GENETSKI MODIFIKOVANA HRANA - ZAŠTITA POTROŠAČA I PROPISI O TRGOVINI
Tatjana Marinković1, Ph.D.; Kristina Vojvodić2, M.Sc.; Dragan Marinković3, Ph.D.
1 Visoka zdravstveno-sanitarna škola strukovnih studija VISAN, Beograd, Srbija 2 Visoka zdravstveno-sanitarna škola strukovnih studija VISAN, Beograd, Srbija 3 Univerzitet u Beogradu – Facultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Beograd, Srbija
Sažetak: Tehnologija genetičkog inženjerstva predstavlja moćno sredstvo u biotehnologiji koje je otvorilo novu modernu eru genetske modifikacije živih organizama koja bi se mogla koristiti u proizvodnji hrane i uvođenje hrane koja sadrži genetski modifikovane organizme u tržišno polarizovanom ljudskom društvu. Od ranog početka, proizvodnja i trgovina genetski modifikovanom hranom praćena je sa mnogo etičkih, bezbednosnih i zakonskih kontroverzi. Stavovi javnosti prema genetski modifikovanoj hrani su uglavnom posledica informacija koje postavljaju različite društvene, političke, ekonomske ili verske grupe. S druge strane, javni stav diktira trgovinske propise i mere predostrožnosti. U ovom radu diskutuje se zaštita potrošača i trgovinska regulativa genetski modifikovane hrane u savremenom dobu masovne globalizacije s posebnim značajem na potencijalnom uticaju na srpsku poljoprivredu i društvo na globalnom nivou.
Epoha genetske modifikacije organizama u cilju stvaranja živih organizama sa željenim osobinama počinje 1970-ih kada je uvedena tehnologija rekombinantne DNK. Genetska modifikacija se prvi put primenjuje na jednostavne prokariotske organizme kao što su bakterije i nekoliko godina kasnije u biljkama i životinjama. Tehnologija rekombinantne DNK ili molekularno kloniranje ili genetski inženjering predstavlja grupu tehnika koje omogućavaju umetanje sekvenci DNK (tj. gena nekog specifičnog organizma) u druge samo-replicirane DNK, tzv. vektore kloniranja [1]. Unošenje vektora kloniranja u određenu ćeliju dovodi do stvaranja hibridne ćelije koja se lako umnožava.
Svaka nova umnožena ćelija predstavlja klon sa istim hibridnim molekulom DNK koji potiču iz dva različita organizma. Pojam GMO (genetski modifikovani organizam) predstavlja bilo koji živi organizam sa genetskim materijalom koji se menja korišćenjem tehnike genetskog inženjerstva. U početku je pokazano da je moguće izvesti gene jednog prokariotskog bakterijskog organizma u različitim bakterijama. Kasnije je pokazano da je moguće koristiti tehnike rekombinantnog inženjeringa da eksprimiraju čak i eukariotske gene u prokariotskim organizmima, kao što su bakterije.
Zajednička primarna struktura DNK u svim živim organizmima omogućila je ekspresiju gena ili DNK bilo kojeg organizma u bilo kom drugom organizmu. U cilju ekspresije gena iz eukariotskog organizma u bakterijskom prokariotskom organizmu treba koristiti odgovarajuću regulatornu sekvencu. To znači da se hibridna DNK sekvenca treba regulisati bakterijskim promoterom kako bi se eksprimirala u bakterijskoj ćeliji [2]. Bakterije su organizmi sa visokom stopom proliferacije što znači da se u veoma kratkom periodu može dobiti veliki broj eksprimiranih gena. Osim toga, bakterije žive u lako dostupnom i jeftinom medijumu i mogu se kultivisati u reaktorima. Zbog toga bi bakterije mogle da se koriste kao jeftini izvor proteina koji imaju primenu u medicini, farmaciji, nauci ili proizvodnji hrane.
