Prvo, prof. Dimitrijević pogrešno tumači moju rečenicu „Svako od nas zna šta je GMO i može da ga prepozna kada ga vidi koliko i g. Ršumović ili g. Ševarlić.“ U pitanju je ironija, a ne iskaz u kojem tvrdim da znam šta je GMO. Naprotiv, pošto razumno pretpostavljam da Ršumović i Ševarlić „imaju pojma“ šta je konkretan GMO koliko „vi i ja“, napisao sam da „i vi i ja“ možemo da prepoznamo GM organizam kada ga vidimo koliko i oni ( „vi“ se pri tome odnosili na nenaučnu javnost). Koliko smo Ršumović, Ševarlić i ja kompetentni, i kako bi prošli na ispitu kod profesora, prosudite sami.
Prema tome, ne samo da sam za pitanje prepoznavanja GMO laik, već to u tekstu i priznajem. Upravo sam zbog toga zabrinut kada vidim da laici poput mene pretenduju na to da štite mene i moju porodicu od svakog pojedinačnog izuma bioinženjerske industrije pod kapom nebeskom.
Međutim, iako sam laik za GMO, nisam laik u pogledu tumačenja dometa pravnih odredbi i njihove svrhe. U tekstu sam naveo da će naučnik imati teškoće da prepozna GM organizam ako nema prilike da dođe u dodir sa svakim u pitanju. Dakle, i naučnik se nalazi u sličnoj poziciji kao Ršumović, Ševarlić i ja, ukoliko nema prilike da redovno dolazi u dodir sa pronalascima bioinženjerske industrije u dodir.
S tim u vezi, ukazao sam da je prednost EU sistema zabrane i dozvole ta što uslovljava prijavioca da pruži detaljan opis GM organizma, uključujući i informacije od tome kako se može prepoznati i koje rizike po zdravlje i životnu sredinu može imati, kao i način njegovog praćenja ukoliko bude dozvoljen, pre nego što je dozvola izdata. Takve odredbe, razumno pretpostavljam, ne bi postojale ukoliko bi za stručnjake bilo vrlo jednostavno da razlikuju proizvod bioinženjeringa od prirodnog proizvoda u prometu ili na njivi, naročito ako je nov i sa njim nije imao prethodnog dodira. O carinicima da i ne govorim.
Pažljivo sam birao reči kada sam opisivao i upoređivao domete „apsolutne“ zabrane našeg Zakona i režima zabrane i kontrole EU propisa (pri tome sam tekst sam ograničio na pitanje dometa zabrane komercijalne cirkulacije, odnosno zakonske izuzetke vezane za upotrebu GMO, u naučne svrhe nisam doticao). Rekao sam da u EU postoji „nulta tolerancija“ za promet GMO koji prethodno nije odobren, čak i ako su tragovi GMO niži od 0,9%, odnosno 0,1%. Preciznije, napisao sam „Uvoz i stavljanje u promet GMO proizvoda, semena i reproduktivnog materijala, bez prethodne dozvole, uključujući i proizvoda sa primesama manjim od 0,9%, apsolutno je zabranjen.“ Prof. Dimitrijević, verujući da me ispravlja, piše da „Evropska unija Uredbom EU br. 1830/2003 definiše pravila sledljivosti i označavanja GMO. Tu se, između ostalog, navodi da nacionalna tela dobijaju tehnička uputstva od EK, te da proizvod može da sadrži tragove GMO (do 0,9%), ako je to tehnički neizbežno.“ Da, može, ali samo primese prethodno dozvoljenog GMO. Naime,režim obeležavanja i sleđenja EU na koji profesor skreće pažnju se odnosi na proizvode koji imaju primese prethodno odobrenog GMO! Podrazumeva se, prema tome, da režim EU ne reguliše obeležavanje nedozvoljenog GMO, jer je cirkulacija na tržištu neodobrenog GMO i kontaminiranog proizvoda zabranjena, kao što sam i napisao, bez obzira na procenat primesa. Takođe, jasno je da će i EU imati teškoće da prati cirkulaciju zabranjenog GMO, ali će barem za neke imati potrebne informacije kroz sistem odobrenja.
