmanom (Stig Tanzmann), naučnikom koji je studirao poljoprivredu i obučenim poljoprivrednikom.

Stig Tancman je poljoprivrednik i naučnik iz oblasti poljoprivrede.

Često spominjan aspekt u vezi sa bezbednošću ishrane je pored pristupa vodi i zemlji, takođe i pristup semenu. Koje osobine mora seme da ima, da bi se obezbedila ishrana mnogih ljudi na globalnom jugu?

Kada govorimo o pitanjima vezanim za svetsku ishranu i kada govorimo posebno o pristupu semena najsiromašnijima ili malim poljoprivrednicima, onda seme mora mnogo doprineti. Ovde je reč o gazdinstvima od pola do dvadeset hektara i posebno ova mala gazdinstva moraju biti u stanju da se snabdevaju. To znači da je njima potreban diverzitet, to jest potrebna im je raznovrsnost u polju. zahvaljujući tome mogu tokom cele godine nešto da beru i da skladište. To konkretno znači da su potrebne različite vrste i sorte sa različitim rokom sejanja i raznovrsnost namirnica koje mogu obezbediti sve hranljive materije, kako se ne bi skliznulo u neuhranjenost.

Ove različite sorte i vrste zatim moraju takođe da funkcionišu zajedno na jednoj veoma ograničenoj površini. Dakle, međusobno prilagođavanje. Zbog toga se ovi mali poljoprivrednici ne bave samo jednom biljkom, već sa više njih. Možda im je potrebno 20, 30, 40 različitih vrsti i od njih još mnogo različitih sorti. Jedino tako imaju mogućnost da reaguju i da se prilagode na lokalne uslove i promene, poput suvoće, prevelike vlage, hladnoće itd. Zbog toga je neograničeni pristup semenu veoma važan. Ne radi samo o jednostavnoj primeni onoga što vam je neki uzgajivač biljaka ili neki koncern stavio na raspolaganje. Potrebno je mnogo više nego što oni mogu da pruže, odnosno više nego što nam oni stavljaju na raspolaganje.

Ako poljoprivrednici svoje seme ne kupuju od koncerna, kako onda da dođu do semena? Koje vrste pristupa postoje?

U mnogim zemljama globalnog juga je uspostavljen slab obrazovani i zdravstveni sistema. Pohađanje škole i zdravstvena zaštita se plaća. Ovo, ionako veliko finansijsko opterećenje, znači da je veoma bitno trošiti što manje novca za poljoprivredna osnovna sredstva i semena. Zbog toga su sopstvene banke semena ekstremno važne za poljoprivrednike. Ova vrsta pristupa čuvanje sopstvenih semena omogućava neposredan i besplatan pristup koji je naročito relevantan ukoliko setva nije dobro funkcionisala.

Sledeći veoma važan pristup je razmena. Razmenom semena povećava se genetska raznolikost i adaptacija u sopstvenom semenu. Time se sprečava i degeneracija koja bi dovela, na primer, do povećane osetljivosti biljaka na bolesti i štetne insekte. Za razmenu je veoma bitno da postoji ustanova gde bi ljudi mogli da se sastaju.

U nekim slučajevima ovaj pristup uspeva zahvaljujući državnim bankama semena koje pripremaju semena ili se jednostavno kupi hrana i deo koji ima sposobnost razmnožavanja se ponovo poseje. Mi vidimo da je pristup veoma multidimenzionalan i da mora tako da ostane. Nažalost, ovi pristupi se sve više ograničavaju.

To je veoma drugačiji sistem od onog od onoga što poznajemo u Nemačkoj ili?

Veliki broj ljudi na globalnom severu ne mogu da zamisle ove sisteme semena, oni pre svega prepoznaju ekonomsku stranu. Velika većina poljoprivrednika ovde više ne uzgaja. Oni maksimalno razmnožavaju, reprodukuju seme, ali to da oni stvarno čuvaju svoje seme i da uzgajaju mnogo različitih useva, javlja se u izuzetno malom broju. Takođe i finansijski pritisak na globalnom jugu i potreba za štednjom za mnoge nisu opipljivi.

