Kragujevac je bio jedan od kulturnih i prosvetnih centara Srbije. Tome je u značajnoj meri doprinela činjenica da je bio prva prestonica obnovljene države. Ipak, i pored velikog napretka u izgradnji države, u Srbiji se do sticanja autonomije (1830, 1833) malo radilo na obrazovanju. Hatišerif iz 1830. godine postavio je pravne osnove prosvetnom i kulturnom napretku Srbije, budući da je tek njime omogućeno slobodno osnivanje škola u Srbiji.
Obrazovanje
Prve osnovne škole u Srbiji osnovane su u vreme austrijske okupacije, u periodu 1718–1739. godine. Znamo da je jednu takvu školu imao i Kragujevac 1724– 1725. godine, a učitelj je bio Petar Ninković iz Berkasova. Drugih podataka o ovoj školi nema, osim da je učitelj ove škole bio premešten u Hasan-pašinu Palanku (danas Smederevska Palanka).
Pre Ustanka u Srbiji su postojale manastirske i laičke škole. Dve manastirske škole radile su u manastirima Drača i Voljavča. Krajem XVIII veka prota Stevan Popović, rodom iz Iloka, otvorio je privatnu školu pri crkvi u selu Čumić, gde je seosku decu opismenjavao. Zvaničnih dokumenata o načinu na koji je decu učio nema, ali se pretpostavlja da ih je učio samo da čitaju i pišu.1
U prvoj godini Prvog srpskog ustanka na teritoriji oslobođene Šumadije otvoreno je nekoliko osnovnih škola. Naime, 1805. godine odlučeno je da se u svakoj nahiji otvori po jedna škola. Na području Šumadije u vreme Prvog srpskog ustanka bilo je otvoreno dvanaest „malih škola”, koje nisu bile udaljene više od desetak kilometara jedna od druge. U Kragujevcu, škola je otvorena 1805. godine, a u njoj su službovali učitelji Andrija iz Sremskih Karlovaca i Damjan, od 1810. do 1813. godine.2 Posle sloma Prvog srpskog ustanka škola je prestala sa radom.
Godine 1816. obnovljen je rad osnovne škole u Kragujevcu, a kao učitelj u njoj ponovo se pominje Andrija iz Sremskih Karlovaca. Pošto je pao u nemilost kneza Miloša, propio se i 1819. godine umro od tuberkuloze. Za njega je znao i Vuk Karadžić, koji kaže da su on i Pavle Todorović „bili najveći moralni učitelji kneza Miloša”3. Joakim Vujić je zabeležio da se škola 1823. godine nalazila blizu crkve. Kao učitelji pominju se Avram Gašparović, kasnije učitelj „kneževića”, i Mihailo Starčević. Učitelj Starčević uživao je veliki ugled u Kragujevcu. Sima Milosavljević Paštrmac zabeležio je u jednom pismu knezu Milošu, da je ceo Kragujevac je bio ožalošćen kada je stari učitelj Starčević umro 1824. godine.4
Od 1820. godine kragujevački učitelj je bio Đorđe Evgenijević (Jevđenijević) koji je, prema poznatim izvorima, u školi radio do 1825. godine. Sačuvano je jedno pismo od 25. oktobra 1825. u kome moli kneza Miloša da mu nađe lakšu službu, jer zbog bolesti učiteljsku službu ne može više obavljati. On navodi da je „minuvših pet ljeta u obštestvu Kragujevačkom u učiteljskom zvanju bio”5. Priređivao je i pozorišne predstave. Školska zgrada se nalazila istočno od crkve, bila je lepo uređena sa dve učionice i dve manje sobe sa kujnama za učitelje. Nastava se izvodila u dva razreda, sa velikim brojem učenika. Kada ju je Joakim Vujić posetio u prvom razredu bilo je 70 učenika kod učitelja Prokopija Vidakovića, u drugom 53 učenika kod učitelja Mojseja Jankovića6. Ilija Mandić je od 1829. do 1835. godine bio učitelj.7
Školske 1835/36. godine u prvom razredu bilo je 106, a u drugom 60 učenika. Učitelji su bili Đorđe Jevđenijević, Jovan i Petar Nikolić, Gavril Putniković (Putnik), Pavle Marković i Jovan Simić.8 Škola je do 1835. godine radila kao opštinska, a od tada kao državna škola.9
Učitelji prvih naših škola bili su siromašni, jer njihova godišnja plata nije prelazila 2000 groša. U nekim mestima Srbije učitelji su radili i za mnogo manju platu. Zato je Knez Miloš učitelje često oslobađao plaćanja poreza.