Smisao EU odredbi koje prof. pominje, prema tome, nije u dozvoli stavljanja u promet svih proizvoda koji imaju tragove „bilo kojeg“ GMO do 0,9% (kao što to naš Zakon omogućava) već zaštita savesnog proizvođača od obaveze obeležavanja proizvoda GMO deklaracijom, ukoliko se primese prethodno odobrenog GMO nađu u njegovom proizvodu iz razloga koji su bili van njegove kontrole. Pri tome, teret dokazivanja da su tehničke oklonosti bile neizbežne leži na proizvođaču proizvoda koji ima kvalifikovano prisustvo GMO. U suprotnom, njegov proizvod će i dalje nositi nepopularnu oznaku „Ovaj proizvod sadrži GMO" što ga efektivno izbacuje sa tržišta.
Prof. verovatno nenamerno upućuje čitaoca na pogrešan zaključak da u EU možete uvoziti i staviti u promet proizvod sa primesama svakog GMO ukolik je procenat niži od 0,9%, čak i ako GMO u pitanje nije prethodno odobren. Dakle, MDK pragovi nisu srpska izmišljotina, ali nekontrolisan uvoz baš svakog GMO kontaminiranog proizvoda ispod tih vrednosti bogami jeste jer to omogućava član 3. Zakona o GMO.
Takođe, pravilnik na koji profesor upućuje, koji je regulisao obeležavanje GMO poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, više nije na snazi.
Prema tome i dalje stojim iza stava da ne postoji sistem praćenja, evidentiranja i obeležavanja GMO proizvoda u Srbiji iz tri razloga:
Pravilnik o načinu obeležavanja poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda od genetički modifikovanih organizama na koji se profesor poziva više nije na snazi jer je pravni osnov na osnovu kojeg je donet (Zakon o standadizaciji Državne zajednice Srbije i Crne Gore) ukinut članom 25. Zakona o standardizaciji;
Zabrana prometa iz člana 2 Zakona o GMO obesmišljava sistem i svrhu obeležavanje poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda;
Zakon o GMO. član 3, ne smatra poljoprivredne proizvode i seme i reproduktivni materijal sa primesama GMO manjim od 0,9% odnosno 0,1% GMO i njihova cirkulacija u Srbiji je slobodna (uključujući i GMO koji EU nikada nije odobrila).
Prof. Dimitrijević kaže da se „STO zalaže za slobodan protok roba, mada ne reaguje kada Zapad udari ekonomski embargo Rusiji, onda oni uslovljavaju članstvo Srbije, skidanjem ovog člana, tj. umekšavanjem Zakona o GMO iz 2009. godine.“
Da, STO se zaista zalaže za slobodan protok robe. To je i smisao te organizacije. Međutim, STO nema mandat da pokreće postupke protiv svojih članica bez inicijative države koja smatra da se pravila krše ne njenu štetu. Dakle, Rusija ima pravo (ako to već nije učinila) da pokrene pitanje kompatibilnosti ekonomskih sankcija EU sa STO pravilima pred telima STO. Ako ste van STO nemate mogćnost da preispitujete restriktivne mere uperene prema vašoj robi i uslugama.