Konvencionalno kultivisane biljke danas su dovedene u stanje da njihov opstanak u potpunosti zavisi od čoveka, posebno u smislu potrebnog dodavanja đubriva i sredstava za zaštitu bilja. Prevazilaženje vrsne specifičnosti između različitih tipova tehnikom rekombinantne DNK, omogućilo je stvaranje biljaka sa kombinovanim osobinama različitih biljnih vrsta, pa čak i proizvodnjom biljaka s karakteristikama izvedenim iz genoma životinja. Takva naučna i tehnološka dostignuća dramatično su transformisala viziju i strategiju proizvodnje hrane i zaštite bilja.
Genetski modifikovana hrana (GM hrana) je hrana koja se proizvodi od organizama (biljki i životinja), kojima je menjana DNK koristeći metode genetskog inženjeringa. Glavni zahtev za uspešnu genetsku modifikaciju biljaka je da se transformisane ćelije mogu razviti u potpunu plodnu biljku. Verovatno najpopularniji proizvodi biotehnoloških kompanija za poljoprivredne proizvođače su genetski modifikovane biljke otporne na herbicide.
Danas je očigledno da su ogromne kompanije za proizvodnju hrane, zasnovane na konvencionalnim poljoprivrednim metodama i odgovarajućim tehnologijama kao što su đubriva, pesticidi, hormoni itd. нajveći protivnici genetski modifikovane hrane. Sa druge strane, kompanije koje su uspostavile komercijalnu tehnologiju za proizvodnju genetski modifikovane hrane su i njeni najveći zagovornici. Zbog toga su potrošači zbunjeni. Treba li kupiti samo hranu proizvedenu na konvencionalan način saznajući da je takva vrsta hrane često tretirana hemikalijama, ili bi trebalo verovati i genetski modifikovanoj hrani koja bi jednog dana u budućnosti mogla postati "nova vrsta konvencionalne hrane". Organska hrana može biti odgovarajuća alternativa, ali treba uzeti u obzir da je trošak proizvodnje organske hrane 2-3 puta veći od konvencionalne i genetski modifikovane hrane.
Stavovi javnosti prema genetski modifikovanoj hrani ogledaju nivo poverenja potrošača u državne agencije odgovorne za sigurnost hrane. Stanovnici Sjedinjenih Država pokazuju visok stepen poverenja u sigurnosti američke Agencije za hranu i lečenje (US Food and Drug Administration). Sa druge strane, evropski potrošači tradicionalno nisu poverljivi svojim vladama i vladinim agencijama. Rezultati istraživanja koje je sproveo Pew Research Center 2003. godine pokazuju da su najmanji otpor javnosti prema GM hrani pokazuju stanovnici SAD i Kanade (55% i 63%), dok se najveći otpor javnosti javlja u Nemačkoj i Francuskoj, gde se čak 81-89% populacija protivi uvođenju genetski modifikovanih organizama u lanac hrane [3].
Studija istraživanja u Švedskoj pokazala je da su muškarci, mlađi ispitanici i oni sa višim stepenom obrazovanja bili pozitivniji prema GM hrani nego žene, stariji ispitanici i oni sa nižim nivoom obrazovanja. Većina potrošača imala je moralne i etičke sumnje u vezi sa upotrebom GM hrane i nije prihvatala argumente kao što su bolji ukus ili niža cena da ih ubede da kupe GM hranu. Međutim, benefiti kao što su prednosti za životnu sredinu ili zdravije, izgleda da povećavaju spremnost za kupovinu GM hrane [4].
Da li lokalna ekonomija i domaći dohodak utiču na individualni stav o genetski modifikovanoj hrani? Potrošači iz visoke i srednje klase zapadnih zemalja imaju mogućnost da biraju između hrane proizvedene u skladu sa principima organske proizvodnje, tradicionalne biotehnologije i upotrebe genetički modifikovanih organizama. Ipak, društva takozvanog Trećeg sveta i grupa sa nižim prihodima u većini zemalja jednostavno ne mogu platiti za takav izbor hrane.
TRGOVATI ILI NE TRGOVATI, OBELEŽITI ILI NEOBELEŽITI?