Na globalnom jugu je apsolutno ključno da sa smanjenim i slabim finansijskim resursima biljke budu otporne na bolesti i štetne insekte. Sve mora da funkcioniše bez pesticida i na kraju bez hemijsko-sintetičkih sredstava za đubrenje. Ukoliko ste ovladali dobrim tehnikama i usvojili znanje i ako ste bliski sa prirodom, želite da radite sa njom, ovo može dobro da funkcioniše. Nažalost, postoji veoma malo podrške za održavanje i poboljšanje ovih poljoprivrednih sistema.

Jedan veoma drugačiji pristup od rada sa prirodom jeste genetički inženjering (GI). Međutim, još od početka tehnologije zagovorenici GI nazivaju sredstvom za smanjenje gladi i siromaštva. Možeš li nam reći, kako je GI doprineo poboljšanju svetske ishrane?

Sa naše tačke gledišta i iz našeg iskustva genetički inženjering nije ništa doprineo. Na kraju krajeva, GI ne rešava probleme, već je razvijao redukcionistički poljoprivredni sistem, a razvija i dalje. To je jednostavan sistem iz kojeg se što više mase ploda može izvući sa polja, što je lakše moguće. Uzgaja se samo jedan usev, tj. poljoprivredna kultura i svi štetni insekti i korovi upotrebom pesticida treba da budu eliminisani. Trenutno je ponovo aktuelna diskusija o zlatnom pirinču, koji treba da nadoknadi deficit vitamina A. Ali, takav nedostatak nastaje samo kada se uzgaja premalo useva i samim tim sopstvena ishrana postaje krajnje neujednačena.

Budući da GI ima za cilj da nadoknadi pogrešne sisteme uzgoja, ovo uopšte ne zadovoljava potrebe malih poljoprivrednika. Od jednog intenzivno i različito obrađenog hektara poljoprivrednici dobijaju sve više prinosa i pre svega više hranljivih materija u odnosu na hektar na kojem se nalazi samo kukuruz. Istovremeno će izrazito manje biti uložena energija na zemljištu jer neće biti potrebe za sredstvima za đubrenje i za pesticidima, koji su potrebni kukuruzu. Kada se uzgaja 30, 40 različitih useva, takođe i mnogo zelenog povrća koji sadrži puno vitamina A, onda GI nije ni potreban. Pesticide nećemo primenjivati na raznovrsnom polju jer bi se time uništilo puno korisnih stvari u zemljištu i u okolini.

Agroekološki gledano, više je reč o promovisanju korisnih organizama. To zahteva znanje i mora se nekako drugačije promovisati, ali i ovako može da funkcioniše. Mnogo je ljudi koji već to rade i čine to bez ikakve podrške. To je ono što je impresivno i moramo uvek i iznova da budemo svesni toga.

Umesto toga, postoji li negativan razvoj kada je reč o bezbednosti hrane, koji je primenom genetički modifikovanih biljaka još više pojačan?

Da, kada se radi o svetskoj hrani tu se bavimo problemom distribucije, a te genetički modifikovane (GM) biljke su deo tog problema. One se uzgajaju na poljima koja su oduzeta drugim ljudima. Često im ostaje premalo zemlje da bi izdržavali sebe, svoje porodice i komšiluk. Umesto toga na 10.000 hektara raste GM soja ili kukuruz jer upravo te biljke rastu u velikoj razmeri i dobro funkcionišu sa puno inputa. Žetva se onda završava u biodizelu, u krmnom bilju ili u nekim drugim agrarno-industrijskim proizvodima koji se ne koriste direktno u ljudskoj ishrani. Dakle, ove GM biljke uzimaju površine koje nisu potrebne, da bi se obezbedila svetska sigurnost hrane. Onda, kao rezultat toga, ljudi moraju da kupuju hranu, umesto da sami uzgajaju, bez imanja stalnog posla i prihoda.