Takođe, pravo da uslovi članstvo Srbije u STO ima svaka od 200-tinak članica STO u svakom trenutku. Tela organizacije STO nisu odlučujuć faktor. Za mnoge članice STO je kompatibilnost EU GMO režima sa STO pravilima sporna. Naime, EU zasniva svoj režim na načelu predostrožnosti, tj. na pravnom konceptu kao osnove za restrikciju trgovine, koju STO pravila o sanitarnim i fitosanitarnim merama ne poznaju izričito. Međutim, tela STO su zauzela stav da STO sporazum o sanitarnim i fitosanitarnim merama ne sprečava članice da usvajaju stroži standard fitosanitarne zaštite u odnosu na one implicirane u relevantnim međunarodnim standardima, vodičima ili preporukama, pod uslovom da je ograničenje trgovine zasnovano na naučnim dokazima, a mera srazmerna naučno utvrđenom riziku, uključujući tu i rizike čija mogućnost nije dokazana sa naučnom sigurnošću, ukoliko bi eventualne posledice takvog rizika po zdravlje bile nepovratne. EU režim ide dalje od ovoga jer omogućava da i nenaučni faktori, poput ekonomskih i socijalnih, utiču na postupak odobrenja GMO na nivou EU1. Otuda nam usaglašavanje sa EU ne garantuje članstvo u STO, ali nam jemči značajnog saveznika u pregovorima sa državama koje nas u tome trenutno blokiraju.
Takođe profesor se pita „zašto pravno ne modifikujemo pojedine članove postojećeg Zakona, nego moramo da menjamo ceo zakon?“. Da li će usaglašavanje sa pravom EU ići preko novog zakona ili preko izmena i dopuna postojećeg je pravno-tehničko, a ne suštinsko pitanje. Lično mislim da bi broj izmena neophodan za usaglašavanjem sa svim propisima EU bio značajan, te bi usvajanje novog zakona i podzakonskih akata bila tehnički razumnija opcija.
„Da li mi to ‘nemamo alternativu’? Da nije opet neki ’uslov’?“ postavlja pitanje prof. Dimitrijević.
Lično podržavam članstvo Srbije u EU, ali bezalternativnost nekog političkog pravca smatram suprotnim sa demokratskim uređenjem Srbije. EU fundamentalizmi mi mnogo liče na fašizme, titoizme, toralitarizme i druge idiotizme. Svaki politički pravac mora biti izložen stalnom preispitivanju u slobodnom društvu. Dakle, Srbija ima pravo da bira svoje alternative i šire međunarodne okvire razvoja, ali i da preuzima odgovornost za svoj izbor. Pri tome, bilo bi dobro da svoj izbor zasniva na što pouzdanijim informacijama. Svakako, usklađenost propisa sa propisima EU jeste uslov članstva u EU i alternativa tome je nečlanstvo u EU, sa svim troškovima i dobitima takvog izbora. Takođe, odustajanje od članstva u STO i EU ne sprečava Srbiju da primenjuje uporediva pravila, ako to odgovara njenom interesu.
Profesor je u pravu kada kaže da je važno da propisi na snazi funkcionišu u praksi. Ja, pored toga, smatram da ti propisi moraju imati smisla, i verujem da sam objasnio sukob naših propisa na snazi sa razumom. Takođe, nemam iluzije da bi formalna usaglašenost Srbije sa EU propisima nešto promenile u efikasnosti kontrole rizika od GMO u nas. Ali verujem da bi bile dobrodošla promena u zemlji u kojoj je gradnja nacionalnog fudbalskog stadiona od 200.000.000 evra važniji prioritet od zaštite zdravlja i životne sredine. Ipak, sa propisima usaglašenim sa EU makar imamo hipotetičku šansu da „žickamo“ pare iz EU fondova za laboratorije za evaluaciju GMO koje nam nedostaju kada „spiskamo“ pare na „fucu“.
Konačno, profesor Dimitrijević navodi da „EU uzima u obzir negativne uticaje GMO, ne dovodeći ih u pitanje, odnosno ne isključujući ih kao mogućnost. Zašto bi to, onda, uradili Srbi?“
Slažem se u potpunosti, ne samo da uzima naučne argumente u obzir, već i socio-ekonomske. Otuda, zaista, i ja se pitam, kao i profesor, zašto to ne bi uradili i Srbi?
1 V. EC-Measures Concerning Meat and Meat Products (Hormones), Complaint by the United States WT/DS26/R/USA of 18 August 1997, and Complaint by Canada, WT/DS48/R/C of 18 August 1997; WTO Doc WT/DS26/AB/R.
Komentara: 0