U PRVOM TALASU PRIVATIZACIJE CENA HEKTARA ZEMLJIŠTA BILA JE I MANJA OD 200 EVRA, A DANAS JE POVEĆANA ZA 2.500%!
A KOLIKA ĆE BITI TEK ZA NAREDNIH DESETAK GODINA, I TO NA LOKACIJI KOJU IMAJU POSEDI PKB
Na potpuno slobodnom tržištu (koje postoji samo u teorijiskim udžbenicima!) uobičajeni su slogani da „Svaka roba ima svog kupca“ i da „Roba vredi onoliko koliko je kupac spreman da je plati“.
Međutim, posle prvog pokušaja neuspešne privatizacije za početnih 154 miliona evra u 2015. godini (51% od procenjene vrednosti), očigledno je da resursno najveća agrobiznis kompanija u Srbiji − Poljoprivredna korporacija „Beograd“ a.d. (PKB) nije imala kupca. Ili je potencijalnim kupcima obećano da će uskoro biti raspisan drugi javni poziv za prodaju PKB za (verovali ili ne?) svega 30% od procenjene vrednosti odnosno za oko 90 miliona evra!?
A šta se sve prodaje u privatizacionom„paketu PKB“?
Sa oko 2.000 radnika i stručnjaka, 28.520 hektara zemljišta (5.050 hektara u državnoj i 23.470 ha u društvenoj svojini) i oko 22.000 grla goveda (9.000 muznih krava, 3.500 tovnih junadi i 9.500 grla podmladka za „remont“ stada), 6.000 svinja i 2.000 ovaca svih kategorija, PKB je najveća, nažalost, samo sirovinska baza za većinu nekadašnjih svojih prerađivačkih kapaciteta u Srbiji – u industriji mleka, mesa, ulja, šećera, povrća, mlinsko-pekarskih proizvoda i stočne hrane, kao i u proizvodnji semena ratarskih kultura i bikovskog semena za priplod junica i krava.
Ratarske kulture se gaje na 20.500 hektara na kojima PKB prosečno godišnje proizvodi: 28.000 t pšenice, 7.000 t ječma, 25.000 t merkantičnog i 3.500 t semenskog kukuruza, 70.000 t šećerne repe, 7.000 t soje, 1.000 t merkantilnog i 300 t semenskog suncokreta, 20.000 t sena lucerke, 100.000 t kukurzne silaže, 1.800 t uljane repice, 1.500 t kukuruza šećerca i 1.800 t konzumnog graška. Međutim, nejasno je zašto PKB, iako ima značajne količine raspoloživog stajnjaka i sisteme za navodnjavanje, u odnosu na druge privatizovane agrobiznis kompanije u Srbiji, ostvaruje relativno male prinose po hektaru – svega 6 t pšenice i 8 t merkantilnog kukuruza?
Izostavljajući poseban osvrt na proizvodnju tovnih junadi, tovnih svinja i ovaca i jagnjadi, posebno ističemo da je PKB najveća pojedinačna farma sa 9.000 muznih krava u Srbiji (a nekada i u Evropi!), koja godišnje isporučuje 68 miliona litara mleka (180.000 litara mleka dnevno), sa prosečnih 3,6% mlečne mlasti i 100% ekstra klase – čime se zadovoljava 53% potrošnje mleka u Beogradu. Međutim, kao i kod biljne proizvodnje postavlja se pitanje zašto je prosečna godišnja mlečnost krava u PKB svega 7.555 litara mleka? Jer Zadruga Valle de Odieta je u Španiji uložila 90 miliona evra i na 3.000 hektara izgradila najveću evropsku farmu sa 20.000 muznih krava holštajn rase koje u toku laktacije daju prosečno 29 litara mleka dnevno ili ukupno 580.000 litara mleka dnevno, a opslužuju ih svega 250 do 300 radnika!