Kvalifikaciona struktura tadašnjih učitelja bila je na niskom nivou. Skoro svi su bili iz drugih država, a u svojim zemljama su se bavili različitim poslovima. Učitelja koji su rođeni u Srbiji bilo je vrlo malo.10
Nadzor nad radom škola nije postojao do 1832. godine, kada je postavljen prvi tutor kragujevačke škole. Opšta kontrola ustanovljena je osnivanjem državnih škola 1835. godine, a naročito od 1836, kada je Petar Radovanović postavljen za direktora svih škola u zemlji. Njega je 1838. godine na ovoj dužnosti zamenio Đorđe Zorić. Uspeh u školi zavisio je od sposobnosti učitelja. Tek 1838. Ministarstvo prosvete izdalo je prvo pedagoško-didaktičko uputstvo – „Nastavlenije za učitelje praviteljstveni i obštestveni škola”, i prvi nastavni plan i program – „Naznačenije učebni predmeti koji se u školama normalnim za prvo i drugo tečenije školsko predavati imaju”. Na osnovu njih učitelji su izrađivali tzv. školske zakone (pravila o vladanju).11
Kao što je posle Hatišerifa iz 1830. godine počelo slobodno osnivanje osnovnih škola, tako je ovim aktom bilo dozvoljeno formiranje prvih srednjih škola u Srbiji. Nastojanjem Vuka Karadžića i dolaskom Dimitrija Isailovića počela je da radi Viša (Verhovna) ili Velika škola, preteča Kragujevačke gimnazije. Iako je Vuk ideju o formiranju Velike škole izložio knezu Milošu još 1820. godine, ona je s radom započela tek u oktobru 1830. godine u Beogradu. Kao i mnoge druge ideje, i ova nije odmah naišla na odobravanje kneza Miloša. Nastala je iz težnje da se obnovi Jugovićeva trogodišnja „Velika škola” iz 1808. godine. Visoka škola je u jesen 1833. premeštena iz Beograda u Kragujevac. Po savetu Vuka Karadžića za rad u školi je angažovan Dimitrije Isailović, profesor učiteljske škole u Somboru. U školi su izučavani srpska gramatika, opšta istorija, opšti zemljopis, jestastvena istorija, račun, nemački jezik i pisanje. Uspeh prve generacije nije povoljno ocenjen. Godine 1834. škola je imala tri nastavnika: Dimitrija Isailovića, Isidora Stojanovića i Grigorija Novakovića, a svaki od njih je u svome razredu predavao sve predmete. Tada je utvrđen i celovit nastavni plan. Na zahtev Dimitrija Davidovića, Velika škola je posle Sretenjskog ustava reorganizovana u gimnaziju, uz otvaranje četvrtog razreda i postavljanje još jednog profesora; tako je „Viša škola” usmerena prema opštem smeru. Uporedo sa razvojem gimnazije 1835. urađen je i jedan projekat za akademiju koja bi objedinila gimnaziju, bogoslovsku, pravnu, filozofsku i vojnu školu. Drugi školski zakon iz 1836. ipak je učvrstio gimnaziju kao četvororazrednu školu, sa četiri profesora i jednim učiteljem grčkog jezika. Kada je 1838. godine ustanovljen Licej, gimnazija je dobila peti razred. Učenje u Liceju smatralo se kao produžetak gimnazijskog školovanja. Gimnazija je bila predviđena za 300 učenika, a imala je dva zadatka: 1. Da osposobljava za građansku službu; 2. Da priprema za izučavanje viših nauka na univerzitetu.12
Gimnazija u Kragujevcu dugo nije imala svoju zgradu. U početku je radila u kući bogatog trgovca Petra Topalovića, koja je u prvo vreme mogla ispuniti osnovne potrebe ondašnje gimnazije. Škola je stalno preseljavana, pa je 1835. godine nakratko bila smeštena u zdanju Štamparije, kada je ova premeštena u Beograd. Gimnazija je potom ponovo bila smeštena u nekadašnju kuću Petra Topalovića. Kako je broj razreda povećan, ta zgrada nije više zadovoljavala potrebe škole. Gimnazija je 1838. ponovo bila vraćena u zgradu bivše Štamparije, a tada su joj bile date i prostorije u kojima je radila varoška bolnica. Učestala preseljavanja uticala su na ministra prosvete da predloži knezu izgradnju posebne školske zgrade. Već naredne godine škola je dobila potpuno odgovarajuće zdanje, Gospodar Jevremov konak, poznato staro zdanje u kome su bile učionice, prostorija za biblioteku, instrumente, nadzornika i služitelje. Međutim, školske 1840/41. godine gimnazija je bila iseljena iz Konaka i u nju su useljena državna nadleštva. Škola je ponovo vraćena u prostorije bolnice, ali već od 1841. godine vraća se u prostorije gospodar Jevremovog konaka u kome je radila sve do zatvaranja.
