Krst i petokraka

Krst i petokraka

Prikupljajući nedavno pesme za knjigu mog oca „Mostarske kiše i neka druga zemljaˮ, koju sam s naročitom pažnjom i podrazumevajućom ljubavlju priredio za sarajevsku izdavačku kuću RABIC, posve prirodno, uključio sam u izbor i poneku očevu pesmu koja čuva u sebi motive jugoslovenskog bratstva i jedinstva, na koje su cele generacije po Drugom svetskom ratu imale i morale da se upućuju kao na kakve obavezne, naknadno dodate, eksterne genetičke kodove.

Jedna takva pesma, sa simbolom petokrake unutar upečatljive lirske slike, naročito mi je bila draga, sasvim sigurno zbog pomena pesnikovih usnulih krotkih dečaka koje on ne želi da budi a sprema se da se odmetne u noć i da se možda nikada više ne vrati. Ti dečaci u pesmi smo, razume se, bili i ostali moj brat i ja. „Mirišem opštu nevoljuˮ, veli u istoj pesmi Pero Zubac, na koncu sedamdesetih godina prošlog stoleća. U predgovoru toj knjizi koja će biti štampana u narednim mesecima, bavio sam se i mladalačkim komunističkim uverenjima mog oca i funkcionalnošću njegove ličnosti, kao i ličnosti njegovog pobratima Miroslava Antića u održavanju jednog ogromnog zajedničkog sna koji se docnije preobrazio u kolektivni košmar i potom divljački rasparao u najsitinije konce smisla.

Nije to bila odbrana očevog angažovanja u kovačnici mita o najvećem sinu naših naroda, u pogonu za izradu veštačke sreće kako bi to definisao Duško Trifunović, bila je to perspektiva koja integriše, razume i uvažava nečiju celu veru i posledična razočaranja, pogotovo ako je ta vera bila privremena snaga za dobro činjenje i stvaranje. A bila je, još kako.

Pesmu „Decu nećemo buditiˮ objavio sam na stranici mog bloga, jednako kao i predgovor pomenutoj knjizi. Zatim sam je podelio na društvenoj mreži koju koristim, kao što sam podelio i predgovor. Pesma je ilustrovana slikom mog dobrog druga Danila Vuksanovića iz 2008. godine, na kojoj se nalazi simbol zvezde petokrake. Ni Danilo ni ja nemamo veze s komunizmom, osim one neodabrane a prirođene, koja se stvara u detinjstvu budući da smo obojica bili inicirani u pionire.

Sama je pesma – ili petokraka kao ilustracija pošto ne mogu znati da li je neko zaista pročitao pesmu ili je odgovorio na vizuelni impuls – izazvala nekoliko u najmanju ruku podsticajnih komentara. Podsticajnih za moju potencijalnu reaktivnost. Nešto od toga je javno, a nešto sam odabrao da uklonim budući da je sasvim neosnovano i teži da bude uvredljivo, što kao namera pripada legitimnom pravu komentatora, ali će on morati da pronađe drugi neki prostor na kojem će sebi davati oduška. Verujem da mu ta migracija nije pala naročito teško i da se on brzo snašao. Komentar koji je javno dostupan kazuje da ovom pesmom ili ilustracijom praktično afirmišem fašizam odnosno komunizam, što će reći da su komentatoru ovo sinonimi. Deluje to kao školski primer oksimorona iako razumem polazište i nije mi nepoznata tamna i nasilna podsvest komunističke ideologije koja je u praksi imala mnoge paralelizme s fašističkim viđenjem i osećanjem sveta. Fašizam uostalom umnogome jeste nastao kao odbrambeni refleks na boljševizam. Ali nikakve, upravo nikakve to veze nema s pesmom moga oca. Niti s verom koju su nebrojeni čestiti ljudi – ni političari, ni verski velikodostojnici, ni takozvani intelektualci – poklonili tom snu koji je iskrvario na pravdi Boga za kojeg, poznato je, po izboru većine, u tom snu nije bilo mesta.

U mom iskustvu, istinski Jugosloveni bili su mogući i u mnogim primerima ostvareni viši tip čoveka, a ne kakav pobačeni hibrid. Dakle, kompletnija, celovitija verzija Srba i Hrvata, da se zaustavim na samo ta dva naroda razdeljena u najmanje tri konfesije. Najviše ih je bilo u Bosni i Hercegovini. Ali građanski i verski rat svakako nije izveo taj viši tip, niti je mogao da ga spreči. Oni koji su se na njemu okoristili nisu bili ni Jugosloveni, ni Srbi, ni Hrvati – sa elementarnim osećanjem časti i brige za bližnjeg koliko i za sebe. Bili su to oni koji nisu čak ni nacionalisti, nego su pre podnacionalisti, jer nisu dorasli do osnovnog nacionalnog osećanja koje podrazumeva ljubav prema svome i poštovanje prema tuđem. U ratu su, kao i uvek što biva, morali da učestvuju ljudi, ali su ga izazvali i na njemu se obogatili podljudi koji drže da su nadljudi. Vazda je tako bilo, ali čovečanstvo je slabo učilo na obrascima koji se ponavljaju iz veka u vek.


