Šta predstavljaju Botaničke bašte?

Botanička bašta predstavlja zaštićenu zelenu površinu koja je uređena i dizajnirana od strane stručnih lica i predstavlja mesto gde se čuvaju dokumentovano i stručno uređene kolekcije živih i sačuvanih biljaka. One su prostor gde se čuvaju i gaje one biljne vrste koje su važne za različita naučna istraživanja, očuvanje njihovog genofonda, obrazovanje, posebno interesantne za javno predstavljanje, biljke koje imaju naučni, kulturni i istorijski značaj te predstavljaju turističku atrakciju ili imaju praktičnu primenu u različitim naučnim ili privrednim granama.

Botaničke bašte se definišu kao institucije koje sadrže dokumetonvane kolekcije živih biljnih taksona koji se koriste za naučna istraživanja, konzervaciju, izložbe i u obrazovne svrhe, u cilju isticanja njihove uloge u očuvanju retkih i ugroženih biljaka, usklađenosti sa međunarodnim politikama i održivosti, kao i etičke inicijative. Smatra se da širom sveta postoji oko 2.500 botaničkih bašti, a još mnogo njih je u izgradnji ili se planira njihova izgradnja.

Prve botaničke bašte su nastale pri univerzitetima, i danas su neretko pod stručnim rukovodstavom univerziteta ili drugih naučnih institucija. Botaničke bašte se uređuju po fitogeografskom, sistematskom i ekološkom principu. One su povezane sa istraživačkim programima vezanim za botaniku, uglavnom imaju uređen herbarijum, a njihova uloga je i da sačuvaju i održe dokumentovanu kolekciju živih biljaka koje se koriste za naučna istraživanja, javno prikazivanje i podučavanje.

O istoriji Botaničkih bašti

Istorija botaničkih bašti je blisko povezana sa istorijom botanike. Istorija nauke, pa i istorija nauke o biljkama, predstavlja dugu istoriju kontinuiranog učenja. Ljudi su na početku stvaranja svojih civilizacija koristili biljke za ishranu, a zatim kao građevinski materijal i kao lek.

Kroz istoriju botanički vrtovi i bašte imale su različite uloge, od ritualnog značenja u drevnom Egiptu, hortikulturne uloge Semiramidinih visećih vrtova iz perioda Novog vavilonskog carstva, preko gajenja lekovitog, začinskog i ukrasnog bilja u staroj Grčkoj i Rimu, do medicinskih vrtova u kasnijem periodu. Namena botaničkih bašti i vrtova od njihovog osnivanja se menjala saglasno vremenu i potrebama društva, a sadržaji i delatnosti su se proširivale u skladu sa novim botaničkim spoznajama i saznanjima.

Sa pojavom preporoda nauke i okretanjem čoveka prirodi i njegovim interesovanjem za šire proučavanje pojava i promena u njoj dolazi do preporoda botanike. Biljke su do tada proučavane samo sa stanovišta njihovih lekovitih svojstava i primene u medicini. Botaničke bašte i vrtovu su se razvili iz medicinskih i lekarskih vrtova čija je glavna uloga bila gajenje lekovitih biljaka zvanih „simplicia“ ili „simples“ za medicinsku upotrebu, istraživanje i eksperimente.

Preteče modernih bašti smatraju se srednjovekovni vrtovi koji su formirani pri manastirima i samostanima gde su monasi gajili voće, povrće, lekovite i začinske biljke za sopstvene potrebe. Pojava prvih „pravih botaničkih bašti“ se vezuje za područje Evrope i 16. vek. Prve botaničke bašte su osnovane na tlu Italije, u Pizi (1543), Padovi (1545), Firenci (1545), Parizu (1597), Oksfordu (1621), Upsali (1657), Berlinu (1679), Edinburgu (1680) i dr.

PRVI PRVI NA SKALI Botanička bašta u Pizi
^{Botanička bašta u Pizi (foto: dr Snežana Pešić, 2019)}

Početni oblik botaničkih bašti su bile medicinske bašte koje su se u tom obliku zadržale do 17. veka. Razvoj medicinskih ka botaničkim baštama obuhvata predstavljanje lepih, neobičnih, novih i ponekad ekonomski isplativnih trofejnih biljaka koje su donošene iz evropskih kolonija i drugih udaljenih krajeva sveta. Prosvetiteljstvo 18. veka i nova putovanja u daleke i egzotične predele podstakle su drugu fazu „enciklopedijske“ sinteze znanja, osnivanje prvih akademija nauka i naučnih društava. U 18. veku botaničke bašte su postale i alat za obrazovanje, prikazujući novi sistem klasifikacije biljaka osmišljen od strane botaničara. Već poznate i sa novih prostranstava prenete biljne vrste se determinišu, identifikuju, opisuju i ilustruju, a takođe se stvaraju i nove herbarijumske zbirke pri botaničkim baštama.