ARHIVA PPNS EVROPSKI SUD PRAVDE, 25. 7. 2018: ОRGANIZMI STVORENI NGT POTPADAJU POD DIREKTIVU O GMO


Jasno je da su te GM biljke koje danas rastu na poljima: soja, kukuruz, repica i pamuk. Upravo se diskutuje o novim vrstama genetičkog inženjeringa kao što su CRISPR-Cas, Zinc Finger i drugi, čiji je zadatak da izmene nove biljne sorte i vrste, ali takođe i da stvore nove osobine, što nije bilo toliko moguće sa prethodnim tehnikama. Da li u ovim tehnikama postoji potencijal koji nečim može da doprinese svetskoj ishrani?

Sa mog stanovišta, CRISPR-Cas i ostali se bave često potpuno odvojenim tehničkim razvojem koji ima veoma malo dodirnih tačaka sa stvarnošću. Mnogo je nerealnih planova postavljeno i moramo iznova da se zapitamo: šta je ovde vešt marketing ili propaganda da bi se jedan proizvod, jedna tehnika uvela i sprovela i koji je stvaran podatak o tome šta se dešava.

Ako pogledamo šta je u planu, videćemo da su to biljke otporne na herbicide kao i biljke koje sadrže nekakvu hranljivu materiju koju bismo potpuno lako mogli da proizvedemo u prirodi, ukoliko bismo proizvodili na način koji je raznovrsniji i pogodniji za ekologiju. Zbog toga ne vidim potrebu za primenu takve tehnologije rizika. Na primeru prvog genetičkog inženjeringa smo naučili da se radi o jednoj tehnologiji rizika: seme je kontaminirano, divlje biljke su kontaminirane, dolazi do povećane upotrebe pesticida. Sve ove biljke su dizajnirane za upotrebu hemijsko-sintetičkih sredstava za đubrenje koji su veoma štetni za klimu.

Mi smatramo da pristupi koji obećavaju rešenja počinju tamo gde ljudi žive i kako ljudi žive. Ipak, moramo postaviti više pitanja:

• Gde je zapravo problem koji sada želim da rešim?
• Da li su mi za to rešenje potrebne ove nove tehnike iz laboratorije ili postoje praktična rešenja u primeni?
• Postoje li već načini ili prakse koje trenutno funkcionišu, ali nemaju ili jedva da imaju istraživačku podršku ili naučno praćenje koje bi dalje moglo da ih poboljša ili proširi?

Na primer: savetnici na nedeljnim pijacama čiji je zadatak da testiraju seme ili tehničari koji mogu da informišu o odgovarajućim plodoredima ili mešavinama semena. Poljoprivrednicima nisu potrebne u potpunosti homogene biljke, već oni žele raznovrsnost iz koje mogu da odaberu odgovarajuće biljke za njihovo dalje uzgajanje, za njihovu lokaciju.

Čini se da postoji velika neusklađenost između onoga što je potrebno i onoga što se istražuje. Kakva je situacija na globalnom jugu, da li je fokus istraživačkih preduzeća i preduzeća koja se bave proizvodnjom semena drugačiji?

Državni prihodi na globalnom jugu su ekstremno niski. Često je novac namenjen za poljoprivredu loše podeljen i veliki deo se izdvaja za subvencije za industrijsko seme, sintetička sredstva za đubrenje i pesticide. Takva situacija stabilizuje konvencionalni i komercijalni sistem semena i održava ga, umesto da podrži ljude da mogu da postanu nezavisni od njega. Mnogi državni službenici i političari se oslanjaju na iste sisteme kao ovde na severu jer su oni učili o ovom kolonijalnom nasleđu na univerzitetima ili su ga izučavali na globalnom severu. Raznolikost pristupa u radovima sa semenom je bila masovno branjena vekovima, uključujući i globalni jug. Mnoga preduzeća koja se bave proizvodnjom semena i komercijalni uzgajivači se takođe zalažu za genetički inženjering ili za hibridno seme, a razlog je osvajanje tržišta. Oni žele da budu uspešni kao i Bajer (nekada Monsanto), Sindženta, KWS, veruju u svoj poslovni model i to da mogu da prodaju nešto dobro. Kada govorimo o jedinstvenim homogenim sortama za uzgajanje, one takođe dobro funkcionišu na različitim površinama i sa dovoljno inputa. To ne mogu da poreknem, ali je potrebno pronaći balans između sistema. Nažalost, sada je tako da je znanje o diverzitetu i malim poljoprivrednim preduzećima potisnuto i to je ono što je fatalno.