Danilo Vuksanović: iz ciklusa Ravnica istine (2008)

I mada je meni bliže da ne odgovaram na komentare budući da to gotovo nikada ne činim, znam da se moram čuvati oholosti koja pre nego kasnije proizađe iz varavog osećanja superiornosti onoga koji ne mora da reaguje. Jer moji komentatori su očigledno morali. Što znači da nisu oholi, ali imaju probleme s razumevanjem sadržaja koje kao stvaralac nudim. Takve i tolike probleme da vide fašizam i „komunjarstvoˮ u jednoj bezazlenoj pesmi. Pod uslovom da su pesmu uopšte pročitali. Ako nisu, onda prosto vide ono što je u njima već spremno da se aktivira – gorak i grub resantiman prema simbolu koji nekoga podseća na srećno detinjstvo unutar zajednice koja se činila dobrom i vrednom, a nekoga na potkazivanje, robijašnicu i nasilnu smrt.

Otuda koristim ovu mogućnost koju su mi pružili i zahvalan sam im na tome – bez grama ironije. Moj odgovor je stvaralački, u skladu s mojom prirodom. Nije u formi brzopoteznog statusa ili potrošnog dnevnog komentara na društvenoj mreži. To bi podrazumevalo nepoštovanje prema sebi, ali i prema suparniku – onome ko drugačije misli, vidi i oseća. Pošto ka mojoj stvaralačkoj onlajn stranici poslednjih godina gravitiraju uglavnom ljudi koji drže do pravoslavlja, tradicije i Srpstva, zacelo zbog mojih manastirskih i kosovskih muzičkih ciklusa ili možda zbog lika četničkog Vojvode Vuka, Vojina Popovića, na omotu jednog angažovanog albuma koji sam snimio s prijateljem, mogu da razumem da će nekome simbol petokrake da nažulja percepciju. Hajde zato da vidimo kako su prema tom simbolu stajali moji roditelji i roditelji mojih roditelja, pa da bude jasnije ko je i odakle dolazi čovek koji u nečijoj svesti afirmiše komunizam odnosno fašizam u jednoj roditeljskoj pesmi.

Moj deda po ocu bio je nevesinjski veletrgovac, jedan od imućnijih i viđenijih ljudi u Hercegovini do pre Drugog svetskog rata. U poratnim godinama, nije imao gotovo ništa, ne zato što je proćerdao svoja dobra i imanja, nego zato što mu ih je država „nacionalizovalaˮ, što je bio elegantan način da se preimenuje i u ime svetle narodne perspektive ozvaniči organizovana otimačina. Deda se nikada nije jadao, niti se žalio, prihvatio je mirno novi svet i nove zakonitosti. Bio je kao kakav osiromašeni beg, kako je Crnjanski video Šantića. Takav pomirljiv, u osnovi stoički dedin stav mogao je samo da pomogne mom mladom ocu da lakše prihvati komunizam odnosno potonji socijalizam kao neminovnu ideju koja je u teoriji trebalo da ujedini i zbratimi ljude. Deda nikada svom sinu nije zamerao zbog angažovanja u partiji.

Deda po majci, s druge strane, bio je skojevac iz svešteničke porodice, koji je završio u koncentracionom logoru u današnjoj Poljskoj. Tamo mu je društvo pravila i baka, koja je prethodno prepešačila ogroman put kako bi ga našla, a oboje su iz logora spaseni samo zbog dobre volje jednog nemačkog oficira koji je u dedi prepoznao svog nekadašnjeg druga iz školske klupe. Taj deda po majci, dakle, mogao je na svom logoraškom iskustvu da načini prvo snažan komunistički a kasnije i mogući antikomunistički identitet, ali on to nije učinio. Povukao se u sebe, u jedan skroman, zatvoren život, a najviše radosti mu je donosilo pevanje u horu.

Otac i majka su verovali u komunizam dok se imalo u šta verovati. Majka se, međutim, spontano okrenula pravoslavlju kao duhovnoj kolevci koju je pamtila odmalena budući da je kao ratno dete formativne godine provela sa svojim dedom, pravoslavnim sveštenikom u Kikindi i Sanadu. A otac je u svom pesništvu otvoreno negovao duhovnu vertikalu i Hrista kao lirskog junaka još od sedamdesetih godina prošlog veka, kada se činilo da arkadijski komunistički svet multinacionalnog bratstva i sestrinstva ima smisla i pokrića. Iz tih godina, uostalom, i dolazi pesma „Decu nećemo buditiˮ sa stihom koji dobacuje sve do danas. „Mirišem opštu nevoljuˮ. Četrdeset godina kasnije, ta opšta nevolja koju je namirisao moj otac, traje.