Kada je gimnazija postala četvororazredna, u njoj su razredi bili podeljeni u dve grupe. Prvu su činile dve gramatičke klase – mlađa i starija. Broj predmeta ostao je isti kao u prva dva razreda kada je gimnazija bila trogodišnja. Učinjen je samo jedan izuzetak kod srpske istorije, koja se učila umesto opšte u prvom razredu. Dva viša razreda gimnazije, mlađa i starija ili retorika i poetika, imali su veći broj predmeta, među njima i one koji su prvi put uvedeni. U trećem razredu (retorici) uvedena su četiri nova predmeta: logika ili nauka zdravoga mišljenja, drevnosti grčke, sočinenija poetičeska, sočinenija retoričeska. U ovom razredu se nije više učila nauka o veri, jer se učila samo u prvom i drugom. U poslednjem razredu uvedeno je pet novih predmeta, koji su pokrivali oblast književnosti, prava i umetnosti. Dva glavna predmeta koja su davala osnovno obeležje višim razredima gimnazije jesu retorika i poetika.
Plan i program doživeo je manje izmene i dopune u toku školske 1838/39. godine, kada je uvedena srpska gramatika kao poseban predmet, umesto slovenske gramatike. Od veština, negovano je pevanje (crkveno, a potom i svetovno), zatim crtanje (škola načertanija), krasnopis od 1839. godine. Stalno radno mesto učitelja crtanja i krasnopisa uvedeno je od 1841. godine.13
Potreba za predmetnom nastavom bila je sve izraženija. U prvom periodu od 1833. do 1842. godine ona nije preovladala iz dva razloga: škola nije imala dovoljan broj nastavnika za predmetnu nastavu; pobornici ove ideje su u međuvremenu premešteni za profesore Liceja. Osim dobre volje učenika i nastavnika, sve ostalo je u tek osnovanoj školi u manjoj ili većoj meri nedostajalo. U početku, udžbenika skoro da nije ni bilo pa se nastava odvijala tako što su profesori diktirali gradivo, a učenici uglavnom napamet učili. Nastavnicima je od samog početka bilo jasno da nastavu ne mogu izvoditi „kako ko zna”, već da se „Nauke jedanput predaju kao što treba, a ne kao što se može”. U to vreme nije bilo lako ispuniti ovaj zahtev.
Ministarstvo prosvete se 26. juna 1838. godine obratilo knezu Milošu s predlogom da se nabave najneophodnije školske knjige – udžbenici da se napišu ili da se prevedu knjige najboljih autora za sve predmete. Za ovaj posao bila su određena dva profesora Kragujevačke gimnazije, koji su u Ministarstvu prosvete imali da se bave isključivo ovim poslom. Međutim, otvaranjem Liceja oni su postavljeni za profesore i bili oslobođeni ove dužnosti.
U pogledu pisanja ili prevođenja udžbenika urađeno je sasvim malo. Treba pomenuti udžbenik Grčka čitaonica profesora Vukašina Radišića, koji je napisao 1837. godine. Iste godine Atanasije Teodorović napisao je knjigu Istorija Rusije koja je delimično uspela da nadomesti nedostatak vezan za predmet opšta istorija. Atanasije Nikolić je 1839. godine napisao udžbenik Algebra, koji je više koristio Liceju nego Gimnaziji.
