Kragujevac je u svom prestonom periodu bio varoš otvorena za nove ljude, nova zanimanja, nove ideje, nova znanja i kulture, a sve u cilju što bržeg napretka. Srbija, a i Kragujevac, bili su slabo naseljeni, bez školovanog kadra u svim oblastima društvenog i privrednog života. Sa nasleđenim nivoom proizvodnje u oblasti poljoprivrede i zanatstva, jer o industriji još ne možemo da govorimo, srpsko društvo nije moglo dalje da napreduje. To je bilo jasno i samom nepismenom knezu, koji je od preseljenja u Kragujevac počeo da dovodi učene ljude iz više država i da pod svojom komandom, a uz pomoć njihovog znanja i iskustva postavi temelje državnom sistemu, državnoj upravi i administraciji, formira zdravstveni i obrazovni sistem, unapredi zanatstvo i trgovinu, započne industrijalizaciju države, krene u urbanizaciju gradova i varoši, sređuje saobraćajnu infrastrukturu. Uz pomoć stranih stručnjaka i Srba prečana Kragujevac je krenuo krupnim koracima napred, u svim sferama društvenog života; taj napredak, uz male zastoje, nije prestao sve do današnjih dana.
Pored naših istorijskih ličnosti koje su zadužile Kragujevac, veliki broj stranih državljana ostavio je neizbrisiv trag na ovim prostorima. Mnogi od njih nisu bili zapaženi u svojim državama, a pročuli su se po delatnosti u srpskoj prestonici i na prostorima naše države. Svi oni bili su vezani lično za kneza, članove njegove porodice ili ljude iz njegove najbliže okoline. Svi su na njegov poziv dolazili u Kragujevac i, uglavnom zbog njega, posle kraćeg ili dužeg boravka, odlazili.
U izlaganju o znamenitim ličnostima koje su rođene, živele ili radile u Kragujevcu u periodu od 1818. do 1841. godine, krenućemo od porodice kneza Miloša, a potom hronološkim redom, kako su dolazili i obavljali svoju delatnost.
Ljubica Obrenović - srpska kneginja 1815-1839. godine (Srezojevci, 1785-Novi Sad, 1843)
Knjeginja Ljubica potiče iz ugledne porodice Radosava i Marije Vukomanović iz sela Srezojevci u Rudničkoj nahiji. Za Miloša se udala 1804. godine i sa njim je rodila osmoro dece: Petra, Petriju, Jelisavetu (Savku), Anu, Milana, Mariju, Mihaila i Teodora.
Bila je uzorna žena i veoma posvećena porodici, a posebno deci. Živela je skromno u Šarenom konaku u Kragujevcu, dok je leta provodila u Trmbasu sa decom, gde je knez Miloš imao svoj letnjikovac. Sa knezom Milošem nije bila u dobrim odnosima, zbog njegovih brojnih ljubavnih afera. Zbog ljubavne veze kneza Miloša i turske robinje Jelenke, kneginja Ljubica sa decom se preselila u Požarevac. To je jedan od razloga što je prišla ustavobraniteljskom pokretu. Sa predvodnicima opozicije (Vučićem, Tenkom, Radojkovićem, Simićima) ona je ostala u srdačnim odnosima i posle Miletine bune, što nije bio slučaj i sa knezom. Jednom prilikom je u naletu ljubomore ubila iz pištolja jednu od ljubavnica kneza Miloša, Petriju. U Beogradu joj je izgrađen konak u kojem je kasnije bio smešten beogradski Licej.
Umrla je u izganastvu 1843. godine u Novom Sadu (Habzburška monarhija).
Sahranjena je u manastiru Krušedol na Fruškoj Gori.
Milan Obrenović (Kragujevac, 1819-1839), prestolonaslednik.
Najstariji sin kneza Miloša i kneginje Ljubice. Kao knez vladao je od 13. juna do 8. jula 1839. godine. Najveći deo detinjstva proveo je sa majkom u Kragujevcu, Požarevcu i Beogradu. Stekao je površno obrazovanje. Zvanično je bio i predstavljan kao prestolonaslednik i imao je određena zaduženja u vojsci. Godine 1837. razboleo se od tuberkoloze. Vlast je nasledio kada je bio smrtno bolestan. Zbog toga je obrazovano namesništvo koje su činili Avram Petronijević, Jevrem Obrenović i Toma Vučić Perišić. Kao vladar nije potpisao nijedan akt i umro je pre nego što je Porta poslala berat o njegovom imenovanju. Sahranjen je u Beogradu.
