Nakon filma o slavnom košarkašu Radivoju Koraću, producent Gordan Matić priprema svoj sledeći veliki poduhvat

Čim je završio montažu filma „Žućko – priča o Radivoju Koraću“, Matić prelazi na razradu ideje o filmu koji će prikazati život i delo jedinog nobelovca s prostora nekadašnje Jugoslavije.

- Koproducenti traže da to bude i serija, a ja sam mislio da to bude film. To nije jednostavno da se prepravi, mora da se rasklopi ceo scenario, pa da se piše ponovo, nije to samo uzmeš pa dopišeš, struktura mora da bude drugačija. Neke scene se iskoriste, a neke i ne. Očigledan problem nastane kada ljudi misle da su sve snimili, pa će da iskoriste u montaži, a onda kad dođeš u montažu s materijalom od serije imaš problem da napraviš film – kaže Matić za Šumadijapress.

U rešavanju ovog problema, Matić razmišlja da se posluži formulom čuvenog poljskog reditelja Kšištofa Kišlovskog. Prema njegovim rečima, Kišlovski je, radeći mini seriju „Dekalog“ od koje su nastala dva filma, „Kratki film o ljubavi“ i „Kratki film o ubijanju“, paralelno snimao scene za film i za seriju.

- Kišlovski je jedini našao metodu koja je donela uspeh, jer je i serija bila fantastična, a i filmovi su dobili sve moguće nagrade. To poskupljuje samu proizvodnju, ali se ne koriste svi kadrovi iz serije, jer u rediteljskom smislu televizija zahteva više krupnih planova, a manje opisnih. Kišlovski je čak koristio i drugu optiku, različite kamere za iste scene sa istim glumcima koji izgovaraju iste replike. Postoje razlike i u scenarističkom smislu, jer neke „pikove“ u seriji moraš da ponavljaš, a u filmu ne. Preplitanja i usponi određenih slojeva radnje u seriji moraju da budu učestalija, nego što je to u filmu, iako je ista priča i isti su glumci – objašnjava Gordan Matić.

Nakon opsežnog istraživanja, Matić sada piše scenario.

- Gotov je scenosled za prvih pet epizoda ili za prvi deo filma, koji pokriva period od detinjstva do Prvog svetskog rata. Ali, biće tu još dvoje, troje saradnika na scenariju, među njima i Đorđe Milosavljević i Raša (Radivoje) Andrić. Oni su već upućeni u to, čitaju, dopunjuju šta misle da treba, a imamo i stručne saradnike, od Žanete Đukić Perišić (jedan od najboljih poznavalaca života i dela Ive Andrića, prim. aut.) do istoričara iz Muzeja, iz Zadužbine, iz Srpske akademije nauka. Jedna velika ekipa ljudi stoji iza toga. Reč je o ogromnom i jako skupom projektu. Snimanje će trajati tri godine – priča Matić za naš sajt.

Ovaj biografski film i serija o Andriću biće plod „velike koprodukcije“ na prostoru bivše Jugoslavije.

- Priča odmiče, vidim da je ljudima koji čitaju to jako interesantno, što mene raduje i nekako ohrabruje. Dobijam mejlove iz Hrvatske i iz Bosne od mojih kolega, kojima je to jako interesantno. Dogovaraju se odnosi s partnerima iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije. Milko Josifov Jodi biće partner našoj maloj firmi „Re-kreativno“ u Srbiji, Tihomir Stanić, „Balkan film“, iz Bosne i Hercegovine, i da ne pominjem druge ljude sa kojima još nemamo ugovorenu saradnju – otkriva, koliko sada može, Matić.

Glumačka ekipa i reditelj takođe se drže u tajnosti. Izvesno je da će jedan od koproducenata, Tihomir Stanić, glumiti Andrića u zrelim godinama, kao i da će režiju potpisati Gordan Matić.

Ovaj film nije samo priča o Ivi Andriću, to je priča o Balkanu u prvoj polovini XX veka, sve do 1961. godine. Žanrovski, reč je o igranom filmu baziranom na istorijskim događajima. Radnja počinje danom kada Andrić saznaje da je dobio Nobelovu nagradu, a završava se njenim uručenjem. Sve ostalo su rekonstrukcije, sećanja, razgovori s novinarima.