Ili je razlog i u činjenici da je jedino PKB kao najveći proizvođač mleka u Srbiji prima subvencije od 7 dinara po litri mleka samo za 12 (za po tri milona litra kvartalno) od 68 miliona litara godišnje proizvedenog mleka? A ukoliko bi primao i za preostalih 56 ili više proizvedenih miliona litara mleka dobijao bi godišnje iz budžeta dodatnih 392 miliona dinara odnosno 3,3 miliona evra.
Iako nisu posebna privredna društva, već „samo“ pogoni u njegovom sastavu, vrednosti PKB treba dodati i procenjenu vrednost:
Fabrike za doradu semena – PKB „Agroseme“ kapaciteta 15.000 tona sušenja, dorade i pakovanja visokokvalitetnog semena strnih žita (pšenica, ječam, tritikale, ovas), 1.000 tona soje i 6.000 tona kukuruza, kao i sušenja lucerke;
Fabrike stočne hrane – PKB „Inshra“ kapaciteta 120.000 tona krmnih smeša (potpunih, dopunskih i vitaminsko-mineralnih), sa 53.000 tona skladišnih kapaciteta i pogonom za proizvodnju sojinog griza i sojine pogače kapaciteta jedna tona sirovog zrna na sat, kao i farme sa 30.000 koka nosilja koje godišnje proizvedu sedam miliona konzumnih jaja;
„PKB Centar za reprodukciju i ET“koji obezbeđuje 95% semena za oplodnju krava Holštajn-frizijske rase na farmama PKB i značajan deo tržišta semenom ove rase goveda u Srbiji;
„RJ eksploatacije i održavanja poljoprivredne mehanizacije“ raspolaže sa 330 traktora svih kategorija, 531 prikolicom, 102 višebrazna pluga, 90 utovarnih mašina svih kategorija, 35 kombajna, 40 prskalica, 84 tifona, 98 sejalica, 58 kosačica, 52 cisterne, 47 adaptera hedera, 12 linija za baliranje sena i 1.370 različitih vrsta priključnih mašina – čije se tekuće održavanje vrši na imanjima a složenije opravke u specijalizovanim centralnim radionicama;
„RJ Hortikultura“ koja organizuje njivsku proizvodnju povrća na šest hektara i proizvodnjom 150 t različitog povrća (kupus, krompir, karfiol, crni luk, brokoli, koren celera, bostan, dinja...) i dva hektara u plastenicima sa proizvodnjom 150 t paradajza, 140 t krastavaca, 40 t paprike šilje, 15 t babure, 180.000 komada ljute papričice, 170.000 „glavica“ zelene salate...;
800 kilometara kanalske mreže za navodnjavanje i odvodnjavanje, sa 17 sistema za zalivanje (3 centar pivota i 14 rendžera), 84 tifona i 20 kišnih krila, kojima se navodnjava 6.000 hektara oranica pod povrćem i pojedinim ratarskim kulturama; i
časopis „Poljoindustrija“ koji PKB izdaje od 1967. godine (1.765 brojeva za 50 godina), danas mesečno u tiražu 10.000 primeraka, za koji autor ove kolumne izjavljuje: Ono što je „Politika“ za Srbiju, to je „Poljoindustrija“ za srpsku poljoprivredu i selo!
U „paketu“ se prodaju i sva ostala imovina PKB koja se sastoji od zavisnih društava (PKB Agroekonomik d.o.o., EKO-LAB d.o.o., Veterinarska stanica PKB d.o.o., Poljoprivredna avijacija PKB d.o.o. i PKB Zelena energija d.o.o.) do standarda kvaliteta koje poseduje PKB (BS OHSAS 18001:2007, ISO 9001:2015, ISO 14001:2015, Global G.A.P. LS 1SB3249), a čija procena vrednosti nije uključena u ovu kolumnu.