S obzirom na to da stav javnosti o genetski modifikovanoj hrani odražava kvalitet informacija koje su date potrošačima, nije čudo što kulturne, političke i ekonomske razlike između stanovništva različitih zemalja određuju njihovo regulativu oko GMO. Zbog toga zakonski propisi koje regulišu proizvodnju i obeležavanje se značajno razlikuju između SAD, zemalja EU, Azije i Trećeg sveta. Apsurdno, trgovina ne prepoznaje nacionalne granice. Shodno tome, trgovina hranom mora biti razmatrana na globalnom nivou, a time se zahtevaju i globalne regulative koje bi usaglasile suprotno tumačenje zainteresovanih strana. Glavna međunarodna institucija koja se suočava sa brojnim preprekama vezanim za prevoz genetski modifikovane hrane je Svetska trgovinska organizacija (STO).
Nacionalna zakonodavstva su očigledno različita, ali je takođe očigledno da ona nisu nepromenljiva. Iako se mnoge institucije i društvene grupe zalažu za potpunu zabranu GM hrane, od njene prve pojave na tržištu, činjenica je da je ova vrsta hrane progresivno prisutna na globalnom svetskom tržištu. Treba priznati da su mnoge zakonodavne promene nastale nakon snažnog pritiska velikih međunarodnih kompanija. Na primer, Evropska unija je 1990. zabranila proizvodnju GM semena, ipak, pod snažnim pritiskom od nekih kompanija, EU je 1998. dozvolila proizvodnju GM hrane [5].
Genetski modifikovana hrana je ušla na tržište EU pod uslovima ograničenim direktivama EU koje insistiraju na označavanju hrane koja sadrži genetski modifikovane organizme. GMO koji su legalno proizvedeni u drugim zemljama zahtevaju odvojeno odobrenje za njihovu specifičnu upotrebu u EU u skladu sa zakonodavstvom Zajednice. Ovaj zahtev je baziran na riziku da se ovlašćenja mogu dodeliti u trećim zemljama ranije nego u EU, što može dovesti do slučajeva "asinhronog ovlašćenja", gde je GMO u potpunosti odobren za komercijalnu upotrebu u hrani i hrani u zemlji izvoznici, ali ne u EU [6].
Iako se mnoge evropske države suprotstavljaju kultivaciji genetski modifikovanih organizama ili uvozu nekih genetski modifikovanih namirnica, Evropa je jedan od najvećih uvoznika GMO zrna kao stočne hrane. Podaci iz 2009. godine pokazuju da je oko 134 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta širom sveta zasađeno genetički modifikovanim biljem. Najveći deo, 64 miliona hektara genetički modifikovanih biljaka, nalazi se u Sjedinjenim Državama. Pratite ih Brazil, zatim Argentina, Indija, Kanada i Kina. Očigledno je da nakon američke najvažnije oblasti za GM oplemenjivanje su južnoameričke zemlje. Lista najčešćih genetski modifikovanih namirnica obuhvata: kukuruz, soju, tikvice, lucerku, kanolu, šećernu repu. Skoro 60% američkih građana veruje da nikada nije konzumirala ovu vrstu hrane, iako su šanse da to bude istinito gotovo 0%.
Jedno od pitanja koja se postavlja je šta je zapravo genetski modifikovana hrana. Prema EU, GMO se odnosi na biljke i životinje "u kojima je genetski materijal izmenjen na način koji se prirodno ne dešava parenjem i/ili prirodnom rekombinacijom". Svi se slažu da je genetski modifikovana hrana ona koja je proizvedena od delova genetički modifikovanih organizama. Šta je sa hranom od prirodnih domaćih biljaka i životinja koje se hrane genetski modifikovanim organizmima?