Sa ovakvim rodoslovom, mogao bih prema zvezdi petokraki da se postavim na više načina. Jednako kao što mogu da se postavim prema krstu. Moj izbor je stvaralački, kao u mnogo čemu u mojoj zemaljskoj biografiji. Umetnici rade sa simbolima. Umetnik je fluidan s namerom, ne vezuje se i ne okamenjuje, ne kristališe se pre vremena. Onog trenutka kada se opredeli i stvrdne, prestaje istraživanje koje je suštinski element svakog vrednog umetničkog čina. Umetnik koji je pronašao veru i aktivno postao deo crkvenog života, na primer, stigao je tamo gde je pošao i njegova umetnost neće više biti aktivistička. Neće biti ni uzbudljiva. On je pronašao svoj mir.

Nadalje, istinski umetnik voli da radi na poljima koja su neobrađena. I može u sebi da pomiri krajnosti koje su nezamislive u jedinstvu. Justin Popović i Koča Popović ne mogu se nigde, baš nigde sresti osim u nečijem umetničkom delovanju. Krst i petokraka ne mogu zajedno u nečijoj pameti ali mogu gotovo organski u nečijoj integrativnoj stvaralačkoj viziji. Jer Srbima petokraka jeste bila svojevrsni krst koji su poneli. Zajednička zemlja podignuta je umnogome na njihovim pobedama nakon biblijskog egzodusa celog vojnički sposobnog naroda u Prvom svetskom ratu, žrtvovali su dobar deo svog istorijskog pamćenja zarad boravka u Jugoslaviji, a raspadanje te zemlje njima je neuporedivo više odnelo nego što im je dalo. Međutim, zabluda jednog naroda, koja je bila zasnovana na kolektivnoj veri u realizovanu jednakost i pravdu na zemlji, a ne u veri da će se to steći na Nebu, ne treba da se potiskuje, niti da se omrzne, kao što simbol te vere oličen u grimiznoj zvezdi, ne treba da se popljuvava.

Zablude i neuspesi, kao i njihovi simboli, treba da se integrišu u biće kolektiva, da se prihvate, da se nešto nauči za budućnost i da se s tim naukom pođe dalje. Umetnik je onaj koji to spontano čini i može da razume sveobuhvatnije od drugih. Otuda je prirodno da na omotu mog albuma bude prekaljeni ratnik iz srpsko-bugarskog vojevanja, ili unutrašnjost manastira ili detalj s jedne tapiserije koja prikazuje narodne motive i bilo bi jednako prirodno da tu stoji jedna crvena petokraka. Recimo, na albumu partizanskih pesama koji nikada nisam snimio. A mogao bih pošto jedan nekadašnji pionir, iako zna da su mu u detinjstvu podmetnuli lažna uverenja i potrošne modele namesto onih transendentnih, ipak i danas može prilično emotivno da reaguje na „Bilećankuˮ, „Konjuh planinomˮ ili „Komandanta Savuˮ. Jer tu je ugrađen ogroman deo njegovog dečaštva.

S tim u vezi, na jesen će se pojaviti pesma „Balada o Zaharu Goradijskomˮ, koju sam snimio s vrlim drugom, a koju je moj otac prepevao s ruskog izvornika. Stihove je napisao mladić koji je poginuo u boju kod Kurska. Miroslav Antić ju je obožavao. Voli je i Mošo Odalović, čijoj porodici komunizam nije doneo mnogo dobra.



Može li, dakle, o jednom poginulom sovjetskom vojniku da zapeva čovek čiji se albumi zovu „Serbiaˮ, „Manastiriˮ i „Kosovskeˮ? Može, sasvim neusiljeno, ako nosi u sebi i krst i petokraku i oseća ih kao dva naizgled suprotstavljena vida jednog istog patriotizma i vere u ljudskost i bolju stvarnost, bilo na Nebu bilo na zemlji. A može li takav čovek da svojim radom afirmiše fašizam? Na to pitanje ipak ne treba on da odgovara. Odgonetka je uvek u onima koji fašizam ili „komunjarstvoˮ hoće da vide u drugome. U jednoj nežnoj očevoj pesmi. Ili u jednom zvezdanom simbolu.


Danilo Vuksanović: iz ciklusa Ravnica istine (2008)

Miloš Zubac, 3. 6. 2020.


ARHIVA PPNS


DARA IZ JASENOVCA: ČITANJE NAMERA I ĐAVOLOV STID



MILOŠ ZUBAC - HAZARSKE (ALBUM 2020)
 


Donacija za udruzenje PRVI PRVI NA SKALI 2020

STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANATVITERINSTAGRAM 

ARHIVA PPNS

DREN

ROKENROLER

RADION

MIHAJLO PUPIN

ARČIBALD RAJS

Print Friendly and PDF

Komentara: 0

Dodaj komentar

Facebook komentari