Mnoga otkrića obeležila su 19. vek, kao i veliki tehnološki napredak i uvođenje novih metodologija u botaničkim istraživanjima. Sve ovo je omogućilo botaničarima-sistematičarima da bolje razumeju raznolikost biljnog sveta i pružilo im je mogućnost za novi koncept sistematskog uređenja biljaka koji je primenjen u daljim klasifikacijama biljaka i formiranju botaničkih bašti. U 20. veku botanička istraživanja su aktuelizovana i bave se svim nivoima organizacije, od molekula do globalne fitoekologije. Upotreba hemijskih i makromolekularnih karaktera za klasifikaciju pomeriće i promeniti svest o jedinstvu živog sveta i utrti put potpuno novog koncepta klasifikacije živog sveta, a samim tim i biljaka. Dakle, u 19. i 20. veku, botaničke bašte su se razvijale u pravcu kombinacije eklektičnih i specifičnih kolekcija biljaka, koje prikazuju različite aspekte botanike i hortikulture i biljnog sveta uopšte.

Da li znate i ovo vezano za Botaničke bašte?

Semiramidini viseći vrtovi

Viseći vrtovi iz Vavilona - "Semiramidini viseći vrtovi“ su jedno od sedam svetskih čuda. Ostaci visećih vrtova u Vavilonu nalaze se na istočnoj obali reke Eufrat, na oko 90 kilometara južno od Bagdada (Irak). Iako njihova namena nije bila edukativna, pošto su sadržali biljke iz raznih krajeva sveta, mogu se smatrati nekom vrstom botaničke bašte. Prema legendi, smatra se da su Viseći vrtovi izgrađeni za vreme vladavine Navukodonosora II (604-562. p. n. e.) i to po želji njegove supruge Semiramide. Naime kraljica Semiramida, koja je poticala iz planinskih krajeva „dovedena iz Medije i naročito volela planinski pejzaž", čeznula je za prirodom. Da bi udovoljio i oraspoložio voljenu kraljicu, kralj Navukodonosor II naredio je da se izgrade viseći vrtovi na terasama dvorske palate i posade egzotične biljke.

^{Izvor: Seruros blog}

Više informacija, potraži ovde:

Za one koji žele više da znaju

Prva medicinska škola u istoriji medicine na prostoru Evrope, Medicinska škola „Salernitani“, osnovana je u 9. veku. Mataeus Silvaticus (Matthaeus Sylvaticus, 1280–1342) je bio srednjovekovni latinski medicinski pisac i botaničar. Takođe, on je bio učenik i nastavnik botanike i medicine u školi u Salernu (južnoj Italiji), i smatra se osnivačem prve botaničke bašte („medicinskog vrta“) pri medicinskoj školi u Salernu početkom XIV veka. U tom periodu je u Veneciji (1333. godine), takođe, osnovana „medicinska botanička bašta“. Ove prve botaničke bašte („medicinski vrtovi“) nisu primarno bile kolekcija biljaka, već površine uređene za potrebe gajenja lekovitih biljaka koje su se prvenstveno koristile za pripremu različitih biljnih proizvoda („biljnih lekova“).

^{Mataeus Silvaticus podučava svoje učenike o lekovitim biljkama u svom vrtu u Salernu, od frontispisa do izdanja Opusa Pandectarum Medicinae iz 1526. (Izvor: Vikipedija)}

O Botaničkoj bašti još iz 16. veka – Botaničkoj bašti u Padovi

Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO) upisala je Botaničku baštu u Padovi u UNESKO-ovu listu svetske baštine.

„Botanička bašta u Padovi je original svih botaničkih bašta širom sveta i predstavlja rođenje nauke, naučne razmene i razumevanja odnosa između prirode i kulture. Ona je utrla dubok doprinos razvoju mnogih savremenih naučnih disciplina, posebno botanike, medicine, hemije, ekologije i farmacije“.