Nezavisno što u taj „paket“ ne spadaju i dva sportska („Sportsko društvo PKB“ i „Rukometni klub PKB“) i „Kulturno-umetničko društvo PKB“, njihov opstanak bez mogućnosti korišćenja objekata, opreme i finansijske podrške budućeg vlasnika PKB sigurno će se završiti likvidacijom ili prelaskom pod „skute“ drugog „mecene“. Najzad, ono što danas ne pripada PKB ali je lokacijski i funkcionalno na teritoriji i u infrastrukturnom sistemu te agrobiznis kompanije, po čemu se PKB i razlikuje od svih drugih već (ras)prodatih agrarnih preduzeća u Srbiji, jesu od strane PKB nekada izgrađena stambena naselja za njihove radnike na pojedinim poljoprivrednim gazdinstvima. U njima već stanuje već treća generacija naslednika njihovih prvih korisnika−radnika PKB kojima su na prigodnim svečanostima dodeljivani ključevi od novoizgrađenih stanova. A tu su i prateći objekti u takvim naseljima (obdaništa, zdravstvene ambulante, prodavnice, društvene prostorije, ...).
Sve to jeste ili može da bude i „remetilački“ faktor za razvojne planove budućeg kupca PKB, kao i izvor raznovrsnih i novih briga za lokalnu samoupravu (sadašnju ili novoformiranu „prekodunavsku“ opštinu Palilula) i grad Beograd, ali i za brojna resorno nadležna ministarstva Vlade Republike Srbije.
Poštujući kinesku drevnu izreku „Zemlja je majka svih stvari!“, a imajući u vidu da je u 2017. godini u Srbiji u prometu bilo 24.900 parcela po prosečnoj regionalnoj ceni između najmanje 5.700 evra po hektaru u Južnobanatskom (između 1.500 i 13.000 evra) i najviše 10.300 evra po hektaru u Južnobabačkom regionu (između 2.000 i 18.000 evra), uz izuzimanje 5.050 hektara državnog zemljišta koje ne može biti predmet prodaje i lociranja tog građevinski atraktivnog zemljišta na dunavskoj strani novoizgrađene obilaznice između Pupinovog mosta i ukrštanja sa putevima ka Zrenjaninu i Pančevu, samo preostalih 23.470 „golih“ hektara u posedu PKB vrede između 134 i 242 miliona evra!
I to uz poklanjanje svega napred navedenog što su država i generacije radnika i stručnjaka stvarale u Pančevačkom ritu i Surčinu u periodu od 1945. godine do danas, odričući se čak i vrednosti tržišno prepoznatljivog romboidnog loga „PKB“ i diferencijalne rente po osnovu lokacijske dostupnosti drumskom, vodenom, železničkom i vazdušnom transportu za nabavku repromaterijala i prodaju poljoprivredno-prehrambenih proizvoda PKB!
Da li u sadašnjim okolnostima treba prodavati PKB po ceni ispod svake razumne minimalne cene „gole ledine“ ili umesto (ne)sposobnog partiokratskog rukovodstva na međunarodnom konkursu izabrati menadžere koji imaju ostvarene rezultate rada u sličnim agrobiznis kompanijama u svetu (pojačanih sa našim agrarnim stručnjacima koji poznaju mentalitet naše radne snage i partiokratske birokratije!) i njihova primanja „vezati“ za ostvareni godišnji profit – pitanje je „teško“ u vrednosti razlike između ostvarene cene na skorašnjem (nenameštenom) tenderu i realno moguće ostvarivih minimalno 500 miliona dolara po isteku srednjoročnog programa revitalizacije PKB-a? Jer, u prvom talasu privatizacije pre desetak godina cena hektara zemljišta kupovana je i za manje od 200 evra a danas je povećana za 2.500%! A kolika će biti tek za narednih desetak godina i to na lokaciji koju imaju posedi PKB?
Ili PKB treba pretvoriti u kooperativu udelničara − zainteresovanih građana Beograda i Srbije i sačuvati ga kao nacionalno najznačajniju agrobiznis kompaniju za prehrambenu samoodrživost sadašnje i budućih genracija žitelja Srbije?
Komentara: 0