Sa nabavkom knjiga za školsku biblioteku takođe je bilo dosta problema. Nedostatak sredstava za nabavku knjiga bio je redovna pojava. Od januara 1840. godine uveden je školski praznik i prvi put proslavljena školska slava, posvećena našem prvom prosvetitelju Svetom Savi. Ovaj praznik je prvi put bio proslavljen u Kragujevcu, a potom je postao praznik koji se, sa prekidom u drugoj polovini XX veka, slavi do današnjih dana.14
Školovanje u Srbiji nije bilo obavezno, pa mnoge škole nisu imale dovoljan broj đaka, što je dovodilo i do njihovog privremenog gašenja. Takva situacija je bila i u Kragujevačkoj gimnaziji u prvim godinama rada. Jedan deo učenika je napuštao školu zbog bolesti, stupanja u državnu službu, nedostatka sposobnosti i sredstava za nastavak učenja. Da bi bar donekle sprečili osipanje dece iz škole, vlasti su odlučile da se u državnu službu ne primaju učenici koji nisu završili gimnaziju, a da se iz službe otpuste oni koji je nisu završili. Učenici iz drugih delova zemlje nisu mogli ići svojim kućama bez znanja nadležnih vlasti i pasoša, pošto vlasti nisu bile sigurne da će se vratiti u školu. Broj đaka, kako iz Kragujevca, tako i iz drugih delova Srbije varirao je iz godine u godinu. Prvih godina rada Kragujevačke gimnazije većinu su činili đaci iz Kragujevca, a četrdesetih godina je tek svaki četvrti bio iz Kragujevca. Ako se pogleda poreklo učenika prema okruzima uočava se da je i ono variralo. U prvim godinama rada gimnazije gotovo svi su bili iz Kragujevačkog okruga, a školske 1841/42. skoro manje od polovine. Takođe su uočljive i razlike prema socijalnom poreklu učenika: u početku ih je najviše bilo iz činovničkih porodica, a posle njih najbrojnija su bila deca iz zanatlijskih i trgovačkih porodica. Takva situacija je bila sve do 1837/38, kada je naglo porastao broj dece iz zemljoradničkih porodica, koja 1841/42. godine postaju najbrojnija. Broj dece iz zanatlijskih porodica godinama je rastao u odnosu na broj dece iz trgovačkih porodica. U svakoj generaciji je bilo po nekoliko učenika iz redova sveštenstva.15
U ovom periodu raspon u uzrastu učenika između prvog i petog razreda kretao se od 10 do 26 godina. Najviše đaka, ipak, bilo je uzrasta od 13 do 19 godina. U Kragujevačkoj gimnaziji sticale su znanja mnoge istaknute ličnosti političkog i kulturnog života Srbije XIX veka: Dimitrije Crnobarac,16 Filip Hristić,17 Sreten Popović, Jovan Marinović,18 Andrija Stamenković, Konstantin Nikolajević,19 Ranko Alimpić,20 Todor Tucaković21 i Jovan Ilić.22
Direktori Gimnazije u periodu od njenog osnivanja do 1842. godine bili su: Atanasije Tedorović (1833–1834); Dimitrije Isailović (1834–1835); Petar Radovanović (1835–1838); Isidor Stojanović (1839–1840); Grigorije Novaković (1840–1842).23
Od osnivanja do 1842. godine rad Kragujevačke gimnazije karakteriše traženje modela i uspostavljanje školskog sistema, kako u Kragujevcu, tako i Srbiji. O obezbeđivanju školskih zgrada i drugim uslovima za osnivanje i rad škola skoro da se ne može govoriti. U takvom ambijentu počela je da radi Gimnazija24 u Kragujevcu, prva južno od Save i Dunava, koja je svojim radom, pregalaštvom, problemima, teškoćama i iskustvom postavljala temelje prosvetnom sistemu obnovljene Srbije. Naime, kroz iskustva i rad Gimnazije u Kragujevcu stvarao se prosvetni i obrazovni sistem u obnovljenoj Srbiji. Postojao je izvestan raskorak između ciljeva postavljenih pred školom i mogućnosti srpskog društva u Kneževini da ih ostvari. U svim državnim pokušajima unapređenja prosvete osećao se napor države, ali i celog društva da se prevaziđe vekovna zaostalost u obrazovanju i da se i u tom pogledu Srbija približi naprednijim državama. Ipak, u teškom političkom trenutku se pokleklo što je bilo i 1842. godine je Kragujevačka gimnazija ukinuta, čime je izabrano najgore moguće rešenje.