Biotehnološki pronalasci u poljoprivredi su target i fokus razvoja netarifnih trgovinskih barijera. Ova ograničenja u svetskoj trgovini, kako smatraju američka vlada i neke poljoprivredne grupe, diskriminišu GMO u suprotnosti sa pravilima međunarodne trgovine. Pored toga, američka vlada se suprotstavlja označavanju genetski modifikovane hrane argumentom da ona ugrožava princip slobodne trgovine. EU smatra da slobodna trgovina nije stvarno slobodna bez saglasnosti informisanog potrošača. Američki proizvođači genetski modifikovane hrane razumno veruju da je označavanje na pozicijama gde je javna svest razvila negativan stav, znatno smanjuje atraktivnost ove robe.
Treba napomenuti da je evropski stav o obeležavanju GM hrane ojačao kada je otkriveno da će ogromne količine jeftine genetski modifikovane hrane (koja uglavnom potiče iz SAD) preplaviti svetsko tržište, zbog čega je proizvedena hrana u EU komercijalno nekonkurentna. Očigledno je da finansijski interes Evropske unije u ovom kontekstu pogodno se prekriva interesima potrošača da imaju potpune informacije o proizvodima koje konzumiraju. Prema tome, argumenti obe strane često se ne zasnivaju samo na brigama za svoje građane, već odražavaju komercijalne interese.
Šta je sa stavom javnosti o označavanju genetski modifikovane hrane? Ankete javnog mnjenja pokazuju da evropski potrošači insistiraju na označavanju hrane koja sadrži genetski modifikovane organizme, dok s druge strane američki potrošači izjavljuju da bi želeli obeležiti genetski modifikovanu hranu, ali ne insistiraju na tome. Jasno je da je stav javnosti u EU i SAD u skladu sa vladinom politikom, što potvrđuje još jednom da javni stav zavisi od informacija koje se daju potrošačima. Prema evropskoj komisiji, sledljivost omogućava praćenje GMO i GM hrane/hrane za životinje u svim fazama lanca snabdevanja. Sledljivost takođe omogućava etiketiranje svih GMO i GM hrane/hrane za životinje. Omogućava blisko praćenje potencijalnih efekata na životnu sredinu i zdravlje. Tamo gde je potrebno, može se dozvoliti povlačenje proizvoda ako se otkrije neočekivani rizik po ljudsko zdravlje ili okolinu.
Stav Amerike o genetski modifikovanoj hrani promenjen je u isto vreme kao i evropski, iako u drugom pravcu. Američki propisi o zdravlju i zaštiti životne sredine bili su daleko strožiji od evropskog do sredine osamdesetih. U istom periodu, Evropa je bila mnogo fleksibilnija i naprednija za razvoj novih tehnologija. Danas se situacija promenila na način na koji su zakoni EU postali ograničavajući, dok se SAD više angažuju u kampanji primene savremene biotehnologije. Odobrenje Uprave za hranu i lekove (FDA) za korišćenje bilo koje vrste hrane u američkoj javnosti smatralo se pouzdanim pokazateljem sigurnosti proizvoda dugo vremena od nedavno. Danas u Sjedinjenim Državama prevladavaju stav da velike kompanije utiču na rad vladinih agencija. Ovakvo mišljenje dovelo je do pada američkog poverenja javnosti u FDA.
