Boško Protić - Leptir na testiji Kosare Pavlović

Razgovor o knjizi Boška Protića "Leptir na testiji Kosare Pavlović"
Stara skupština (Kragujevac), 11. jul 2019.

Učesnici razgovora:

Lela Vujošević, sociolog
Tatjana Marinković, Kolo srpskih sestara
Aleksandar Milojević, udruženje Biram Kragujevac
Natalija Blagojević, narator
Živojin Miljković, instrumentalista
Boško Protić, autor
Željko Mrkalj, domaćin programa

Organizatori: Kolo srpskih sestara, udruženje Biram Kragujevac

* * *

SUZOM RAZGALJENA TESTIJA KOSARE PAVLOVIĆ

Tamo, odakle počinju čekanja, nastaje priča o njoj – potčinjenoj, nevidljivoj, skoro bezimenoj srpskoj ženi bez čije bi mudrosti i hrabrosti, dobrote i ljubavi, vernosti i požrtvovanosti, moralnosti i osećajnosti, bilo mnogo manje muškog junaštva, snage i ponosa – u životu i književnosti.

Složena u prividnoj jednostavnosti, Kosara je metafora ženske veličine u svakom pogledu: čvrsta u svojim uverenjima i stavovima (Mora da se zna i za sram i za stid. Mora da se zna i šta se ne može, ne sme!), trpeljiva (Neka, istrpeću. Moraće da svane. Jednom...), postojana u nevolji (rado bih se ja izmakla i smuljila ustranu, al nema ko da prihvati rudu…), koja jasno razlikuje obavezu stvarnosti od pustih snova (Džabe. Znam šta moram, a to nikad ne bѝ složno sa onim što želim. Nikad.) I samo ponekad sebi dopusti luksuz žala za nedoživljenim (naričem nad Kosarom koja se životu istija nadala a u borbu pala ljutu i nigde da se zakloni…)

Kosarina priča nije samo istorijski (auto)portret žene jednog doba. To je lekcija o o lepoti nesebičnog davanja koje je savremeni vrednosni sistem potisnuo. Lekcija koju smo, zagledani u sopstvena ogledala, preskočili. I možda, upravo zbog toga, ostali uskraćeni za osećaj zadovoljstva i sreće koji je ona baš tu nalazila.

U knjizi Leptir na testiji Kosare Pavlović koja je nedavno izašla iz štampe u izdanju CFP Apostrof uživaće ljubitelji jednostavnih tradicionalnih obrazaca življenja koji ispisuju istoriju.

Stana Šehalić

* * *

ISEČAK

Prele pa plele, i mlele i mele, nikad mirovale, grlile, mazile, decu pazile, za ruku vodile, retko iskale vazda davale, dlanom utehu grejale, palcem suzu brisale, u zagrljaj topao stiskale, na grudi privijale... i mahale, dugo, mahale i kad smo za ono treće brdo zašli odlazeći... mahale... Ostale su tiha uspomena kojoj se retko okrenemo zaokupljeni nekakvim drugim svetom i ljudima, u kome više nema ko da nam se obraduje, u’vati pile, sedi i zainteresovano sluša šta nam se sve događalo...

Ovo više nije svet naših staramajki. Ali bez žive uspomene na njih – nije ovo ni naš svet.

Trenutak sećanja, pomen na dobrotu i tiha zahvalnost za potku koju su u nama osnovale.

Τren blagodarnosti, a onda – možemo dalje, pa kako nam bude!

* * *

TONSKI SNIMAK RAZGOVORA (1:03:27)