Vuk Stefanović Karadžić je 1832. godine predlagao da se u Srbiji uredi Liceum i univerzitet. Prvi pomen o Liceumu nalazimo u jednom Planu o školama u Kneževini Srbiji iz 1835. godine koji su izradili Dimitrije Davidović i Avram Petronijević. U tom Planu je bilo predviđeno osnivanje Liceja. Kragujevačka gimnazija prihvatila je obavezu da pruži pomoć kako bi ova ustanova počela sa radom, jer je raspolagala i materijalnim uslovima i stručnim kadrom.25 Knez Miloš je 19. juna 1838. godine u pismu Stefanu Stefanoviću Tenki, ministru prosvete, naložio da se angažuju i dovedu dva profesora i direktora za Licej. Ministar prosvete je istoga dana dao nalog Dimitriju Isailoviću da učenim Srbima iz Vojvodine – Jakovu Geršiću, direktoru Gimnazije u Sremskim Karlovcima, i Atanasiju Nikoliću, inženjeru iz Novog Sada, profesoru Gimnazije – uputi pismo kojim bi ih pozvao da dođu i predaju na Liceju u Kragujevcu. Knez Miloš je formirao i posebnu komisiju koja je imala zadatak da pripremi sve što je potrebno za otvaranje Liceja. Komisiju su činili Pavle Stanišić, direktor Kaznačejstva, Ilija Milutinović, vojeni šef i Paun Janković Baća, pridvorni sekretar. Nema podataka o radu ove komisije. Pošto preporučeni profesori (Jakov Geršić i Atanasije Nikolić), koji je trebalo da predaju u Liceju nisu prihvatili poziv i došli, postavljeni su za profesore Liceja gimnazijski profesori Atanasije Teodorović i Petar Radovanović. Nadzor nad radom Liceja poveren je Dimitriju Isailoviću. Učenje crtanja bilo je povereno Nikoli Alkoviću. Ukazom od 1. jula 1838. godine, knez Miloš Obrenović je osnovao Licej u Kragujevcu, produživši gimnazijsko školovanje sa četiri na šest godina. Osnivanjem Liceja u Kragujevcu postavljen je temelj visokog školstva u Srbiji.
Licej je počeo sa radom 13. oktobra 1838. godine u zgradi Vojne bolnice koja se nalazila sa desne strane Lepenice.26 Tu je u jednoj prostoriji započela rad prva naša visokoškolska ustanova. Prve godine Licej je imao samo jedan razred filozofije, dok je Gimnazija imala pet razreda: mlađu, srednju i stariju „gramatikalnu klasu”, i mlađu i stariju ‘’klasu čovečnosti”.
U prvu godinu školske 1838/1839. Licej je upisalo 16 „slušatelja”. U Licej su primani učenici posle završene petorazredne gimnazije. Prve godine upisani su: Andreja Zisić, Andreja Stamenković, Arsenije Milićević Lunjevica, Grujica Ivanović. Dimitrije Matić, David Rašić, Jovan Dimitrijević, Jovan Nikolić stariji, Jovan Nikolić mlađi, Jakov Herbez, Konstantin Nikolajević, Nikola Tasić, Stojča Ivanković, Stevan Petrović, Teodor Grujović i Jevta Pavlović.27
Licej je po svojoj organizaciji i sadržaju stručnog obrazovanja trebalo da predstavlja školu koja je bila slična „kraljevsko-ugarskim” akademijama – da bude između srednje škole i univerziteta. Kako nije utvrđen nastavni plan, određeni profesori su po svom nahođenju i znanju predlagali Ministarstvu prosvete gradivo koje će pradavati licejcima. Prema planu koji je knez Miloš Obrenović odobrio 26. septembra 1838. godine, bilo je predviđeno da nastava na Liceju traje dve godine, a obuhvatala je sledeće predmete: „1. Sve časti filozofije redom i potpuno, 2. Vsemirna istorija od početka obširno, 3. Matematika čista, 4. Prirodno pravo, 5. Štatistika, 6. Hudožestvo načertanija, 7. Nemački jezik, u većoj obširnosti i početak Francuskog jezika, 8. Tolkovanje Evangelija”.
Atanasije Teodorović predavao je filozofiju i opštu istoriju, a Petar Radovanović matematiku, statistiku i nemački jezik. Nastavno gradivo u prvoj godini učenja bilo je raspoređeno za celu školsku godinu na sledeći način: „1. Nauka hrišćanska s tolkovanjem evangelija pravoslavnog vostočnog veroispovedanija, 2. Načetki – osnove filozofije, logika, matematika, opšta svetska istorija „u najopširijem smislu”. Kako se matematika završavala u prvom polugodištu prve godine, u drugom polugodištu se predavalo teorijsko „Zemlemerije”.
