Svaki grad ima lični pečat. Ima svoju energiju – »vis vivu«, živu silu, uskladištenu skoro u svemu što postoji u njemu, što ne nestaje i onda kada se taj grad menja. Ta energija nije čvrsta kao materija, ali se može otelotvoriti u kormilo našeg broda, kada nas život otisne na nepreglednu pučinu. Slično je i ako osećamo, kao jedan od likova iz ove knjige, da svaki grad ima svoju aromu, miomir, miloduh. Uostalom, i globtroteri preporučuju da, ukoliko želimo da osetimo neki grad – treba da se ponesemo za onim što nam je u njemu milo i miomirisno; na taj način ući ćemo u njegove različite, nepregledne sfere.
Mnogi su pokušavali da protumače značenje emocije koju nam budi rodni grad ili grad u kojem smo proveli detinjstvo, mladost, lepe ili ružne dane. Novinarka Tamara Skroza rodni grad je opisala kao »deo univerzuma sa kojim imate specifične odnose«. Univerzum je, znamo, nesagledivi fenomen svega postojećeg. Mnogi osećaju povezanost sa Univerzumom kakvu verujući čovek ima sa Bogom. Univerzum je poznat po beskonačnosti prostora i vremena, kao mesto u kojem se naš duh i duša stapaju i utapaju u Jedno, ali, očigledno, bio bi samo Praznina da nije svih tih njegovih delova, velikih i malih, »sa kojim imamo specifične odnose«.
Otkud sad to? Čemu to?
Ako prihvatimo da nije sve slučajnost, onda postoje razlozi koji su znani samo Bogu, ili baš tom Univerzumu, zbog kojih smo se rodili u određenoj zemlji, određenom gradu, određenoj porodici, u određenom vremenu. Nisu to u potpunosti nedokučivi znaci, kao što bi se moglo pomisliti – naprotiv, ali zahtevaju posebnu darovitost gledanja i slušanja. Biblijskim jezikom rečeno »ko ima uši da čuje, neka čuje«. Ako se pažljivo zagledate u osobenosti svog rodnog mesta, u značenje svakog brda oko njega, reke koja tuda protiče, ako pažljivo oslušnete šum njegovih šumaraka, pašnjaka, govor zgrada, fabrika, ili ljudi koji su u njemu živeli, čak govor grobova – nazrećete i razlog zbog kojeg ste se rodili ili naselili baš tu gde jeste.
Arhitekta Bogdan Bogdanović zapisao je: »Grad razumeti i grad voleti – to su povratni odnosi«. Sve o čemu smo prethodno govorili – razumevanje, posmatranje, osluškivanje – zavisi ne samo od nas, nego i od grada sa kojim se povezujemo rođenjem ili naknadnim životom u njemu. On nas razume i prihvata sveobuhvatnom ljubavlju (čak i u situacijama kada nismo uspeli da postanemo proroci u svom selu), kao što i mi razumemo i prihvatamo njega. Ali razumeti nije isto što i voleti, iako znanje dolazi odande odakle dolazi i ljubav. »Srce zna«, reći će vam mnogi duhovnici kada ih zapitate da vam rastumače zašto prema nečemu ili nekome osećate posebnu naklonost ili nenaklonost. Voleti grad u kojem živimo znači razumeti zbog čega ga volimo, ali i osećati neku, ne sasvim jasnu emotivnu vezu i, konačno, činiti za njega sve ono što bismo činili za voljenu osobu, a što bi vodilo njenom/njegovom uzrastanju i blagostanju.
Grad Kragujevac je glavni lik knjige koja je pred vama, a čija se radnja tiče toga kako ga razumeti i voleti. Sama knjiga proizašla je iz televizijske emisije pod nazivom Kragujevac, što negda beše, emitovane na Radio-televiziji Kragujevac 2000. godine, urednika i autora Miodraga Stojilovića. On je za tu priliku okupio kragujevačke stručnjake za razne oblasti: istoriju, arheologiju, arhitekturu… Jedna od rubrika tog serijala nosila je naziv Otvoreni grad, a druga je predstavljala Kragujevčane koji su se davno odselili iz njega, ali su ostali u prisnoj vezi. Ta sintagma »nekad beše« danas na nas deluje upitno – a šta je od toga ostalo? U šta se razvilo? Pronaći odgovore na ova pitanja dovoljan je razlog za prinošenje ove knjige publici.
