OSNOV DOBROG FILMA JE PRIČA. AKO PRIČA NIJE ZANIMLJIVA, TEŠKO JE DA FILM MOŽE BITI ZANIMLJIV.

Priče nas okružuju.

U detinjstvu kao klinci slušamo i saznajemo mnogo iz bajki i mitova. Kako rastemo počinjemo da čitamo kratke priče, zatim romane, istorijske i biogarfske priče. Religijske, filozofske i naučna literatura često predstavlja svoje doktrine kroz parabole i priče. Predstave pričaju priče poput filmova, tv drama, serija, stripova, slika, plesa.

Pripovedanje je osnovni način kojim ljudi daju smisao svetu koji ih okružuje.

Okruženost ogromnim brojem priča u našim životima je jedan od razloga da pogledamo kako filmovi oličavaju pripovedanje. Naime, sve priče se sastoje od nekoliko zajedničkih elemenata u strukturi koje podjednako nalazimo u bajkama, mitovima ili filmovima. Naravno da postoje različitosti i izuzeci, ali mi ćemo se ovde baviti nekom vrstom obrazaca zbog kojih nam filmovi često liče jedan na drugi ili u najgorem slučaju postaju predvidivi.

Mudro upotrebljeni, ovi stari alati imaju snagu da svet učine boljim mestom. Dobra priča učiniće da se osetiš zadovoljno, kao kada proživiš neku avanturu (splavarenje, jedrenje, kampovanje, putovanje...). Priča te može naterati da zaplačeš ili da se smeješ, ili čak oboje. Dobra priča na kraju stvara osećanje da si saznao i naučio nešto novo o životu ili o sebi. Možda će vam se dopasti neki karakter (lik) i njegov životni stav možete preuzeti kao model sopstvenog stava kojeg do tada niste bili ni svesni.

Glavno pitanje je koji su to principi koje koriste pripovedači da bi izazvali osećanja u nama. Odgovor nije sveden i jednostavan već zahteva i vaše učešće u dekodiranju obrazaca strukture dobre priče.

Za početak možemo predstaviti naraciju kao lanac povezanih događaja u zajedničkom prostoru i vremenu. Naracija je ono što često mislimo (smatramo) pod terminom priča. Obično, naracija počinje sa jednim događajem, situacijom, da bi usledio niz promena prema unapred utvrđenim obrascima koji nas vode prema kraju naracije. Naše ’učešće’ u priči kao gledaoca zavisi na našem razumevanju obrazaca promena i trajanja (stabilnosti) koje se događaju u baš određenom vremenu i prostoru između glavnih junaka.

Da pojasnim:

U srži, uprkos svojoj beskrajnoj raznovrsnosti, filmske priče, prate junaka zapravo uvek na – putovanju. Da bi bilo još jasnije uzećemo kao primer različite stilski filmove od potpuno različitih autora i stavljati u kontekst ilustrovanja naše teme. Neka kao primeri budu ostvarenja ’Gospodar prstenova’ Pitera Džeksona, ’Gladijator’ Ridlija Skota, ’Čudije od raja’ Džima Džarmuša, ’Matriks’ braće Vahovski. Dakle imamo četiri ostvarenja od kojih je prvi ekranizacija bajke Tolkina (samim tim smeštena u izmaštano vreme i prostor), drugi je istorijska drama smeštena u vreme Rimskog carstva, treće je nezavisni ’road movie’ smešten u sadašnjost (Ameriku ’80-tih), dok je poslednji SF smešten naravno u budućnost.

Glavni junaci u svim ovim ostvarenjima ostavljaju svoje udobno, svakodnevno, obično okruženje i upušta se u izazove nepoznatog sveta. To može biti putovanje na određeno mesto (Morodor – Gospodar Prstenova, Rim – Gladijator, Majami – Čudnije od raja, Oracle – proročnica – Matriks), lavirint, šuma, pećina, nepoznati grad, udaljena zemlja...

U svim dobrim pričama, pa tako i ovim koje sam odabrao, bitno je da su junaci i na emotivnom putovanju kroz priču kroz koju ’rastu’ i menjaju se: od očajnih do onih punih nade, od slabih u jake,od lucastih u mudre, od zaljubljenih u one koji mrze, a zatim ponovo vole... Ova ’emotivna putovanja’ hvataju publiku i čine da je priča vredna gledanja.

Nadam se da smo zagolicali vašu radoznalost i da ćete nam se pridružiti i u narednoj epizodi u kojoj ćemo dramaturški put glavnih junaka podeliti na 12 faza od kojih se sastoje gotove sve priče. A zatim ćemo pokušati da ih identifikujemo u odabranim filmovima.

PREPORUKA NEDELJE

BIOSKOP PARADIZO - režija: Đuzepe Tornatore

Salvatore: Ko je to rekao? Gari Kuper? Džems Stjuart? Henri Fonda?
Alfredo: Ne, Toto. Niko od njih. Ovoga puta sam ja. Samo ja to rekao. Stvarni život nije kao na filmu. Život... je mnogo teži.

Odgledao sam puno filmova, znam ponešto i o njihovom stvaranju, ali nekoliko uvek doživim jako emotivno. Ipak jedan, za mene lično, uvek ima posebno mesto. To je baš Tornatoreov ’Bioskop Paradizo’. Dosta ljubitelja filmova koje poznajem smatra ovaj film jednim od ostvarenja koje dugo, dugo ostaje u sećanju.

Jednostavno laka empatija sa malim Totom i podsećanje šta je to u filmovima što nas tako podstiče da ih gledamo i volimo nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Ovaj film obiluje energijom i emocijama koje na kraju izazivaju samo pozitivna osećanja koja se zadrže u vama dosta dugo...

Na listi je filmova ’MORATE VIDETI’.