Vermont je 1. jula 2016. postao prva američka država koja zahteva da se svaka hrana koja sadrži genetski modifikovane sastojke označava kao takva. Nova pravila Vermonta će uticati i na druge države, kao što su Mejn i Konektikat koje imaju zakone koji zahtevaju obeležavanje GMO, ukoliko obližnja država uvede zakon o obeležavanju. Međutim, do 2018. godine Whole Foods Market će započeti obeležavanje GMO u SAD. Ovaj lanac prodavnica prehrambenih proizvoda u Velikoj Britaniji već pruža proizvode sa oznakom GMO, kako to zahteva Evropska unija. Senat SAD je 2016. godine usvojio zakon kojim bi se stvorio nacionalni standard za označavanje hrane napravljenih genetski modifikovanim organizmima (GMOs). U studiji iz 2013. godine profesori Državnog univerziteta u Arizoni Gari Marchant i Gui Cardineu identifikovali su pet pitanja koja su važna za odluku da li će se etiketirati [7]:
Bez sumnje, uticajne multinacionalne kompanije uključene u proizvodnju genetski modifikovane hrane lobiraju protiv zahteva za obeležavanje hrane. Bez obzira na to, ove kompanije su pod snažnim udarom od strane interesnih grupa koje promovišu zabranu genetski modifikovane hrane. Ime međunarodne kompanije koja se najčešće pominje u negativnom kontekstu je Monsanto [1]. Monsanto je dugo vremena bio uključen u proizvodnju semena tradicionalnim metodama i proizvodnjom pesticida. Ova kompanija je bila jedan od najvećih proizvođača semena, ali i proizvođač najprodavanijih herbicida u svetu nazvanim glifosat (roundup). Patent za roundup je istekao 2000. godine, a sa imperativom očuvanja tržišnog učešća, Monsanto je osnovao seriju genetski modifikovanih useva "roundup ready". Spisak ovih useva obuhvata soju, kukuruz, šećer i uljane repice.
Biljke roundup ready su unapređene u smislu da su otporne na glifosat, koji se onda može koristiti u visokim koncentracijama za uklanjanje korova. Negativan publicitet u Evropi koji je pokrenut oko Monsanto je, međutim, doveo do povlačenja kompanije sa tržišta Evropske unije, čak i u segmentu tradicionalno proizvedenih semena. Nedavno je jedna od najvećih kompanija u Evropi Bajer objavila plan za kupovinu Monsanto. Treba očekivati da bi ova spajanja dve najveće svetske kompanije mogle uticati na zakonodavstvo EU. Kompozitne veze u međunarodnoj politici, posebno na globalnom tržištu hrane, neprijatno otežavaju usvajanje nepristrasnog naučnog stava o upotrebnoj vrednosti i rizicima hrane dobijenih korišćenjem tehnika genetske modifikacije organizama.
SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA I GM HRANA
Svetska trgovinska organizacija (World Trade Organization, WTO), sa sedištem u Ženevi, Švajcarska, osnovni je međunarodni stožer pravosuđa i upravljanja trgovinskim ugovorima. STO je nadzirala sklapanje trgovinskih ugovore koje je pregovarala, potpisala i ratifikovala većina svetskih zemalja koje vode međunarodnu trgovinu. Do danas Srbija nije članica STO, ali je značajan prvi i glavni preduslov za pridruživanje ovoj instituciji da dozvoli značajnu prodaju i prodaju genetski modifikovane hrane [8]. Sporazumi postignuti pod STO pomažu proizvođačima proizvoda i usluga, izvoznicima i uvoznicima u poslovanju. Ovi sporazumi sadrže klauzule koje štite države potpisnice od ekoloških i zdravstvenih rizika.
Neki članovi Evropske zajednice bili su uspešni u korišćenju pojedinih mera za blokiranje genetski modifikovanih namirnica. U 2003. godini SAD, Kanada, Argentina i neke druge zemlje su se žalile STO protiv Evropske unije. Žalbe su uključivale optužbe da su zemlje EU uvele de facto moratorijum na uvoz bilo kojeg genetski modifikovanog "proizvoda". Tokom 2006. godine sud STO je utvrdio da su zemlje članice EU više puta prekršile odredbe Sporazuma o sanitarnim i fitosanitarnim merama (SPS Agreement). Prema sudu STO, nijedan od "propisa o biološkoj sigurnosti", koji se zalažu za zaštitu evropskih građana od "potencijalno štetnih" genetski modifikovanih poljoprivrednih proizvoda, ne ispunjava ove zahteve.