U prvoj školskoj godini otvoreno je Odeljenje filozofije, a naredne počela je sa radom prva i druga godina Prava. Na filozofskom odeljenju predavani su: filozofija, opšta istorija, čista matematika, statistika, nemački jezik i crtanje; u drugoj godini, fizika, praktična geometrija i francuski jezik. Na Pravnom odseku je predavano prirodno pravo i statistika. Jedno vreme prirodno pravo je predavao Jovan Sterija Popović.
Uredbom o odvajanju Liceja od Gimnazije, 9. oktobra 1839. godine, uređeni su odnosi između Liceja i Gimnazije, a Licej je postao samostalna ustanova. Dolaskom u Licej poznatih profesora – Isidora Stojanovića, Konstantina Brankovića, Atanasija Nikolića i, nešto docnije, Sterije Popovića na Liceju je ustanovljen Pravni fakultet (1841)28.
Zbog problema sa prostorom, nastava na Liceju u Kragujevcu odvijala se u veoma nepovoljnim uslovima. Prve školske godine Licej je radio u Vojnoj bolnici, druge u Gostinskom konaku (koji se posle preseljenja Vlade i Ministarstva u Beograd ispraznio), a treće u vojnom magacinu do „crkve vodeće”. Tako je za tri godine Licej promenio tri zgrade. Sve to nepovoljno je uticalo na njegov rad i nastavni proces. Ako ovome dodamo materijalna sredstva koja su bila skromna i nedovoljna za njegovo izdržavanje, dobićemo pravu sliku početka više nastave u nas.
Osnivanje i rad Liceja u Kragujevcu vremenski se poklapa sa jačanjem ustavobraniteljske opozicije u Srbiji i padom Kneza Miloša sa vlasti, nestabilnom vladavinom prvog namesništva i početkom prve vlade kneza Mihaila Obrenovića.
Posle tri godine rada u Kragujevcu Licej je 25. juna 1841. godine premešten u Beograd. Osnivanje Liceja u Kragujevcu pada u vreme kada se postavljao temelj obnovljenoj srpskoj državi, pa je i potreba državne uprave za obrazovanim kadrovima bila velika. Stoga Kragujevački Licej, kao prva viša škola u Srbiji, preteča Velike škole i Beogradskog univerziteta, ima veliku i posebnu ulogu u celokupnom prosvetnom razvoju Srbije.
Naslovna ilustracija: Spomenik na mestu gde se nalazila zgrada Liceja u Kragujevcu
1 U čast prote Stevana Popovića škola u selu Čumić se i zvanično zove Osnovna škola „Prota Stevan Popović” i smatra se najstarijom školom u Šumadiji. 2 Postoje indicije da je u Kragujevcu postojala škola i 1804. godine, koja je prestala sa radom kada je počeo Ustanak, ali relevantnih podataka o njoj nemamo. 3 Jeremija Mitrović, Kragujevac do 1839. godine, Kragujevac, 1933, 53. (U daljem tekstu: Jeremija Mitrović, nav. delo). 4 Avram Gašparović je bio pisar i učitelj kod jaseničkog kneza Milutina Savića. Kod njega je učio Milutinov sin Ilija, tvorac Načertanija. AS, KK, XV 426, Kragujevačka nahija – građa, 303; J. Mitrović, nav. delo, 54. 5 Kragujevačka nahija, 379–380; Joakim Vujić, Putešestvije po Serbiji, Beograd, 1901, 172; Boriša Radovanović, Istorija Kragujevca, Kragujevac, 2017, 218. 6 J. Vujić, nav delo,. 169–170. 7 Zabavnik za 1833, 29; Opština kragujevačka molila je kneza Miloša 4. maja 1835. da joj se za gornju školu „nabavi učitelj”, jer je učitelj Ilija izjavio „da zbog slabosti svoje ne može više učiteljstvovati u Kragujevcu” (AS, KK, XV–1594). M. Petrović, Finansije i ustanove І, 824. 8 M. Petrović, nav. delo, 824. 