ARHIVA PPNS LOBIRANJE U EVROPSKOJ UNIJI: KOMISIJA EU KRŠI OBEĆANJE; MONSANTO (BAJER) TAJNO FINANSIRAO STUDIJE O GLIFOSATU


Potrebno je znatno više razmene i procene vrednosti između sistema, van genetičkog inženjeringa. Zvaničnim uzgajivačima semena je potreban pristup poljoprivrednim resursima, njihovim vrstama i varijantama, i malim poljoprivrednicima je potreban pristup optimalnim sortama zvaničnog uzgoja koji dalje može da se iskoristi i da odgovara sklonostima. To je jedno uzajamno delovanje i trebalo bi ga znatno poboljšati u korist poljoprivrednih gazdinstava uopšteno i onih koji proizvode semena.

Svetska ishrana se nalazi pred velikim izazovima - klimatske promene, pandemija korona virusa, rat u Ukrajini... Šta bi trebalo da budu logični poljoprivredni pristupi kako bi se prevazišla ova kriza?

Sa našeg stanovišta, potrebna je okrenuti se ka agroekologiji i sličnim pristupima zasnovanim na temeljima organske poljoprivrede. Na svim nivoima je potrebno više raznovrsnosti. Reč je o pitanju kako da učinimo poljoprivredu otpornom. Uključivanje poljoprivrednih šumskih sistema nudi pristupe – u ovom slučaju se radi o tome kako u poljoprivredu integrisati drveće, žive ograde i grmlje. One prave senku zemljištu i samim tim poboljšavaju mikroklimu. Svojim korenjima dovode vodu i hranljive materije iz dubokih slojeva tla i pospešuju biodiverzitet iznad i ispod zemlje.

Još jedan važan aspekt je masa korena biljaka koja u slučaju poplava stabilizuje tlo. Sve više slušamo o ogromnoj suši u različitim regijama, ali će stvarno biti dramatično kada na ova potpuno suva tla pokušamo nešto da posejemo, a padne kiša i sve spere. Gde god je moguće, potrebni su zemljišni pokrivač, solidni hidrološki ciklusi i znanje o različitim biljkama. Postoje drveća koja ekstremno duboko puštaju korenje i u svojim korenskim kuglama skladište velike količine vode. Radi se o tome da je potrebno razumeti ovaj diverzitet i funkcionalnost i smisleno ga uvesti u poljoprivredu. To je svakako jedan izazov, ali ljudi na globalnom jugu i mnogi poljoprivrednici pokazuju kako to funkcioniše, a funkcioniše već godinama.

Šta je potrebno za konkretne političke i društvene pristupe i promene, kako bi se ovi sistemi podržali i promovisali?

Sve što je potrebno su finansijski resursi. U Africi već postoji obaveza da 10% od državnog budžeta mora da ide u poljoprivredu. Ali je važno za šta se taj novac troši. U Nemačkoj postoji dobro razvijena poljoprivredna savetodavna služba i to je veoma pozitivno ocenjeno. Ona ne sledi uvek smislene pristupe, ali postoje i takvi.

Bilo bi veoma dobro pozdravljeno da se svet u budućnosti ne fokusira na masu i optimizaciju korišćenja azota, već pre svega na promovisanje agroekologije. Čak nam je i na globalnom jugu potrebno sveobuhvatno agroekološko poljoprivredno savetovanje koje se zasniva na zajedničkoj razmeni i participaciji, gde se poljoprivrednici i poljoprivredni savetnici, ali i naučnici sastaju na jednakoj osnovi. Za to su potrebni novac i druge infrastrukture.