Rođen je kao drugi sin kneza Miloša i kneginje Ljubice. Detinjstvo je proveo uz majku u Kragujevcu, Požarevcu i Beogradu. Zajedno sa knezom Milošem napustio je Srbiju u junu 1839. Posle smrti brata Milana Savet ga je pozvao da preuzme vlast. U Srbiju se vratio u martu 1840. godine. Na početku vladavine suočio se sa snažnim otporom ustavobranitelja koji su oterali s vlasti njegovog oca. Članovi namesništva Avram Petronijević i Toma Vučić Perišić izdejstovali su zakulisnim radnjama da budu postavljeni za njegove savetnike. Međutim, Mihailo to nije želeo da prihvati, pa je izbila politička kriza, koja je kulminirala u maju 1840. kada su vodeći ustavobraniteljski prvaci pobegli pod tursku zaštitu u beogradsku tvrđavu. Želeći da izbegne strane uticaje, odlučio je da prestonicu iz Beograda premesti u Kragujevac. Ipak, prestonicu je 1841. trajno premestio u Beograd, a morao je i da prihvati misiju Portinog emisara Musa-efendije u julu 1840. godine, koji je došao u Srbiju radi smirivanja političke krize. Ustavobranitelji su želeli da se vrate na svoje položaje, ali on to nije prihvatio. Kriza je rešena odlaskom ustavobrnitelja u političku emigraciju u Osmansko carstvo. Povećao je porez sa pet na šest talira što su ustavobranitelji, koji su se vratili u zemlju krajem 1841. i početkom 1842, iskoristili u političkoj propagandi prtiv njegove vladavine. Pomogao je bunu Srba u Niškoj nahiji 1841. i pobunjenicima pružio azil u Srbiji. Ustavobranitelji su ga u Vučićevoj buni prognali s vlasti u septembru 1842. g. Zato je prebegao u Zemun, potom u Novi Sad. Tokom emigracije posvetio se obrazovanju i putovanjima po evropskim zemljama. Oženio se u Beču sa Julijom Hunjadi 1853. godine. U Srbiju se vratio 1859. godine. Druga njegova vladavina 1860-1868. značajna je po brojnim reformama. Ustavnim zakonima 1862. indirektno je obesnažio Ustav iz 1838. godine. Uspostavio je autokratsku vladavinu zbog čega se sukobljavao sa Ujedinjenom omladinom srpskom. Umanjio je uticaj Saveta, obrazovao je ministarski savet - modernu vladu, ustrojio narodnu vojsku. Vodio je aktivnu spoljnu politiku u cilju stvaranja balkanskog saveza za rat protiv Osmanskog carstva. Sporazume je sklopio sa Grčkom, Crnom Gorom, Rumunijom, Hrvatskom narodnom strankom i Bugarskim odborom. Njegov glavni pomoćnik u sprovođenju navedenih planova bio je Ilija Garašanin. Ubijen je 10. juna 1868. godine u Košutnjaku.
Jovan Obrenović (Srednja Dobrinja, 1786-Sremski Karlovci 1850), brat kneza Miloša.
U političkom životu Srbije nije igrao značajniju ulogu. Sporedna zaduženja koja je dobijao od brata, kneza Miloša, revnosno je ispunjavao. Na upravu je dobijao razne nahije (okruge). Nalazimo ga 1834. godine na mestu raškog serdara, potom na mestu komandanta Moravsko-podrinske vojne komande, sa sedištem u Čačku, gde je živeo. Bio je divizioni general. Veoma odan knezu Milošu, posle Vučićeve bune 1842. godine prešao je u Austriju. Ženio se dva puta. Sa prvom ženom Krunom Mihailović imao je sina Obrena i kći Jelisavetu-Savku. Iz drugog braka sa Anom Joksić imao je dve ćerke Anastasiju-Stanu i Jermilu.
Njegovo ime nosi buna značajna za istoriju Kragujevca, koju je uz pomoć brata Jevrema organizovao knez Miloš Obrenović 11. maja 1839. godine, u nameri da onemogući sprovođenje Turskog ustava iz 1838. godine.