Sud STO je presudio da su države članice EU prekršile svoje ugovore kada su blokirale sledeći 21 proizvod: uljane repice Falcon, uljane repice MS8/RF3, RR stočnu repicu, pamuk Bt-531, pamuk RR-1445, uljane repice Liberator, Bt-11 kukuruz (EC-69), RR uljane repice (EC-70), BKSN pamuk, Bt-1507 kukuruz (EC-74) Bt-1507 kukuruz (EC-75), kukuruz NK603, GA21 kukuruz (EC-78), MON810 x GA21 (hrana), Bt-11 slatki kukuruz (hrana), MON810 x GA21 kukuruz (hrana), Bt-1507 kukuruz (hrana), NK603 kukuruz (hrana) i RR šećerna repa (hrana) [9]. EU je zabranila sve GM hrane za životinje, iako se oko 72% potreba hrane za životinje zadovoljava uvozom, a većina izvora tog uvoza hrane dolazi od proizvođača koji gaje genetski modifikovanu hranu. Zakonodavstvo EU ponovo je u 2011. godini promenilo uvoz genetski modifikovane hrane koja nije bila već zabranjena i imala je tehnički nizak nivo genetske modifikacije. Ovo pravilo nije obuhvatilo useve i hranu.
Niz konsultacija i radionica Saveta Evropske unije završio se bez razjašnjenja u pogledu rešenja koje je zahtevano prema presudi STO iz 2006. godine. Nedavno je u Evropskom parlamentu (EP) izglasano da se onemogućava pojedinačna zabrana uvoza ili upotreba genetski modifikovanog prehrambenog proizvoda od strane zemlje domaćina. Iako udruženja za hranu i trgovinu pohvaljuju glasanje, evropski poverenik za zdravlje i sigurnost hrane izjavio je da predlog, iako bi izgubio na glasanju EP, neće biti povučen [9].
Praktično, trgovcima GM sastojaka ostavlja se izbor između dve mogućnosti [10]. Prva mogućnost se zasniva na tome da naučni dokazi tek treba da pokažu potencijalni štetni uticaj na ljudsko zdravlje konzumacije GM hrane. Nenamerno oslobađanje GM materijala može predstavljati neke komplikacije za životnu sredinu, ali zabrana uvoza ne može se smatrati najmanje negativnom odgovorom. Obeležavanje na dobrovoljnoj osnovi omogućava potrošačima da budu upoznati sa načinom proizvodnje ako su zaista zainteresovani. Ovaj put uglavnom prate SAD i Kanada. Drugi put je onaj "put predostrožnosti" zasnovan na konceptu da naučna indikacija nije dovoljna da bude sigurna u dugoročne uticaje GM proizvoda. Ovo mišljenje smatra da je strogo regulisanje uvoza i obavezno označavanje potrebno i da su ograničenja na domaću proizvodnju garantovana sve dok pitanja sigurnosti i zaštite životne sredine ne postanu jasna. Ova poslednja strategija usvajena je u EU.
EU, SRBIJA I GM HRANA
Do danas nije bilo izdato bilo koje odobrenje za uzgoj genetski modifikovanih organizama za proizvodnju hrane u Evropskoj uniji. Ipak, trgovina proizvodima koji potiču iz GMO ili koji sadrže delove GMO je prihvatljiva pod uslovima definisanim zakonom EU. Od 1990. godine EU je primenila pravni okvir koji se odnosi na genetski modifikovane organizme. U svih 25 zemalja EU primenjen je novi, unapređen zakonski okvir od 2004. godine. To uključuje da se svaki GMO mora odobriti pre nego što se pojavi na tržištu EU. Zakonodavstvo EU ima klauzulu kojom svaka odvojena država ima pravo da zabrani proizvodnju GM organizama i GM hrane na svojoj teritoriji, čak i ako je taj GMO odobren na nivou EU. Koristeći takozvanu "zaštitnu klauzulu", šest zemalja Evropske unije (Francuska, Njemačka, Austrija, Grčka, Mađarska i Luksemburg) potpuno su zabranile kultivaciju GM organizama za proizvodnju hrane.