Jedno od najvažnijih pitanja jeste: kako solidno može da funkcioniše transport između preduzeća, pijace i drugih mesta. To je jedan od najvećih problema, koje se pogoršalo usled posledica pandemije i rata u Ukrajini. Gorivo je u mnogim državama postalo toliko skupo, da viškovi čak ne mogu ni da se dovedu na tržište jer uopšte ne postoji nefosilna mogućnost transporta.

Stvarno jedna višeslojna i kompleksna problematika.

Da, veoma kompleksna. To je takođe jedna važna kritika jednovrsnoj primeni genetičkog inženjeringa koji ima za cilj samo jednu, eventualno dve ili tri promene, a radi se o sistemu gde imamo više problema, gde mnogo toga mora da se promeni. Ali nažalost, upravo vidimo suprotno. Sada počinjemo da se oslanjamo na potpuno pogrešne narative industrije azotnog đubriva koje se samo zato što je proizvedeno od navodno zelenog vodonika, smatra klimatski neutralnim. Ne postoji klimatski neutralno hemijski-sintetičko đubrivo! Trebalo bi konačno promovisati sisteme koji su održivi, koji dopiru do najsiromašnijih, koji se istovremeno tiču svih pitanja kao što su: klimatske promene, kriza biodiverziteta, energetska kriza, nedostatak ishrane i sociokulturna poređenja. Ali sada se ponovo oslanjamo na meru kojom možemo brzo da privučemo mnogo pažnje, okreću se veliki točkovi sa mnogo novca, ali okreću se sami, bez ljudi.

Tržište genetički modifikovanih semena je izuzetno koncentrisano, njime dominira vrlo malo koncerna. Poslednjih godina je došlo do daljih procesa koncentracije, spajanjem kompanija Kemčajn i Sindženta (Chemchina i Syngenta). Koje su posledice tog procesa?

Radi o zvaničnom tržištu semena, A ono o čemu sam govorio je tržište semena koje se uopšte ne beleži, odnosno to je neformalno tržište semena. Koncentracija moći ovih koncerna dovodi do toga da se formalno tržište sve više proširuje, a istovremeno se ograničava poljoprivredni sistem semena. Sva moć je koncentrisana na koncerne koji više nemaju genetske resurse ili razumevanje da se proizvede nešto smisleno za sve alternativne sisteme. To je veoma opasno.

Upravo se suočavamo sa novom velikom blokovskom konfrontacijom, u geopolitičkom smislu. To se takođe odražava i na poljoprivredu: sa jedne strane se nalazi kapitalistički sistem semena sa kompanijama Bajer (vlasnik Monsanta), BASF i ostalima koji hoće da proguraju sistem zelene revolucije plus sistem genetičkog inženjeringa, kako bi na taj način zaradili novac.

ARHIVA PPNS DA LI JE EVROPSKA UNIJA IZABRALA DA PRATI AMERIKU NA POLJU GMO (NGT)?


Međutim ono što mnogi zaboravljaju jeste to da su kineski i ruski poljoprivredni sistemi ekstremno industrijalizovani i da iste ciljeve žele da ostvare istim sredstvima. Jedan kineski koncern je iz strateških razloga kupio kompaniju Sindženta. Tako se sve više guše gladni, kompanije koje funkcionišu agroekološki ili oni koji žele nešto drugo, koji se zalažu za veću održivost, za društveno ekološku transformacije - između dva geopolitička bloka koja se ipak zalažu za isti agrarni sistem.

Mislim da ova situacija nije još uvek dovoljno razumljiva. Trenutno se nalazimo u jednom neverovatno nezgodnom i konfrontirajućem položaju, ako hoćemo drugačiju ili održivu poljoprivredu.

Intervju vodila Judith Düesberg
Foto: Pixabay Ybernardi
Prevod: Ana Mijailović i Aleksandra Mijailović
Obrada: Prviprvinaskali.com
Izvor: Gen Ethisches Netzwerk

IZ ARHIVE PPNS INOVACIJE U PREHRAMBENOM SISTEMU: POLJOPRIVREDA KAO SEKTOR GLOBALNE INDUSTRIJSKE EKONOMIJE; GMO; ORGANSKA PROIZVODNJA - PROF. DR TATJANA BRANKOV

PREPORUKA PPNS