Knežev najmlađi brat. Bio je upravnik raznih nahija (okruga), jedno vreme komandant Podrinsko-savske vojne komande (1835); u vreme kneževog boravka u Carigradu bio je predsednik Saveta, a od 1838. namesnik. Živeo je u Šapcu i u Beogradu, u kojima je sagradio lepa zdanja. U Kragujevac je dolazio često. Tu je podigao spratnu građevinu - Gospodar Jevremov konak. Sa ženom Tomanijom, ćerkom Adama Bogosavljevića, imao je osmoro dece (sedam kćeri i jednog sina). Sa knezom je bio u dobrim odnosima, sve do sticanja autonomije, od kada je sve teže podnosio bratovljev apsolutizam. Bio je sklon opoziciji, još u vreme Miletine bune. Neslaganje sa knezom Milošem kulminiralo je u 1837. godini, zbog čega je napustio zemlju. Sporovi sa bratom najviše su izbijali zbog Jevremovih težnji i nastojanja da prestonicu Srbije što više približi Evropi. Knez Miloš je u tom pogledu bio konzervativniji, ali je popuštao kada je morao. Iako nije bio u najboljim odnosima sa „starim gospodarem”, Jevrem je često dolazio u Kragujevac. Kada se posle kraćeg egzila vratio u Kneževinu (1837) i izmirio sa bratom, i dalje je bio jedan od stubova opozicionog pokreta. Nadao se da će posle kneževog pada upravljati zemljom umesto bolesnog prestolonaslednika, ili se i sam domognuti prestola, što se nije desilo.
Sima Milosavljević Paštrmac Amidža (Sjenička nahija, 1776-Kragujevac, 1836), knežev barjaktar u ratu, prvi čovek prestonog Kragujevca (1818-1836), domoustrojitelj kneževog dvora (1834-1835) i Nadvorni savetnik (1835-1836).
Učesnik Prvog srpskog ustanka u kome je postao jedan od Karađorđevih „momaka”. Posle sloma Prvog srpskog ustanka nije prebegao u Austriju, već se vratio u svoju Ramaću, zaseok Paštrma, obavljajući svakodnevne poslove i osluškujući dalji razvoj situacije. Kada je već naredne, 1814, otpočeo turski zulum nad srpskim stanovništvom, pobegao je u šumu gde se krio do početka Hadži-Prodanove bune, u kojoj je bio jedan od vođa. U pregovorima pobunjenika sa Milošem Obrenovićem, Sima Milosavljević je bio jedan od onih koji su se predali Milošu, što mu je i sačuvalo glavu. U vreme turske odmazde nad pobunjenicima u Hadži- Prodanovoj buni, Sima Milosavljević se sklonio na imanje Miloša Obrenovića u Crnući, zajedno sa Lazarom Mutapom i Blagojem Tomićem Knićaninom. U Drugom srpskom ustanku bio je jedan od vođa i ustanički barjaktar. Bio je veoma blizak sa knezom Milošem Obrenovićem i čovek od kneževog velikog poverenja. Takav odnos između njih dvojice ostaće sve do Paštrmčeve smrti, 1836. godine.
Izborom Kragujevca za prestonicu Srbije, Sima Milosavljević Paštrmac je, ne računajući kneza Miloša, bio prvi čovek prestonog grada. Tada je postao sve poznatiji pod svojim drugim nadimkom - Amidža (stric ili čiča/čika na turskom jeziku), koji mu je nadenuo sam knez Miloš u šali. Amidža je imao veoma važnu, ako ne i presudnu, ulogu na dvoru kneza Miloša u Kragujevcu, kao jedan od najpouzdanijih kneževih prijatelja, koji je do tada nebrojeno puta dokazao svoje prijateljstvo i odanost. Uprkos činjenici da je bio samo buljukbaša (kapetan), odnosno da zvaničnio nije zauzimao nijednu od vodećih uloga u državi, on je bio Milošev savetnik u donošenju mnogih veoma važnih odluka i imao je pravo i slobodu da kaže ono što mnogi kneževi saradnici nisu smeli. Pored svoje smelosti i okretnosti, veliku popularnost kod kneza donela mu je njegova velika sklonost ka šali, koja je često bila veoma bezobrazna i neukusna, a što se knezu Milošu, po prirodi veselom čoveku, veoma dopadalo.211
Međutim, pozicija najbližeg Miloševog savetnika i saradnika nosila je sa sobom i ogromnu obavezu. Amidža je skoro dvadeset godina obavljao sve najbitnije poslove u gradu, ali i u državi, u slučajevima kada bi knez otišao van Srbije, pa se s razlogom ponekad potpisivao kao „Amidža, prvi i poslednji”, jedini u Srbiji koji se u to vreme usuđivao na to. Bio je upravnik kneževog imanja, starao se o njegovoj porodici, nadzirao izgradnju konaka, crkve, ćuprije i škola, izdavao putne isprave, organizovao razne proslave, prikupljanje i deljenje hrane siromašnima, komandovao Miloševim momcima, upravljao apsanom, gonio hajduke, vodio računa o brojnim državnim poslovima, raspisivanju i prikupljanju poreza, prijemu članova stranih delagacija i drugo. Istovremeno je trgovao stokom, zarađujući po jednom turnusu i do 12 000 groša. Deo zarade davao je na pozajmice po zelenaškim kamatama, pa je vremenom postao jedan od najbogatijih ljudi u zemlji. Mada nepismen, naučio je da se potpisuje, pa se, između ostalog, među dokumentima koje je slao mogu naći potpisi „Đurđevac” (slava mu je bila Sveti Đorđe), i „Simeon Paštrmac”.