Iako restriktivni zakon Evropske unije zabranjuje uzgoj GM biljki kako bi proizveli hranu, genetski modifikovane biljke se legalno uzgajaju u nekim evropskim zemljama koje nisu članice Unije. U nekim državama koje su se u poslednje vreme pridružile EU, kao što je Bugarska, do nedavno je bila primenjena poljoprivreda genetski modifikovanih biljaka. Zbog toga je prilično teško proceniti koliki je procenat genetski modifikovanih useva trenutno na teritoriji Evrope. Pored toga, znajući da insekti i polen, uključeni u reprodukciju biljaka, ne razlikuju granice poljoprivrednih parcela niti državne granice, gotovo je nemoguće proceniti stepen kontaminacije poljoprivrednog zemljišta sa genetički modifikovanim biljem na bilo kojoj državi ili teritoriji.
Iako su usevi pod genetski modifikovanim biljem uništavani, vrlo je zahtevno procenjivati koliko GM useva je ostalo na teritoriji Evrope. Uzgoj genetski modifikovanih biljaka nikada nije bio zakonski u Srbiji. Ipak, poznato je da je značajna količina GM semena stigla u zemlju različitim ilegalnim tokovima. Postoji racionalno nepoverenje da su GM usevi bez kontrole i dalje na teritoriji Srbije na nekim manjim poljoprivrednim područjima. Srpske kompanije koje se bave proizvodnjom hrane zasnovane su na konvencionalnim tehnologijama i svako učešće GM proizvodnje hrane u Srbiji ili slobodna trgovina GM prehrambenim proizvodima učinio bi ih manje konkurentnim na nacionalnom tržištu.
ZAKLJUČAK
Stav potrošača o GM hrani očigledno je pod velikim uticajem medija koji su pod velikim pritiskom vladinih institucija i privatnih kompanija. Zakonodavstvo oko GM hrane u velikoj meri odražava stav javnosti o ovom pitanju. Bilo koji regulatorni napredak, koji je postignut u okviru STO, bio bi od velike koristi za zemlje koje su još u procesu razvijanja sopstvenog regulatornog okvira u ovoj oblasti. Sa druge strane, glavni igrači u igri GM hrane su SAD i EU, odnosno američke i evropske kompanije uključene u proces proizvodnje hrane. Uzimajući u obzir najnoviji razvoj u ovoj oblasti, može se predvideti da će zakonodavstvo GM hrane pratiti slobodnu trgovinu proizvodima koji sadrže GMO uz obavezno označavanje takvih proizvoda. Srbija može ispuniti svoje poljoprivredne potrebe bez GMO hrane. Pitanje potencijalne slobodne trgovine GMO hrane u Srbiji je više političko pitanje.
[1] Marinković T.; Vojvodić M.;Marinković D. Posibility for application of genetically modified organisms in protection of environment, 11th International Conference Risk and Safety Engineering, 25-27th January 2016., Kopaonik [2] Marinković Т.; Marinković D. Principi savremene biotehnologije, VZSŠ Visan, Beograd, 2012. [3] Pew Research Center, http://www.pewglobal.org, article from June 20, 2003. [4] Magnusson K.M.; Hursti U. Consumer attitudes towards genetically modified foods. Appetite. Volume 39, Issue 1, August 2002, Pages 9-24 [5] European Commission, Trade. http://ec.europa.eu [6] European Commission, Agriculture and Rural Development. http://ec.europa.eu [7] Marchant, E.G.; Cardineau, A.G.. The labeling debate in the United States. GM Crops and Food: Biotechnology in Agriculture and the Food Chain 4:3, 126–134; July–December 2013; [8] http://serbianmonitor.com [9] Genetic Literacy Project, https://geneticliteracyproject.org [10] Josling T. A review of wto rules and gmo trade. Biotechnology, biores,volume 9 - number 3, 2015
* Ovaj stručni rad, pod naslovom GENETICALLY MODIFIED FOOD - CONSUMER PROTECTION AND TRADE REGULATIONS objavljen na desetoj međunarodnoj konferenciji "Nauka i visoko obrazovanje u funkciji održivog razvoja – SED 2017. Ljubaznošću autora, verzija na srpskom jeziku objavljen je prvi put na portalu PRVI PRVI NA SKALI, za šta izražavamo zahvalnost.
Komentara: 0