9 U Kragujevačkom okrugu otvoreno je još nekoliko osnovnih škola u selima: Bagrdan, Brezovac, Žabare, Velika Vrbica, Rača, Topola, Čumić, Pavlovac, Lužnice, Brzan i u manastirima Drača i Vraćevšnica. Sve su bile opštinske sa jednogodišnjom nastavom, slabo posećene – jer nisu bile obavezne. Nisu sve škole otvarane u isto vreme, a nisu imale ni kontinuirani rad. Neke su se otvarale, druge zatvarale zbog slabog odziva đaka ili što nije bilo učitelja. Godine 1839. bilo je u celom okrugu šest osnovnih škola, jedna državna (Kragujevac) i pet opštinskih, koje je pohađalo oko 200 đaka. Samo nekoliko godina kasnije, 1844. godine, u Kragujevcu je postojala trorazredna osnovna škola, a u celom Kragujevačkom okrugu bilo je 17 osnovnih škola. Radoš Ljušić, Kneževina Srbija (1830–1839), Beograd, 1986, 395–402. (U daljem tekstu: Radoš Ljušić, nav. delo). 10 Milen Nikolić, Spomenica Muške gimnazije u Kragujevcu, Kragujevac, 1934, 28. 11 Srećko Ćunković, Školstvo i prosveta u Srbiji u XIX veku, Pedagoški muzej, Beograd, 20162. 12 Vidi više o tome u: M. Nikolić, nav. delo, 56–113; Spomenica Gimnazije u Kragujevcu 1833– 1983, Kragujevac, 1989, 22–31. 13 Spomenica Gimnazije u Kragujevcu 1833–1983, 32–36. 14 M. Nikolić, nav. delo, 85–86. Spomenica Gimnazije u Kragujevcu 1833–1983, 37. 15 Spomenica Gimnazije u Kragujevcu 1833–1983, 44. 16 Dimitrije Crnobarac (Beograd, 25. 10. 1818 – Beč. 14. 06. 1872), doktor pravnih nauka, ministar pravde i prosvete, član Državnog saveta. 17 Filip Hristić (Beograd, 27. 03. 1819 – Menton/Francuska 11. 02. 1905), kneževski predstavnik, tj. predsednik vlade Srbije, ministar inostranih poslova i prosvete, guverner Narodne banke, stalni ambasador Srbije u Carigradu, Beču, Berlinu i Londonu, počasni član Srpske kraljevske akademije. 18 Jovan Marinović (1821–1893), političar, diplomata, predsednik Vlade Kneževine Srbije 1873–1874. godine. 19 Konstantin Nikolajević (Ostružnica, 26. 10. 1821 – Bokseg, 1. 10. 1877), srpski političar, ministar unutrašnjih poslova, pravnik i istoričar. Bio oženjen Poleksijom, kćerkom kneza Aleksandra Karađorđevića. 20 Ranko Alimpić (Nakučani kod Šapca, 21. 03. 1826 – Beograd, 19. 11. 1882), general, ministar građevina, komandant Drinske divizije i Drinskog korpusa, načelnik Podrinskog, Krajinskog i Požarevačkog okruga. 21 Todor Tucaković (1825/26 – 1896), trgovac i predsednik Narodne skupštine. 22 Jovan Ilić (Resnik/Kragujevac, 15. 08. 1824 – Beograd, 12. 03. 1901), srpski književnik, ministar pravde, Državni savetnik, korektor Srpskih novina, profesor u Negotinu, Šapcu i Beogradu, član Velikog suda. 23 Spomenica muške gimnazije u Kragujevcu 1833–1933, Kragujevac 1934, 459; Školstvo u Srbiji 1817–1838, 132–133, 462–463. Bili su po nekoliko meseci ili nepunu godinu. Tadašnju funkciju direktora ne treba upoređivati sa sadašnjom, jer su tada direktori bili aktivni profesori, a funkcija direktora bukvalno je značila „prvi među jednakima”. Isto, 44. 24 Govorimo Gimnazija, a ne Muška gimnazija, jer tada su i postojale samo „muške gimnazije”, jer ženska deca uglavnom nisu išla u školu. Termin „muška gimnazija” javlja se tek krajem XIX veka kada su ženska deca počela organizovano i masovno da idu u školu, pa se tada javljaju Ženske gimnazije, a zatim i mešovite. 25 Boriša Radovanović, Istorija Kragujevca, Kragujevac, 2017, 221; R. Ljušić, nav delo, 396. 26 R. Ljušić, nav. delo, 399. 27 AS, F-Licej 1838–1863, kut. I. 28 Vladimir Grujić, Licej i Velika škola, Beograd, 1987, 11.
Komentara: 0