Iako je, s obzirom na poslove koje je obavljao, Amidža bio upravnik (domoustroitelj) Kneževog dvora, ovo zvanje je dobio tek 1834. godine, a njegov prethodnik je bio Dimitrije Georgijević. Nakon donošenja Sretenjskog ustava 1835. godine, knez Miloš ga je zvanično postavio na političku poziciju, dajući mu zvanje Nadzornog savetnika u novoformiranom Državnom sovjetu. Amidža se ubrzo teško razboleo i preminuo sledeće godine.
Toma Vučić Perišić212 (Barič, 1788-Beograd, 1859) poreklom je iz okoline Bijelog Polja, odakle su mu otac i stric Pavle u drugoj polovini 18. veka prešli u Gornju Vrbavu u Gruži. Brat od strica mu je bio vraćevšnički arhimandrit i prvi srpski mitropolit Melentije Pavlović. U Topoli je tokom Prvog srpskog ustanka bio član Karađorđeve garde. Bio je jedan od organizatora i predvodnika pobune u Gruži u septembru 1814. koja je bila u vezi sa Hadži-Prodanovom bunom. U neposrednoj knez Miloševoj službi bio je do 1822. U julu 1817. preneo je Vujici Vulićeviću poverljivo Miloševo naređenje o Karađorđevom smaknuću. Unapređenje i veća ovlašćenja dobio je postavljenjem za gružanskog kneza 1822. i na tom položaju ostao je do 1827. Knez Miloš nije blagonaklono gledao na porast Vučićeve popularnosti i često ga je kažnjavao; u tome treba tražiti uzrok Vučićeve mržnje prema knezu Milošu i dinastiji Obrenović. Od oktobra 1833. do 14. juna 1834. bio je član Suda naroda srpskog u Kragujevcu, a od 15. juna 1834. do 15. februara 1835. popečitelj (ministar) vojenih dela. Znao je za pripremanje Miletine bune početkom 1835. i, mada je podržavao zahteve opozicije, ostao je lojalan knezu Milošu. Pomirljivim stavom prema pobunjenicima i posredovanjem kod kneza Miloša znatno je doprineo da se buna mirno završi. Proglašenjem Sretenjskog ustava imenovan je Savet, čiji je Vučić član od 15. februara 1835. U aprilu 1835. postavljen je za nadzornika državnih građevina (binaemina) i tada se preselio iz Kragujevca u Beograd, gde je živeo do kraja života. Posle proglašenja tzv. Turskog ustava 1838. ponovo je imenovan za člana Saveta (14. februara 1839). U razdoblju od 1839. do 1844. Vučić je bio udarna pesnica ustavobranitelja u borbi protiv kneza Miloša i Obrenovića. Oslanjajući se na njegov neosporni uticaj u narodu i vojnička znanja, ustavobraniteljski prvaci svesno su ga isticali u prvi plan. Posebna ovlašćenja dobio je 23. maja 1839. radi ugušenja Jovanove bune, koja je bila uvod u abdikaciju kneza Miloša. Posle smrti kneza Milana, sa Jevremom Obrenovićem i Avramom Petronijevićem, imenovan je (14. juna 1839) za namesnika i na toj dužnosti ostao je do 5. marta 1840. Od tada do aprila 1842. boravio je u političkom izgnanstvu u Turskoj, gde je učvrstio veze sa istaknutijim turskim političarima i poljskim emigrantima. Predvodio je bunu koja je po njemu nazvana (Vučićeva buna). Posle bekstva kneza Mihaila obrazovano je (9. septembra 1842) Privremeno pravlenije u kojem je Petronijević bio predsednik, a on predvoditelj naroda. Ministar unutrašnjih dela bio je od novembra 1842. do 20. juna 1843. Ponovo je bio u političkom izgnanstvu od avgusta 1843. do avgusta 1844. godine, ovog puta na zahtev Rusije. Ugušio je Katansku bunu (1844) i tada