Prema Matićevim rečima, postoje četiri sloja priče – stvarnost 1961. godine, rekonstrukcije, Andrićevo stvaralaštvo i istorijski događaji – i sve se to prepliće.

- Film pokazuje i zašto ljudi svojataju Andrića, biće dočarana klima tog doba i sve ono što je imalo epilog u devedesetim godinama prošlog veka. Shvatićemo gde i kako se sve zakuvalo, kako je nastala ta država, ko su bili atentatori na Franca Ferdinanda, kakav je bio Andrićev odnos s Krležom i Crnjanskim, kako su Andrić i Crnjanski bili svedoci ulaska fašista u Rim, a da pritom nisu ni znali ko su fašisti, ili rasprava s Krležom da li Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca treba da bude republika. Biće prikazan i njegov odnos s Gustavom Matošem, koga je takođe poznavao, Tinom Ujevićem, vrlo komplikovani odnosi s Aleksandrom i Pavlom Karađorđevićem, još komplikovaniji s Geringom i Gebelsom, njegovi predlozi za rešavanje kosovskog pitanja na kraju dvadesetih i početkom tridesetih godina, kao i zašto je Pavle odbio taj plan koji su mu ponudili Milan Stojadinović, grof Ćano i Andrić o rešenju kosovskog problema – priča Matić za Šumadijapress.

Film prikazuje i Andrića, kao vođu prvih đačkih demonstracija u Sarajevu, na kojima je bilo i poginulih. Matić podseća da je Andrić bio i član revolucionarnih organizacija hrvatske omladine, a posebnu pažnju skreće na Dimitrija Mitrinovića.

- On je verovatno jedan od ljudi koje će savremena istorija i kultura tek da osvetle. To je jedan od idejnih tvoraca Evropske unije, uopšte, i Jugoslavije, odnosno zbližavanja južnih Slovena. Bio je svetski putnik, donosio im je literaturu i revolucionarne ideje iz raznih krajeva. Tu su Vladimir Gaćinović, Luka Jukić, Dragutin Mraz, Bogdan Žerajić, koji je izvršio prvi atentat u Sarajevu 1910. godine na Marijana Varešanina. Ti ljudi su tada činili omladinsku intelektualnu elitu u Sarajevu, koja nije imala neke terorističke ideje, kao što danas mnogi Gavrila Principa smatraju teroristom ili plaćenim ubicom. To su bili ljudi koji su pisali pesme, čitali Tolstoja, Strindberga i Igoa, svake večeri razmenjivali ideje o tome i imali želju da se anektirana Bosna oslobodi. Želeo sam da se u jednom delu filma, odnosno u dve epizode serije, bavim tim pokretom, koji se tada nije ni zvao „Mlada Bosna“ – objašnjava Matić.

U godini, u kojoj se obeležava 100 godina od početka Velikog rata, a diskusije o Gavrilu Principu u intelektualnim krugovima bivaju sve življe, film koji, između ostalog, govori i o mladim bosanskohercegovačkim revolucionarima, ipak neće biti prikazan.

- Isto su me to pitali zašto nismo prikazali film za 160 godina od rođenja Ive Andrića. Takve stvari se ne podešavaju. Ovakvi projekti se stvaraju da ostanu zauvek. Ali, biće i 2018. godine obeležavanje 100 godina od kraja Prvog svetskog rata, biće i godišnjica smrti Ive Andrića. Nebitno je. Isto su nas pitali za „Žućka“, zašto nismo snimili film 2009. godine, kad je godišnjica njegove smrti. Pa, nismo, zato što nismo bili u mogućnosti. Što to neko drugi nije napravio? Što ovo neko nije napravio? Neke stvari ne mogu da se stignu. Morate da dođete do istorijskih arhiva Nemačke, Italije, Forin ofisa, arhiva u Beču, morate da imate ljude koji će to da iščitaju. Ja sam 2010. žurio da završim „Žućka“ za 2011. godinu i Evropsko prvenstvo u Litvaniji, i nisam ni bio svestan da će 2014. godine da se to obeležava tako. Ja sam to već imao kao ideju, ali nemam nameru da počinjem jedan projekat dok ne završim drugi. Čak su me u sadašnjem Predsedništvu pitali „što Vi to ne napravite samo jednu epizodu s Gavrilom Principom?“. Pa, zato što se to ne radi tako – objašnjava Matić za Šumadijapress.