^{Botanička bašta u Padovi (Italija) dala je dubok doprinos mnogim naučnim disciplinama (izvor: Vikipedija)}

The Orto Botanico di Padova (Botanical Garden of Padua). Editorial credit: Luca Lorenzelli / Shutterstock.com
^{Botanička bašta u Padovi (izvor: World Atlas)}

Botanička bašta (Orto Botanico) Univerziteta u Padovi (Italija) predstavlja najstariji univerzitet Horto Medicinale na svetu koji je još uvek u svom originalnom okruženju. Botaničku baštu je 1545. godine osnovala Republika Venecija (samo dve godine posle osnivanja bašte u Pizi) na zahtev Medicinskog fakulteta Univerziteta u Padovi. U kontinuitetu ona i do danas nastavlja da bude nastavna bašta za studente farmacije i botanike. Formirana davno kao bašta za gajenje lekovitih biljaka, danas pored 6.000 vrsta lekovitih biljaka uključuje istorijske, vodene i otrovne biljne vrste, kao i retko drveće i orhideje.

Prvobitno nazvana “Hortus simplicum”, bašta je osnovana na zahtev dr Frančeska Bonafedea da bi se učenicima pomoglo da nauče upotrebu lekovitih biljaka i dobijanje lekova direktno iz prirode.

Botanička bašta u Padovi sadrži i značajne kolekcije ekološki zanimljivih, kao i istorijskih biljaka. U orginalnom kružnom vrtu, okruženom arboretumom, rastu jako stare biljne vrste, kao na primer: stari platan Platanus orientalis iz 1680. godine, Ginkgo biloba koji potiče iz 1750, Magnolia grandiflora posađena 1786, koja predstavlja najverovatnije najstariju magnoliju na evropskom tlu. Jedna od najpoznatijih je svakako Chamaerops humilis ili „Geteova palma“, drvo koje je zasađeno 1585. godine i najstarija je biljka u Bašti. Poznati nemački pisac i naučnik Johan Volfgang fon Gete posetio je baštu 1786. godine. Njegova zapažanja niza listova duž stabljike ove palme inspirisala su ga da napiše svoj esej „Metamorfoza biljaka“ i razradi teoriju o metamorfozi biljaka.

Prvobitna bašta u Padovi zauzimala je površinu od oko dva hektara (i pet ari) i uredio ju je Andrea Moroni, arhitekta iz Bergama. Bašta je u julu 2002. uvećana za približno 1,5ha tako da se sada prostire na 3,75ha. U Bašti su dva sektora dodeljena kolekciji lekovitog bilja sa vidljivim etiketama sa imenom svake biljke i lekovitim svojstvima. Poseban sektor je posvećen najotrovnijim biljkama, a stepen njihove toksičnosti je naznačen brojem krstova na etiketi.

Botanička bašta Univerziteta u Padovi je od osnivanja zadržala svoju izvornu lokaciju, kao i prvobitan izgled, a danas nastavlja da bude mesto učenja za studente Univerziteta u Padovi, ali je otvorena i za javnost (Pavlović, L. (2016): Prvi botanički vrtovi u Europi. Završni rad. Prirodoslovno-matematički fakultet, Sveučilište u Zagrebu, Zagreb).

Ko želi da zna više o konceptu uređenja Botaničkih bašti?

Leonard Fuks (Leonhart Fuchs, 1501-1566), nemački lekar i botaničar, objavio je 1542. godine De Historia Stirpium Commentarii (Spis o proučavanju drveća). Po Fuksovom konceptu, botaničke bašte se uređuju na osnovu pet obaveznih elemenata:

Hortus simplicium (hortus medicus, hortus botanicus, hortus vivus), bašta je sa obeleženim biljkama za istraživanje i edukaciju, pod nadzorom naučnika;
Herbarium (hortus siccus), kolekcija suvih obeleženih biljaka, zalepljenih za papir, složenih po određenom redu;
Predavač, iz oblasti lekovitog bilja, kasnije univerzitetski profesor sa kabinetom koji predaje Materia medica (vidi: Pedanije Dioskorid, grčko-rimski lekar napisao farmakološki priručnik, 1. vek nove ere), kasnije botaniku;
Museum botanicum, prostor za čuvanje i odlaganje različitih botaničkih materijala koji nisu pogodni za herbarijum (plodovi, seme, šišarke, uzorci drveta i kore);
Hortus pictus (florilegium), kolekcija obeleženih, verno prikazanih ilustracija različitih botaničkih objekata.

^{Leonhart Fuchs (1501-1566) - De historia stirpium commentarii 1542. - najpoznatiji herbal tog doba sa opisima i ilustracijama biljaka (izvor: Vikipedija)}

Ko je bio Pedanije Dioskorid i zašto je značajan za botaničke bašte?