je mu je dodeljen čin vojvode s titulom prevashoditeljstva. Godine 1845. razišao se sa knezom Aleksandrom i većinom ustavobranitelja. U političkoj borbi podržavan je od ruske diplomatije, postavši istaknuti zagovornik ruskog uticaja u Srbiji. Na Petrovskoj skupštini u Kragujevcu (jul 1848), u prisustvu velikog broja Vučićevih pristalica, primorao je kneza Aleksandra i vladu da ispune njegov zahtev u vezi sa smenjivanjem pojedinih državnih činovnika. Penzionisan je 6. oktobra 1852, ali je politički rehabilitovan pred kraj vladavine kneza Aleksandra - kada je 12. aprila 1858. postavljen za predsednika Saveta. Na toj dužnosti bio je do 27. januara 1859. Na Svetoandrejskoj skupštini 1858. pokušao je da osujeti povratak kneza Miloša na presto. Umro je u zatvoru 13. jula 1859, a narednog dana sahranjen je u običnom seljačkom odelu, onako kako je većina seljaka za čija se prava borio sahranjivana. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 1903. u zadužbinsku crkvu u Zakuti u Gruži. Vučić je jedan od najvećih demagoga koje je Srbija imala. Predstavljao se kao istinski narodni tribun, zaštitnik narodnih interesa pred birokratizovanim državnim aparatom. Svoje seljačko odelo, iako je stekao ogromno bogatstvo, nije menjao, a njegova kuća bila je prava narodna kancelarija u koju su slobodno dolazili seljaci iz unutrašnjosti Srbije. Poput kneza Miloša, u čijoj je senci politički stasavao, znao je potrebe i osećao je mentalitet srpskog seljaka. Zbog toga je od strane ustavobranitelja u borbi protiv Obrenovića isturen u prvi plan. Njegova prirodna govornička sposobnost do izražaja je dolazila na narodnim skupštinama, naročito u razdoblju od 1839. do 1844. To je jedan od razloga zbog kojih je, kada je prešao u opoziciju knezu Aleksandru, skupština sazivana samo dva puta: 1848. i 1858. godine. Sposoban da uguši i podigne bune, nije umeo politički i strpljivo da deluje, pa je u mirnijim vremenima potiskivan u drugi plan. U njegovoj kući u naselju Palilula otvorena je 1890. godine treća osnovna škola u Kragujevcu, Palilulska osnovna škola, sa dva odeljenja I i II razreda. Nova školska zgrada podignuta je 1903. godine, na mestu gde je srušena kuća Tome Vučića Perišića.
Nikola Milićević Lunjevica213 (Lunjevica, 1767-Lunjevica, 1842), bliski saradnik kneza Miloša i ručni dever na venčanju kneza sa Ljubicom Vukomanović. Bio je trgovac koji se vremenom obogatio i smatran je za jednog od najbogatijih ljudi u Srbiji u prvoj polovini XIX veka. Kao bogati trgovac pomagao je ustaničke akcije, ali nikada nije uvršten u red srpskih vojvoda. Pred kraj života, kada se njegovo bogatstvo istrošilo, dobio je od kneza državnu službu i čin majora. Knez je novčano pomagao i njegove sinove, Milića i Arsenija, koji se pominju kao đaci kragujevačke gimnazije i diletanti u Knjaževskom pozorištu. Nikola Milićević Lunjevica bio je deda potonje srpske kraljice Drage Mašin.
Naslovne ilustracije: Kneginja Ljubica sa sinom Milanom (rad Steve Todorovića, Narodni muzej, Beograd); Knez Mihailo Obrenović (Arhiv SANU); Jovan Obrenović (rad Uroša Kneževića, Narodni muzej Beograd); Jevrem Obrenović (rad Georgija Bakalovića, Narodni muzej, Beograd)
Komentara: 0