Autor i producent filma o Andriću podseća da je za obeležavanje jubileja potrebno pažljivo planiranje.

- Svi u Srbiji sad da se skupe, počev od Kusturice, ne bi mogli to da naprave do juna. Hrvati su seriju „Hrvatski kraljevi“ u koprodukciji s Diskaverijem radili četiri godine i planirali su po datumu ulaska u Evropsku uniju, pa su je u godini ulaska u Evropsku uniju pustili na Historiju, ali su ljudi planirali, odvajali svake godine po malo novca. A ovde su se setili da je jubilej u junu sledeće godine, pa ako možete vi to – kaže naš sagovornik.

Matić očekuje da će njegov film i serija ostaviti trag u našoj kinematografiji kao što ga je imala televizijska serija o Vuku Karadžiću po scenariju Milovana Vitezovića i u režiji Đorđa Kadijevića. Prema njegovom viđenju, svrha filma o Andriću nije samo da određenu istorijsku ličnost otrgne od zaborava, već i da bude obrazovni – da ne bude puka zabava, već nešto što će ostati trajno.

- Ja se nadam da smo i sa „Žućkom“ to donekle postigli, da ljude podsetimo na jedan deo te zaboravljene generacije koja je ovde pokrenula košarku, da se sete nekih vremena, muzike i mode, šta su gledali, šta slušali, kakvi su bili odnosi u društvu, da to ostane zauvek, da taj film može da se gleda i za 10 godina uz konstataciju „mi smo zemlja košarke, a ovi ljudi su je započeli“. To bismo isto želeli i s Andrićem, jer kada se on školovao, tri četvrtine stanovništva u Bosni bilo je nepismeno – kaže Matić u zaključku našeg razgovora.

Novi filmski poduhvat Gordana Matića

Scenarista, režiser i producent Gordan Matić rođen je 1971. u Kragujevcu. Široj publici postao je poznat 2011. godine, kada je snimio film „Žućko – priča o Radivoju Koraću“. Pre toga je, između ostalog, producirao i igrani film „Ringeraja“ Đorđa Milosavljevića i kratki film „Dašak“ Vojina Vasovića. Autor je dokumentarnog filma „Ko spava kod orla i dva lava“ (2008), koji otkriva zaboravljenu priču iz Prvog svetskog rata o slovačkim vojnicima koji su se pobunili protiv Austrougarske monarhije i bili streljani u Kragujevcu. U svom rodnom gradu bio je urednik filmskog programa RTK i organizator programa u Domu omladine i „Šumadijafilmu“. Vlasnik je i direktor produkcije „Re-kreativno“, koja organizuje i kragujevački džez festival. Postdiplomske studije u oblasti menadžmenta u kulturi i medijima završio je na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Bavi se produkcijom, režijom i pisanjem za film, televiziju i pozorište.

Andrić – zanemarljivo prisustvo na filmu

U novije vreme, jedino je sarajevski novinar Boro Kontić napravio film o Andriću. Reč je o filmu „Bez naslova“, predstavljenom povodom 50 godina od dobijanja Nobelove nagrade. Prema autorovim rečima, poslednjih decenija Andrić se posmatra prvenstveno iz nacionalnog ugla, a u njegovim delima se iščitava ono što on sigurno ne bi želeo. U tom svetlu, njegova književnost se odbija ili prihvata na način koji on sigurno nije zamišljao, kaže Kontić.

Ivo Andrić – književnik i diplomata

Jedini dobitnik Nobelove nagrade za književnost sa područja bivše Jugoslavije, rođen je u Travniku 1892. godine, rano detinjstvo proveo je u Višegradu, a devet godina školovanja, do 1912. godine, u Sarajevu. Vreme između dva svetska rata uglavnom je proveo kao diplomatski predstavnik Kraljevine SHS i Jugoslavije u nekoliko evropskih zemalja – Austriji, Italiji, Rumuniji, Francuskoj, Belgiji, Švajcarskoj, Španiji i Nemačkoj. U Beogradu je živeo od 1941. godine do smrti, 13. marta 1975. godine.

Autor: V. Radojević
Izvor: sumadijapress.co.rs