Pedanije Dioskorid (Pedanius Dioscorides, 40-90. g.n.e) je bio vojni lekar na službi u rimskoj vojsci, farmaceut i botaničar. Napisao je kapitalno enciklopedijsko delo u pet knjiga „O lekovitim materijama” (De Materia Medica) koje obuhvata celokupno antičko znanje o farmakologiji i primenjenoj botanici. Knjiga je preko 1.500 godina bila najvažniji priručnik i udžbenik za lekare, apotekare i biologe, stoga se Dioskorid smatra začetnikom farmakognozije. Knjiga je napisana pod uticajem egipatske medicine, ali Dioskorid je kao lekar u rimskoj vojsci (sa kojom je obišao Malu Aziju, Grčku, Italiju, južnu Francusku) imao prilike da se upozna sa naučnim delima Aleksandrijske škole.

Takođe, služba lekara u rimskoj vojsci mu je omogućila da stekne veliko praktično znanje u prepoznavanju biljaka, njihove distribucije i primene u lečenju utemeljenom na medicinskoj tradiciji različitih delova Rimskog carstva. Dioskorid je u svojevrsnoj enciklopediji „O lekovitim materijama“ opisao 657 biljnih lekova, 1.000 medicinskih biljnih preparata i gotovo 5.000 njihovih mogućih terapeutskih dejstava, kao i određeni broj mineralnih i životinjskih lekova. Dioskoridovo delo De Materia Medica biće osnova za formiranje prvih „medicinskih vrtova“ preteča botaničkih bašti.

^{Materia Medica - preko 600 lekovitih biljnih vrsta (100 novih vrsta)}

Later representation of Dioscorides
^{Pedanije Dioskorid (izvor: Vikipedija)}

Koje bio Luka Gini? Ko je izumeo herbarijum?

Tokom dugog vremenskog perioda gajenja biljaka u baštama i vrtovima proučavanje je bilo vezano za njihovu vegetacijsku sezonu. Ovladavanjem tehnike sušenja, presovanja biljaka i pravljenja herbarijuma i herbarijumskih zbirki predstavljalo je veliki korak u sistematizovanju znanja o biljkama i utrlo je put formiranja kolekcija biljka, kao i sistematizovanih herbarijumskih zbirki. Vekovima su farmaceuti sušili i koristili osušene biljke u farmakološke svrhe, ali ideja o stvaranju zbirki presovanih i osušenih biljaka u svrhu učenja je inovacije 16. veka.

Profesor Luka Gini (Luca Ghini, 1490-1556), prvi profesor botanike u Bolonji i prvi upravnik botaničke bašte u Pizi, smatra se izumiteljem herbarijuma, zbirke suvih ispresovanih biljaka. Herbarijum je omogućio napredak i bržu akumulaciju znanja, prvenstveno iz sistematike biljaka. Renesansni naziv za herbarijum je bio „hortus siccus“ („suve bašte“). Ne samo formiranje prvih herbarijumskih zbirki, već i upotreba herbarijumskih presa za sušenje i presovanje biljaka pripisuje se profesoru Giniju. Najstariji herbarijum je zaostavština njegovog učenika Ciba (1532). Profesor Luka Gini je osmislio i osnovao botaničku baštu u Pizi (1543) i učestvovao u formiranju Botaničke bašte u Firenci (1545). Botaničke bašte su bile siguran izvor živog i herbarizovanog biljnog materijala za proučavanje biljaka, izradu verodostojnih ilustracija biljaka i formiranje uređenih i sistematizovanih biljnih kolekcija.

BOLONYA ghini 1
^{Luka Gini - zadužen za botaničku baštu univerziteta u Pizi i Firenci. Pripisuje mu se izum herbarijuma (izvori: Orto Botanico Bologna; Espores)}

U narednoj objavi:

Da li znate da na prostoru Republike Srbije postoje tri Botaničke bašte?
Botanička bašta „Jevremovac“
Da li znate da se u Novom Sadu osniva Botanička Bašta?
Da li znate da je čuveni botaničar i akademik Josip Pančić službovao i u Kragujevcu?
Da li znate da se u Srbiji nalazi jedna od najvećih Botaničkih bašti na Balkanskom poluostrvu?

Priredila prof. dr Snežana Branković sa kolegama
Obradio: Dejan Milošević

BOTANIČKA BAŠTA KRAGUJEVAC SAJT, FB STRANA, INSTAGRAM
EKOLOGIJA KRAGUJEVAC - EKOLUMNA

Dobitnici priznanja Zeleni list iz Kragujevca, Botanička bašta i udruženje PRVI PRVI NA SKALI, združili su snage i započinju saradnju, najpre u internet okruženju. Na matičnoj adresi, Prirodno-matematičkom fakultetu, stavljeni su potpisi na Ugovor o tehničko-poslovnoj saradnji čiji je cilj afirmacija rada obe strane. Javnosti će biti predstavljano zajedničko stvaranje Ekolumne na sajtu Ekologija Kragujevac i na portalu udruženja.