U knjizi koja je pred vama se, kao svojevrsni »toponimi« grada, pojavljuju ljudi koji su živeli ili žive u njemu, a koji su ga obeležili, najčešće svojim stvaralaštvom. Ni to što su ti ljudi bili stvaraoci u svojim oblastima nije slučajno, jer mi smo ne samo kreatori nego i koautori identiteta svoga grada. Zato se u ovoj knjizi pletu dve niti, jedna o samom gradu i druga o ljudima koji su ga učinili vrednim. Prva nit, možemo je slobodno smatrati zlatnom, veze priču o otvorenosti grada za ljude svih rasa, nacija, veroispovesti, rodova, polova… Za njihova očekivanja, snove, nadanja. Mnogi mlađi Kragujevčani ne znaju da se početkom dvadesetog veka nije tako lako postajalo građaninom nekog grada – Tada je za svako doseljavanje bilo potrebno odobrenje. Ono se oglašavalo u novinama, čime se na neki način dobijao pristanak svih. Danas otvorenost grada ne znači samo mogućnost da se u njega dosele Italijani sa »Fijatom«, Nemci sa »Simensom«, »Vaker Nojsenom« i »Benu« apotekama, Kinezi sa »Janfengom« ili nekim malim trgovačkim biznisom, Austrijanci sa telefonijom »A1«… Danas otvorenost znači prihvatanje različitog, dobrodošlicu za Drugog, spremnost da mu se pruži šansa, kao što je i on daje nama. Ta otvorenost za Rihterove, Honjicke, Holendere, Linenberge, Elzike, Kraljiće, Felbe, Valstore, Grinove, Kudrjavceve, Geterove… istovremeno je povezivanje uzajamnih očekivanja i radoznalost prema osobenostima njihovih kultura i civilizacijskih navika. To je prožimanje različitih političkih, ekonomskih i kulturnih etika i estetika. Ko daje, dobiće – još jedna je biblijska istina. Sasvim prirodno, iz te otvorenosti proizlazi empatija. Ona je, zapravo, karakteristika svih otvorenih društava. Samo ljudi koji izrastaju u pozitivnim vrednostima, mogu da nauče da vole i sebe i drugog. Takve rado prigrli grad, kao parče Univerzuma ili ceo Univerzum.
Pažljivim iščitavanjem saznajemo da su stranci i onda, kao i sada, dolazili u Kragujevac u ratno vreme sklanjajući se od rata, a u mirnodopsko – zbog škole ili posla. Kragujevac je nudio utočište, priliku za rad, ali i mogućnosti da se porodica umnoži i širi. Sa novim generacijama stizale su i one koje su imale potrebe da idu korak dalje i otkrivaju širi prostor. Kao što znamo, Kragujevac je dobio ime po ptici kraguj, a ptice samo rašire krila – i polete. Tako su ovi Kragujevčani pokazali da je i iz Kragujevca moguće leteti. Čak i kad to letenje znači postati podmorničar, u gradu čija reka podseća na potok. Upravo iz redova tih »letača« stigli su nam oni čijim se stvaralaštvom danas ponosimo kao lokalnom baštinom.
Priča o poznatim Kragujevčanima je druga nit ove knjige. Videćemo kako su ih mladost i školovanje u Kragujevcu, Šumarice, »Zastava«, Gimnazija, Knjaževsko-srpski teatar, Veliki park, košarkaški teren… inspirisali da postanu to što jesu, ali ćemo saznati i kakve su njihove današnje veze sa Kragujevcem. Nema biografije u kojoj se ne pominju mesto rođenja i mesto smrti. I jedan i drugi, i svi oni u kojima se živi između – stvorili su ono što su ti ljudi sada.
I konačno, svi ti »toponimi«, sve te niske priča svakog od sagovornika iz ove knjige prilika su da dođemo i do središta: sebe kao građanina. Da naučimo i od Kragujevca i od ljudi koji su u njemu živeli i istakli se, kako se živi slobodno, aktivno, odgovorno, sa usmerenjem na druge, koliko i na sebe.
Na taj način ćemo saznati da nema tog vremena zla koje može uništiti čoveka – ukoliko je prožet esencijalnim ljudskim vrednostima.
Gordana Jocić Autorka rubrike Zadužbinari serijala Kragujevac, što negda beše
Komentara: 0